Вести

„Да се не збуњује срце ваше; верујте у Бога, и у Мене верујте“, из Јеванђеља Господа нашег Исуса Христа. Народна срца су почела да се збуњују. Народна срца почели су да збуњују.

З.Д. 10.04.2009

+++

И више, и тужније од мириса збуњености од народа се тражило да у њихова срца уђе мирис трулежи, мирис неистине…мирис преваре и издаје Господа, светих отаца и светог предања.
Народ се црквама вратио да верује у Бога и верује у Сина Његовог.

Вратио се да научи Науку којом га научили нису у периоду када је бљештало црвенило на петокраци, а сјај Крста био патином покривен.

Није народ тражио од свештенослужитеља да му пруже оправдање зашто су они дозволили да на Крст патина падне. Веровао им је народ да се није могло, није смело.

Иако ни српски устаници нису могли устанке да дижу, јер је реално стање показивало да је српски народ малобројан и голорук, да им је до победе ближи одлазак у смрт, него пут до слободе, храбри Срби православци су се на устанак подизали.

Раме уз раме, ратовали су и они у рајтознама и они у мантијама. Све то је српски човек знао када се својој Цркви вратио.

Српску историју познаје сваки Србин. И онај који српску историју чува, и онај који ту исту историју негира.
Не, није народ прозивао и осуђивао свештенослужитеље што су ћутали док је петокрака јарко црвено сијала.
Савио се народ око својих црноризаца као и свој око свог што се савије када се после дугог периода сусретну.
Мигољило је време тог заједништва као и песак што се мигољи из пешчаног сата.

Народ се све више везивао за своје свештенослужитеље.
За народ је владика био и владика, и миропомазани краљ и светлост Неба и Земље.

• Од народа се тражило да на све измене, на све нелогичне поступке не одговарају са да и не, већ да од мекећу „мееее“…
• Од народа се тражило да Бога више не гледају на небесима, већ да Га виде у чиновима црноризаца.
  Прво чин ризе, па онда Бог.

Застао је народни корак, збунио се народни ум, задрхтало је народно срце.
Онда су чинови црноризаца почели да откривају себе, почели да се између себе прозивају. Дотече до народа писмо епископа другим епископима.

Дотекоше и фотографије како и где се троши време у паузи саборског заседања.
Примети народ да су на Сабору сви, само нема Духа Светог…изостао…
Мигољи се време и даље из пешчаног сата, мигољи се и истина.
Паде осуда на народ.

Крстише народ именом „вехабије“.
Изгрдише народ како сме да се меша у црквене ствари, а да притом заборавише да је народ део Цркве, да је Бог створио Сина свог и у народ Га послао. Заборавише и то када крену у мисионарење, у државање верских обичаја, да улазе у народне домове.

Заборавише и то да се народу обраћају када светиње подижу, и да тад говоре да их народа ради подижу.
И изнад свега тога заборавише да од народа траже да прихвати оно што из предања не излази већ излази из њих самих.

Осликавају храмове новом техником сликања, и заборављају да их не осликавају себе ради, свој нови дар уметности они у себи познају, не морају себи свој таленат да показују, да га осликавају народа ради.
Занемарују истину да од њих народ није тражио да са уласком у храм гледа голотињу Адама и Еве, већ они својом вољом то народу намећу.

Е сад, пошто је народ народ, за њих глуп, не образован, склон трпљењу, завирише дубље под одело народа и потражише пору која реч има. Ту пору пронађоше са именом „Законоправило“. Беше то за њих светао тренутак личног открића.

Нађоше у народу „секташки“ покрет.

Па где закорачи „секта“ „Законоправило“, е ту онда пљуште тужбе, изричу се пресуде. Само у брзини своје радости, да су кривца нашли, и тим налажењем имају чиме истинског кривца да покрију, тачније себе да обуку, не уочише да „Законоправило“ није један корак, већ много корака, и како време истине истиче из пешчаног сата, тако се и број корака повећава.

Пошто је народ воћка чудновата, за сласт народног сока оптужише црнорисце.

Ко су црнорисци који су на црној листи код нашег(их) епископа? Па то и весници дошлог нам пролећа знају.
Ко су епископи који оптужише те црнорисце? Па и то весници дошлог нам пролећа знају.
А ша је то што наши епископи не знају, не желе да знају?

То је истина да ова борба око проблема који су сами изродили и у народ послали да га народ одгоји и у будућност отпреми, није дечија игра „вруће, хладно“, па ако си на лошем путу деца ће повикати „хладно“, ако си на добром повикаће „вруће“.

И да ми њима дечијим умом не поручујемо „хладно“ када се устреме казнама ка црнорисцима, већ им поручујемо зрело и одговорно да су у заблуди када осуђују и кажњавају црнорисце.
Нису ти кажњени и обележени црнорисци „подигли устанак“.
Подигао га је народ.

Црнорисци којима епископи суде, које оптужу, су у име вере своје у Бога, у име завета свог који су Богу дали, у име ризе коју на себи носе, остали уз народ који од њих тражи да се Истина не сме уништити, запрљати, иако су знали да се том одлуком да остану у народном тражењу супротстављају свом епископу.

Али, сваки онај епископ, који крене да суди свом непослушном црнорисцу, јер се одлучио за Истину, одлучио за народни вапај, нека прво изађу пред народ и нека осуде цара Лазара, који се на молитви пред одлуку за бој одлучио за Царство Небеско, а одрекао царства земаљског.

Нека оспоре и униште све примерке књиге коју је владика Николај Велимировић посветио одлуци цара Лазара да се одрекне царства земаљског и да се одлучи за Царство Небеско.

И пре него што крену са новим казнама, или са оживљавањем већ изречених, желим да их питам, када осуде, када туже, када пресуду изричу, да ли се у том тренутку са душом својом нађу у тренутку када су пред Господа излазили да би осудили блуд жене? Да ли очима душе своје виде Господа како на прашини исписује имена и дела свих оних који су пред Њега стали да осуде грех жене, а мислили да је душа Господа слепа и да очима своје светости није видео и њихове грехе?

Или и ви цењени епископи (не мислим на оне који су оци народу свом без осврта да ли је тај народ тачан или нетачан, већ мислим на оне који од народа и од своје црноризачке деце очекују да нетачни буду) мислите да Господ ваше грешке и ваше грехе не види, па вам та мисао даје право да грешке у нама видите и да нам судите „мирне“ савести и „чисте“ хришћанске душе?

Кад себи дате право да се машите суда и пресуде, користите речи које је Спаситељ оставио,

„Ако ли ти згријеши брат твој, иди и покарај га насамо; ако те послуша, добио си брата својега. Ако ли те не послуша, узми са собом још једнога или двојицу да на устима два или три свједока остане свака ријеч. Ако ли њих не послуша, кажи Цркви, а ако ли не послуша ни Цркву, нека ти буде као незнабожац…“ и дао власт свештенослужитељима у Светој Цркви, кроз ријечи: „ Што год свежете на земљи биће свезано на небу, и што год раздријешите на земљи биће раздријешено на небу“. (Мт. 18,15-18).

а при том заборављате којим и кавим свештенослужитељима је Господ све ово рекао.
Заборављате колико су биле чисте душе тих свештенослужитеља.

• Колико је предана вера била у тим свештенослужитељима.
• Колико су живели по Богу, по заповестима Божијим, живели далеко од световне славе, живели скромно, живели са својим народом.

Јер да нису били опасани чистотом своје побожности и свог личног живота, у времену када је хришћанство страдало, не би народ поклањао живот свој за смрт али да веру сачува и да је не прекинуту пренесе на оне који се тек рађању надају.

Када ви сада користите ове Господње речи, и њима оправдавате своје право да судите, пресуђујете и протерујете, то сада нема укус.

А зашто га нема?
Зато што ви, поштовани епископи (част и вама и онима на које се ово не односи) данас не личите на оне свештенослужитеље којима је Господ дао право речи које је пред њима изговорио. Не личите ни начином живота, ни јачином побожности, не личите ни условима живота, не личите ни примером којим ка нама идете, све да смо без греха или у греху.

Заједничко, са тадашњим свештенослужитељима, вам је само то што сте се и ви одлучили да будете свештенослужитељи.

Друго ништа вам није заједничко.
Оно основно вам није заједничко, а то је да су тадашњи свештенослужитељи били са народом и ради народа. Страховали су да не саблазне никог, да ни једна душа због њих не проплаче, ни једна вера да се због њих у неверу претвори.

У свој народ су улазили слободно, без пратње, без чувара.
Па и када су у безбожнички народ улазили, улазили су само са Христом у себи, без пратње, без чувара.
Па и када не би данас овај народ имао црнористе који су се одрекли царства земаљског зарад Царства Небеског, овај народ опет не би пристао на оно што му кроз новокомпоновану веру нудите.
Народ би из својих домова слао синове своје у богословију.

Тамо би их учили новокомпонованој вери, а у тајности својој они би се учили из старозаветне теолошке науке.
Када изађу као свршени богослови, када прођу чин рукополагања, ти синови наши би служили и беседили старозаветно.

Онда би морали да судите синовима нашим, као што данас судите црнорисцима који чувају душу за Царство Небеско.

Па би ти синови наши (осуђени) учили синове своје да свршавају богословске школе и да народу проповедају старозаветну веру.

И то би текло све дотле док нас све старозаветне, народно одане вери Бога свог, не сатрете.
Тада би вам душе наше заблагодариле јер би пред Бога изашли као зрела копља покошене пшенице.
Епископи српске православне цркве, није народ устао против вас.

Сами сте ви устали против себе онда када сте устали против старозаветности, против заветности.
Не лаже народ када каже да је пошао за речима Господа „Да се не збуњује срце ваше; верујте у Бога и у Мене верујте“.

Ако мислите да вас лажемо, отворите странице Јеванђеља и ту реченицу Господа тамо пронађите.
Када је пронађете, немојте се грешити и ружити Господа што је то народу оставио, ружите по нама, судите нама, протерујте нас из светиња, неће вам то народ замерити, само ћете нас тиме у вери још више учврстити.
Нека мир Господа буде међу свима нама.

Нека дође време да деца наша на Васкршње празнике озарене дечије среће крену ка епископу свом и у чистоти своје дечије душе пруже руку ка њему и на длану му понуде црвено ускршње јаје.

А ми, поштовани владико Хрисостоме, колико год да нисмо по вољи Вашој, на дан Васкрса пружићемо руку љубави душе своје ка Вама и на длану свом држати црвено ускршње јаје као симбол наде да ће се из њега изродити љубав и слога међу нама.

Молите се Богу и Ви за нас на тај дан великог хришћанског празника, какви смо, такви смо, боље немате, а немамо ни ми.

Ваш верујући народ Вам жели од Бога здравље и даље ћемо се надати да ће доћи тренутак да нам се вратите, и да сви заједно запевамо

„Христе Боже Распети и Свети, српска земља под облаке лети,
Лети преко небеских висина, крила су јој Морава и Дрина“…

З.Д. 10.04.2009