logo logo logo logo
Рубрика: Политика, Актуелно, Религија, Свет    Аутор: Часлав М.Дамјановић    491 пута прочитано    Датум: 19.03.2009    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

Београд,  недеља 25. јул 1937 - ПОЛИТИКА - насловна странаУкочене у времену…

Иста Лаж.
Иста Јерес.
Исти Маљ.

Часлав М. Дамјановић, 18.03.2009

+++

Шта смо постали?

Од ударца у главу могло се умрети на лицу места,
али ако је маљ скренуо и није погодио лобању,
створило се велико унутрашње крвављење,
то је могло одмах да однесе живот,
а могло је да траје и више недеља
па да жртва лагано умире.
(Др Србољуб Живановић, ”Говорити у име оних чија је ћутња вечна”)

    ”У нашем Голубићу био је и један Србин усташа – по злу познати Тоде Панић. И Тоде је са својом клапом одлазио у Ђурину гостиону и у ноћним сатима по селу пјевао пјесму”:

    ”Свети Анте, Србе туци и у јаму вуци,

    што не будеш моћи ја ћу ти помоћи!”

    ”Ђурина гостиона” односи се на јединог предратног члана КПЈ из села Голубића, који се ”послије бомбардовања Београда 1941. године вратио у Голубић и у својој кући отворио гостиону. И док смо се ми са опружјем у руци склањали у рисовачке шуме, сјеверо-западно од Динаре, Ђуро је у својој гостиони сачекивао и частио усташке ”часнике” и ”бојовнике”, који су уз печење и пиће пописивали житеље Голубића које треба хапсити и убијати”. (Давид Дамјановић, ”Предратни, ратни и послијератни чланови пропале КПЈ”, Србија, број 539)

    Голубићи су једно од села на Тромеђи Босне, Лике и Далмације одакле су потекли српски равногорски јунаци који су бранили српску чељад и народ од распомамљене усташке мржње:

    На два квадратна метра,
    површини једног просечног гроба,
    било је сахрањено у просеку двадесет седам људи,
     једни преко других.”
    Када се истражује једна таква рака,
    па када у руке узмете поломљену лобању
     једногодишњег детета,
    то вас промени заувек.”
    (Др Србољуб Живановић, ”Говорити у име оних чија је ћутња вечна”)

      То вас промени заувек… а ми… шта смо ми постали?

      Једни од нас постали су ”Ђурина гостиона” – а други, памтећи ”поломљене детиње лобање”, опстали су у оном што су Срби одувек били – усправни за Истину Божије Љубави и Правде… за Крст часни и Слободу златну… за вијеки навек.

      А избор опстајања усправним или срозавања у каљугу стар је колико и човек… Код нас, Срба, та подела доминира међу нама поготово од октобра 1944. године… А подела је уствари сасвим једноставна – једноставна је јер је условљена издајом:

      Oд Немањине 11 па све до Комесаријата преко пута Знака питања, и све до сваке књижаре, сваког ТВ пријемника, сваке учионице… та једноставна подела своди се на моралну одговорност према томе ко смо и шта смо – на моралну одговорност према Историјској Истини… јер то је баш оно што нас дели једне од других:

      Срби су зато да се на то питање поштено одговори!

      Петоколонаши ”Ђурине гостионе” тај одговор забрањују!

      Кажу Ђурини да је поштен одговор на питање шта је Историјска Истина некакав клеронационализам, неонацизам, ултрадесничарство, некаква слепоцревска затуцаност… А ту недавно, у писму на енглеском, из Аустралије, Српкиња Стојана вели ”да ли је америчка српска дијаспора у индукованој коми” па зато ”више нико не зна шта Срби у Америци мисле или кажу?” Па онда пита све нас – и једне и друге Србе:

      ”С којим правом бискуп Иринеј и Синод СПЦ клеветају и понижавају поштене српске грађане у аустралијској дијаспори ”користећи” цркву?” (By what right has this bishop Irinej and the Synod of the SOC got to defame and disgrace solid Serbian citizens in the Australian diaspora “by using” the church.)

      Рођена, одрасла, и образована у избеглиштву, Православка Стојана постави нам најисправније од свих питања:

      Стојана не пита с којим правом Црква клевета и понижава!

      Не!

      Стојана пита ”с којим правом” бискуп Иринеј ”користи” Цркву да ”клевета и понижава” – ”by using the church”!

      То значи да Стојана, одрасла у слободној земљи Аустралији, схвата активност Епископа Добријевића као – злонамерну политичку активност – која према томе нема апсолутно никакве везе са Црквом и црквеним делатностима!

      И тако и јесте јер у томе и јесте срж проблема:

      Српкиња одрасла у Слободи схвата да је савремена морална реалност неразрешена! Зашто? Зато што није поштено одговорено на питање шта стварно јесте Историјска Истина! И заиста, баш та неразрешеност и доводи до суштинског проблема – ко јесте а ко није заиста морално одговоран да вреднује и нашу прошлост и нашу садашњост… и нашу будућност.

      Пошто ”никада не треба заборавити да су усташе починиле и стравичан злочин над Српском православном црквом” (Др Војислав Недељковић, ”Усташки културоцид у Срему”, ”Српска застава”, Број 59/120) – а пошто  руководство КПЈ још од документованог Споразума из 1935. године јесте здружено са усташама, ”крунисан” њиховим здруженим нападом на Србију 1944. – сходно томе, у вредновању се такође ”не сме никад заборавити” нити чињеница која из тог здружења произилази:

      Да је титоистичка мржња СПЦ – заправо усташка мржња СПЦ!

      Марксистичко трабуњање да је религија ”опијум за народне масе” била је значи изговор – јер је мржња СПЦ од стране КПЈ заснована на усташкој мржњи Срба – што, пак, значи – да пошто је политичко-идеолошки фанатизам ломљења кичме Српству и СПЦ заснован на тој здруженој мржњи – да се према томе током тиотизма није догодила никаква површна инфилтрација Цркве и црквених кадрова – него напротив – да је оно што се заиста догодило било тотално подређење Цркве комунистичкој – заправо здруженој мржњи свега српског.

      Сходно баш тим чињеницама – Српско Духовно национално биће поцепано је на моралну одговорност и моралну неодговорност према Историјској Истини – на петоколонаше ”Ђурине гостионе” – дакле, изроде – и Србе – дакле, оне који опстају љубављу оданости Моралној одговорности Истине.

      Шта нисмо постали?

      …крадом побеже у Свету Гору, прими монашки постриг у манастиру Русик, и доби име Сава. Беше тада Растку свега 17 година, и  узалудни бејаху Немањини покушаји да га врати на двор, отац је чак и војску слао, али Растко одлучио да постане Богослужитељ и то и постаде.

      Можда у тим млађаним годинама није ни сањао да ће постати такође и Родослужитељ… а ми?

      Ми Растком постали нисмо!

      И што је још и горе, наш српски политичар – није постао Родослужитељ! Чак напротив! А што је најгоре, исувише оних Савином мантијом заогрнутих уместо у Богослужитеље изродише се у јеретичаре некакве ”светске религије” која ”одговара једној светској влади” – а тај ”управо глобализам” – јесте заправо ”припрема за Антихриста”! (Владика Артемије, ”Православље и савремени изазови код нас”, 24/02/09)

      ”Црква у јереси” и морална одговорност према Историјској Истини

      Пошто по канонима Православним док је Црква ”у јереси” она је бесправна – и пошто сходно црквеној законитости све што је у том периоду одлучено – није законито – питање је према томе – да ли је СПЦ за време титоизма била ”у јереси”?

      Пошто јесте чињеница да је комунистичка мржња СПЦ – која јесте наставак усташке мржње – потпуно подредила Цркву под своју диктатуру и да је функционисање Цркве било провизорно – Црква према томе јесте била ”у јереси”.

      Пошто је на супрот Мајци Цркви, исповедање Православља од стране свештенства и пастве у избеглиштву у слободном свету, које је Удба принудила да одбију да исповедају Православље у од Удбе строго контролисаној заграничној филијали провизорне Мајке Цркве под комунистичком диктатуром – било слободно – према томе, Слободна српска православна Црква у избеглиштву – није била ”у јереси”.

      Све те чињенице – да СПЦ под жестоком комунистичком диктатуром јесте била ”у јереси” – да Слободна Црква у слободнопм свету није била ”у јереси” – да Удба јесте наметнула одвајање Слободне Цркве од Мајке Цркве – безпоговорно су тачне! Јер је и такозвана Федерална Црква у избеглиштву – која је остала ”одана” београдској Централи – такође била под жестоком контролом Удбе – а то значи да је не само својом оданошћу Централи која је била ”у јереси” – већ и функционисањем под неприродном контролом Удбе – заиста и сама била ”у јереси” – а наравно и зато што је Централа која јесте била ”у јереси” – бесправно и лажно прогласила Слободну цркву која није била ”у јереси” – ”расколничком”!

      Нема збора да су у та доба све одлуке београдске Централе биле резултат политичко-идеолошке мржње, те да нису имале никакве везе са црквеним, духовним, канонским, нити теолошким одлучивањем! Према томе, осим моралне злоупотребе ”коришћења” Цркве за сумануту политичку мржњу – за какво истоветно ”злоупотребљавање” Цркве данас оптужује Православка Стојана – у питању је такође и нелегалност проглашења Слободне Цркве ”расколничком” на шта Мајка Црква канонски није имала право јер је у то доба била ”у јереси”.

      Суштински проблем је такође и ко је од Срба имао могућност да заиста исповеда Православље – а ко није – јер колико је очигледно да у слободном свету постоји могућност за слободно исповедање вере – исто толико је очигледно да под комунистичком диктатуром та могућност уопште није постојала.

      Када се догађаји посматрају из ове поштене перспективе – онда је јасно да данашње ”коришћења” Цркве за политичко-идеолошко оптуживања српских православаца у отаџбини и избеглиштву као некаквих политичких непријатељских групација – безпоговорно доказује да је Мајка Црква и дан-данас још увек потпуно подређена политичко-идеолошкој мржњи којој је била подређена и у току титоизма. А када се томе дода да је у име те наказне политчко-идеолошке мржње  настављена и титоистичка конфискација материјалних добара од оних које је Титова диктатура прозвала некаквим ”народним непријатељима” – у шта је била укључена и конфискација црквених добара у отаџбини и у избеглиштву – и да су материјална добра Слободне цркве најмаснији залогај и то од најомрзнутијег ”непријатеља” – и да се све то догађа под додворичком петоколонашком влашћу у данашњој Србији, подређеној  страним агентурама које отворено мрзе све заиста српско – онда je данас настављено ”злоупотребљавање” Цркве за политичке обрачуне несумњив доказ да је Црква још под контролом – што значи да Црква и дан-данас – јесте ”у јереси”.

      Када се томе додају провизорно постојање Србије као такве; политичка, религиозна, идеолошка и културолошка диктатура страног антисрпског утицаја; хохштаплерско супер богаћење – непримерно чак и у комунизму – дозвољено углавном сарадницима са окупацијским властима – очигледно је да је Црква постала ухлебље баш као што је у познијим годинама чланство у КПЈ било постало ухлебље и чешање.

      Питање је према томе:

      Шта заиста јесте ”окамењено”?

      Пошто они који рекламирају такозвано ”уједињење цркава” заиста ”нису носиоци православне свести и православне савести, но оболели органи целине црквене”, и пошто су баш због тога ти ”јеретички богослови” и назвали Православну Цркву погрдним именом ”окамењена црква”, наводно зато што ”не иде за временом” и наводно се ”не прилагођава времену” (Под наводима Владика Николај Велимировић, ”Вера Христова је искуство а не људско мудровање”) – безпоговорно је шта заиста јесте ”окамењено” у нашој Цркви:

      У нашој Цркви ”окамењена” је – Јерес!

      Као што је у држави, култури, образовању, друштвеним односима, моралним вредновањима – ”окамњена” мржња Истине и Антисрпска Издаја – на тим истим злим политичко-идеолошким премисама у нашој Цркви ”окамењена” је антиправославна јерес!

      Као и петоклонашком вођству Србије, једино што јеретичарима даје право да се охоло и безобзирно не обазиру на приговоре и придике Православаца, и да чак Православце оптужују, растерују и воде Цркву у пропаст – јесу глобалистичке експертске организације које их у име Ватикана држе на власти!

      Као и политичари – и јеретичари су продани разноразним ”фронт организацијама” Ватикановог миленијумског Похода према Антихристу:

      ”Глобализам тежи да постане светска религија без Бога. Зато од својих ”апостола” очекује и захтева као први корак, не да се одрекну досадашње своје вере, нације и сл., него да их презру, исмеју, попљују. Сваки своје вредности и величине, своје националне хероје, традицију, светиње” – ”своје, а не туђе”! Зато је ”циљ носилаца глобализма да у сваком народу, у свакој религији нађу ”своје” људе, своје присталице који ће тај посао одрадити!” У ту сврху ”глобализам се користи постојећим државним или црквеним институцијама, кроз њих делује и намеће своје ставове… чиме се, уствари, уноси збрка и подела у сваку заједницу националну или верску, јер се традиционалисти кроз медије приказују тендециозно као ретроградни, назадни, незнавени и конзервативни, док глобалисти, као напредни, стварају слику да је већина на њиховој страни.” (Владика Артемије, ”Православље и савремени изазови код нас”, 24/02/09)

      Као и у комунизму – та ”слика” је Лаж:

      Известан број кољача трудио се да распори особу
       пре него што је баци у реку,
       јер тако вода лакше продире у тело
      и тај леш не може да исплива на површину.
      Неки су, тако распорени,
      остајали живи давећи се у Сави.”
      (Др Србољуб Живановић, ”Говорити у име оних чија је ћутња вечна”)

        Међу експертима глобализма познат је извесни Џон Данфи (John J. Dunphy), који је за себе тврдио да је по занимању”хуманиста”! У часопису истог имена као и његово занимање (Humanist) рече он 1983. године:

        Убеђен сам да ће се битка за будућност човечанства
        водити и бити добијена у школским учионицама
        и да ће победу извојевати учитељи
        који тачно схвате своју улогу
        као прекрштивачи у нову веру
        која ће заменити иструлели леш Хришћанства”.
        (Цит. Operation Vampire Killer 2000, PATNWO: AZ, 1992)

          Експерт Џон Данфи је у праву – и Пад Запада, и Пад Србије после завршетка Другог светског рата јесу обављени – у ”школској учионици”!

          Шатровачко ”вађење”!

          Уместо да одговори на придике верне пастве онако како би Црква која није ”у јереси” морала да одговори – ”Црква” одговара искључиво политички, и то чак склеротичним идеолошко политичким   титоистичким жаргоном и партијашком фразеолошком безсадржајношћу – баш као да је некаква установа другачија од црквене! Не одговара директно, одговара ретко, заправо преретко, одговара оптужујући – и чак се – ”вади”! Заиста нема бољег израза од овог шатровачког! Дакле, ”вади” се изговором да Светињу критикује некаква каљуга злих титоистичких духова који се ненадно пробудише из медвеђег сна, па сада, озлојеђени, реже ли реже, измишљајући све и свашта…

          То ”вађење” поништавају непобитне чињенице на терену:

          Ревнитеље који придикују у отаџбини разјурују, бију и подмећу им провокаторе – наследници Удбе! Све оптужбе против Ревнитеља измишљене су по партијским шаблонима – лажно су проглашени некаквом неонацистичком организацијом и на основу те лажи прети им се некаквом законском забраном! А уствари – никаквих организација нема! Ревнитељи придикују спонтано! Придикују искључиво у име очувања чистоте вере! Мотив њиховог придиковања није нити политички, нити националистички, нити ма какав неонацизам!

          Свакако је више него очигледна чињеница да Установа која данас себе приказује Црквом – прво, ради оно што јој није посао, друго, не ради оно што Цркви јесте посао, треће, реагује политички а не верски, четврто, неодговорним реаговањем доказује да не постоји за вернике него ”за себе”, што значи због неких других разлога и побуда а не верских, и пето, да пошто се ”вади” партијским стереотипом измишљања неистина, клеветањем да су нападачи наводно некакви пробуђени титоистички елементи – а пошто је та тврдња бар исто толико бесмислена као и тврдња да су верници неонацисти – а осим тога, пошто се чак и у поткупљеној штампи истиче да је данас Удба најживахнија преко пута Знака питања – неминовни су закључци, прво, да је покушај ”вађења” заснован на директним лажима, и друго, да Црква уопште не реагује као Црква него искључивo као политичка установа.

          Ова бесмислица долази до још драстичнијег изражаја у односу на придике верника у избеглиштву. Нико ко има иоле мозга у глави, па чак ни они којима су у глави бунике и коприве, не може да оптужи спонтане придике из избеглиштва да Светињу критикује некаква каљуга злих титоистичких духова који се ненадно пробудише из медвеђег сна – јер је Удба била та која је натерала стварне српске родољубе, и стварне српске Православце да се одвоје и створе Слободну заиста Православну и заиста Светосавску Српску Цркву у избеглиштву – зато што су за разлику од београдске централе – били и остали до дана данашњег непријатељи комунизма, титоизма, диктатуре, црног, црвеног, жутог, зеленог фашизма… и зато што све што су чинили и чине – чине у име чистоте исповедања Православља – а против раскола које сви ти фашизми злонамерно подмећу и намећу нашој Цркви.

          Али, оно што је најрактеристичније у склеротичном партијском жаргону којим се Црква ”вади” – то је да се ”Црква” ни једном речју не усуђује да јавно изјави да стоји на барикади Православља!

          Ни речи о духовној чистоти Правог Славља!

          Тај апсурд и не чуди – задатак каљуге срозаних је да  ”попљују своје” – ”а не туђе” - зато су и унаказили школску учионицу! А Аустралија је данас толико драстичан пример злонамерног ”коришћења” Цркве за политичку мржњу и за неправославну инквизицију и римокатолички прозелитизам у име те мржње – да никакво ”вађење” заиста не долази у обзир – данашњи напад Централе је фронталан јер је заиста напад на Православље.

          Баш због тога је данашња ситуација потпуно другачија од шездесетих када је српски народ у отаџбини – који је диктатура покрстила у ”народног непријатеља” – држан под стегом. Данашњи спонтани револт Православаца у отаџбини за Духовну Чистоту Правог Славља не само да се надовезује, и не само да је поистовећење са спонтаним револтом избеглиштва у шездесетим годинама прошлог века – него је заправо једна те иста спонтана борба српских Православаца за Духовну Чистоту Правог Славља без обзира да ли су у отаџбини или избеглиштву.

          Фронтални напад ”Цркве” на српске Православце у отаџбини и избеглишњву је необориви доказ да је распомамљена омамљеност инквизицијом над Православацима у Другом светском рату, настављена некадашњим нападима на Православце у избеглиштву, данашњом мржњом да се Православљу у избеглиштву збрише сваки траг и истовременим ”анатемисањем”  Ревнитеља у отаџбини - да се Црква ”користи” за ону исту мржњу Православља због које се ”јересима опхрвани” Римокатолицизам давно ”одвојио” од Правог Славља:

          Као и шездесетих, они који заиста воде Цркву у раскол – данас исто лажно оптужују вернике за раскол.

          Та чињеница раскринкава данашње такозване новотарце – они су заиста расколници који раде за истог послодавца, и тиме доказују да је нажалост Црква и даље ”у јереси”.

          Ова тужна али и катастрофална чињеница данас се најбоље  очитује у синхронизованој ликвидацији – док Хилари Клинтон завршава ”недовршени посао” са Косовом – Митрополит Амфилохије завршава ”недовршено сређење” Новограчаничке митрополије на северно америчком континенту!

          Лора… некадашња морнаричка база у Сплиту, коју су Хрвати, чим се ЈНА повукла, претворили 1991. године у мучилиште Срба – знана је по садизму равном усташком. Током вештачки створене антисрпске хистерије у Америци деведесетих година прошлог века, Хилари Клинтон и њујоршки праведници који је подржавају – нису дозволили да се ни реч о Лори пробије у јавност. Иако је Павао Добри био детаљно упознат са садизмом Лоре – баш исто као и са ужасом Јасеновца – Света Столица, догматски непривржена Добром, не само да је сакрила Лору – као и Јасеновац – већ су садизам Лоре и ужас Јасеновца искључива покретачка снага данашњег ”незавршеног посла”!

          Па ипак… данас је чак још наказнија једна друга лаж:

          ”Да сви буду једно”

          ”Идеја европске интеграције у ствари је чин свједочења Јеванђеља ”да сви буду једно”. Народи и нације треба да се окупљају у једну велику заједницу у којој ће се поштовати достојанство сваке личности и сваког народа.”

          Горњу изјаву Митрополит Амфилохије дао је на састанку са жрецима европског глобализма. Још од такозваног ”оца Европе”, Шарлемана, за чије владе је заснована наводно света Римска Империја, и коме се приписују речи ”сви једно”, Срби су једини од тадашњих староседелаца на тлу Западне Европе, били прогањани као нижа раса ”недостојна поштовања” и ондашње европске заједнице да ”сви буду једно”.

          Ово антиправославно вероломство, заправо идолопоклонство Митрополита Амфилохија, коме је популаран надимак ”Црква”, најбоље је окарактерисано следећим цитатом о такозваним новотарцима:

          ”Из Амфилохијевих речи видимо не само да Православље” сматрају ”затуцаним” и ”мрачним”, ”већ им ни екуменизам више није довољно ”широк”, већ отворено пропагирају чисти глобализам. И ајде да га само пропагирају, већ га узводе у раван ”сведочења Јеванђеља”! Препредено и лукаво, покварено и хулно. Нема шта, плата у Европској експертској групи се одрађује, све мора бити приведено под шефову шапу.” (”Митрополитова хула на Свето јеванђеље и пропагирање глобализма”, Православни форум IHTU, 07/03/09)

          А баш то подвођење под ”шефову шапу” ”управо и јесте глобализам” који ”не настоји да подржи и пропагира једну од постојећих религија и њене вредности, него да омаловажи, унизи, попљује и одбаци сваку религију” – ”задатак који нико не може одрадити деловањем споља, него само изнутра сваке од њих.” (Владика Артемије, ”Православље и савремени изазови код нас”,24/02/09)

          Пошто се из многобројних дела и изјава Митрополита Амфилохија јасно види да он сматра Србе заосталом расом – која се – по добром титоистичком рецепту – мора експертски преваспитати од некакве ”окамењености” своје Цркве, и пошто је из тога очигледно да је задатак ”Цркве” да то уради ”изнутра” наше Цркве и нашег Народа – вредно је истаћи да:

          Српска Црква није ”окамењена”!

          Српски народ није ”закочен”!

          ”Српски народ се није закочио у времену, српски народ је од других остао закочен у времену и тренутку када се кренуло на разбијање Србије. Српски народ нема српску причу своје националности, већ има српску историју која му је дала право на српску државу и право на живот у тој држави. Српски народ, закочен у времену од непријатеља српства у себи чува ту истину српске историје. Та истина српске историје за њега је једини сведок његовог постојања и права на то постојање”. (”Како је дошло до поеделе у правсолавној вери, ко је иницјатор и коме се данас може веровати”, М.Г., Православљеданас, 01/28/09) А пошто Др Жарко Гавриловић каже да је ”Црква кроз историју била са народом у сеобама и збеговима” и да је ”Црква уз народ опстајала и када је држава нестајала, или била поробљена”, и да у томе ”нема никаквог клерикализма ни клеронационализма”, те да је према томе ”реч о опстанку народа” о коме је Црква морала ”давно да проговори” (Др Жарко Гавриловић, ”Бог не пита са Шенгејску визу”, Радмила Лончар, Вести, 08/03/09) – па пошто Црква иако јесте морала – ипак о томе није проговорила – вредно је бацити поглед на корене из којих је израстала ”мудрост” ”Црквине” издаје:

          ”Аустроугарска је нарочито настојала да Србију омрзну и да је сматрају опасном земљом по своју будућност Хрвати, Срби и Словенци, поданици велике монархије”, каже историчар С. Петровић, који је ”под насловом ”Црногорске усташе” представио двојицу Црногораца, др Секулу Дрљевића и Савића Марковића Штедимлију, као идеологе усташког покрета, који су у том покрету имали задатак да шире патолошку мржњу против Срба и Србије и подстичу Павелићеве јуришнике на нечувена зверства против народа из којег су се и сами изнедрили.” (С. Петровић, ”Завера против Србије”, Интервју, ”Српска застава”, Број 59/120)

          Против које Србије?

          ”Заверу је почела да организује Аустроугарска 1903. када је на српски престо дошао Петар Карађорђевић I. Србија је сметала бечком двору због тога што је коначно постала независна и добро организована држава, што је широм отворила врата демократији, што је изашла као победник из два балканска рата, што се економски и политички чврсто повезала са водећим европским земљама”! Зато је Аустроугарска ”предузела велику пропаганду против Србије оптужујући је пред суседима и читавом Европом као земљу вечитих немира, побуна, атентата, која ствара злочиначке организације као што је ”Црна рука” (Исто)  - баш као што данас српски најмљени полтрони из повампирене Ђурине гостионе сервирају у име Ватикана лажи да су искрени Православци неонацисти и комунисти…

          Ватиканов злочин   у неотвореним пожутелим кутијама!

          Лешеви који су испливали у Београду
          обдуковани су у Заводу за судску медицину.
          Ти обдукциони протоколи и данас постоје
          у старим пожутелим кутијама.
           
          Никад их нико није отворио.”

            ”Има много ствари које би наша земља могла да уради, али их није урадила. Као и у претходни режимима, о Јасеновцу се не учи у школама,

            и смањују се цифре као да је у интересу политике и једне и друге државе да се о томе не говори.” (Др Србољуб Живановић, ”Говорити у име оних чија је ћутња вечна”)

            Леп изговор пара вреди…

            ”По многим српским гробљима постоје споменици, чланови породице су на неки начин дошли до лешева или су за спомен убијенима подигли споменике и написали да су страдали у јасеновачком логору.”

            ”У једном рагзговору са нашим Патријархом, када сам ја рекао да би било добро да обележимо свако место страдања бар једним крстом, он ми је одговорио да би нам онда цела Србија била под крстом.” (Исто)

            А зашто и не би била?
            Бога не би смо увредили тим крстовима?
            Кога би смо онда увредили?
            Увредили би једино Ватиканову ”шефову шапу”… зар не?

              ”Задатак изнутра”

              ”Један бивши жупник из једног малог места на приморју поред Херцег Новог по имену Доминик Мандић, гвардијан Завода Светог Јеронима у Ватикану, тридесет пет година је посветио разради стратегије разбијања југословенске државе, а с друге стране био је главни организатор пацовских канала пребацивања новца и злата из Јасеновца и других концентрационих логора у Ватикан да би се њиме плаћало избављање највећих усташких кољача који су пребачени у Сверну и Јужну Америку.” (Исто)

              Да ли је ”хваљени Исусов” жупник Доминик Мандић подучио ”Цркву” да, као и његов аустралијски комесар, лажно приказује  српске традиционалисте ”ретроградним, назадним, незнавеним”, а да себе, експерта Глобализма, опет исто као и његов аустралијски комесар, уздиже изнад ”затуцаног” и ”мрачног” Православља ”узвођењем” Антихриста у раван ”сведочења Јеванђеља”?

              Спасиоца српске деце експерти прогласили за ”слугу окупатора и издајника”

              ”Хрватска је једина земља на свету која је имала концентрационе логоре за децу. Захваљујући томе што се известан број те деце спасао по њиховом сећању реконструисане су њихове патње.” (Исто)

              ”Члан Владе народног спаса генерала Милана Недића, Тома Максимовић, предратни директор ”Бате” из Борова, који је био на челу Комесаријата за избеглице и исељенике – личним доброчинством је  спасао до 10. октобра 1944. године 241.832 избеглица од усташког ножа.”

              ”Међу њима је било и много деце.”
              ”Комунистичке власти су после рата српског доброчинитеља Тому Максимовића прогласили за ”слугу окупатора и издајника”! (С. Петровић, ”Завера против Србије”, Интервју, ”Српска застава”, Број 59/120)
              ”Насупрот племенитом јунаштву Томе Максимовића” до сада је пронађено близу 33.209 имена деце која су страдала, за које се знају тачни подаци, порекло, адреса и националност.”
              ”Претпоставља се да их је убијено 74.360.”
              (Др Србољуб Живановић, Исто)

                Тако се, још од 1945. експертски ”узводи” ”изнутра” ”сведочење Јеванђеља” у Ватиканову јерес.

                Равна Гора победити мора!

                Равна Гора је победила и побеђује јер се бори за Духовну Истину Православља којој јереси антихристових суманутих Јуда не могу да науде.

                Данашњи Поход Ватикана да затре Загранично Православље мора се спречити јер тек када Српски Ревнитељи у Отаџбини схвате да данас воде исту борбу за Православље коју Срби у избеглиштву воде већ дуже од пола века – смоћи ће се снага да се одупре овом Походу и да се спасе Светосавље.

                Déjà vu

                Као што је бесмислица сматрати комунистичку мржњу Српства и СПЦ – комунистичком – уместо оним што заиста јесте – не  проистеклом из усташке мржње – него директним наставком те мржње – тако је бесмислица и сматрати глобализам некаквом појавом одвојеном од Ватиканове моћне политичко-индоктринационе политике коју води од првог дана свог постојања.

                То доказују одговори на два питања:

                Шта је Инквизиција у практичном смислу?

                И шта у практичном смислу чини Ватикан?

                Изузев крвавог уништења Темпларског Реда и Византије – иако су чак и за та два уништења наводни разлози очигледне лажи – у првом случају наизглед отимачина само финансијске и материјалне моћи, у другом, речено модерним појмовањем, наизглед само уништење конкуренције – Инквизиција је била заправо масовни геноцид садистичког иживљавања, заправо уживање у бестијалном мучењу, заправо уживање у убиству касапљењем жртве непојамним бесом и непојамном мржњом.

                Пошто та наказна бестијалност очевидно доказује да је Инквизиција била перверзни ужитак – а не никакво верско, црквено, нити канонско рашчишћавање неверника нити јереси, нити јој је циљ био чистота вере – према томе, питање је уствари – за чији је то перверзни ужитак Ватикан спроводио и спроводи Инквизицију?

                Једини логичан одговор је – за перверзни ужитак Антихриста!

                Овај логичан одговор даје одговор и на друго питање:

                Од првог дана свог постојања Ватикан тврди да је искључиви представник Хришћанства и Цркве Христове.

                Ту своју искључивост Ватикан не тврди од 1.054 године – када је иступио из хришћанске цркве која је одбила да се повинује баш тој тврдњи Ватикана!

                Не!

                Ватикан тврди то у доброј мери још од доба Константина, а у пуној форми од средине VII, а са бесомучном агресивношћу од почетка VIII века… па све до данашњег дана!

                У данашњој Америци, која је, не заборавимо, настала од оних верника који су од Ватикана побегли из Европе – зато да би, бар сходно њиховим концепцијама хришћанства, слободно исповедали хришћанство – у целокупној медијској пропаганди, наводној стручној литератури, али такође и у свим политичким ”филозофијама”, па чак и белетристици – у тој Америци – хришћанство је данас – Ватикан!

                Када се узме у обзир да су поменути пропагандни медији у данашњој Америци углавном под великим утицајем америчке јеврејске мањине – ова чињеница је посебно значајна јер се надовезује на здруженост интереса заснованих приликом Константиновог заснивања  хришћанства у Риму.

                Данашњи просечни Американац, не само римокатолик него сваки просечни Американац – нема појма о Православљу – а данашњи просечан европљанин, благодарећи истоветној индоктринацији злонамерног пропагандистичког извитоперавања истине и историје – сматра Православље некаквом инфериорном вером у ”заосталој” Русији и неким од ”заосталих” балканских земаља.

                Антихрист ante portas

                Не сме се сметнути с ума фактички џиновски ефекат ове огромне дво-миленијумске само-рекламерске кампање.

                Пошто је та Ватиканова рекламерска кампања пресудна за данашње наметање ”сестринства” – јер је циљ двомиленијумске кампање и било ”узвођење” ”сведочења Јеванђеља” ”у раван” искључивости Ватиканове Догме – може се слободно закључити да су сва такозвана интернационалистичка анти-религиозна и анти-људска организована застрањења – комунизам, фашизам, нацизам, екуменизам, глобализам, па чак и масонизам, да споменемо само неке – да су све те наказне појаве заправо Ватиканове фронт-организације!

                Међутим – чак и сам Ватикан заправо је фронт-организација.
                Чија фронт-организација? Фронт-организација Антихриста.
                Тек када је ово јасно могуће је појмити две ствари:
                Схватити правог непријатеља Православља!
                И схватити праву Божију вредност Православља!

                  А недостатак схватања и једног и другог јесте баш оно чиме је смишљено и систематски наметнута јерес у верско образовање разоружала данашње православне кадрове и онеспособила их за овај пресудни обрачун са Православљем.

                  Зато на верника Православца, као давно на раног Хришћанина, пада терет одбране Божије Вере и Божијег Духа од насртаја Антихриста.

                  ”Да сви буду једно”:

                  Они који су били закуцавани ексерима за дрвеће

                  остављани су да умиру полако више дана.

                  Прислонили би их уз чувене Тополе смрти

                  па су им кроз грудни кош и кроз ноге забијали клинове.

                  Ти клинови су били врло груби.” (Исто)

                  Часлав М. Дамјановић, 18.03.2009

                  www.ravnogorskivenac.com
                  Ravnogorski venac





              Пошаљите коментар

              Да би сте послали коментар морате бити улоговани

              GENOCIDE REVEALED
              logo
              Писанија Грешног Милоја
              Проф. Др. Миодраг Петровић

              Проф. Др. Миодраг Петровић

              КРОТКИ ЛАФОВИ!
              Антиекуменистички сајт

              НОВИ Антиекуменистички сајт

              “СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
              logo
              ПРАВОСЛАВАЦ 2017
              ГЕНОЦИД
              ЈАСТРЕБАРСКО 1942
              БОЈКОТ НАРОДА – документарац
              новинар.де
              Loading
              КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
              logo
              АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
              logo