Вести

Kako nas uveravaju šiptarski političari sa KosMeta, uz otvorenu diplomatsku podršku nacije čiji bivši predsednik dade svoje ime centralnom bulevaru u Prištini,

Vladislav B. Sotirović

+++

Beogradu je najisplatljivije rešenje problema statusa tzv. „južne srpske pokrajine“ (u prvoj polovini prošlog stoleća termin „Južna Srbija“ se odnosio na Vardarsku Makedoniju da bi se nakon 1945. g. termin pomerio ka severu sa tendencijom daljeg napredovanja ka Savi i Dunavu) da konačno prizna status quo, tj. tzv. Republiku Kosova. Iako vreme neizbežno leti (u nepovrat) srbijanske vlasti (i civilne i vojne) kao da su na godišnjem odmoru čekajući valjda da neka viša sila čarobnim štapićem reši problem tako što će iz kalendara jednostavno svake naredne godine izbrisati 17. februar  (2008. g.) dok će (doživotni?) Predsednik Boris Tadić izdavati obznane da je nezavisnost KosMeta (na šiptarskom – „Kosova“, al је opet u korenu reči slaveno-serbska reč: Kos!) propala (uz mogućnost zamene starih vozila za Euro-Punto).

Samo da se potsetimo da je 2007. g., a nadajući se u Paskaljevićevo „Vreme čuda“ (kada se Bog mogao prekrečiti i tako pobeći od realnosti) zvanični Beograd zasmejavao, pored domaće javnosti, i onu suprotnu pregovaračku stranu ali i ostatak „međunarodne zajednice“ sa predlozima o KosMetu kao „srbijanskom Hong Kongu“ (da je karateka Brus Li živ mogao bi da se kandiduje za prvog guvernera srbijanskog „KosMet Konga“), mada ni ovi drugi nisu bili mnogo ozbiljniji sa svojim „nemačko-nemačkim“ ili pak „neutralnim“ status predlozima. Na kraju (bar za sada) ispade da su kosovarski Šiptari bili najrealniji i najozbiljniji pregovarači za zelenim stolom sa svojom „sedamnaestofebruarskom“ (od srca) ponudom za „konačno“ rešenje KosMetskog pitanja a iza koje još uvek stoji čvrsti garant – „Albanska nacionalna armija“ (tj. presvučeni učkovci) koja je novembra 2007. g. nastavila da izvozi kosovarsku revoluciju preko Šar planine – izvoz koji je zakratko zastao 2001. g. „Ohridskim sporazumom“, ali koji nakon tadašnje Tačijeve opaske da se sa Beogradom (očito i Skopljem) može pregovarati i sledećih sto godina (samoće) ide u nove radno-revolucionarne pobede osvajanja novih susednih tržišta (učkovsku zastavu smo već viđali u Tuzima kraj bivšeg Titovog Grada presvijetle nam Milove Gore koja postade jedna od prvih regionalnih država koja priznade nezavisnu Republiku Kosova (kao primer drugima).

Svi ovi predlozi o „konačnom“ rešenju za KosMet (Srbi su čekali i sačekali čitavih petsto godina da ga povrate) imaju jedan zajednički nedostatak: njima se ne rešava u celini problem „šiptarskog pitanja“ na prostorima Titove Jugoslavije (KosMet, Zapadna Makedonija i Istočna Crna Gora) jer se njima uzima u obzir samo rešenje za KosMet. Upravo u kontekstu sveobuhvatnog rešavanja „šiptarskog pitanja“ na prostorima čitave Jožine Jugoslavije predložio bih da se aktivira već (zaboravljeni) postignuti dogovor i to još 1937. g. čiji je idejni tvorac bio istaknuti istoričar Vaso Čubrilović. Naime, Čubrilović je te godine podneo Memorandum Kraljevskoj (radikalskoj) vladi Milana Stojadinovića o „šiptarskom problemu“ na osnovu koga je postignut dogovor sa Ankarom o preseljenju svih jugoslovenskih Šiptara u Tursku, a koji inače nije realizovan usled izbijanja novog svetskog rata.

Aktiviranje ovakvog „konačnog“ rešenja „šiptarskog pitanja“ na jugoslovenskim prostorima bi imalo nekoliko velikih prednosti zbog kojih verujem da bi bilo prihvatljivo svim stranama učesnicama u diplomatskim naporima da se dođe do „konačnog“ rešenja za KosMet. Prvo, njime se rešava u celini problem svih Šiptara u ex-Jugoslaviji a ne samo onih na KosMetu (na koji su inače došli nakon 1699. g.). Drugo, ovakvo rešenje već ima diplomatsku verifikaciju „međunarodne zajednice“ (Turske). Treće, preseljeni Šiptari će preko (pro-evropske i pro-američke) Turske ući u Evropsku Uniju i NATO čak i brže nego Srbija bez KosMeta, dok će to malo (mnogo) teže ići u slučaju neovisne „Republike Kosova“ (Turska je inače već u NATO paktu). Dakle, i vuk sit i ovce na broju. Treba samo da neko iz srbijanske Vlade skokne do turske ambasade u Beogradu i podseti ambasadora da se realizuje već postignuti dogovor iz 1937. g.

Vladislav B. Sotirović

http://ovsiste.webs.com