Вести

Павиљон Цвете Зузорић -данас: “Да смо бољи народ, имали бисмо боље владике!“

Часлав М. Дамјановић; 21.02.2009

+++

То су речи Митрополита црногорско-приморског Амфилохија, које је, како наводе “Вести“, изговорио у име Његове Светости патријарха Павла на отварању овогодишњег Божићњег сајма СПЦ у Павиљону Цвете Зузорић на Калемгдану у Београду. (“Да смо бољи народ, имали бисмо боље владике“, Р.Л. “Вести“, 28/12/2008)
Сходно “Вестима“ Митрополит збораше управо о “сабрању“:

“У Цркви влада мир јер она има вековно искуство и упркос неспоразума, увек се враћа свом миру“, што је продубио одговoрима на питања новинара – “ни у једној породици, па ни у црквеној не тече само мед и млеко“, јер “где има људи, има и неспоразума“, па “ако се неспоразуми догоде у време поста, онда једни друге опомињенмо да није време за причу, већ за молитву и сабирање, за огледање себе у лику Богомладенца који није много причао али је деловао“ – и закључио “да смо бољи народ имали бисмо боље попове и владике, а да имамо боље попове и владике, имали бисмо бољи народ“ јер “то једно друго рађа.“ (Исто)

Опис неких догађаја из мог одрастања показаће због чега данас схватам да оно што је митрополит рекао нема никакве везе са “сабрањем“ већ је чиста демагогија:

Пошто у Цркви влада мир – који не влада – према томе у Цркви уопште нема проблема – те су сходно томе проблем наводно они који Цркву критикују – јер је наводно не схватају – а не схватају је зато што нису “бољи народ“ – па према томе, да смо ми, Срби, неким чудом “бољи народ“ – онда бисмо свакако “имали боље попове и владике“!

Павиљон Цвете Зузорић – јуче:

У давно доба када сам био тринаестогодишљак, мој професор Миленко Карановић, који је становао врата до врата са нама, омогућио је мом оцу и мени да радимо као “хонорарци“ на припремању једне изложбе у уметничком павиљону Цвете Зузорић. У то доба – тако је бар било за моје родитеље непартијце – сваки динар је буквално значио пуко преживљавање а хонорарни посао био је незамислива привилегија доступна искључиво онима са партијском “везом“.

Био је то мој први посао – мешао сам туткало које се крчкало у једном великом казану на ватри у дворишту Павиљона, а мој отац је помагао у екипи која је тим туткалом лепила за дрвене штафле умалтерисане у зид мермене плоче. На мермерним плочама били су уклесани цитати из говора Милована Ђиласа. Иако је било неко хладно доба, поред ватре је било топло. Гунђао сам једино због дима који ми је кошава витлала у очи…

Мајка је била срећна јер смо од тих пара које смо отац и ја зарадили код Цвете Зузорић купили дрва за зиму… све то захваљујући мом бившем професору. Кажем бившем јер је доцније постао руководилац УСАОЈ-а (Уједињени савез антифашистичке омладине Југославије), чије су канцеларије, чини ми се биле на углу Маршала Тита и Првог Маја, вероватно у стану конфискованом од доктора Душана Царичевића.

Иако се и данас сећам професора Карановића са поштовањем, први посао у животу није ми остао у сећању због захвалности, туткала, нити дима – остао ми је у сећању због Милована Ђиласа.

Читаву деценију доцније, када сам код Воје Ђурића и Рашка Димитријевића студирао светску књижевност, иако нам преопширни програм није остављао ни секунд времена за читање на пример новина – на уводној беседи у великом амфитеатру на Правном факултету Војислав Ђурић нам је чак забранио да траћимо време на новине што је изазвало огроман аплауз – ипак, стигао сам да успут прочитам нешто и од Милована Ђиласа. Схватио сам да је његов “партијски вигор“ за оним што су комунисти називали “друштвеном правдом“ настао из његовог огорчења што је Он – “Он“ је написано са великим “О“ јер се Ђиласу очигледно привиђало да је његов интелект височији од памети народних маса – дакле, настао је из огорчења што је Он морао да се понижава да за два динара на дан разноси млеко… и то да га разноси некаквим богатима!

И тако… упркос божанственим лекцијама од Гилгамешових Сумераца до Шекспира, од античких Фауста све до Гетеовог, од Бодлера до Томаса Мана – које су нас на неки начин изоловале од одвратности у којој смо живели, ипак… у мени је постојано нарастало огорчење против битанги попут Милована.

Déjà vu

Па када сам данас, више од шест деценија доцније, прочитао изјаву Митрополита Амфилохија коју је обзнанио у том истом Павиљону Цвете Зузорић, на том истом Калемегдану, у том истом некадашњем мом Београду, схватио сам déjà vu – време закочено – ништа се није променило – као некад Милован – тако данас – “О“ остало велико, превелико – битанге се као крпељи затуткалисале у нас баш као оним туткалом које сам крчкао на ватри…
А ја… тада трианестогодишњак, иако свестан да радим за оне богате који богатство нису зарадили – него га конфисковали наводно у име нечега што су они називали “друштвеном правдом“ – и иако сам већ тада врло јасно разликовао битанге од правде, ипак, нисам роптао док сам мешао туткало – а схватам данас да нисам роптао зато јер нисам битанга са великим “Б“ – напротив, био сам срећан, чак поносан што сам допринео да купимо дрва за зиму.

Јуда за “два гроша“!

Битангу раздражили “богати“ зато што им је разносио млеко за два динара… а када је Реонски комитет одредио велико имање са зградом на падинама изнад Цареве Ћуприје да буде центар за нас, сењачке пионире – то је вероватно требало да представља нову “друштвену правду“ јер смо добијали чак и ужину – после неколико дана дође Ђилас са пратњом, допаде му се наш пионирски центар, и… ми, пионири – наређење-извршење – марш на улицу. А имање је било конфисковано – наравно “у име народа“ – од родитеља мог школског друга Саше Гашића, и… шта да се каже?

Јуда за два гроша? Разносач млека за два динара? Или… схватио сам да déjà vu наших доба није у одрастању него у сазревању:

Да ли смо сазрели у битанге или у Србе… јер, “ако желиш да украшаваш, онда не украшавај своју радионицу, него душу“, зато што “ништа тако не води у срећу и радост као истина вјере“ – “ништа људско није постојано – ни богатство, ни власт, ни почасти, ни поштовање“, те “aко си научен тој мудрости онда те неће мучити завист кад видиш богатог, нити ће те, ако паднеш у сиромаштво, то сиромаштво понизити“ (Свети Јован Златоусти, Изабране Бесједе) – ето, баш тако сам сазрео да схватим да је déjà vu Митрополитове данашње изјаве уствари сасвим једноставан:

Или си Србин – или си битанга.

Да смо заиста Српска Светосавска православна Црква која школује своје кадрове онако како је Богу угодно онда нас не би експертски одшколовани “кадрови“, презриво попут папе унижавали у бесловесне “народне масе“. Али… иако није хришћански, ипак, пошто битанге унижавају нас, Србе, зашто и ми, Срби не би са истим неправом унизили њих рекавши им шта заиста јесу – да су лажни пуковници, да нису никакви неомаршали, да нису чак ни папе нити његови шегрти, да су недостојни су чак и “проданих душа“, јер, пошто се déjà vu све врцка око Павиљона Цвете Зузорић, и пошто Српски народ и Српска Светосавска црква заиста “једно друго рађају“ – да смо заиста та наша Црква и заиста тај наш народ – свакако би имали и бољег Митрополита да замењује Патријарха, зар не?
Овако… данас на истом Калемегдану где сам крчкао туткало Митрополит изрече неистину горчију чак и од Милованове!

Не Рашко Димитријевић, него шеф катедре, Војислав Ђурић, који је за разлику од Рашка био комуниста, учио нас је “дедукцију дедукције“ – рашчињење демагогије на просте чиниоце:

“Да смо бољи народ имали бисмо боље попове и владике, а да имамо боље попове и владике, имали бисмо бољи народ“ – то је дедукција! Заправо демагогија: може свакојако зато што су и једно и друго наводно условљени сами собом! Преведено на српски то округло па на ћоше или како мали Ђокица замишља мудрост! Суштина демагогије је рећи нешто што не значи ништа – а да тиме говорник лажно прикаже себе као мудрог! На Ади, на концертима на Коларчевом, на Штрафти, у старој Народној Библиотеци… сазревали смо кришом се подсмевајући празној фрази празне ћупендре и то је условило наш однос према наметнутој стварности.

Е сад, дедукцијом дедукције, рашчињењем догматике на саставне чиниоце, открива се шта je заиста рекла празна ћупендра. Пошто Митрополит, по сопственим речима, није из нашег народа него из неког наводно другог народа, и то народа који је наравно паметнији од нашег, па нас зато Митрополит и сматра заосталим “слепим цревом“ неприличним да породи “боље попове и владике“ – а “боље“ од Њега то наравно и не долази у обзир – а пошто “то једно друго рађа“, па пошто нијесмо тако мудри као народ коме он припада – па пошто према томе уопште не долази у обзир да изродимо попове и владике попут Њега – митрополитова демагогија је управо понизила нас, Србе, рекавши нам “да смо бољи народ“ – “имали би боље попове и владике“ – и ништа више!
Све друго је бајати партијашки марципан са сточног вашара…

И заиста, демагогија бајатих марципана није страна Митрополиту. У деветом делу насловљенија “Операција „Меморандум“ тврди се да је у црквеним круговима Митрополитов надимак “Црква“! Па се цитира дакле шта “Црква“ каже о богоугодности поправљања Косовских Светиња:

“Значајно је, такође, да је заштићена од даљег пропадања призренска црква Богородице Љевишке, чији је кров сада прекривен бакром и која је под сталним надзором полицајаца за које се гради и посебан објекат у близини светиње.“

У поменутом насловљенију, марципанско-вашарска “мудрост“ утупљене демагогије да се, Господу хвала, у близини, а можда чак и на самом црквеном имању Богородице Љевишке – гради касарна њеним цијењеним “вјерским походницима“ – пропраћена је незлурадим коментаром:

“Велико охрабрење, нема шта.“

А “вјерски походници“ су моја алузија на крвави фанатизам Крсташких похода такозване Западне Европе којима је заправо “измењен целокупни дух Хришћанства“ јер су предузети у име “папске непогрешивости“ којој је “Римокатоличка еклисиологија подређена“ – а та подређеност и тај крвави фанатизам – “неспојиви“ су са Правим Слављем Хришћанства. Под наводницама су цитати из писма Митрополита Серафима Пирејског упућеног Његовој еминенцији бискупу Франциску Папаманолису у Сиросу, 25. октобра 2007. године.

Иако би се могли начетити примери марципанско-вашарске “мудрости“ до бескраја, ипак, пошто је дедукција дедукције подједнако глупачка као и дедукција, оставимо се ње, јер се већ дуго зна да узурпација теолошког и богословског образовног система под контролом Митрополита Амфилохија производи свештенике и владике који нису “бољи“ – не због народа из кога се рађају – него зато што уместо да су образовани онако како у Бога верују православни српски народ и Српска светосваска – образовани су изопаченим теолошким и богословским васпитањем – онако како то одговара онима Височијим који командују узурпацијом наше Цркве, јер… иако Митрополит наш Височији каже за сој свој да “молитвом и сабирањем огледају себе у лику Богомладенца који није много причао али је деловао“ – огледају се уствари у јереси “папске безгрешности“ и новонапабирчене “смртности“ Светог Духа које су неспојиве са Истином Исусове понизности и љубави које јесу једино стварно вечито божанско озарење.

А пошто, како чедно кажу ревнитељи, док се читав живот првобитног хришћанства темељио на слободном “служењу свих чланова Цркве“ – “супротстављање Духу и поретку, које налазимо у данашњој теолошкој науци, произилази из лажног убеђења да је организацијско начело у Цркви људска воља“ – а без слободне вечитости Духа – који су данашњи “Црквини“ јеретичари покрстили у смртан – “нема деловања у Цркви, нема служења у њој“ јер у том лажном убеђењу – “нема саме Цркве“! Према томе, не само да није истина да је “мир“ у Цркви – јер како би могао бити мир у нечему што се увелико шпикује за жртвени ражањ – те пошто је истина да “Црква“ јесте проблем Цркве – према томе, верници који су револтирани узурпацијом Цркве – није истина да су они некакви непријатељи Цркве!
“Непријатељ“ нису Верници – “Непријатељ“ је “Црква“.

Значи, зацарило се светогрђе… а најбогохулније светогрђе јесу изопаченост Светог Тројства и Светог Духа.
На пример, у аустралијском случају, Инквизиција епископа Иринеја Добријевића уствари је наставак Инквизиције Поглавника Павелића коју је он обавио у Другом светском рату у име мржње Свете Столице – фанатичко анатемисање аустралијских Светосаваца истеривањем “четничких демона“ – јер је то наводно једини начин Спасења – равно је спаљивању Инквизиције!

Како то да се Мржње Свете Столице наставља се у име наше Цркве?
Наставља се тако што узурпатори наше Цркве – у име Свете Столице – тиме подгревају ватру жртвеног ражња нашој Цркви и Православљу – зато да би их мржња “папске безгрешности“ канонизовала у – Свете Спалиоце! Јер… “оно што се представља као учење Католичке цркве“ – а и наше – “не проповеда се у Католичкој цркви“ – нити нашој – него “све оно што је написано у школским књигама о скоријој религијској историји“ – као и у нашој узурпираној Цркви – “довело је до тровања невиних студентских душа и створило нетолеранцију“ (Митрополит Серафим Пирејски) – заправо због подређивања јереси светогрђа “папске безгрешности“.

Чињеница да наши пулени Свете Столице наилазе на општи отпор Православаца од Шумадије и Косова све до Бачке, Баната и Аустралије заправо је Знак Вечитости Светог Духа:

То је она иста Оданост Верника која је бранила и одбранила Свети Дух од Распећа до данас.
Насупрот том Знаку Вечитости Доброте Светог Духа – Инквизиција коју у име Свете Столице спроводе узурпатори наше Цркве идентична је Злоби давне Ђиласове “пресуде Србији“:

“Србија је четничка“!

Зато се “Ђидо“ пребацио у НДХ да би се на крају рата вратио да у заједници са усташама казни “пресуђену Србију“ – а данас, по увек истој директиви исте ватиканске мржње – пулени истог светогрђа – али у мантијама наше узурпиране Цркве – настављају исту ту “казну“.

Зато рекох: Или си Србин – или си битанга.

Титова Штафета

Веровали или не Титова штафета наставља и то на глобалној стази. Штафета је уствари славље Папиног Благослова! Можда сте заборавили, на супрот Труману који је одликовао Дражу Михаиловића, што је значило Србију и Равну Гору за борбу против Антихриста – папа је одликовао Тита, што је значило усташе и партизане за кажњавање “четничке“ Србије.

Папинo светогрђе освештало је неприкосновеност Титових тековина а Штафета је израз дубоког поштивања тог светогрђа.

Наравно, уколико су комунистички богохулници и сарадници са усташама и нацистима уопште способни да поштивају, што се односи и на данашњег најавника Ватикановог Комитета за неприкосновеност Догме.
Што нису мачем постигли Нацизам и Титоизам – данашњи најавник Ватикановог Комитета за Догму нада се постићи инфилтрацијом истренираних домаћих узурпатора – а они… толико су уприличени изигравањем “два гроша“ у светогрдној Мисији… да умишљају себе чак и “најмудријима“.

Старт и циљ Штафете

Старт Штафете је преко пута “Знака питања“. Засада је познато да Штафета завија кроз Шумадију (уз обезбијеђење полицијских снага и најмљених телохранитеља); протрчава Титовом Ривом у Тивату (без обијезбеђења); бакља се кришом смењује у једном од загребачких самостана где ће штафети одати пошту обожаваоци генерала Меклина, којом пригодом је забрањена употреба тамјана да се не би загрцнула поглавникова сен; онда се пребацује Марксовим неанђеоским крилцима у Аустралију; и најзад, истим крилцима, на североамерички континент који се све задихао од одбране романтичног кича… Због тренутне деликатности глобалних гибања бакља неће прошетати шпицом праведништва на Блиском Истоку. Циљ је прекопута “Знака питања“.

Добродошли, госпон пуковниче!

Одушевљеним приклоном наздрављамо Твојој прикривеној “мудрости“ и неприкривеној злоби. Таква част континенту који “похађаш“ једнака је најсветлијем тренутку историје – проглашењу Свете Римске Империје!
Иако, покорни, не знамо да ли си произведен у Врховног Штафеташа, или ти пак у чин вишебригадног генерала са шест ватиканских звјездица – извјесни смо да ће Та у Твовој Свјетој Походној Мисији Неоинквизиције на континенту поздравити бригаде “хваљених“ полтрона којима ће њихов отрулели животни смисао озарити Светогрднои Блогослов Твоје Штафетне Бакље.

“Знак питања“: Одбрана полтроњака  или одбрана полтроњаком?

Да ли сте били скоро код “Знака питања“? Ја нисам. Али сећам се пљескавица је била баш добра! Молим Бога да се не свратим у “Знак питања“ пре него што му пљескавицу претворите у Мекдоналдов хембургер. А пошто се у Чикагу пљескавица већ и званично зове полтроњак, и пошто нема укусније наклапе од полтроњака, извјесно је, драга браћо, да ћете се напокон повести примјерице неорасколника…

То су вам, браћо, они који се током историје проглашују за оно што нису!
A може им се да себе проглашују оним што нису јер од 1945. настављају да нас Православце лажно проглашују некаквим “ултрадесничарима“ – наравно са прописаним и приписаним благим окусом “неонацистичког“ – а ми, Срби, пошто јесмо изабрани губавци недоступни индулгенције…

“Ekspert-Kafe“

Можда нијесмо примећивали да су старт и циљ Титове штафете одувијек били преко пута “Знака питања“. Дође зато вријеме да се “Знаку питања“ име промијенит мора, јер…
Па у “напредном свијету“ нема више знака питања!

Зато покорно предлажемо некадашњем “Знаку Питања“ ново иментовање: “Ekspert-Kafe“. Латиницом, дакако.

О, свемоћни, мудри, премудри и хваљени, покорно предлажемо испод имена написати такође латиницом – зато да би вас цијела напредна глобала разумијела, па чак и мустре бечке са Тушканца:

“Stanica Štafeta #1“! Па испод “Start – Cilj“. Па испод додајте затуцаним ћириличним писмом да разумеју простаци староседеоци:

“Смрт знаку питања – Слобода Грму“!

“Грм“ да асоцира да “У том грму лежи зец!“ Можда и Мојсијев жбун… тек толико да се зна шта је прекопута било слављено, да неко од простака не помисли да је случајно прекопута била слављена Савина Жича! Таман посла и Боже саклони, не повратило се…

Индулгенција: Нечастиви Трговац – Трговина Нечастивог!

“Целокупни дух Хришћанства је измењен“!
“Нови Завет“ је измењен у “нови уговор између Бога, света и човека!“
Измењено је “спасење које је донео распети Син и Логос, Син Божији.“
“А све због нетеолошки утемељених учења!“

“Није ли тачно да је оваквим догматским позицијама судски елемент уведен у Цркву?“
“Није ли тиме спаситељско дело Господа представљено као случај трговине између човека и његовог Творца?“
“Није ли милостиви Господ, који ништа не потребује, који нема страсти и који је изнад сваког утицаја света гнусно облаћен, ако Га представимо овако – као нечасног трговца?“ (Исто)

Николај: “Вера Христова је искуство а не људско мудровање“

“Докле год један човек само мудрује о Богу, дотле је он немоћан према злом духу. Зли дух се подсмева немоћном мудровању светском.“ (Владика Николај Велимировић, “Вера Христова је искуство а не људско мудровање“, приредио Жељко Перовић)

Иако рече “Славни Господ наш – ја не примам славе од људи“ – умни патуљци који куњају животом заваравајући себе генетском илузијом инфериораца и слабића као да ето они све нешто мудрују – Антихрист узурпира нашу Цркву “насилном атеизацијом“ и “модерном секуларизацијом“!

Њихов “јеретички став баш је супротан ставу Спаситеља света“ зато што битанге “траже славу од људи.“
Зато је речено: Или си Србин – или си битанга.

Јер инфериорност битанге не схваћа да је “Слава Православља у томе што се не прилагођава времену“, нити закржљалост битангиног ума схвата да “покајање није ствар једнога сата или једнога дана“ него оно што море “да буде унутрашње занимање наше душе до краја живота.“ (Исто)

Господе, помози Србима  да се од битанги ослободе

А Ти, мудра гено пуковничка, добро нам доша на континенат… иначе… па, како би смо иначе без похода твог постали оно што нисмо? Зато ја, покоран, свугдје те вала наслових онако како Ти заслужива Чамотиња Злобе Твоје.
А битанге, насушнице наше хваљене и прехваљене… битанга једно прича друго ради, а такав, што би рекао свети Николај Велимировић, “узалуд куца на дворац Христов.“

Па зато, Господе, молим Ти се… од битанги ослободи нас.

Часлав М. Дамјановић; 21.02.2009

www.ravnogorskivenac.com