logo logo logo logo
Рубрика: Политика, Актуелно, Религија, Свет    Аутор: новинарство    597 пута прочитано    Датум: 26.03.2009    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

Predavanje u LondonuNa poziv Udruženja srpskih četnika Ravna gora, iz Londona, Njegovo Preosveštenstvo, Episkop raško-prizrenski i kosovsko-metohijski, Artemije, boravio je u četvorodnevnoj poseti Velikoj Britaniji, od 19. do 23. marta 2009. godine.

Izvor: Eparhija raško-prizrenska i kosovsko-metohijska

+++

Vladika je pozvan da Srbima u Londonu i Lesteru održi predavanje povodom desetogodišnjice NATO agresije na Srbiju i da posvedoči i prenese Srbima u Britaniji tešku situaciju getoiziranog života Srba na Kosovu i Metohiji.

Već prvog dana, 19. marta, Episkop Artemije se u večernjim satima sastao sa sveštenstvom i vernicima parohije hrama Sv. Save u Londonu i prisutnim vernicima, zainteresovanim i zabrinutim za život sabraće na Kosmetu pokušao da prenese svu težinu života kosovskih Srba za ovih deset godina, a posebno od nelegalnog i jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova od strane kosovskih Šiptara, potpomognutog od moćnika ovoga sveta.

Sledećeg dana, 20. marta, vladika je održao predavanje u prepunoj sali hotela Ravna Gora u Londonu. Sa-predavač te večeri bio je prof. Srđa Trifković, politički analitičar iz Čikaga, koji je održao uvodno predavanje, upoznajući londonske Srbe sa opštom geopolitičkom situacijom u svetu i u Srbiji, sa posebnim osvrtom na njen uticaj na rešenje kosmetskog problema. Britkim i neuvijenim rečnikom i jezikom, prof. Trifković se posebno kritički osvrnuo na delanje administracije i vlade Republike Srbije, ustvrdivši da sama Srbija povodom i oko Kosova čini mnogo manje od onoga što bi mogla i morala, ponovivši svoj dobro poznati stav da je agresija na Srbiju i okupacija Kosova i Metohije 1999. godine bila samo namera pokoravanja jednog naroda koji svoje vrednosti zasniva na hrišćanskim vrednostima, svetosavskom nasleđu i vidovdanskom zavetu, idejama koje današnjoj obeshristovljenoj i ”post-hrišćanskoj” Evropi predstavljaju, ustvari opasnost i neprijatelja.

Nakon ovog uvodnog predavanja prof. Trifkovića, prisutnima se predavanjem obratio vladika Artemije čiju integralnu verziju donosimo u prilogu. Čitav video zapis ovog predavanja može se pogledati na http://video.google.co.uk/videoplay?docid=3531849652954192425

Sledećeg dana, u subotu, 21. marta, vladika Artemije i prof. Trifković održali su predavanje u industrijskom gradu Lesteru (Leicester) koji se nalazi oko dvesta kilometara severno od Londona. Lesterski Srbi su oduševljeno i dirljivo dočekali kosmetskog arhipastira i upijali svaku reč njegovog svedočanstva o Kosovu, interesujući se kako mogu da pomognu, i kao pojedinci i kao dijaspora, svojoj sabraći na Kosmetu.

U Krstopoklonu nedelju, 22. marta 2009. godine, blagoslovom Njegovog Preosveštenstva, Episkopa britansko-skandinavskog Dositeja, vladika Artemije je služio u hramu Svetog Save u Londonu. Preosvećenom su sasluživali srpski sveštenici iz Londona, oci Milun, Radomir, Aleksandar i Dragan, kao i vladikin pratilac na ovom putu u Englesku, jeromonah Ksenofont.

Pred pričešće vernih, vladika se nadahnutom besedom obratio prisutnim vernicima, koji su ispunili ovu veliku i lepu srpsku baziliku u Londonu. U besedi se vladika osvrnuo na ovo blagosloveno putovanje hrišćana putem Velikog i Časnog posta, na proslavljani praznik Časnoga Krsta pod kojim se danas, kao pod lisnatim drvetom odmaramo na ovom lepom i blagoslovenom putu. Vladika je podsetio i na silu i lepotu krsta, zaštite hrišćana i straha demona, kao i na to kako svako od nas, po rečima Gospodnjim, nosi svoj krst, koji je Gospod odredio upravo svakom od nas po našim moćima, iako nam se ponekad čini težak i neodgovarajući našim moćima. Tako se i danas, nama Srbima na Kosovu i Metohiji ponekad čini da nam je dodeljeni krst prevelik i pretežak, ali treba da znamo i verujemo da je i nama dodeljen upravo onaj krst koji moramo i možemo da nosimo, i da njega prihvatimo i uzmemo pa sa njim, tim malim krstom krenemo za Gospodom koji je nosio svoj veliki i teški krst.Nakon liturgije, vladika je sa sveštenicima odslužio mali pomen, svima nevino postradalima od zločinačkih NATO bombi 1999. godine, kao i novopredstavljenom slugi Božijem, arhimandritu Grigoriju, srpskom monahu iz Jerusalima, koji je prethodnog dana usnuo u Gospodu.

Idućeg dana, 23. marta, vladika se zahvalio na gostoprimstvu svojim domaćinima, Udruženju Ravna Gora, kao i svim Srbima u Londonu i širom Britanije, koji su pokazali da im je Kosovo u mislima i u srcu, a time i dokazali, da dok god je tako, niko nam Kosovo nikada neće moći oduzeti, uprkos svim okupacijama i bespravnim i lažnim proglašenjima nezavisnosti. U popodnevnim časovima vladika se vratio u otadžbinu.

Pres odeljenje Eparhije raško-prizrenske

PREDAVANjE  U LONDONU I LESTERU
MART 2009.

KOSOVO I METOHIJA NAKON DESET GODINA


Istorija Kosova i Metohije je istorija Srbije i srpskog naroda. Kosovo je ogledalo u kome se ogleda sva naša prošlost, sadašnjost i budućnost. Bez tog ogledala ne bismo znali ni poznavali sami sebe. Ne bi nas ni drugi znali i prepoznali. Možda, čak, nebi se do danas ni održali na istorijskoj pozornici. Možda bi nas neke istorijske oluje ili potopi davno zbrisali sa lica zemlje. Zato nam je, možda, Bog dao i dodelio to naše kosovsko ogledalo. Otuda su Srbi toliko vezani za Kosovo, jer su koreni svakom Srbinu na kosovu i sa Kosova. To je danas jasnije nego ikada ranije. Najnovija istorija Kosova i Metohije je tužna i krvava. Ona traje bezmalo 620 godina. Započeta je čuvenom Kosovskom bitkom i još nije završena. U toj dugoj istoriji bilo je malo vedrih i mirnih dana. Nekih 20-ak godina (od 1918-1941). Sve ostale godine i stoleća prošla su u tami ropstva i na krstu stradanja. O tome su napisane ne knjige, već čitave biblioteke. Od domaćih i stranih pisaca. Od živih svedoka i prilježnih istraživača istorije. To obilje svedoka i svedočanstava govore da je svaki sledeći period bio teži, stradalniji i krvaviji od prethodnog. Treba samo pogledati knjigu „Plač Stare Srbije“ od Janićija Popovića, gde opisuje poslednjih sto godina pod Turcima. Iako je to bilo još uvek tursko ropstvo, glavni zulumćari nad Srbima, nad srpskom nejači, nad našim svetinjama bili su i tada Arbanasi. Kada se čita ta knjiga, i prati razvoj događaja u naše dane od 1999. godine, stiče se utisak da nam se istorija stalno ponavlja. U jačem ili slabijem intezitetu, ali se ponavlja.

Od juna meseca te 1999. godine, Kosovo i Metohija su ponovo na krstu. Oni su i pre toga, još za vreme rata od 1941-1945, i posle rata pod komunizmom i titoizmom, prolazili kroz oganj stradanja, nasilja, pljački, ubistava, progona… Ali ovih zadnjih deset godina, prevazilaze svojom surovošću sve što je do sada doživljeno i zapisano u istoriji. Kosovo i Metohija na krstu! Može li se zamisliti strašnija slika pred našim očima? Pod krstom se ne govori. Pod krstom se ili ćuti u bolu, ili grca u suzama. Pogotovu Onaj na Krstu ne govori. On trpi i pati. I moli se za svoje mučitelje: „Oče, oprosti im, jer ne znaju šta rade“. Tako je govorio Raspeti Gospod. Mi, saraspeti sa Kosovom i Metohijom, ne usućujemo se da ponovimo te svete reči. Jer naši mučitelji, vrlo dobro znaju šta rade i zašto to rade. A to šta oni – današnji teroristi i zločinci -kosovski Albanci, – rade na Kosovu i Metohiji i od Kosova i Metohije poznato je celome svetu. Jer oni svoje zločinačke rabote već deset godina vrše javno pred očima celoga sveta, u prisustvu čitave međunarodne zajednice, prisutne na Kosovu i Metohiji u licu UNMIK-a i KFOR-a, a danas i EULEKS-a. Ne samo prisutne u smislu svedoka, već pod direktnom njenom upravom i vlašću, uz punu logistiku i blagonaklonost, koja umesto da zločin sprečava i iskorenjuje, ona ga dopušta i toleriše. Iako je vlast UN još uvek, makar nominalno, prisutna i validna na Kosovu i Metohiji, po njemu se i dalje slobodno kreću stotine i hiljade terorista i zločinaca. Mnogi od njih sede u institucijama samoproglašene i nakazne tvorevine tkzv. Nezavisnog Kosova, sa kojima međunarodna zajednica legitimno sarađuje.

O svim tim stravičnim događajima godinama smo svedočili širom sveta (Amerika, Evropa, Rusija) usmenim svedočenjem i pisanom rečju kroz mnoga predavanja, intervjue, publikacije. O tome najrečitije govori slikom i rečju publikacija Eparhije raško-prizrenske i kosovsko-metohijske „RASPETO KOSOVO“ u svoja tri izdanja (septembar 1999. oktobar 1999. maj 2001.), na više jezika (uporedo: srpski i engleski, srpski i francuski, srpski i talijanski, srpski i grčki, ruski i engleski) i rasturenih širom sveta u desetinama hiljada primeraka. Godine 2003. ugledao je svetlo dana „MEMORANDUM“ o Kosovu i Metohiji u izdanju Svetog arhijerejskog sabora Srpske Pravoslavne Crkve, sa jednim istorijskim presekom od prvih pomena imena Kosova i Metohije, sa posebnim osvrtom na vreme od 1999. godine, mnogim podacima o prognanim (250.000), ubijenim, kidnapovanim Srbima i drugim nealbancima, kao i spiskovima do tada porušenih i demoliranih crkava i manastira. Taj Memorandum je izašao na srpskom i na engleskom jeziku, kako bi svi detalji bili dostupni i stranim faktorima koji se bave pitanjem i sudbinom Kosova i Metohije. Ipak, sa posebnim naglaskom treba pomenuti publikaciju „MARTOVSKI POGROM“, pripremljenu i štampanu u Beogradu 2004.godine, trudom Ministarstva kulture Republike Srbije i Muzeja u Prištini (sa izmeštenim sedištem), a koja tretira i svedoči o nebivalom polomu i pogromu srpskoga naroda i naših svetinja tokom samo dva dana (17. i 18.) marta 2004. godine.

Neposredno posle tih tragičnih zbivanja, pojavila se na svetlost dana jedna neobična knjiga iz pera jednog Nemca, g. Jirgena Elzesera, objektivnog i bezpristrasnog posmatrača i analitičara događanja na teritoriji i u procesu raspada bivše Jugoslavije. Iako ova knjiga govori o ratnim zločinima na širem prostoru te nesrećne i bivše države, ipak je njen glavni akcenat stavljen na ono što se događalo, i što se, nažalost još uvek događa na Kosovu i Metohiji, srcu i duši srpskog naroda i države Srbije, te kao takva predstavlja neku vrstu rekapitulacije svega do tada objavljenog o događajima i zbivanjima na Kosovu i Metohiji u prethodnih sedam godina, i ne samo na srpskom jeziku. U ovoj knjizi se iznose bestidne laži i neistine zapadnih medija i propagande o žrtvama pre i za vreme NATO intervencije u kosovskom sukobu. O Srbiji – i uopšte o području nekadašnje Jugoslavije, u poslednje vreme objavljeno je veoma mnogo knjiga na nemačkom jeziku, kao i drugim jezicima, ali se ova ističe od svih ostalih po svojoj istinoljubivosti i objektivnosti. Time pisac zaslužuje svaku pohvalu i priznanje jer je, pišući ovu knjigu, stavio istinu iznad i ispred dnevno političkih interasa bilo koga.

Slična ovoj je i knjiga iz pera jedne strankinje – Irkinje pod nazivom: Prikrivanje genocida na Kosovu i Metohiji, u kojoj na objektivan način, kao svedok očevidac, iznosi nečasnu ulogu KFOR-a i UNMIK-a u prikrivanju zločina koje su Šiptari činili nad Srbima pred njihovim očima, a oni se svim silama trudili da tu istinu prikriju i sakriju od sveta. G-đa Izolda Henri, pisac ove neobične knjige, u dvanaest potresnih priča opisuje sav užas pakla kroz koji su Srbi na Kosovu i Metohiji prošli i još uvek prolaze. Tih dvanaest sudbina su samo najmarkantniji primeri našeg postradanja u novije doba. Međutim, prava slika bi se dobila tek ako bi svaku od tih potresnih priča pomnožili sa hiljadu.

Očigledno je da sve ovo što se događalo, i šgo se, nažalost, i dalje događa na Kosovu i Metohiji, sa svim tragičnim posledicama, predstavlja planiranu i smišljenu operacionalizaciju uništenja srpskog istorijskog, duhovnog i kulturnog prostora od izuzetnog značaja za ceo srpski narod, njegovu Državu i Crkvu, sa jasnim ciljem ostvarenja glavnog gepolitičkog cilja stvaranja monoetničkog Kosova i Metohije kao druge albanske države na Balkanu, stvorene samo za Albance. Da bi se taj cilj postigao, jasno je i „razumljivo“ da je najpre trebalo uništiti ne samo Srbe kao narod (etničkim čišćenjem, ubistvima, pritiscima), nego izbrisati i sve tragove hiljadugodišnjeg prisustva Srba na ovim prostorima. Mere represije koje se koriste prema Srbima su raznovrsne, a sve one imaju za cilj konačno napuštanje kuća i domova, uništavanje svih hrišćansko-pravoslavnih svetinja i spomenika kulture koji pripadaju tom narodu i svedoče o njegovom prisustvu na toj teritoriji tokom poslednjih desetak vekova, uništavanje kompletne infrastrukture kojom se služe pripadnici srpskog naroda na određenoj teritoriji, konačno do uništenja srpskih grobalja, u kojima ni mrtvi nisu pošteđeni.

No sva ova fizička uništenja kao da Šiptarima nisu bila dovoljna. Njihovi novi „istoričari“ uz veliku podršku zapadnih mentora i učitelja počeli su uveliko da svojataju srpske svetinje i da ih prikazuju kao „kosovske“, „vizantijsko-albanske“, pa čak i „pravoslavne“, samo ne ono što one uistini i jesu „srpske pravoslavne svetinje“. Bezočno i drsko falsifikovanje istorije i prekrajanje činjenica prisutno je na svakom koraku, taman kao i ruševine i zgarišta naših uništenih svetinja. Šiptarski „istoričari“ bez srama i stida tvrde da su Nemanjići zapravo bili Nimani (!), a da je dečanski manastir podiglo lokalno pleme Gaši (!), a ne kralj Stefan Uroš Treći (Dečanski), čija je povelja do danas sačuvana kako na pergamentu, tako i na mermernoj ploči iznad južnih vrata dečanskog hrama. Na internet prezentaciji „Albanian. com” velelepna prizrenska crkva Bogorodica Ljeviška koja je u martovskom pogromu veoma postradala, već je ubeležena kao „najstarija albanska crkva na ovim prostorima“. Slično se tvrdi i za „crkvu Ulpijanu“ odnosno manastir Gračanicu, koju je sveti kralj Milutin, najveći srpski ktitor, navodno „samo opravoslavio, a koja je“, po njima, „pripadala albanskoj rimokatoličkoj tradiciji“. Ova albanska teorija već je dobila „pravo građanstva“, dobila je legitimitet „zvaničnog istorijskog učenja koje se predaje i đacima u školama“ zločinačke tvorevine jednostrano i bezakono proglašenog Nezavisnog Kosova.

U novije vreme g. Srđa Trifković, spoljnopolitički urednik magazina Kronikls sa Instituta za međunarodne odnose Rokford u SAD, zazvonio je na uzbunu u svom Intervju-u za „Glas javnosti“, upozorivši srpsku javnost na naredni sled poteza u vezi Kosova i Metohije, naime, da će Vlada Srbije do kraja 2011. godine priznati lažnu državu Kosovo, prihvatiti normalizaciju odnosa sa „svim susedima“, a zatim će (2012) biti uspostavljena „Kosovska pravoslavna crkva“, da je vlast u Srbiji, ali i u Republici Srpskoj, već počela da bira podobnog naslednika Patrijarha Pavla koji će radi „opstanka Srba na Kosovu“ pristati na uspostavljanje „Kosovske pravoslavne crkve“

Strašno je fizičko i sistematsko uništavanje srpskih pravoslavnih crkava i grobalja na Kosovu i Metohiji posle završetka rata, a koja se vrše i do danas, ali je mnogo strašnija i pogubnija za naš srpski narod i našu Crkvu njihova „obnova“ koju vrše Šiptari (dakle, isti oni koji su ih uništavali) po Memorandumu iz 2005. opet uz pomoć Zapada (SE), a po blagoslovu i uz asistenciju SPC. Tako da će ih Šiptari sutra „s pravom“ svojatati, čime će konačno biti izbrisani svi tragovi vekovnog istorijskog prisustva Srba na Kosovu i Metohiji.

Svi zločini i varvarstva pomenuti i opisani u ovim knjigama, i mnogi drugi pomenuti i opisani u drugim publikacijama, vode potpunoj izmeni indetiteta duhovne i kulturne kolevke srpskoga naroda, Kosova i Metohije, pretvarajući ih od čisto hrišćanske oblasti u novu islamsku džemahiriju u srcu Balkana i Evrope. Sadašnja islamizacija Kosova i Metohije nije nešto o čemu se prosto misli, razgovara, diskutuje. To je ustvari, jedna surova stvarnost koju mi, hrišćani Srbi, svakodnevno doživljavamo i osećamo na svojoj koži evo skoro deset punih godina. Ovde nije reč o prostoj „islamizaciji“ kakva se u proteklim vekovima vršila i sprovodila u mnogim delovima sveta, nego o nasilnom iskorenjivanju jednog hrišćanskog naroda (srpskog) iz njegove duhovne kolevke. Da to nije prosto nečije „mišljenje“, dovoljno je pogledati, i makar letimično ponovo naglasiti šta se na Kosovu i Metohiji desilo u zadnjih desetak godina, konkretno od juna 1999. godine, pa do danas.

Ukratko, izmenjen je nacionalni i religiozni indetitet Pokrajine. Sa Kosova i Metohije nasilno je proterano dve trećine hrišćanskog stanovništva (oko 250 hiljada), porušeno i uništeno preko 150 pravoslavnih crkava i manastira, od kojih su mnoge građene u 13. i 14. veku, i kao takve predstavljaju prave bisere pravoslavne srpske kulture i umetnosti srednjeg veka, dok je istovremeno podignuto preko 400 novih džamija uz pomoć Saudijske Arabije i ostalih islamskih zemalja iz Persijskog zaliva. Uništeno je na stotine srpskih grobalja sa hiljadama polupanih i polomljenih nadgrobnih spomenika i krstova. Govoriti detaljnije o uništavanju srpskih domova i ostale imovine, o brojnim pljačkama i grabeži zahtevalo bi posebnu studiju. Ako se tome doda broj ubijenih i kidnapovanih Srba, broj ranjenih i povređenih, sve vrste nasilja i pljačke, broj napada na hrišćane Srbe i naše svetinje (o čemu nije moguće detaljno govoriti u jednom kratkom predavanju, a o čemu, kao što je rečeno, postoje čitave knjige napisane), tek onda se dobija prava slika terora, etničkog čišćenja izvršenog u „miru“ pod vlašću i pokroviteljstvom UN i EU.

Politika koja sve te zločine omogućuje na početku trećeg milenijuma u srcu Evrope, i sama je zločinačka. Prosto nije moguće shvatiti kako je moguće da SAD i njene saveznice iz EU vode ogorčenu borbu protiv terorizma širom sveta (Avganistan, Irak, Hamas itd.), a na Kosovu i Metohiji isti takav džihadski terorizam tolerišu i podržavaju. Kao da EU nije svesna da, dopuštajući nasilnu islamizaciju Kosova i Metohije i udaranje baze za militantni džihad u toj srpskoj pokrajini, ruši i same svoje temelje na kojima počiva, jer džihad ne zna za granice. Njegovo delovanje sa Kosova uskoro će osetiti i sama Evropa, verovatno i Amerika.

Dugo smo se nadali da će SAD i EU ovo uzeti ozbiljno u obzir posebno dok se tražilo rešenje pitanja budućeg statusa za Kosovo i Metohiju, te da će pomoći da se taj problem reši na principu poštovanja standarda međunarodnog prava, Helsinške konvencije i rezolucije SB UN 1244, po kojoj je Kosovo sastavni i neotuđivi deo teritorije demokratske države Srbije, što treba i da ostane. Nažalost, naša nadanja se nisu ispunila. SAD i EU su zdušno radile na ohrabrenju Šiptara da 17. februara prošle (2008.) godine jednostrano, nelegalno i nelegitimno proglase svoju drugu državu na Balkanu pod nazivom Nezavisno Kosovo, što su Amerika i neke zemlje EU uskoro to i priznale. Ipak, dve trećine zemalja u svetu nisu odobrile taj nasilnički akt te, i pored ogromnog pritiska, ni do danas nisu priznale tu nakaznu tvorevinu. Mnogi u svetu znaju da na osnovu međunarodnog prava, samo u okviru postojećih granica države Srbije, legitimno je i moguće tražiti i naći rešenje za bolju budućnost svih građana Kosova i Metohije, čiji je ono neotuđivi deo, pružajući kosovskim Albancima garanciju svih onih prava koje svuda u svetu uživaju nacionaklne manjine u pojedinim državama pod uslovom da one te države i priznaju. Stoga smo uvereni da Kosovo i Metohija, pored svega što se desilo, nikada neće biti samostalna, nezavisna država, ili još tačnije rečeno: Kosovo i Metohija nikada neće moći biti izdvojeno iz državno-pravnog sistema Srbije, nikada ne mogu biti nešto što nije Srbija. Bilo kakvo nametnuto rešenje, pa i ovo bezakono proglašenje nezavisnosti, Srbija i srpski narod nikada neće prihvatiti i dati svoju saglasnost na njega. Jer, prosto rečeno, takvo „rešenje“ i ne bi bilo rešenje, nego vid okupacije i nasilja osnovanog na privremenoj sili. A iz istorije znamo da je svaka okupacija privremena i prolazna. Što se na silu uzme, silom se i gubi. To znaju i oni koji sebi daju za pravo da uređuju tuđu kuću po svom nahođenju.

I na kraju, da samo napomenemo da i pored sve borbe za opstanak našeg naroda n Kosovu i Metohiji, naša Eparhija raško-prizrenska je smogla snage da prošle (2008.) pripremi i izda jednu vrednu knjigu na osnovu arhivskih dokumenata sačuvanih u eparhijskoj Arhivi, pod nazivom „ŠIPTARSKI GENOCID nad Srbima u 20. veku, kao svedočanstvo kontinuiranog zločina i genocida koje Šiptari (Albanci, ili Arbanasi) vekovima vrše nad našim narodom, uglavnom pod zaštitom raznih okupatora i zavojevača (Turaka, Nemaca, komunista), ili danas međunarodne zajednice oličene u KFOR-u, UNMIK-u, EULEKS-u. Ta knjiga je u Beogradu doživela dve promocije: na oktobarskom Sajmu knjiga (22. 10. 08) i na Kolarcu (09. 12. 08.), kao i jednu na Kosovu i Metohiji u manastiru Gračanici (25. 01. 2009). I ova najnovija knjiga, kao što je na promocijama rečeno i naglašeno, kao i mnoge pre nje, pomenute i ne pomenute, uverava sve naše zločinitelje i njihove mentore da se na takvim zločinima, na nevinim i nedužnim žrtvama, na ruševinama svetinja i grobalja ne izgrađuje srećna budućnost ni za koga. Što pre shvate tu prostu istinu utoliko će biti bolje za sve. Ostajemo u nadi.

Episkop ARTEMIJE





Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
Писанија Грешног Милоја
Проф. Др. Миодраг Петровић

Проф. Др. Миодраг Петровић

КРОТКИ ЛАФОВИ!
Антиекуменистички сајт

НОВИ Антиекуменистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo