Вести

Из јутра у ноћ из ноћи у јутро стигли смо и до Васкршњег поста. Ток буђења и смираја дана, тако и ток времена, хвала Богу не можемо зауставити.

З.Д. 02.03.3009

+++

Да можемо, заистину зауставили би смо и то. Загосподарили би и Сунцем и Месецом. Заказали би епископско-свештеничку комисију и на њој би донели црквени декрет којим би одредили власт над јутром и над вечери. У том декрету би одредили ко сме да окене лице Сунцу, а ко мора да му окрене леђа.

У том моћном времену, ако би смо имали срећу да Патријарх Павле, у сенци слабости својих година, пркосно и храбро удише и издише живот душе своје, куртоазно би се помолили за његов опоравак и тек онда започели рад седнице.

Да није границе која лудост дана дели од дана који припадају посту, и ми који у вери према Богу пост држимо, не би смо имали кутак у периоду текуће године где би смо могли да склонимо себе и у тој склоњености мислима душе своје да се окренемо.

Некада је верујући народ страх своје душе склањао у својим светињама и ослањао се на своје свештенослужитеље. Верујући народ је имао мир и сигурност у својим светињама и међу својим пастирима. Прелазећи праг храмова народ се склањао од зуба светске вртешке и улазио у простор мира, љубави и побожности. Улазио је у мир чистоте који је испуњавао простор храма.

Дотакао би руку или скуте свештенослужитеља. Свештенослужитељ у љубави према Богу и свом народу, спуштањем руке на раме уплашеног и измореног човека, подизао је наду и веру човека да устане, да крене даље и да са сигурном смиреношћу из храма оде у свет у коме мора да живи.

Ту смо где су нам били и очеви и дедови. Ту смо где смо као деца били. Где смо се као деца надали будућности. Надали да ће од нас постати људи. Од наше људскости живот постати образ наших дела. Од наше људскости вера у Бога постати вера у брата свога.

Ту смо где је био турски зулум. Ге су били балкански ратови. Где нас је загризао и I и II Светски рат. Ту смо где нас је васпитавао и школовао комунизам.

Како смо данас ту, ако је све напред набројано остављало отиске стопа својих на српској калдрми?

Како? Па имали смо домаћине који су градили калдрме по Србији и калдрме по православној Србији. Имали смо Србе који су се називали богомољцима и који су храбро прескакали стопе туђинца и на тој истој калдрми остављали трагове православља. Имали смо и свештенослужитеље који су стајали уз свој народ и заједно са својим народом делили наду да ће туђинац једном отићи. Са својим народом делили су и сузу и бол. Уплашена срцад у својим грудима прислањали су једни уз друге.

Да је тако било сведочи нам и песма вл. Николаја Велимировића која се и данас пева из грла богомољаца:

Имали смо свештенослужитеље који османлијама и латинима ризу и камилавку за живота пред ноге нису спуштали.

Тад је то био неки други век и неко друго време. Кажу да тад цивилизација није постојала. Данас смо у двадесетпрвом веку. Кажу данас смо у цивилизацији. Кажу и лажу.

У веку без цивилизације имали смо цивилизоване душе. У веку цивилизације имамо примитивне душе.

Ако завапимо и кажемо „Вратите нам цивилизацију душе“, немамо ка коме да се окренемо и у кога да погледамо пре него што вапај изговоримо.

Данас смо сви са буђавим душама, и дословно сви треба да погледамо у себе и у своја дела, своје мисли. Данас смо сви трибина палости са словом срама на леђима. Некада је хришћанин носио Крст вере и страдања на својим леђима. Тежина тог Крста му је давала цивилизацију душе.

Данас смо сви онемоћале бабе без трага рада и трпљења у тој немоћи.

Поделили смо се на чуваркуће и паликуће. А нити знамо да сачувамо, нити знамо да упалимо.

Петљу Карађорђа, ум Његоша, веру Велимировића и филозофију Поповића НЕМАМО.

А имамо Светога Саву који своју свету главу под ореолом славних дела, славних стопа, славних трпљења, и даље савијену пред престолом Бога држи. Стиди се рода из ког му је семе проклијало, стиди, али за тај род и даље плаче и моли.

А данас, ко смо данас?

Данас смо гњиле јабуке у воћњаку Србије. Брзином једном се плесан шири по целом српском воћњаку. Напада све што је у здравости остало. Чија рука крене да болест заустави гњила јабука се огласи „Не дирај! Ово је западна цивилизација.“

А шта је западна цивилизација?

Полигон насиља, неморала. Историја крсташких ратова. Пета крвна група недужно расуте крви из крвних група које покрећу живот човека.

Са каквим даровима је та Европа прешла границу Србије?

Са даром, испод чије машнице се налазио пројекат разбијања Југославије и ратничко тровање словенских народа из простора те Југославије.

Са даром, испод чије машнице су се налазили арсенали оружија. Са шареним балонима високо подигнутим у ваздушном простору из којих су излетали авијони и избацивали радиоактивне конфете као знак славља над једном погибијом.

Са даром, испод чије машнице су се налазили пакетићи белог праха који су требали да замене мајчине груди којима је давала импулс живота својој деци. И тај прах је заиста загосподарио импуслом живота мајчиног порода.

Са даром, испод чије машнице се налази неко ново јеванђеље које давно крстише као екуменизам љубави, заједништва и слоге. А странице тог екуменистичког јеванђеља су исписане са диктатуром ко ће постојати, а ко ће нестати. И они који се код нас самовољно сматрају школованим, и самовољно упиру прст у нешколоване, тумаче то јеванђеље тако што нас убеђују да у својој неписмености страхујемо да смо ми ти који треба да нестанемо. А заборављају да је Милош Обреновић био најнеписменији Србин, да је отисак прста његовог био сав склоп ћириличних слова, али да ум његов није могао да превари ни један османлијски читач. А, Бога ми, преке вијуге Милошевог ума знале су да затрепере пред народним шкргутом зуба. Тај народни шкргут зуба не може се словима претворити у реч, а речи у реченицу. Али је Милош читао са усана народа. Како? Умом својим. За човеков ум нису потребне речи и школе, потребна је само мудрост. А та мудрост се добија ако изнад свега волиш своју земљу и народ из чијег својства си и сам изашао, и ако изнад свега волиш Бога из чијег својства је изашао и човек и црв. Тако, када бих имала привилегију да стојим у редовима „школованих“, не бих се усудила да подценим школованост необразованих. Мудрост мојих корена из којих потичем, а сви до словце су се напајали соком одбране српства, би ми рекли да се са народном необразованошћу не треба играти. Јер у душама тих народних „неписмењака“ стоје исписана слова својих предака „За Крст часни и Слободу златну“. Те златне речи нису поклич дивљаштва већ вапајна снага мученика. А мученици су били и остали. Били јер су преко снаге човека ишли да одбане своју отаџбину, своју веру и своју нејач. А мученици су остали јер данас они за чију будућност су крв пролили, гацају по тој крви као и жаба што гаца по блату.

Какав још дар европљана имамо?

Имамо дар испод чије машнице се крије декрет обавезе да се легализује љубав и брачна заједница између истополних људи. Да се легализује породичност између два човека и између две жене. Том легализацијом неће моћи изменити природу рађања, али ће добити право да пород узимају из домова за напуштену децу. Том легализацијом ће имати право на трећи пут који ће пратити човечанство. До сада смо имали два пута. Пут брака између човека и жене и пут „брака“ између заветованих и Бога. Сада добијамо трећи пут изопачености између изопачених. А знамо да се и странице Старог Завета гнушају овакве заједнице.

Кад им се дозволи легализација изопаченог живота, са правом признатог животног пута, имаће сва законста права да буду предавачи, васпитачи, „родитељи“ напуштене деце. Имаће право да похађају и завршавају све школе. Да се баве свим занимањима и да у том позиву не крију своју „брачну заједницу“.

Ако су се одрекли природног тока живота и заједнице у том животу, како ће сутра васпитавати децу коју ће као своју усвојити из домова где су напуштени остављени? Ако им природа не дозвољава да се између себе оплоде, закон ће им дозволити да васпитањем оплоде усвојену децу да буду наследници њихове неплодности.

Када дође време њиховог продора у све свере живота, а доћи ће, који епископски декрети ће моћи да им забране да завршавају богословију, теологију, и да се пре рукоположења жене, али жене момком, а не девојком?

Можда ће у прве две-три генерације које долазе после нас, моћи неки епископ да се одупре легалном браку између два мушкарца, али код четврте генерације се неће учинити ништа на сачувању светог односа између човека и жене. Неће ни моћи јер данас ми одобравамо стварање трећег пута. Као ватрени језик шириће се та једнополна заједница и својим ширењем за собом ће остављати згариште. Као што данашње генерације не трепере на химну „Хеј словени“, тако ни те генерације неће устукнути пред свадбеним звонима на чијим вратима храма ће стајати дво
јица младожења или две младе.

Овај за сада, у низу последњи дар, из руку европских гостију је опасно даровање Европе, као што је опасно било и оно када су нас даровали одлуком да нам свети део државе одузму. Са гледишта људске етике ово се може рећи да је опаснији дар.

Срби се поново могу родити на свом и зањихати у колевци свог националног права, у колевци свог православља, али како родити здраву свест код деце коју буду истополни васпитавали.? Како очистити светост заједнице човека и жене, када их са законским актом у стопу буду пратили и они из једнополне брачне заједнице? Како очистити светиње и олтаре од свештеника чије животе неће красити њихове попадије, већ њихове пропадије?

Драги оче, по изабраности епископе Јоване, реците ми Ви шта је опасније за српски народ, за верујући српски народ, пошто сте Ви последњи издали саопштење са заједничке седнице на којој сте били са својим свештеницима, то што у православним олтарима неписмени свештенослужитељи читају молитве онако како им Књига каже, и тим читањем се не осврћу на књигу о којој Ви кажете, или је ОПАСНО то што сви ви епископи и свештенослужитељи ћутите на популацију трећег пута која треба да се легализује?

Да ли је сада у овом тренутку потребно да пишете ово што ћу сада из Вашег написаног издвојити

Екстремизам ових људи, углавном неодређеног занимања и образовања, и даје основну карактеристику њиховог окупљања – да оно није теолошке или црквене природе већ психолошко-екстремистичке. Непрестано проналажење непријатеља таквим људима даје смисао постајања и идентитет што све заједно нема никакве везе са Црквом и Хришћанством и од чега се Епархијски савет ограђује и позива, не на униформност у мишљењу, већ на уздржање од било какве праксе која би нарушила јавни ред и мир или, још горе, угрозила нечије здравље и живот.

Овај наш став ће сигурно схватити већина наших ,,обичних” верника, а надамо се да ће то, овог пута, схватити и они који себе сматрају ,,елитом и ултраправославцима”, који своје мишљење увек могу супротставити црквеним структурама кроз одговарајући уљудни поступак на за то предвиђеним местима.,

или треба да пишете, како Ви, тако и сва Ваша црноризачка браћа, и не само да пишете већ да не прекидате са јавним трибинама, о опасности легализације трећег човековог пута?

Да ли је потребно сада да употребљавате ову реченицу коју ћу извући из Вашег текста („Непрестано проналажење непријатеља таквим људима даје смисао постојања и идентитет што све заједно нема никакве везе са Црквом и Хришћанством и од чега се Епархисјки свет ограћује и позива, не на униформност у мишљењу, већ на уздржавње од било какве праксе која би нарушила јавни ред и мир или, још горе, угрозила нечије здравље и живот), када за њу нисте имали смелост онда када сте требали да је изговорите. А требали сте да је изговарате у време када је Ср
бијом владао Јосип Броз Тито и идеологија комунистичког закона.

У периоду комунистичког закона комунизам се слободно шетао православљем и православним светињама. Црквени календари другачије су се штампали од данашњих календара. Православне новине другачије су текстове имали од данашњих текстова. Тада је све одисало изабраношћу да се не повреди власт комунизма и да истина православне различитости од комунистичке идеологије не скрене комунистички поглед ка ризу.

„Непрестално проналажење непријатеља таквим људима даје смисао постојања и идентитет што све заједно нема никакве везе са Црквом и хришћанством и од чега се Епархијски свет ограћује и позива, не на униформност у мишљењу, већ на уздржавање од било какве праксе која би нарушила јавни ред и мир…“, ову реченицу сте требали смело, одговорно и заветно да изговорите пред комунистима, без осврта да ли ћете страдати. Ви у црним ризама дали сте завет, пре облачења ризе на себе, да ћете Христа ради свој живот положити. Овако написана реченица од руке Ваше, коју сам овде поново цитирала, односила се на комунисте а не на данашње православце.

Комунисти су непрестално проналазили непријатеља у представницима вере, и то им је давало смисао њиховог постојања и идентитета, и они као такви нису имали никакву везу са Црквом и хришћанством. Тада је свака светосавска епархија требала да се огради и да своју братију и свој верујући народ позове не на униформност у мишљењу, већ на уздржавање од било какве праксе која би нарушила јавни ред и мир православља и православних светиња.

А комунисти су нарушавали мир и ред православља и православних светиња.

Цензурисали су вам речи и на уснама и на папиру. Улазили су у православне светиње кад су хтели и како су хтели. Богате гозбе су се спремале у светињама за комунистичку делегацију која би дошла у обилазак или „опоравак“. Није вам било право, али нисте смели комунисте у тој намери да спречите. Име и дело вл. Николаја Велимировића и аве Јустина Поповића могли сте само шапатом да изговорите, али више да шапнете зиду него што сте имали поверење да га шапнете у присуству братије.

У том комунистичком периоду деца су се учила када виде мантију (попа, калуђера) да пецну по руци оног до себе и да кажу „Баксуз, шаљи даље“…у преносном значењу дете је себе ослобађало баксузлука које му „доноси“ риза са којом се сусрео.

Место тропара светитељу певало се „Друже Тито ми ти се кунемо да са твог пута не скренемо“. Нисте тад сазивали епархијске седнице и одлучно бирали храбре мисионаре који ће изаћи у јавност пред родитеље те деце и проповедати да су они и њихова деца већ скренули са правог пута.

Нисте сазивали епархијске седнице и доносили декрет забране да комунисти на дан државног празника праве комунистички сабор око манастира и у манастирској порти окрећу прасе на ражњу.

Нисте се тад освртали на начин како се која молитва чита у олтару у току литургије, јер вам је осврт вида говорио да у храму иза вас не стоји нико ко прати вашу службу Богу. Није вам тад сметало што у храму народа нема. А зашто вам није сметало? Зато што сте довољну сметњу личног страха у свом бићу носили, и што вам тај страх није дозвољавао да мислите на Бога и народ, већ сте као слаби људи тад мислили само на себе.

Комунисти су отишли. Дошла је демократија. По први пут од османлија па до доласка демократа вас у ризама власт уважава. Тим уважавањем вам дају право да се бавите вером. Не бране ни вама да се бавите Богом, а не бране ни народу да верују у Бога.

Па у чему је сад проблем?

Опет у вама који црну ризу на себи носите. Страх из комунистичког периода заменили сте гордошћу у демократској Србији.

Много је примера, из човековог живота, који говоре о томе како се ситна, мала душа понаша када изађе из ропства оних којима су они увек на снази завидели, па иако је та снага била нељудска и неправедна. Зато се и каже, дај човеку власт па да видиш какав је човек.

Епископ Атанасије воли у својим текстовима да користи СИЦ, а ја ћу сада користити ЦВРЦ. Тако сте и ви у време комунизма (ЦВРЦ) смели да излазите са некаквим декретима који ће рећи да вам комунисти ремете поредак православља. Бојалисте се да не пруже руку и пендрек у тој руци ка вама и вашим леђима. А сада би сте (ЦВРЦ) да шаљете пружене руке са пендреком у шакама на народ, јер сте са својих седница изашли са прогласом у коме сте осудили верујући светосавски народ.

Да ли чин епископа значи да се суди верујућем народу или тај чин говори нешто друго?

Па да прочитамо какво је званично саопштење за чин епископа.

ЕПИСКОП (грч. επίσκοπος, од глагола επισκοπέω – пазити, надзирати, надгледати), у Цркви, највиши степен (чин) Црквене јерархије; непосредни наследник Апостола (који сведочи ο континуитету Цркве са Апостолима), коме припада највиша свештеничка, учитељска и пастирска власт у управљању извесним делом аутокефалне Цркве (Епархије).

Значи, данашњим епископима је дато да наставе да управљају са аутокефалном српском православном Црквом. Па ту аутокефалност српске православне Цркве да ли су нам дали османлије, европљани, комунисти или неко други?

ДАО НАМ ЈЕ НИКО ДРУГИ НЕГО СИН НАШЕГ РОДА, СИН СРПСКОГ ЦАРСКОГ РОДА, син Немањића, царевић Растко, монах Сава.

Народ га је кроз Химну опевао. А зашто?

Зато што за живота свог са никаквим прогласима против народа није ишао. Па чак ни против српског човека који није у Бога веровао.

А Ви оче (епископе) Јоване са чим Ви излазите пред свој верујући народ и пред свој неверујући народ?

Излазите са покретима и речима који паликуће и са једне и са друге стране позивају да пале ватру немира и мржње.

Ти Ваши покрети и речи подцењују и занемарују искрене вернике, искрене српске домаћине и са једне и са друге стране.

А зашто оче (епископе) Јоване, зашто то чините?

Зар није доста зла над српским човеком, био он у вери или невери?

Зар није довољно знакова који нам говоре да децу која тек треба да се роде, у колевкама више неће грејати топле плахте већ ће их грејати хладна тела хладних змија?

Оче (епископе) Јоване, није Ваш род из хладноће. Ваша клица је из српског семена. Ваша риза је од светосавског платна. Ваш епископски крст је честица косовског Крста. Жезло у Вашој руци је жезло из руке Светога Саве.

Све на себи што носите је понос једног светосавља. Истина једног мукотрпног опстајања. Чиме из себе браните оно што на себи носите? Одговор дајте Ви, народ га сад неће давати, народ ће сада ћутати.

Митра је на Вашој глави, не на главама народа.

Народ може да буде „узглављен или безглављен“ (паметан или глуп, у вери или прелести), али Ви са митром на глави морате да будете само оно што је био и Онај који је митру трновог венца на свом распећу носио.

Такву митру на глави Он је понео као жртву за свој народ. И са школом и без школе знамо да пред њим тад није стајао народ у вери, већ су стајали разјарени крици да се вера у Њему уништи.

За такав народ је Он положио свој живот.

Драги оче (епископе) Јоване пред Вама данас стоји народ коме дивљаштво запада долази до грла, али из тог грла не вичу ни ка Вама, ни ка Западу „РАСПНИМО ИХ“…а све оно што у неправилности стиже до Вас и епископа који са Вама заједничку мисао носе, нема ништа са нама који достојанствено бранимо оно што су нам старозаветници оставили.

Не можемо ми да одговарамо за сваку провокативну реч која је изашла из нечијих уста или нечијег пера. Тај одговор треба да дају они који су дозволили да српски човек толико дуго живи у једној горчини безакоња и безверја, па су се из таквог живота огласили они којима је већ све прекипило, а оглашавају се и они који се упућују да немире изазивају.

А ко упућује на немире, то нека исправни докази сведоче.

Ми можемо само да одговарамо за оно што смо рекли и написали, а Ви као доказ у својој архиви поседујете.

Пируете окрета у току служења литургије изненада и без ваљаног објашњења појавиле су се у олтарима српских светиња. Народ је питао „Откуд ово“? Нико није знао да му да одговор. А они који су знали одговор нису желели тад да се огласе.

Пустили су народ да тумара од старозаветне литургије до литургије која се у деловима разликовала од старозаветне. Пустили су да народ почне сам да тумачи и да расуђује, закључује.

И ризе које су то знале, а знано нису одобравале, нису народу давале одговор. У положају свом који је иза положаја вас епископа, са поштовањем према свом епископу ћутали су и чекали да се епископи обрате и свештенослужитељима и народу и да објасне одакле пируете у тренутку када се мирно стоји, одакле рецитовање у тренутку када се тихо чита.

И даље сте ћутали а одговорни сте били да проговорите. Неко се ту башкарио, а разбашкарено пало на народ.

Ако се Свети Сава није „разбашкарио“ у слави своје светости, већ и даље у сузама пред Престолом клечи, зашто бисмо се онда ми разбашкарили пред престолом зла и пустили да нас у ходу пресеку.

Ако следимо Светога Саву, ако му Химну узносимо, онда ћемо и ми као и он клечати само пред Богом. Пред човеком ћемо само одлучно стајати и одлучно своју усправност бранити. Ако немамо старозаветност у кораку ка својој вери, немамо ни себе, па тако ни садашњост, ни будућност.

Шта ће нам ход црва зарад сачуване главе на раменима???

Нека овај велики, подвижнички, хришћански пост, буде наше уздржање од свих зала којима смо се хранили. Нека нам свима на суд и осуду буде примање Тела и Крви Разапетог Христа, ако одвојени од светосавског пута, пут до Путира пређемо…мени првој и мојим најмилијим…

Нема више чисте воде за руке ни једног Пилата. Све изворе својом неслогом смо сами замутили.

Ако Ви оче (епископе) Јоване немате ништа са мућењем чистих извора, онда имате обавезу пострига да као мисионар изађете пред нас пале и да нас својом оданошћу Богу, Светоме Сави, извучете из муља у који смо ушли, дали својом вољом или вољом оних који су нам као пастири, као чувари одређени.

И мој деда није веровао у Бога, али је пустио жени својој да на крштење одведе свих 12 деце које су изродили. Мудро се одлучио, ако ипак (једном) открије да Бог постоји, да бар у том делу спасе душу своју.

Тако и сви они који данас кажу да душа умире са човеком, нека употребе мудрост безбожног човека који је ипак у резерви свог безберја оставио зрачак спасења тако што је дозволио да му се деца крсте, и наке тако и они оставе зрачак спасења за себе тако што нам неће силу забране наметати због одлуке да одбијемо све оно што они као ДР УГАЧИЈЕ уводе у служењу Свете литургије.

Ако се све Свето стави у руке човека и дозволи да човек по свом праву са Светошћу Светог управља, шта ће онда, у овом животу, за човека бити СВЕТО???

З.Д. 02.03.3009