Вести

Пре непуних годину дана свештеномонах, иначе корисник измењене литургије, уживалац свих дозвола и привилегија од стране свог епископа, тврдио је да сем измењених делова у литургији других измена неће бити.

З.Д. 15.04.2009

+++

На мој одговор да је то не истина, и да су сад овакве измене само први корак до крупнијих корака који ће изглед наших светиња довести до изгледа католичких светиња, свештеномонах ме је оштро прекинуо и још оштрије осудио.

На моје питање чиме гарантује, пошто он слуша упутства епископа, да ће се остати само на овим изменама и да једног дана православље неће бити католичко „православље“, тврдио је чином својим, Богом да се то никада неће десити. Образлагао је да су измене у делу литургије само из разлога што „сирот“ народ (то је било речено са театрално тужним цртама лица) треба да зна шта се то изговара у олтару. Да народ не помисли да се тамо нешто крије од њих, или не дај Боже да помисли да се нешто гата у олтару.

„Народ заслужује да га укључимо у све делове литургије, народ је увек био уз нас своје свештенослужитеље и ми морамо то да ценимо“, даље су текли меки звуци његове приче преко његових усана.

Посматрала сам га без шока на лицемерство које је себи дозволио, и лицемерство које поткрепљује злоупотребом народа.

Посматрала сам га са тугом коју човек у себи носи и са којом се мири у најтежем тренутку, као када гледате да се пред вама у води дави биће коме не можете помоћи.

Са том тугом сам гледала у свештенослужитеља, гледала у обману речи које је изговарао и са којима је полако тонуо у реку на коју га је довео његов епископ.

Нисам пружила поновни отпор његовој причи да бих њега спасила од тог потопа, јер сам у том тренутку знала да је сам одлучио да се као пливач испроба, иако је знао да вештину пливања у себи не поседује. Знала сам да сваки мој покушај да га руком својом из вира извучем, може бити погубан за мене. Јер је он уживао у театралности покрета руку својих док је представљао себе као пливача, и да тим својим немоторичким кретњама може да ме повреди.

Отпор сам пружила у име свих оних који верују у Бога, у своје име и име мојих потомака.

На тај мој поновни отпор и тврдњу да је измена осмишљена као и квака на вратима, да би се врата лакше и једноставније отворила, уследила је оптужба како сам ја јеретик, секташ из редова секташа (нећу именовати оне које је он именовао) који су ме и послали да бих њега провоцирала.

Како се не користим провоцирањем, и не кријем своје недостатке иза провоцирања људи, како никада нисам била средство у ничијим рукама јер припадам само Богу и својој људскости, а заједницу поштујем само толико колико та заједница зна да се поштује између себе, тако нисам провоцирала ни свештенослужитеља.

Говорила сам у име своје оданости вери и у име обавезе коју имамо сви према говору који се од словесног бића тражи када му се несловесност намеће.

Да је мој отпор био истинит показали су нови реформатори демонстрирајући свој однос према православљу и своју оданост завету који су дали када су се рукополагали.

Нека слике покажу како се они односе према православљу, светосављу и српском народу.

Ово је „олтар“ православног храма који се не налази у дијаспори већ у самој Србији.

Колорит који се налази у истом храму где и огољени олтар. Рад јефтино плаћеног сликара, или богато плаћена сликарска провокација православног иконописања.

Тих Андерсенових сличица, из храма који су „посветили“ православљу има још, али ја нисам желела да се задржавам на осталим рукотворинама.

Сматрам да су ове две довољне да покажу колико су они (нови реформатори) остали (само) на измени у току читања молитви у олтару, а колико су отишли даље од православља, а ближе ка католицизму.

Како нам месец мај већ куца на врата, и како тај месец доноси поновно сабирање епископа Српске Православне Цркве на заказан дан одржавања Сабора, а ми народни православци не знамо шта ће они све тамо изгласати, нека ове две слике буду опомена да наше душе и наш ум не смеју бити успавани пред њиховим одлукама.
Ако смо православци, светосавци, а кажемо да јесмо, онда немамо право да прихватимо ово што нам нови реформатори чине од вере и од светиња.

Знамо сви колико су велика и предана дела владике Николаја Велимировића и аве Јустина Поповића.
До које дубине су они продирали у науку теологије, филозофије и не истраженог састава људског ума.
Двојица златоустих се није одлучила на корак којим данас корачају нови реформатори.

Да ли због немања висине интилигенције коју поседују данашњи реформатори?
Или због немања храбрости за јунаштво које поседују данашњи реформатори?

Не драга браћо, не због тога. Двојица златоустих овакве кораке нису чинили јер нису могли да их чине, нису познавали осећај да се може неверовати у Бога.

На овакав корак се одлучују само они који не верују у Бога и у Једну Свету Саборну и Апостолску Цркву.
Устати против државе, против своје нације, против своје вере, могу само маријонете које век свог постојања потроше у вечитом ваздушном гицању ногу да већ једном пронађу чврсто тло за себе.

Да ли ће стати на тло своје земље или туђе, маријонета о томе не размишља, јер она не живи живот своје кичме већ живи кроз руке бескичмењака.

И Његош је рекао да клица где семе посеје, ту треба и плодом да узрасте.
Српска клица је посејана у светосављу, и сем те светосавске земље нема земље где можемо плодом да узрастемо.
Ако нас вране позобају, не можемо кривити ни ризе које су нас туђинцу продале, а не можемо кривити ни ризе које су се бориле да до продаје не дође.

Кривица ће бити само на нама који као народ сачињавамо постојање и опстајање Једне Свете Саборне и Апостолске Цркве, Једне Свете Саборне и Светосавске Цркве.

З.Д. 15.04.2009

Фотографије преузете са портала „Борба за веу“ – Светогрђе у храму Св. Максима Исповедника у Костолцу