Вести

Неоспорно је да се један политички систем може одржати на два начина: или диктатуром од стране владајућих структура или развијањем осећаја солидарности и лојалности већине живућих у оквиру тог система.

Владислав Б. Сотировић, 21.03.2009

+++

Тако је исто и данас са Европском Унијом – супранационалној конфедералној политичкој заједници која крупним корацима граби ка својој федерализацији и даљој централизацији (тј. бирократској „бриселизацији“). Ова супраевропска држава да би опстала мора, као и сваке друге не отворено диктаторске државе, да развије механизам солидарности међу својим чланицама како би постојала довољна доза политичке лојалности према централизаторској политици Брисела а у циљу нераспадања читавог система на своје саставне делове који су ушли у сам систем верујући да ће им бити боље и просперитетније него да остану ван њега.

Познато је у повесној перспективи да су се многи политички режими служили опробаном техником стварања имагинарних политичких и/или националних непријатеља који наводно угрожавају читав систем самим својим постојањем и да је сваки покушај рушења или дубиозније критике дотичног „нашег“ система у ствари терање воде на непријатељеву воденицу који једва чека да некако растури систем и потлачи његове житеље. Тако су нпр. Хабзбурговци вековима пропагирали малим централноевропским народима значај постојања и опстанка Хабзбуршке Монархије (тј. од 1867. г. Аустро-Угарске) образложењем да ће у случају њеног распада постати пруски, руски или турски робови, за време Хладног Рата и Гвоздене Завесе су тзв. „западне демократије“ плашиле остатак света бауком комунизма а на балканским просторима су нпр. „Србо-четници“ били међу Хрватима основни цементирајући материјал за стварање свехрватске солидарности. Такође је познато, да се у случају победе (привремене или коначне) над колективним непријатељем мора пронаћи нови како би систем могао да настави да функционише. Тако су нпр. Хрвати морали да након Олује из 1995. г. (пошто су Србо-четници истерани из Липе Њихове) траже новог колективног непријатеља и коначно су га нашли у Словенцима, тј. Јанез-четницима који сада треба да што дуже одиграју улогу својих четничких претходника а након тога ће се већ наћи неки нови четници. Битно је да четниковање одржава систем преко ширења колективне мржње према колективном непријатељу.

У случају Европске Уније рецепт за ширење колективног страха од „четника“ је већ одавно пронађен у Русима и Русији (након распада СССР-а јер су Совијет-четници нестали са политичке позорнице). Страх од Русо-четника се стога већ две деценије свакодневно пропагира на свим друштвеним, државним и међудржавним нивоима укључујући и академске кругове који имају одговоран задатак да антируску пљуванијаду из булеварске жуте штампе и са једноумних информативних ТВ емисија преточе у научно засноване и доказане теорије. Тако је и управо завршен тродневни међународни конгрес у главном граду Литваније (18.-20. март) потврдио правило свих тоталитарних режима да се без имагинарног заједничког непријатеља систем не може одржати мирним путем (аутор овог текста је присуствовао конгресу по службеној дужности).

Дотични конгрес под називом „Утицаји Централне Европе на стварање европског идентитета“ је иначе организован од стране Пољског Института (под покровитељством пољске владе), Универзитета Миколаса Ромериса и Педагошког универзитета у Виљнусу (оба су државни литвански универзитети). Дакле, ради се о организацији не од стране неких невладиних (мрсомудачких) организација већ од стране највиших националних научних академских кућа. Научни реферати су представљени од стране знанственика из Литваније, Белорусије, Пољске и Украјине (уз напомену да је већина учесника из последње три земље представила своје реферате на пољском као матерњем језику). Прва ствар која једног објективног истраживача директно убоде у очи приликом седања на своје место у сали одржавања конгреса је мапа „Централне“ Европе публикована на званичном информативном проспекту организатора конгреса. Наиме, према (ваљда најновијим знанственим истраживањима) у Централну Европу улазе следеће земље: Естонија, Летонија, Литванија, Пољска, Чешка, Словачка, Украјина, Хрватска, Србија, Косово, Босна и Херцеговина, Румунија, Црна Гора, Бугарска, Молдавија, балкански део Турске и Грчка без читавог Пелопонеза!!!! Дакле, читав простор Европе од Немачке и Аустрије на западу ПА СВЕ ДО Русије на истоку спада у повесно-културолошком смислу речи у Централну Европу. Зашто је то тако дало се одмах наговестити из уводног излагања једног од учесника конгреса (имена је бесмислено наводити јер читаоцу не значе ништа) који је своје излагање завршио констатацијом да се нада да је свима у сали стало да се руски утицај у ЕВРОПИ што више минимализује (према хадезеовској формули: „најбољи Србин у Хрватској – прогнан Србин“). Дакле, порука је јасна: Русија није Европа (а Молдавија и Турска јесу) па је стога природна обавеза Европске Уније („демократских и слободарских нација“), наравно уз помоћ НАТО пакта, да читав простор од Немачке и Аустрије до Русије (тј. новооткривену „Централну“ Европу) спасе од руске „Источне“ Европе.

Међутим, бар што се тиче „просторног“ проблема, свакоме ко бар имало познаје западну историографију и политологију која се бави дефинисањем простора Централне Европе познато је да у тај простор спадају Немачка, Аустрија, Чешка, Словачка, Пољска, Литванија, Летонија, Словенија и Мађарска. Према истој школи, Летонија и Естонија су скандинавске културе, Белорусија, Украјина, Молдавија и Румунија припадају Источној Европи док су Хрватска, Босна и Херцеговина, Црна Гора, Србија, Грчка и Бугарска балканске земље (нпр. Лони Џонсон и Семјуел П. Хантингтон). Можемо закључити да су организатори конгреса делили научне пацке својим западним менторима а све у циљу да случајно не оставе Русији (тј. Источној Европи) ниједну земљу ван државнух граница европске Русије. У ту сврху је један од учесника конгреса споменуо теорију неког Шпанца (чијег се имена не сећа вероватно зато јер је тај Шпанац страшно познат у светским научним круговима) да се Белоруси не називају тако јер припадају етничким Русима (само су „беле“ боје) већ зато што се ту ради о русификованим припадницима балтичких (на литванском језику „белих“) племена (старчевићевско-усташко-хадезеовска хипотеза да су Срби са простора Хрватске и Босне и Херцеговине у ствари посрбљени православни Хрвати).

Највећу позорност аудиторијума је изазвало излагање на ширу тему савремени енергетски проблеми Европске Уније под конкретним насловом „Европска сигурност и суверенитет Централне Европе“ у којем је излагач из Пољске са Универзитета Николе Коперника из Торуна (иначе „светски“ познатог свеучилишта по питању економских наука!)  неуспешно покушавао разним графиконима, схемама и статистичким подацима да да неки конкретан предлог како да се Централна Европа откачи од тоталне зависности од руског гаса (не зато што је лошег квалитета или зато што је скуп већ само зато јер је руски) али је на општу жалост свих присутних (сем једног) морао да констатује да од „Набука“ и свих осталих НАТО-овских „ука“ нема ништа јер су толико технички неизводљиви и прескупи да је чак и кување ручкова са мирисом руског гаса боља варијанта од изазивања социјалних револуција по Европској Унији.

На крају се мора истаћи да је читава атмосфера конгреса провејавала у духу једнопартијске подршке исправној политици Централног Комитета који је на општу народну радост и задовољство знанствене елите „Централне“ Европе још једном демаскирао колективног непријатеља читаве Европе уз опште згражавање поводом изјаве Председника Русије да ће се руска армија ускоро модернизовати (ваљда је најбоља варијанта за војно-политичку сигурност Старог Континента пример Балкана на коме имамо потпуно разоружану Србију и до зуба наоружану Хрватску). Стога и следи „логичан“ закључак конгреса да је НАТО једини гарант европске стабилности и суверенитета централноевропских банана република. Ипак, мора се напоменути и то да је највећи пропуст конгреса тај што организатори нису позвали и (Великог Брата) Ненада Чанка да учествује са својим знанственим рефератом о Војводини као ударној песници Централне Европе у демокрацијској борби слободарских еуропејских нација против руско-србо-азијатко-четничког империјализма уз презентацију резултата најновијег етнолошко-антрополошког знанственог истраживања да Војводина и „Војвођани“ етимолошки не воде подријетло од Србо-четничког „војводе“ већ од Еуро-швапског „херцога“ па би стога Централни Комитет Европске Уније морао да интервенише у Београду да се (у новом Чанак-Пајтићевом Статуту) назив ове централноеуропејске регије преименује у „Еуро-Херцеговина“ (с обзиром колико у Војводини има насељених Херцеговаца захтев би имао повесну основу).

Владислав Б. Сотировић

http://ovsiste.webs.com