Вести

Odgovor na nedoumicu mitropolita Kirila po pitanju da li ima smisla prelaziti iz inoslavlja u Pravoslavlje [1]

izvor: savest.org, 24.01.2009

+++
Glavno pitanje eklisiologije. Počnimo odmah od najvažnijeg pitanja. V. N. Loski, koji je imao izuzetno istančan bogoslovski osećaj, glavnim dogmatskim pitanjem našeg vremena smatrao je pitanje eklisiologije, pitanje kako Crkva sama sebe identifikuje [2]. A najbolnije i najosetljivije pitanje savremene eklisiologije jeste pitanje o granicama Crkve. To ni u kom slučaju nije apstraktno teoretsko pitanje. Crkva je, kao što svi mi ispovedamo, Telo Hristovo (Ef 1, 23). Šta to znači? Pre svega, to je konkretno ljudsko telo Gospoda Isusa Hrista sa svim telima vernih hrišćana koja su u jedinstvu sa njim (Rim 12, 5; 1. Kor 12, 27). Zajedno sa njihovim dušama, naravno. Ali apostol Pavle ne govori slučajno upravo o telu. Telo se, za razliku od duše, lako može videti. Svako telo ima svoje jasno uočljive granice, i njima dodiruje okolnu sredinu koja mu ne pripada. Zdravi živi organizam dobro poznaje svoje granice i oseća ih. U složenom procesu uzajamnog kontakta sa spoljašnjim svetom te granice čuvaju u sebi život konkretnog živog organizma.

Tako je i crkveni organizam uvek poznavao, osećao i čuvao svoje granice. I tek relativno nedavno, počev od druge polovine 19. veka, a naročito u 20. veku, sa nekakvom zloslutnom bezbrižnošću počinje da se postavlja i razmatra pitanje granica Crkve. Zašto „zloslutnom“? Zato što nepovratni gubitak osećanja granica svoga tela, gubitak osetljivosti, podseća na simptome jedne poznate strašne bolesti, koja se toliko često pominje u Svetom Pismu i samim tim ima ne samo konkretni istorijski, nego i duhovno-simbolički značaj. Ta bolest je guba. Kad je neko mesto na telu zahvaćeno gubom, tu odumiru nervne ćelije, gubi se osetljivost, narušava se ishrana tkiva, svaki spoljašnji uticaj ostaje neprimećen i telo počinje postepeno da se raspada. A šta znači konstatacija da granice nekog tela nije moguće odrediti? Znači da je to telo počelo da se meša sa okolinom koja ga okružuje. Kada se potpuno pomeša sa okolinom, onda je to poslednja etapa raspadanja, ali to već nije živi organizam, nego leš.

Sve ovo uopšte nije metafora. Sve to se sasvim realno događa u savremenom životu Crkve. Skoro dvadeset vekova Crkva je videla svoje granice i čuvala ih. Čuvanje granica se, naravno, izražava čuvanjem Kanona, a Kanoni zabranjuju mešanje sa elementima koji ne pripadaju telu Crkve. Sveti Kanoni strogo zabranjuju zajedničke molitve sa nepravoslavnima i raskolnicima, čak i u kući (vidi, na primer, Ap. 10), i to je uvek za svakoga bilo prirodno i svakome jasno. Jer, zajednička molitva je ono što po suštini i značaju najviše sjedinjuje ljude. Ali ako se ti sjedinjuješ sa onim ko se suprotstavlja Crkvi i odbija da se (ponovo) sjedini sa njom, onda je prirodno da ćeš se i ti, sjedinjavanjem sa njim, i sam naći u njegovom položaju, jer ničija duhovna sloboda ne može biti narušena. On nije mogao mimo svoje volje preko tebe da se sjedini sa Crkvom, ali si ti, po svojoj volji (i uprkos kategoričkoj zabrani Crkve!) stupio u jedinstvo sa njim i sam si otpao od Crkve. Upravo to i konstatuju crkveni Kanoni…………….

Ceo članak možete pročitati OVDE (savest.org)

izvor: savest.org

format teksta i ilustracija -novinar.de