Prvi istorijski spomen Fruške gore istovremeno se javlja sa ulaskom rimskih legija u Srem. Otprilike tada (između šeste i devete godine naše ere) ona nosi antičko ime
Irena Matović, Mart 2009
+++
Almamons i na nju se gleda kao na uporište Ilira koji su se borili protiv Rima. Antičko ime Fruške gore se češće pominje sa početkom gajenja vinove loze krajem 3. veka, u vreme vladavine cara Proba. Njene obronke su pored mnogobrojnih vinograda u to vreme krasili i brojni letnjikovci i vile.
Imena kralja Uroša I, njegovih sinova Dragutina i Milutina, kneza Lazara, despota Stefana Lazarevića, despota Đurađa Brankovića i despota Vuka Grgurevića su istorijski vezana za borbu oko teritorije protiv Ugara. Godine 1404. despot Stefan Lazarević postaje vazal ugarskog kralja Žigmunda i za uzvrat dobija mnoga imanja u Ugarskoj i Sremu. Tada se Srbi intenzivnije naseljavaju po Sremu, iako se veća naseljavanja Srba javljaju još za vreme kralja Dragutina. Sa despotom Đurađom Brankovićem, a naročito sa despotom Vukom Grgurovićem proces naseljavanja Srba po Sremu se nastavlja. Srbi ulaskom u Ugarsku nisu napustili pravoslavnu veru i u periodu između 14. i 15. veka, pa sve do prvih godina 16. veka (u doba vladavine sremskih Brankovića) grade se srpski manastiri po Fruškoj gori. To je period kada Srem postaje centar kulturnog života Srba.
Kad se iz beogradske vreve i gužve uputite ka Sremu i njegovoj Fruškoj gori ne možete a da ne osetite mir i spokoj koji vas u trenutku preplave. Lepote fruškogorskih predela i manastira ne ostavljaju nikoga ravnodušnim, pa je tako bilo i ovog puta.
Prva odrednica bio je manastir Velika Remeta. Manastir je muški, posvećen je svetom velikomučeniku Dimitriju, a leži na južnim obroncima Fruške gore. U prvoj polovini 14. veka podigao ga je prema narodnom predanju „sremski kralj“ Dragutin. Međutim, utvrđeno je da je to samo legenda i da se ne zna ko je osnivač, ali je sigurno to da je podignut tokom 15. veka.
Ono što prvo privuče pažnju posetilaca je svakako ogromni zvonik, najviši u Sremu sa svojih 38,60 metara visine. Posle zvonika manastira u Krušedolu najstariji je u Sremu. Ovaj barokni zvonik je rad nemačkih majstora, a sagrađen je između 1733. i 1735. godine. Kako je manastir najranija kombinacija starije srednjovekovne crkvene građevine i naknadno dozidanog baroknog spomenika morali su da se izvrše usklađujući radovi na crkvi. Od starih fresaka, koje potiču iz 1568. godine, ostalo je mali broj sačuvanih. Treba spomenuti i bakrorez Zaharija Orfelina iz 1764. godine pod nazivom sveti Dimitrije. Na njemu je u donjem delu prikazan manastir, ali je slika nerealna zbog nepreciznosti autora.
Spoljašnjost manastirske crkve odiše starinom. Zidovi od opeke i kamena vraćaju u davno prohujala vremena, ali se na prozorskim ukrasima uočava bespoštedan zub vremena.
Utisak divljenja koji je manastir Velika Remeta ostavio na nas prožet je neverovatnim osećajem spokoja koji se dugo pamti. Put nas je od Velike Remete odveo pravo do lepog drvenog putokaza, koji nam je saopštavao da se manastir Krušedol nalazi na 3, a manastir Grgeteg na 6 km udaljenosti. Posle kratke vožnje kolima, na jugoistočnim obroncima Fruške gore, pokraj samog sela Krušedola ugledali smo manastirski park ispunjenog stablima kestenova. Zaustavili smo se i u senci kestenova malo odahnuli od puta.
Manastir Krušedol privlači svojom tajnovitošću i nemogućnošću da se uoči sa druma. Prvo što se zapazi je dostojanstvenost kojom ovo velelepno zdanje zrači. Osnovali su ga despot Đorđe Branković (monah Maksim) i njegova majka Angelina, a izgradnja je trajala od 1509. do 1546. godine. U Krušedolu su sahranjeni Maksim Branković, njegova majka Angelina, njegov otac slepi Stefan i brat despot Jovan Branković. Manastir je ženski i posvećen je Blagovestima.
1716. godine Turci spaljuju manastir, a mošti Brankovića (svetinje) su isekli, razbacali i zapalili. Popravke na manastiru su vršene između 1719. i 1756. godine.
Manastirska crkva je besprekorno okrečena u belo. Njenih sedam prozora ukrašeno je baroknom ornamentikom. Barokni zvonik od četiri sprata nije vezan za crkvu, već je naslonjen na zapadni deo konaka.
Mnogi značajni Srbi sahranjeni su u Krušedolu, tako da manastir predstavlja i mauzolej. Tu su između ostalih sahranjeni patrijarh Arsenije III Čarnojević, mitropolit Isaija Đaković, patrijarh Arsenije Jovanović Šakabenta IV, grof Đorđe Branković, vojvoda Stefan Šupljikac, kneginja Ljubica Obrenović, kralj Milan Obrenović…
Manastir Krušedol će i dalje čuvati istorijsku prošlost i veru srpskog naroda u senci svojih stoletnih kestenova kako je i do sad činio, a mi krećemo ka novim odredištima Fruške gore.
Naše novo odredište je manastir Grgeteg. On je muški manastir i posvećen je prenosu moštiju svetog oca Nikolaja. Prema legendi ga je podigao despot Vuk Grgurević („Zmaj Ognjeni“) za svog slepog Oca Grgura Brankovića, slepog hilandarskog monaha Germana. Međutim, ovo predanje se ne poklapa sa istinom. Nije poznato ni vreme gradnje, ni ime graditelja manastira. Pretpostavlja se da je manastir sagrađen između 1459 (pad Despotovine), ali pre turskog osvajanja Srema (1521. godine).
Prvo što zapadne za oko je prelepa okolina manastira, ispunjena zelenilom šuma i livada. Grgeteg je sa svih strana okružen brdima, a prilaz je moguć samo sa južne strane. Oko manastira je kameni bedem sa gvozdenom ogradom. Današnji oblik Grgeteg duguje arhimandritu Ilarionu Ruvarcu, poznatom istoričaru i polemičaru. On je dao da se izvrši restauracija crkve i konaka 1899. godine. Tako je naša srednjovekovna arhitektura, toliko prepoznatljiva na manastiru Grgeteg, promenjena u korist zapadnog baroka. Akademski slikar Uroš Predić je živopisao novi ikonostas između 1902. i 1904. godine (prethodni ikonostas radio je Jakov Orfelin 1774. godine). Arhimandrit Ilarion Ruvarac umire 1905. godine, a on danas počiva na proplanku iznad manastira odakle se pruža divan pogled na ovaj fruškogorski predeo.
Odmah sa ulaza u manastir vidi se na spoljnjem zidu crkve mozaik Presvete Bogorodice, a u zasvođenom prolazu mogu se videti mozaici svetog Pantelejmona i svetog Nikole. Unutrašnjost crkve nije živopisana, ali su zato zidovi, unutrašnjost kupole i svodovi ukrašeni lepim floralnim ukrasima. Manastirski kompleks odiše takvim arhitektonskim skladom, duhovnim mirom i lepotom prirode da prosto oduzima dah. Svakako spada među najlepše fruškogorske manastire.
Nedaleko od manastirskih zidina zapazila sam nekoliko drvenih košnica oko kojih su zujale manastirske pčele. Njihovo vredno zujanje doprinosilo je sveukupnom utisku sklada prirode i čoveka, tako tipičnom za blizinu manastirskog zdanja.
U blizini manastira Grgeteg takođe smo naišli na grgeteški sediment koji je dobio status spomenika prirode i nalazi se pod zaštitom Pokrajinskog zavoda za zaštitu prirode. O značaju „grgeteških slojeva“ najbolje govori objašnjenje na relativno velikom panou pokraj samog nalazišta. Na ovom lokalitetu otkriveni su sedimenti sa bogato očuvanom fosilnom faunom mekušaca. Geološki značaj ovog otkrića je učinio da naselje Grgeteg (pripada iriškoj opštini) postane svetski poznato mesto donjeg pliocena-pontijskog kata, u okviru nekadašnjeg Panonskog mora. Pronađeno je negde oko 40 vrsta, a čak 12 vrsta je ovde nađeno po prvi put. Ova fauna mekušaca iz Grgetega, posebno vivipare, je začetak razvoja tzv. paludinskih mekušaca, pomoću kojih su dati prvi paleontološki dokazi. Nalazište je zbog svoje izuzetne vrednosti stavljeno 1973. godine pod zaštitu.
Sledeće odredište ka kojem smo se uputili bio je manastir Novo Hopovo. Manastir je ženski i posvećen je svetom ocu Nikolaju. Smatra se zadužbinom despota Đorđa Brankovića i osnovan je početkom 16. veka.
Bakrorez Raspeća i stradanja Hristovog na kojem se vidi Novo Hopovo radio je 1751. godine Hristofor Žefarović, ali se pretpostavlja da je radio po sećanju zbog uproštenosti sa kojom je prikazao manastir. Od starog ikonostasa spaseno je od ratnih stradanja samo 19 od ukupno 61. ikone koje je 1770. godine uradio naš vrsni predstavnik baroka Teodor Kračun. Kako je jedno vreme u Novom Hopovu bilo sedište episkopa, to se po njemu Sremska eparhija nazivala Hopovskom. Bitno je napomenuti i to da je u manastiru postojala i monaška škola (pominje je Stefan Gerlah). Novo Hopovo je poznato i po tome što je u njemu od 1757. do 1760. godine boravio i Dositej Obradović.
Ispred samog manastira nalazi se veliki, prelepo održavani vrt. Sam prilaz manastiru govori o tome da ga posećuje veliki broj turista, jer do njega vodi nekih stotinak metara od magistralnog puta Ruma-Novi Sad. Arhitektura Novog Hopova nastavlja se na moravsku stilsku grupu srednjovekovnih fruškogorskih manastira i to je nešto na šta treba da se obrati posebna pažnja. Manastirska crkva, okružena četinarima, u svojoj tišini čuva veliki drveni kivot u kome se nalaze mošti svetog ratnika Teodora Tirona, čiji je kult Novo Hopovo negovalo.
Ono što ume da razgali umornog putnika to je svakako neobično hladna i okrepljujuća voda Novog Hopova. Put koji smo potom prešli peške od Novog do Starog Hopova učinio nam se na trenutke lakšim baš zbog te novohopovske bistre i hladne vode.
Na karti nam se udaljenost Starog Hopova učinila mnogo manjom nego što je zaista bila. Jedina stvar koja zaokuplja pažnju dok pešačite do Starog Hopova je šarenilo i raznolikost biljnog sveta koja vas celim putem prati. Sve me je ovo neverovatno podsećalo na sredinu prošlog veka kada je ovim šumama hodio profesor doktor Jovan Tucakov (1905-1978) sa svojim studentima farmacije. Kao pravi Vojvođanin, rođeni Čuružanin, profesor Tucakov je obožavao prirodu Fruške gore, Iriškog venca, Srema, Banata i Bačke. On je uspeo da spoji etnologiju sa farmacijom i stvorio je etnofarmaciju. Govorio je da je nastava u prirodi najbolja i zato je pokrenuo terensko istraživanje bilja. Mnogi u njemu vide našeg Vuka etnofarmacilje i on je nesumnjivo dao ogroman doprinos etnologiji.
Na putu od Novog ka Starom Hopovu mogu da se vide nana, kopriva, bršljan, bokvica, tatula, crni slez, divizma, ruzmarin, razvodnik, komorač, kamilica, i mnoge druge lekovite trave. Još se u narodnim predanjima, pa i u pesmama iz starina spominju lekovita svojstva ovih trava, koje je profesor Tucakov neumorno proučavao pokušavajući da spoji narodnu medicinu sa zvaničnom. Istovremeno je hteo da pomogne svom narodu u čestim zabludama vezanim za svrhu određenog bilja.
Vođena takvim razmišljanjem nisam maltene ni primetila kada smo stigli do manastira Staro Hopovo. Na natpisu nedaleko od manastira pisalo je da je posvećen svetom Pantelejmonu. Do njega nije nimalo jednostavno doći, ali česti putokazi pomažu da se ne izgubi pravi smer. Podigao ga je Đorđe Branković (Maksim) između 1496. i 1502. godine, ali ni danas nije potvrđena istinitost tih podataka. Ta prvobitna crkva je bila posvećena svetom Nikoli, ali je 1751. godine stradala od zemljotresa. Posle nje je 1752. godine izgrađena ova nova crkva posvećena svetom Pantelejmonu. Sama crkva je sazidana od kamena i okrečena u belo. Čitava građevina je malih razmera, ali mir koji širi oko sebe je neopisiv i treba ga zaista doživeti.
Ubrzo je počelo da se smrkava i mi smo krenuli ka Beogradu. Za nama su ostali prelepi obronci Fruške gore i njeni manastiri, kao nemi svedoci srpske istorije i čuvari njene duhovnosti i vere.
Literatura:
1. “Fruškogorska Sveta Gora“ dr. Zeljko Fajfrić
2. ”Lekovite sirovine u Vojvodini” dr. Jovan Tucakov
… [Trackback]
[…] Find More Info here to that Topic: novinar.de/2009/03/21/lepote-fruske-gore.html […]