logo logo logo logo
Рубрика: Политика, Актуелно, Религија, Свет    Аутор: новинарство    1.271 пута прочитано    Датум: 26.01.2009    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

Braća po veri....Vek koji je iza nas, XX vek. bio je vek veličanstvenih uspeha srpskog naroda. Na vojnom polju pobede srpske vojske slavljene su širom Evrope.

Smilja Avramov, 2008 godina

+++Na naučnom polju velikani srpske nauke: Pupin, Tesla, Milanković udarili su temelje savremene tehnološke revolucije. Mudre reči srpskih državnika s kraja 19. i početkom 20. veka ušle su u svetske enciklopedije.

Ali, ovaj vek bio je i vek golgote za srpski narod. Tri puta u tom veku srpski narod našao se pred opasnošću totalnog istrebljenja. Bilo je to 1914/15., kada je austrougarska soldateska izvršila masovne pokolje po Bosni i Hercegovini i Srbiji.

1941-1945. pod ustaškim nožem, prema nemačkim i italijanskim izvorima, nestalo je oko 800.000 Srba. Genocid nije bio epizoda rata, već deo osmišljenog plana. Naređenje za totalno uništenje Srba, izdala je ustaška vlada u Zagrebu još aprila 1941. Svi mediji objavili su proglas koji je počinjao rečima: „U Hrvatskoj (koja je tada obuhvatala i BiH) ne može biti Srba ni pravoslavaca”, a zatim je unućen poziv narodu „da se obračuna bez milosti“ (I bez milosti 6.000 Srba iz ovog kraja ubijeno je na najsvirepiji način.)

Došlo je oslobođenje, a genocid nad srpskim narodom izbrisan je iz svetske istorije, ali na žalost i iz domaće. Na perfidan način razrađena je strategija „zaborava i prevazilaženja prošlosti” u Brozovoj Jugoslaviji. Godinama bili smo obmanjivani da je „bratstvo i jedinstvo“ iskovano u borbi, izbrisalo sve tamne mrlje iz naše prošlosti, zalečilo rane, i otvorilo put srećnije budućnosti. Ćutanje o stradalništvu, veliki greh koji na duši nosi generacija kojoj i ja pripadam, imao je suprotan efekat. Erupcija pritajene mržnje, u vidu genocida, sručila se 1991. na srpski narod i taj proces traje i danas na Kosovu i Metohiji. Ali nije „strategija zaborava“ bila proizvod samo Brozovog režima. Nakon otvaranja arhiva iz Drugog svetskog rata, i deklasifikacije delova poverljive građe, saznali smo da postoji i dublji razlog. Najveći ratni zločinac Ante Pavelić radio je za britansku obaveštajnu službu još od 1926. godine. I nakon ubistva kralja Aleksandra, koristili su ustašku organizaciju, uprkos njihovoj reputaciji ubica i terorista. To nam mnogo govori o odnosu Zapada, posebno Londona, prema srpskom narodu tokom nasilnog razbijanja Jugoslavije 1991.

Kroz golgotu kroz koju smo prošli, rat i stradanja, postali smo bogatiji za jedno gorko saznanje: otkrili smo svet u kome smo živeli, a koga nismo poznavali. Sutra, stajaćemo pred spomenikom, skrušeno, molitveno, pokajnički, odajući zakasnelu poštu nevino stradaloj srpskoj braći.

Potrebno je danas svestrano proučavanje genocida, jer taj zločin nad zločinima kako je nazvan u Nirnberškom sudu, moguć je tamo gde nije sagledana njegova suština i ocenjene posledice.

Zločin genocida u BiH 1941. otpočeo je razaranjem kulturnih spomenika i duhovnog nasledstva, a nakon što je stvorena pustoš, Srbi su proglašeni duhovno i mentalno inferiornim, što je poslužilo kao platforma za pokatoličenje srpskog naroda. Istovremeno prišlo se organizovanom fizičkom istrebljenju Srba.

Nemački poslanik u Zagrebu, izvestio je Berlin da je stanovništvo NDH podeljeno u dve političke stranke: Pavelićevu i Mačekovu, ali u akciji likvidacije Srba deluju jedinstveno i sinhronizovano. I sa muslimanima u BiH deluju jedinstveno, proglasivši ih kao najčistiji deo hrvatskog naroda, deo sopstvenog bića, a BiH uključili u svoj povijesni i etnički prostor što je bilo u suprotnosti sa osnovnim ciljevima NDH: stvaranja čiste katoličke države.

Dozvolite mi jednu malu digresiju, jer smatram da baš tu leži seme tragedije koju će doživeti BiH 90-tih. Savez Hrvata i muslimana u BiH tokom Drugog svetskog rata nije bio lokalni fenomen. Veliki muftija jerusalimski pojavio se 1940. na političkoj sceni, kao zastupnik i zaštitnik svih muslimana. U savezu sa Hitlerom video je šansu za zajedničku borbu protiv britanskog imperijalizma.

Posetio je muftija i Sarajevo 1943., kako bi pozdravio formiranje dve muslimanske SS divizije. Tu leže koreni muslimansko-hrvatskog bloka tokom Drugog svetskog rata. Delegacija muslimana na čelu sa Hakijom Hadžićem posetila je Pavelića još 22. aprila 1941, dakle samo nekoliko dana nakon proglašenja NDH, izrazila punu solidarnost sa ustaškim pokretom. Džafer Kulenović, član kraljevske vlade 1941. odbio je da sa vladom pređe u London. Umesto toga otišao je u Zagreb i postaje prvi potpredsednik ustaške vlade i glavni savetnik poglavnika, što je imalo za posledicu organizovano izazivanje antisrpskog raspoloženja kod muslimanskih masa, nakon čega su usledili pokolji i nasilje nad srpskim stanovništvom.

Među prve akte NDH spada naredba da se pod hitno sačine spiskovi najuglednijih i najbogatijih Srba u BiH. I dok je za viđenije i bogatije Srbe organizovan jedan kvazi regularni proces tj. hapšenje, ispitivanje, pokušaj prinudnog pokrštavanja, na terenu je otpočela divljačka hajka na srpski živalj kroz zajedničke hrvatsko-muslimanske akcije, ali i odvojene.

Za razliku od nacista koji su oformili jedan sistem industrijskog istrebljenja ljudi u krematorijumima i gasnim komorama, genocid na tlu BiH praćen je ritualnim ubistvima i sadističkim izživljavanjem, koje po bestijalnosti nadmašuje moć imaginacije. Bio je to sublimirani izraz svih istorijski poznatih oblika fizičkog i duhovnog terora: od bacanja ljudi u arene razjarenim životinjama u starom Rimu, preko inkvizicije, spaljivanja živih ljudi, pa do klanja specijalnim ustaškim nožem. Oblici fizičke torture išli su po nekoliko linija: ubistvima čitavih porodica u svojim kućama: odvođenjem u koncentracione logore, iseljavanjem.

Kao dodatni metod, o kome se kod nas nije pisalo, ali o čemu postoji bogata arhivska građa u nemačkom vojnom arhivu, ustaše su koristile ubacivanje svojih ljudi u Srbiju, u četničkim odelima ili uniformama Nedićeve policije, u cilju izvođenja sabotaža i ubijanja ponekog Nemca, na što su Nemci odgovorili teškom odmazdom nad Srbima, 100 za jednog ubijenog Nemca. Hrvatsko-muslimanski blok skladno je delovao tokom 1941/42. Prema nemačkim izvorima u Ljubuškom 30. juna ubijena je grupa od 90 Srba, a 1. jula u okolnim selima ubijeno je 300 muškaraca, žena i dece. U Bosanskom Novom stigla su 4 kamiona ustaša iz Hrvatske, i u zajednici sa muslimanima izvršili masovni pokolj Srba. Isti scenarij dogodio se i u Bosanskoj Kostajnici gde su ubijena 862 Srbina, a u Kulen Vakufu 950 pod vodstvom Miroslava Matijevića iz sela Vrgoča. O tome je nemački izaslanik uputio Berlinu opširan izveštaj, a duplikat predstavniku Vermahta u Zagrebu Kašeu.

Kao vrhunac sadizma ostaće zabeležsn pokolj Srba u Jajcu od strane muslimana 1. oktobra 1941. Izveštaj koga je Zapovjedništvo Vojne Krajine dostavilo Glavnom ustaškom štabu u Zagrebu započinje rečima: Osim toga što su grčkoistočnjake tukli nemilosrdno kundacima po prsima, leđima i krstima do nesvjesti, zapovjeđeno im je da se skinu, vučeni su zatim za mošnje po čitavoj sobi… udarani oštrim gvozdenim predmetima u glavu, sve dok im lubanja nebi prsla. Sledi zatim opis događaja na jezeru: pohvatali su sve žene i djecu i starce grčkoistočne vjere, koji nisu uspjeli da uteknu. Ova sirotinja poklana je na najgrozniji način. Zima 1941/42. bila je ispunjena najstrašnijim masakrima. Čak je i Berlin protestvovao, navodeći da se tim putem jača partizanski pokret i pokret Draže Mihailovića. Protest nije imao dejstva. Zverstva su nastavljena širom Bosne i Hercegovine do poslednjeg dana postojanja NDH, ali treba dodati da je muslimansko-hrvatski blok počeo da se raspada još 1943.

Organizovano, nasilno prevođenje pravoslavnog stanovništva u katoličanstvo bilo je sastavni deo genocidnog procesa, a sprovođeno je kroz spregu klera i ustaša. Zakonsko pokriće ove akcije obezbedila je ustaška vlast, a sam moralni vid nije predstavljao opterećenje za Vatikan koji se držao devize Greca Fides Nulla Fides (grčka vera nije vera).

Pronalaženje odgovora na pitanje pozadine i motiva zločina takve magnitude kakav je bio genocid u NDH, krajnje je složen zadatak. Pre svega, postavlja se pitanje u kom kontekstu valja tražiti uporište za pronalaženje odgovora: u kulturnom prostoru naroda koji u prvi plan stavlja svoju Hiljadugodišnju kulturu, ili u krilu katoličanstva imajući u vidu da je NDH bila definisana kao katolička država.

Polazna osnova genocida nad Jevrejima bila je antisemitizam, a nad Srbima srbofobija. Za razliku od antisemitizma koji predstavlja jednu koherentnu kategoriju, sa čvrstim idejnim osnovama, na formiranje srbofobije uticali su simultano mnogobrojni disparatni činioci. Idejni koreni genocidne politike u Hrvatskoj počivaju u učenju Ante Starčevića (1823 -1896). Osnovna nit koja povezuje sve segmente njegovog učenja su etnocentrizam i ksenofobija. Kroz ideološku platformu, i delovanje u masama, Starčevićeva stranka prava postepeno rađa jedan radikalni antisrpski pokret, koji je dobio snažan podsticaj 1914. nakon atentata na prestolonaslednika austrougarske Franca Ferdinanda. Papa Pije X bio je nosilac ideje o potrebi kažnjavanja i preduzimanja najoštrijih mera protiv srpskog naroda, sve do uništenja. To je poslužilo kao duhovna podloga za zločine, koje su izvršile austrougarske trupe nad civilnim stanovništvom 1914/1915.

Poraz Austrougarske i proglašenje Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca bio je izazov za Vatikan, koji je tim porazom izgubio svoj najjači oslonac – moćnu katoličku državu Austrou-garsku. Za rimsku kuriju Kraljevina SHS bila je samo srpsko pravoslavna jedinka, i prepreka ekspanzionističke politike Vatikana prema Istoku.

Veštom manipulacijom nacionalnog i verskog fanatizma srbofobija je u Hrvatskoj hvatala sve dublje korene, da bi kod dela naroda postala sastavni deo nacionalnog bića.

Kolektivna svest oblikovana na negativnim stereotipima i šemama bila je najpresudniji faktor u izvršenju genocida nad Srbima. Bilo bi, međutim, pogrešno pripisati uzroke srbofobije isključivo Stranci prava i ustašama. Ona je imala i snažno izvorište u balkanskoj projekciji Kominterne, i njenoj podeli na ugnjetene i ugnjetačke nacije, pri čemu je srpska nacija stavljena u ovu drugu kategoriju. Zvanična politika Kominterne, pošto su pokopane i poslednje nade o svetskoj revoluciji, uključila je u svoju strategiju rešavanje nacionalnog pitanja u pojedinim zemljama, odnosno iskorišćavanje nacionalnih sukoba za ciljem razbijanja buržoaskih zemalja, i stvaranja uslova za boljševičku revoluciju. Jugoslavija kao mnogonacionalna država, na značajnom geografskom punktu, ušla je u prvi plan.

Genocid u NDH nije moguće objasniti na bazi civilizacijskih standarda. Austrijski istoričar Fridrih Her smatra, da je ono što se dogodilo u Hrvatskoj 1941-1945. posledica arhaičkog anarhizma iz preistorijskog vremena. Pavelić je za njega jedinstvena figura ubice XX veka. Uz sve to desničarski krugovi u Hrvatskoj tesno su sarađivali sa hrvatskim komunistima, ne samo u periodu između dva svetska rata, nego i u toku samog rata. Okončanjem ratnog stanja nestala je sa pozornice NDH, bez ikakvih pravnih posledica, na međunarodnom i unutrašnjem planu. Ali ustaštvo nije nestalo. Spontano se nameće pitanje kako je sve to bilo moguće?

Ustaše su našle utočište u zapadnim zemljama kao stari saveznici, kao verni katolici, koji su se siremno uključili u antikomunistički talas, isto onako spremno kao i u periodu između dva svetska rata, kada su u komunistima našli najvernije saveznike, sa njima zaključili sporazum o zajedničkoj akciji. U emigraciji ustaše su konsolidovale svoje redove i odmah otpočeli sa terorističkim akcijama. Od 1945-1974. izvršili su više od 400 terorističkih akata u zemlji i inostranstvu, u kome je stradalo na desetine nevinih života. Reorganizovana i podmlađena ustaška organizacija, sa svojim članstvom, vratila se u zemlju posle secesije Hrvatske iz Jugoslavije 1991. i otpočela drugi krug genocida nad Srbima.

Zašto je velik deo ovog naroda izabrao, da na krajnje necivilizovan način, ostvari svoj ideal – stvaranja etnički čiste države, odgovor treba tražiti u nepostojanju kulturnog i etičkog filtra, u velikom delu njegovih masa. Dva tradicionalna stuba morala jednog naroda: pravni sistem i religija, stavljeni su u službu genocidne politike i 1941. i 1991. godine i tu, u krajnjoj liniji, treba tražiti korene tragedije koja je zadesila ovu zemlju.
Saturday, 24 January 2009

PROF. DR SMILjA AVRAMOV

Izvor: „Zaboravljeni zločin – STARI BROD“ – Zbornik radova Akedimije u Rogatici, Dabar/Soko, Višegrad – Dobrun, 2008.g.

Priređivač: “Borba za veru”





Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
РУШЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
РУШЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

Теорија и технологија преврата

НОВО – КРОТКИ ЛАФОВИ!
НОВИ Антиекуемнистички сајт

НОВИ Антиекуемнистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo