Вести

Srpskoj javnosti je već poznato ime Igora Panarina, ruskog akademika, dekana moskovske diplomatske akademije, nekadašnjeg analitičara KGB i savetnika Kremlja.

izvor: sivisoko.blogspot.com

+++

On već neko vreme tvrdi da SAD idu putem raspada poput SSSR-a, i da će 21. vek da pripada Kini i Rusiji. Ta njegova priča je nedavno stigla i do Amerike, gde je popraćena sa podsmehom (Volstrit Žurnal) i nevericom (Dag Bandau na Antiwar.com). A juče se u magazinu Forbs pojavio i ljutiti, ciničan komentar izvesnog Melika Kajlana, koji je prenet na NSPM.

Kajlan je inače njujorški Turčin koji se, između ostalog, bavi hvalospevima Gruziji pod ”Mišom” i odbranom jadnih nevinih Turaka od genocidnih klerofašistoidnih Rusa, Jermena, Srba i Grka. Što sam više kopao po Guglu, to mi je više ličio na nekog od prvaka ”druge Srbije” – s tim što oni profesionalno pljuju po svojoj zemlji, a Kajlan to, poput istinskog američkog imperijaliste, radi po tuđim.

Ovo što priča Panarin, veli Kajlan, je čista Putinova propaganda, zamena teza koja pokazuje da Rusi uopšte ne razumeju Ameriku. Rusija je primitivna, totalitarna, zatucana država dok je Amerika demokratija, a za demokratije ne važe zakoni istorije, one se uvek nekako dočekaju na noge. Amerika ne stvara imperiju, već ratuje širom sveta da odbrani i ojača demokratiju, koja je najbolji sistem na svetu, i to je dokazano.

Na šta bi moja komšinica iz Slavonije rekla: ”Ajde!”

Kajlan je ili Istinski Vernik (namerno velikim slovima) u savršenost Amerike, ili je glup k’o letva. Svejedno. Ali žestina njegove reakcije na teorije dr. Panarina me podseća na izjavu jednog starog američkog avijatičara iz 2. svetskog rata (ne znam sad gde sam je pročitao ni kojim povodom, nije ni bitno) da znaš da si pred ciljem kad je PVO najgušća. Znači, Panarin mora da je negde osetljivo ”ubo” čim su se Amerikanci ovako uzbunili.

Igrom sudbine, ja sam u Americi već evo 13 godina. Bio sam posvuda, od Kalifornije do Bostona, Čikaga i Vegasa, od Severne Karoline do Mičigena, od Ajove do Njujorka; od kuća do hotela; autobusom, avionom, automobilom i vozom. Usuđujem se da kažem da Ameriku poznajem bolje od mnogih Amerikanaca, a kamoli stanovnika eks-Jugoslavije. Iz onogo što sam za sve ove godine video, čuo, pročitao i naučio, sklon sam da zaključim kako Panarin donekle preteruje i pojednostavljuje stvari – ali da je u suštini u pravu.

Dabome da u njegovoj perspektivi ima projekcije. Svi mi posmatramo svet kroz prizmu svojih iskustava. Pitanje je samo u kojoj meri ta iskustva oblikuju našu percepciju, a u kojoj meri nam dozvoljavaju da uopšte vidimo stvari koje nekom drugom ne bi ni pale na pamet. Eto recimo, ja se sećam kraja osamdesetih u Jugoslaviji, kada je more kredita omogućilo masovnu kupovinu kuća, kola i inostrane potrošačke robe… dok nisu stigli računi. E, onda se zaratilo. A sećam se i ubeđenja da rata ”ne može da bude ovde”, da je to nešto što se dešava samo drugima. Dok nam rat u svoj svojoj okrutnosti nije razbio tu opasnu zabludu.

Amerika će, veli Panarin, početi da propada već u aprilu ove godine, potpunim krahom finansijskog sistema. Usledeće kraj hegemonije dolara, već sada bezvrednog komada papira koji se drži jedino zato što ga ostatak sveta prihvata kao rezervnu valutu na osnovu političke i ekonomske hegemonije SAD. A kad te hegemonije nestane…?

Neka priča ko šta hoće, ali ovo nije naučna fantastika, već sasvim realna mogućnost. Američki dolar nema ništa veće pokriće od zimbabveanskog. Amerika je nekada proizvodila više nego ostatak sveta zajedno, sada proizvodi samo maglu i skandale. Izlaz iz krize koja je nastala trošenjem nepostojećih para traži se u štampanju dodatnih, i menicama koje će da kupuju lakoverni stranci. Ono na ”dođem ti”. Pa kad dođu na naplatu, daju im se naštampani dolari. Misle, valjda, da je ostatak sveta lud.

Amerikanci nisu nacija u klasičnom smislu te reči. Američka republika je stvorena po smernicama Lokovog ”drugog traktata o građanskoj vlasti”; dok je Lok govorio o ”životu, slobodi i imovini,” američka deklaracija nezavisnosti veli da su ”neotuđiva prava… na život, slobodu i potragu za srećom.” Ta ”potraga za srećom” je više od veka značila da je san svakog Amerikanca bio da bude slobodni seljak ili zanatlija, da bude svoj na svome. Ako je i morao da radi za nekog drugog, to je bilo samo kako bi uštedeo dovoljno da se oslobodi – i dugo vremena je to bilo i moguće. Celi sistem je zamišljen kao antiteza Evropi, gde je postojala stroga stratifikacija između monarha, plemića koji su posedovali svu zemlju, i seljaka koji nisu imali ništa. Danas su, međutim, Amerikanci mahom najamni radnici. Nema veze da li neko od tog najma može da priušti garsonjeru i Mekdonalds, a neko drugi kuću na tri sprata, Mercedes i privatnog kuvara; ako izgube posao, već koliko sutra nemaju ništa. Sociolog bi s pravom mogao da kaže da je Amerika zemlja proletera – ”društvene klase koja ne poseduje sredstva proizvodnje i čiji je jedini kapital sopstveni rad u zamenu za nadnicu.”

Ova ekonomska transformacija američkog društva počela je velikom depresijom tridesetih godina 20. veka, a zaokružena je, rekao bih, krajem šezdesetih. Ključna figura u tom procesu bio je američki Cezar, Franklin Delano Ruzvelt (vladao 1933-1945), čiju su politiku nastavili Truman, Ajzenhauer, Kenedi i Džonson. Na društvenom planu, izgradnja autoputeva i rast predgrađa (skupa sa kolapsom gradova kao društvenih zajednica) razorio je američku porodicu. Amerikanci su stravično otuđeni – od svojih porodica, komšija, sugrađana.

Istovremeno, migracije su postepeno uništile regionalne identitete u mnogim delovima SAD. Osamdesetih je novinar Džoel Garo pisao o ”devet nacija severne Amerike,” podelivši severnoamerički kontinent na devet regija koje su se jasno razlikovale po pristupu životu, tradicijama, privredi, pa čak i jeziku. Ta podela više ne važi. Situaciju dodatno komplikuje politika rasnih i lingvističkih identiteta, gde se maltene podstiče netrpeljivost između apsurdno definisanih grupa (kao da su npr. svi crnoputi stanovnici SAD isti, bez obzira da li su juče stigli iz Kenije ili su potomci robova dovedenih pre 400 godina iz Gane) kako bi se napredovalo u politici.

Ova atomizacija društva je možda poželjna iz perspektive vlastodržaca, jer se najlakše vlada zavađenim podanicima koji se u odsustvu bilo kog drugog okvira okreću državi. Ali šta kad država propadne?

Kajlanov argument da je Amerika demokratija, a demokratije navodno nikad ne propadaju već se transformišu, ne pije vode. Jer u šta se to demokratije transformišu nego u despotizme? Nikada nije bilo većeg jaza između američkih vlastodržaca, koji maltene svi dolaze iz profesionalne političke klase (ili su u nju ”usvojeni”), i naroda. Amerika je postala svetski lider u industriji i finansijama samo zato što je Evropa, dotadašnji centar, potpuno upropaštena u dva svetska rata i od toga se nikada nije oporavila. Ali u proteklih sedamdeset godina i Amerika je uspela da kroz neprestani rast države opustoši maltene sav kapital koji joj je ostavljen u nasleđe sa kraja 19. veka. Dolar je izgubio 95% svoje vrednosti od osnivanja savezne rezervne banke (Federal Reserve) 1913. godine. Šta će se desiti kad para nestane, a računi dođu na naplatu?

Komentarijat koji živi od hvalospeva američkoj imperiji ubi se od priče o ”američkim vrednostima,” ali da ih neko konkretno pita šta pod tim podrazumevaju, odgovorili bi samo floskulama o slobodi i demokratiji i ljudskim pravima, ne znajući tom prilikom da išta od toga konkretno definišu. A stanovništvo Amerike je već toliko raznovrsno, da je teško reći šta ih povezuje. To sigurno nisu vera u pojedinca, ličnu slobodu i samostalnost, već pre opsesija novcem i ubeđenje da je američka država svemoguća i svemoćna. To baš ne zvuči kao jak državotvoran temelj. Kad inflacija pojede novac a država se pokaže nemoćna da išta po tom pitanju učini (pošto je u stvari izvor problema), šta onda?

Jasno je, dakle, da se u suštini slažem sa prognozom dr. Panarina; ne slažem se, međutim, sa vremenskim okvirom eventualnog kolapsa i raspada. Zaista ne bih da proričem godinu i dan, niti mislim da će ta podela da bude baš toliko jednostavna kao što on kaže (a ko zna šta misli?). Ali ako se sadašnji trendovi nastave, onda mislim da je neka vrsta kolapsa neminovna. Možda ne za godinu ili dve, ali pet? Sasvim moguće. Verovatno, čak. Sigurno? Ništa nije sigurno.

Niko ne bi trebalo da priželjkuje rat u Americi. U BiH je od četiri i po miliona ljudi poginulo skoro sto hiljada, a izbeglo preko dva miliona. Hajde da pretpostavimo, optimistički, da u američkom slučaju neće biti gore. To je opet, proporcionalno, sto pedeset miliona izbeglica i šest miliona mrtvih. Pa ko je lud da to priželjkuje?

Baš zato shvatam Panarina ozbiljno, makar i sa grumenom soli. Jer i on kaže da bi prioritet Rusije, Kine i drugih zemalja koje bi po njemu trebalo da naslede ulogu finansijskih i industrijskih centara sveta posle Amerike, trebalo da bude napor da američki raspad bude miran, po češkom modelu, a nikako da krene tragičnim i krvavim primerom Jugoslavije.

Jednom sam kroz to već prošao. Ne bih opet.

izvor: http://sivisoko.blogspot.com