logo logo logo logo
Рубрика: Актуелно, Религија    Аутор: Жељко Жугић - Которанин    1.102 пута прочитано    Датум: 12.03.2009    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

Sveti SavaDa li kanoni ograničavaju život? Srećni smo zbog blagodati Božije, koja se pokaza među nama. Narod koji je sedeo u oblasti tame komunističkog neviđenja, obraća se Svetlosti i Crkvi.

Željko Kotoranin

+++

U tom svom obraćanju, zatiče Crkvu kako krvari, zatiče je razapetu na krst. Ali iako krvari već kako dve hiljade godina, Crkva neće iskrvariti. Tajanstvo je upravo u tome što ljudi u ružnom za oči prizoru, krvave, stradajuće Crkve, ne okreću se od nje na neki drugi stranput. Naprotiv, oni joj prilaze, duhom osećajući da je krv svedočanstvo Istine, Puta i Života.

Ulazeći u Crkvu ljudi često zadržavaju humanističko liberalni sadržaj pojmova, koji su okosnica Pravoslavnog učenja, pojmova kao sloboda, ljubav, život itd. Zato i ne čudi što ponekad nastane neshvatanje istine učenja i istine života. Kao da jedna istina protivreči drugoj. Otuda i pitanje u podnaslovu-da li kanoni ograničavaju (sputavaju) život.

Stoga je svaki trud isplativ da bi se odgovorilo na ovakva pitanja.

”I Bog stvori čoveka po obličju svome; po obličju Božijemu stvori ga; stvori čoveka i ženu. I blagoslovi ih.” (Postanje 1.27 i 28.) ”Gospod Bog stvori čoveka od praha zemaljskoga i dunu mu u nos dah života: i posta čovek duša živa.” (Postanje 2.7) ”Gospod Bog dade čoveku ovu zapovest: Jedi slobodno sa svakog drveta u vrtu; ali s drveta poznanja dobra i zla ne jedi, jer u koji dan okusiš s njega umrećeš.” ( Postanje 2.16 i 17.)

Ova zapovest je druga zapovest Boga tek stvorenom čoveku, za koju znamo kako je glasila. Prva je bila ona o razmnožavanju i ispunjenju zemlje. Ako se prva odnosila pretežno na telo, druga se odnosila pretežno na duh, na vernost.

Posmatrajmo drugu zapovest kao kanon. On je branio čoveku da upozna dobro i zlo. Jer bi upoznavanjem te dve suprotstavljenosti usitnio punoću u kojoj je bio. Jer on nije bio ni u dobru, ni u zlu, već je bio u vezi, u ljubavi sa Bogom. Usitnjavajući punoću, od nje je otpao, i prešao u podeljenost, svakovremeni dualizam dobra i zla. Zapravo, umro je. Ali čitajući knjigu postanja mi čitamo da je čovek Adam još dugo živeo, da nije umro u onaj dan u kome je prestupio kanon. Kako to?

Čovek u Rajskom vrtu bio je u Liturgijskoj, ljubavnoj zajednici sa Bogom. I od te zajednice je on živeo, a ne od jela. Drvo poznanja je bila samo mogućnost prekida te zajednice. Mogućnost da se pojavi samovolja, samoživost. Mogućnost da se nešto uzme, što je izvan zajednice Boga i čoveka, krišom od Boga, da bi se bilo ono što se zove Svoj Bog. Zato je i posledica da čovek ne živi zajednicom s Bogom, nego onim što pojede (ovde se podrazumeva opstanak biološkog života, prim. aut.)

Otpadom od Boga i Božanskog, otpao je od večnog i potpao pod prolazno. Puni život, zamenio senkom života. To je to:-Umrećeš! Iako je još ”živeo”, bio je mrtav. Kao što smo i mi do vremena Gospoda Isusa Hrista bili mrtvi, ali sada imamo nadu i Liturgiju i obećanje drugog Dolaska.

Vidimo da je kanon dvostruk. On je pravna kategorija, ali i eshatološka. Čuvanje kanona osigurava život-od smrti. Kršenje kanona ograničava ”život” od života smrću. Ali kazaće neki da je ovo bila zapovest Boga čoveku još neotpalom, da to i nije crkveni kanon, vernima i kliru. Drugi će reći da je i zapovest preko Mojsija data zatvorila sve u greh, i da nije mogla osigurati život. Šta dakle sa kanonima? Šta je Crkva? Šta je život?

Crkva je, u izvesnom smislu, prostor gde se sustižu dve ruke. Božija i zovekova. Prostor gde Bog izvlači čoveka, oslobađa ga ovoga ”života”. Oslobađa ga od sveza ropstva grehu, stihijama i smrti. Oslobađa ga od njegove ”slobode” da bira između dobra i zla, oko sebe, i u sebi, koja sloboda za kraj ima smrt. Ako ga izvlači, izvlači ga na presto slave da bude čovek Bog, po blagodati. Ako ga oslobađa, oslobađa ga izbora, jer će ukinuti dobro i zlo, da u svemu bude On. Crkva je prostor gde čovek smirenoumno, gladan i žedan pravde Božje, čista srca prihvata se i drži Božje ruke. Jer mu je omrznuo njegov tužni ”život” i Životu viče:-Ava! Ovaj prostor je utemeljen Hristom, omeđen Duhom, natkriljen Ocem, ispunjen svetom Liturgijom i svetim vrlinama. Tako je Crkve sva okrenuta tajni života, i to Liturgijom. Bez nje nema ničega. Nema povratka života. Bez liturgije Crkva je grupa, uzaludna grupa očajnika. A u Liturgiji:-sav život svoj Hristu Bogu, predajmo!

Crkva je telo Gospodnje, kome je on- Glava. Ovako izrečena istina o Crkvi još je maglovita, prekrivena velom tajne Dana koji će doći. Stoga uzimamo definiciju iz ”Prostranog Hrišćanskog katihizisa”, koja Crkvu određuje kao Bogom ustanovljenu zajednicu ljudi, među sobom sjedinjenih verom, božjim zakonom, jerarhijom, i Sv. Tajnama.

Dakle, ona je zajednica ljudi, svih ljudi, koji ispovedajući jednu veru pravoslavnu, poštujući Božje zakone, krepeći se Svetim Tajnama, pod duhovnim rukovodstvom jerarhije, putuju svoj put kroz istoriju sve do večnosti, do Života. Crkva je Bogom ustanovljena, jer ju je On stekao na krstu, On ju je otkrio u istini, On njom rukovodi, i On je čuva. Vera kojom su povezani verni u Crkvi jeste vera u Svetu Trojicu, ona koju iskazaše Oci u Nikeji Vitinskoj i Carigradu. Božji zakon, koji oni poštuju jeste zakon, kanon, koji ovu veru štiti od nevere, i uređuje odnos među ljudima, svagda Liturgijski odnos, a koji zakon je dao Bog, i daje ga sve do danas. Svete Tajne, kojim se osvećuju ljudi jesu Božja blagodat, koja obogotvorava. Jerarhija koja duhovodi ljude je služenje službom Pravoslužitelja Hrista. Zaista je u Crkvi, u svakoj odrednici njenoj, Bog kao temelj. Zato je ona večna u istoriji, pa i istorija je večna u njoj. U njoj je trošan život večan, što se potvrđuje Vaskrsom, Pretvaranje Darova, Evharistijom. Ako bi ljudi iz bilo koje odrednice proterali Boga, izgubili bi Crkvu kao celinu. Nestalo bi Liturgije. Zato je velika odgovornost ljudi pred svojom sudbinom, da svojom voljom čuvaju Crkvu od svojevoljnosti, čineći sve na slavu Boga, da bi i Bog proslavio čoveka.

Crkva je jedna. Jer je Bog jedan, i telo Njegovo je jedno. Crkva je još i jedina i još nepromenljiva u veri, u duhu, u Svetim Tajnama, i u jednakosti vlasti svih pomesnih crkava međusobno.

Ako je tajna života objašnjiva i dostižna Crkvom, tada je Crkva objašnjiva, i od sličnih i istozvanih tzv. Crkava se razlikuje dogmatima i kanonima. U značaju i odnosu kanona za i prema Crkvi, postaviće se i odnos kanona prema tajni života. I time će se odgovoriti na pitanje ograničavanja života.

Za razliku od Zakona Starog Zaveta, kanoni su ispunjeni zakoni Božji. Ispunjeni liturgijskim sadržajem i doneti na liturgijski način. Kroz njih se ispoljava volja Božija, kojom On uređuje i vodi Crkvu (Liturgijsku zajednicu). Tako su kanoni u službi Crkve. I svako postupanje po kanonima je crkveno(liturgijsko), jer se uvek po blagoslovu Božjem radi, i uz blagodarenje Bogu, u saradnji sa Bogom.

Isto je i sa donošenjem kanona. Kada se sakupe arhijereji na sabor, oni ne donose kanone u njihovo ime, već u ime Gospoda Isusa Hrista. Niti oni donose kanone po nekoj predzačetoj namisli, svojevoljno, već po nadahnuću i volji Svetoga Duha. Uz molitvu, blagodarnost i saradnju, i tek tada je to sveti, Božiji, Crkveni kanon.

Kako je Crkva jedna i Zakonodavac jedan, to i sve pomesne Crkve moraju imati u temelju jedne iste zakone. Tako da je po kanonima, kao izrazu volje Božije, moguće, upoređivanjem, doznati šta je Crkva, a šta je samo prazan, lažni naslov.

Po zakonu- kanonu suditi o duhu, karakteru zajednice ljudi, zar je moguće? Zar se duhovno ne ispituje duhovnim? Moguće je! Jer je suština kanona duhovna! (Jn. 12.48). Kanoni, istina, nisu nastajali zbog utvrđivanjašta je Crkva, a šta nije. Oni su donošeni kad god se ukazala potreba da se izobliči pogrešno učenje, ili kada bi se zbog smutnji dovelo u opasnost jedinstvo Crkve. Najviše kao odgovor svim izazovima, kroz istoriju, nastajala su pravila u vidu dogmatskih opredeljenja i disciplinarnih kanona. Crkva je, štiteći se, donosila odredbe o svome ustrojstvu, o funkciji, i o životu unutar sebe same. Sve te odredbe (samozaštitne mere) u službi su očuvanja vere, jerarhije, Svetih Tajni, očuvanja mogućnosti da se po blagodati Božijoj dođe do života. Bez kanona Crkva bi bila ranjiva kao tvrđava bez bedema. Ono što štiti Crkvu, jeste istovremeno i ono što je odlikuje, po čemu se razlikuje od svega što liči na nju. Sve što se neosnovano zove crkvom, nastalo je tako što su ostrašćeni ljudi menjali osnovne, opšteobavezne kanone, i ostajući bez zaštite, lako gubili Boga iz već navedenih odrednica Crkve, a time i Crkvu. Zato Sveti Oci kažu da raskol vodi u jeres.

Kanoničko nejedinstvo (raskol) vodi ka dogmatskom (jeres). Ovaj značaj kanona potvrđuje i drugi kanon Trulskog sabora. On prvo određuje koji kanoni imaju vrednost za svu crkvu, i daje im opšteobavezni karakter, oduzimajući time pravoslavni (Crkveni) karakter svakoj zajednici koja bi se, trgujući istinom, oglušila makar o jedan kanon. Čovek, na bilo kom stepenu jerarhije, koji bi se usudio da izmeni kanon trgujući istinom, bio bi podvrgnut onoj kazni koju predviđa izmenjeni kanon, da bi se kroz to izlečila njegova strast. Kao što štite Crkvu, Oci štite i kanone, od istog protivnika-strasti samovolje. Iako im to nije bila namera, Oci su ovim kanonom dali kanonima osobinu merila i granice Crkve.

Kanoni su, kao Božiji Zakon (Pravoslavno ispovedanje I deo 72. odgovor), jedna od oznaka u pojmu Crkve. Oni su liturgični. Oni su čuvari suštine Crkve. Oni su merilo Crkve.

A Crkva je praktični čuvar tajne života, čuvar sve blagodati kojom nas je u Hristu oblagodatio Bog na slavu blagonaklone volje svoje, da bi smo živeli životom koji je u Carstvu Božijem. Šta to znači? Znači da čovek trenutno živi smrtni život ali da u Crkvi počiva punoća (Liturgija) kojom se čovek ispunjava po meri dara Božijega i ulazi u život večni. Sveti Jovan Preteča nazvan je najvećim između ljudi, ali je i takav manji od najmanjeg u carstvu Božijem (Luka 7.28.). Manji čime? Jer je smrtnoga života. Jer još nije živeo životom Božanske, večne Liturgije.

Da li kanoni ograničavaju život?
Da! Ali onaj stari, smrtni život, pun bludočinstva, lakomosti, prevare, ubistva, pijanstva, idolopoklonstva…

Da li kanoni ograničavaju život?

Ne! Kanoni vraćaju život, onaj, večni, bezgranični, slobodni, carski…

Da se sve ovde rečeno ne bi nikome učinilo odviše sholastičnim, odvojenim od prilika života ovovremenskoga, uzećemo kao primer 26. kanon Vasilija Velikog:

”Blud nije brak, pak ni osnova za brak; radi toga imaju se razlučiti oni, koji su se kroz blud sastavili. I to bi bilo najbolje, ako je samo moguće, nije li to moguće, i dotični hoće na svaki način da žive zajedno, neka se tada podvrgnu kazni za blud i neka se već ne dijele, da se gorega ne dogodi.”

”Blud nije brak”. Blud je udovoljavanje pohotljivoj želji (4. kanon Grigorija Niskog). Blud je čoveku, i ženi, protiv-prirodna pojava. Jer je prirodno da čovek ima ženu i pred Bogom i pred ljudima. Jedan čovek, jednu ženu. Stvorivši muža i ženu, Bog ih je blagoslovio rekavši: ”Idite, množite se…”! Tim blagoslovom Bog je osvedočio čoveka kao polno biće. Ali je tu prirodu čoveka istovremeno i uzakonio. Priroda i zakon (Božija blagodat) u čoveku su jedno. Odstupanje od zakona jeste odstupanje od prirode. I obratno.

Tvorac, i Blagosiljatelj su jedna ličnost. Stoga je blud protiv-prirodan, kao i pederastija (4. kanon Grigorija Niskog), i dr. Zato se i savest čoveka buni protiv bluda.

Različit od bluda je brak. On je svet. I postelja bračna je časna. Da li samo usled molitvenog života muža i žene? Ne, već upravo blagodaću Svetog Duha, koja se kroz Tajnu braka izliva na ljubav zemnu i nesavršenu, više emotivno izraženu, čoveka i devojke, i ispunjava, pretvara tu ljubav u ujedinjavajuću, savršenu ljubav bračnog življenja. Post, molitva, uzdržanost, uz sve hrišćanske vrline muža i žene, čuvaju tu blagodatnu ljubav, taj brak, od prolaznosti, od propasti.

Bog želi, kao apsolutna ljubav, da bude prisutan ne samo u srcu, u umu, u duši, već On želi da bude prisutan i u odnosima između ljudi, da bi sve to oživeo, tj. oslobodio prolaznosti i propasti. To prisustvo, zajedničarenje čoveka, ili, bolje reći, ljudi i Boga, jeste liturgijski život, život Crkve. I baš zato, što se danas mnogi skrivaju od Boga, skrivaju senku ljubavi od same ljubavi, što se vole nasamo i natajno, oni ne samo da skrnave svoja tela, nego istovremeno same sebe isključuju iz liturgijske zajednice sa Crkvom. Kanon kaže da blud nije ”ni osnova za brak”. Ovim iskazom Crkva žigoše današnje predbračne veze kao bludne, kao necrkvene, i to je osnov da se ti, koji se ”zabavljaju” odlučuju od liturgije na četiri godine. Necrkvena, predbračna veza nije osnov crkvenoj, svetoj vezi braka. A što Crkva ipak daje blagoslov braka i takvima, razlog je njihovo pokajanje, i strepnja ”da se što gorega ne dogodi”, tj. da blud sasvim ne pomrači um mladima i da ne učine samoubistvo, ili apostasiju.

Bludna predbračna zabavljanja, i crkveno, kanonsko protivljenje tom zabavljanju doživljava se kao ograničavanje života, ograničavanje slobode na ”slobodnu ljubav”. Ali, ta slobodna ljubav je oslobođena od koga? Od Boga, koji je Ljubav, Život, Istina. Ako u ”slobodnoj ljubavi” nema Boga, koga ima? Ima onoga, koji je mržnja, smrt i laž, i koji jedva čeka da uništi i tu ljudsku ljubav, tj. sliku ljubavi.

Teško je mladima da prihvate ovu istinu, kao što nije lako odreći se zabluda i prihvatiti Boga istinoga. Ali to je tragedija i čoveka, i , rekli bismo, tragedija Sveljubećeg Boga, života našega!

Željko Kotoranin





Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
Писанија Грешног Милоја
Проф. Др. Миодраг Петровић

Проф. Др. Миодраг Петровић

КРОТКИ ЛАФОВИ!
Антиекуменистички сајт

НОВИ Антиекуменистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo