Вести

Словенија и Хрватска су коначно успеле да изнуде дипломатско посредовање Европске Уније у вези са својим међудржавним спором око

Владислав Б. Сотировић, 22.02.2009

+++

разграничења ове две бивше југословенске републике. Брисел ће морати по први пут у историји Европске Уније (од 1951. г. када је основана Европска Заједница Угља и Челика) да званично интервенише како би посредовао у решавању територијалног спора једне од својих чланица. На тај начин се почетном процесу балканизације Уније остављају широм отварена врата а уколико једног лепог (и сунчаног) дана и још нека земља бивше Југославије постане члан Уније балканизација исте би могла врло лако да постане и почетак краја ове наднационалне европске државе.

Да се потсетимо да је све почело пре два месеца када су баш пред новогодишње и божићне празнике на прелазу из 2008. у 2009. г. (или божићне и новогодишње ако славите тим редом) наши бивши сународници из Липе Њихове и алпске Дежеле приредили Европи неку врсту празничног шоу-програма којем бисмо могли дати радни наслов „Terra Nostra“ (илити „Наша Земља“), захуктавањем својих скоро дведеценијских спорова око међудржавно-територијалног разграничења како на копну тако и на мору и то све зарад пар пограничних села и коришћења вода у Пиранском заливу.

Дошло се дотле да је алпска Дежела, бар засада, блокирала европски аутопут Липој Њиховој а „коцкаста фурија“ де факто отпочела са народним економским ембаргом на „троглаву“ робу. Да весеље буде на што прикладнијем Балкан-регионалном нивоу потрудили су се и „Косовари“ из Јужне српске провинције делећи изјаве о могућем бојкоту увоза робе из Србије. Позиви на многобројним српским „националистичким“ сајтовима и форумима о бојкоту шопинга у „Павелић-Туђмановској“ велетрговини „Певец“ (тврди се да власници ове велетрговине имају директне крвне везе како са Поглавником тако и са Врховником) која је ето баш пред „римокатоличке“ божићне благдане отворила врата свом првом објекту у „четничком“ Белом Граду (који је иначе и највећи у региону као што то тачно примети и сам власник) су у току па се да оправдано очекивати да би ускоро могла и испред „Певеца“ да експлодира нека бум-бум направа ручне израде као оно што бејаше не тако давно испред словеначког „Меркатора“.  Ако узмемо у обзир да су како у Загребу, тако и у Београду и Сарајеву на власти мање-више исте политичко-партијске гарнитуре, па чак и персоне, из доба тзв. „три јахача апокалипсе“ (Слоба-Фрањо-Алија) долази се до оправданог закључка да је и након последњег „Домовинског“ илити „Отаџбинског“ рата из Деведесетих на просторима екс-Југославије, што отпева Бора Чорба још пре рата – на Истоку (Фрукталова Зона Б) старе приче, на Западу (Фрукталова Зона А) ништа ново, илити што написа Матија Бећковић а бравурозно одигра Петар Божовић – Ћераћемо се још! Ако низбогчега другог а оно због традиционалног колективног искуства да ко не ћера биће ћеран.

Наравно, горњенаписани редови би били увесељавајући да нису реално трагични. Још је на самом почетку рата у Босни и Херцеговини др. Радован Караџић тачно приметио да се (тада) најновији сукоби на међунационалној српско-хрватско-муслиманској релацији не могу посматрати одвојено од догађаја и идеологија из Другог светског рата а на питање зашто се рат Деведесетих водио на просторима „братствојединствене“ Југославије одговор је између осталих дао и Адил Зулфикарпашић (на Западу вреднован као један од најумнијих муслиманских интелектуалаца из БиХ) речима: „Ми (муслимани из БиХ) се не можемо одрећи својих интереса у Санџаку који је некада био у саставу Босне и од ње је отргнут тек 1878. г.“ У истом контексту је еминентни хрватски повијесничар Душан Биланџић признао 1996. г. да је на молбу хрватског председника Фрање Туђмана још 1991. г. са Србима разматрао мапу поделе Босне и Херцеговине. Као што је познато, Туђман и Милошевић су се коначно у Карађорђеву начелно и договорили о подели БиХ али је запело управо онде око чега се сада гложе Словенци и Хрвати – конкретне демаркационе линије. У сваком случају, ћерало се Деведесетих због Terra Nostrae а Богме како стоје данас ствари са Словенцима и Хрватима ућићемо у другу деценију 21. столећа са дипломатско-економским ратом између Загреба и Љубљане управо због комада пограничне земље коју дебелом лупом треба да тражите на увеличаној мапи Западног Балкана.

Међутим, само да се потсетимо, да су управо тих Деведесетих из Брисела поручивали да су времена ратова због и око земље прошла и да се Homo Balcanicus, а поготово њeгов најрепрезентативнији изданак и повијесни примерак – Homo Dinaricus, коначно мора окренути будућности званој Homo Europeticus. Тада су се и Јанези (из аустро-угарске Фрукталове Зоне А) пришрафили на овај Еуро-влак покуда и давања лекција „Јужњацима“ (из отоманске Фрукталове Зоне Б) како би били што више у Homo Europeticus тренду. У то време се вртела на бриселском ЦД-у добро позната песма још из доба Коминтерне и Информбироа да границе између држава у оквиру ЕУ, односно земаља система пролетерског интернационализма, нису битне и да представљају само административне зоне разграничења у бирократском смислу. Тако је нпр. Хрушчов уступио Крим Украјини а није вратио Абхазију и Јужну Осетију руској федералној јединици. Од неких наших домаћих Homo Europeticusa смо могли да слушамо у време „Слобе-Садама“ да у Крајини сем камена ништа не расте а да се у српској колевци КосМету љуљају шиптарска деца са јасним политичким порукама да је у интересу Срба и Србије да се одрекну и Крајине и Космета да неби закаснили на Еуро-влак.

И онда гле чуда! Врховништво Липе Њихове (из исте оне ратне странке из Деведесетих која је протерала скоро све оријенталне „Бизантинце“ са своје липе земље да би била још љепша) на самом прагу друге декаде 21. стољећа информише читаву Европу да Хрватска неће уступити ни педаљ своје државне територије зарад уласка у Еуропу! С друге стране, њихови северни суседи су спремни да због истих тих пар комада педаља земље изгубе једно огромно тржиште и деградирају своју тешком муком зарађену про-западну цивилизацијску репутацију у Бриселу. Да цинизам еуроинтеграционих процеса на балкански начин буде још већи, иста та про-еуропејска врховништва Липе Њихове и  Дежеле су само пола године раније подржавала иницијативу тзв. премијера тзв. Републике Косова да је Београду паметније да се окрене Бриселу а да заборави Приштину, Дечане, Призрен и остатак своје националне колевке а да у исто време Хрвати након 1995. г. сваког 5. коловоза као државни празник и националну фешту славе тзв. повратак побуњених територија и улазак хрватске војске у Книн – средњевековну престоницу Хрватске (у уџбеницима историје како у Албанији тако и на КосМету нећете наићи на податак да је у средњем веку престоница српске државе био Призрен). На балканским просторима вероватно још само ноторни циници стварно верују да су времена општенационалне одбране Terra Nostrae прошла и да је национална земља пре свега само комад земље за који не вреди крварити јер се систем националних вредности и приоритета променио од доба мрачног Средњег века и да се због тамо некакве камените terrae па макар она била и nostra не исплати кварити добросуседске односе. Да ли је то стварно тачно и у случају Homo Europeticusa морате питати њих саме: нпр. Пољаке зашто не враћају Шлезију и Гдањск (сиц. Данцинг) Немачкој или Французе зашто су Алзас, Лорена (сиц. Лотарингија) и Корзика још увек у Француској. Литванци би у том контексту могли да размисле шта још увек ради Клаипеда (сиц. Мемел) у њиховој држави а Италијани зашто не враћају назад Аустрији Јужни Тирол. Итд.

На крају, ваљда само још ноторнији Еуро-циници од ових наших балканских стварно верују да су Немци заборавили свој Данцинг, Шлезију, Алзас, Лотарингију…а Руси своју Малу Русију (тренутно под именом Украјина)…Ко не зна како су прошли они који верују у колективну Еуро-повијесну склерозу у 21. веку нека скокне до Тбилисија на водку Рускиј стандарт код Мише Сакашвилија.

Владислав Б. Сотировић, 22.02.2009
http://ovsiste.webs.com/