logo logo logo logo
Рубрика: Политика, Актуелно, Свет    Аутор: новинарство    1.732 пута прочитано    Датум: 24.01.2009    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

NATO Agresija Uskoro će biti deset godina kako su NATO snage napale Srbiju.

Slobodan Antonić, 22.01.2009
+++

Jedan deo naše javnosti, a naročito onaj koji se hvali time da je “druga Srbija”, nastojaće da zabašuri ovu sramnu godišnjicu (sramnu po njihove vašingtonske i briselske prijatelje, naravno).

Drugom delu javnosti, onom “proevropskom, ali patriotskom”, biće pomalo neprijatno. Nešto će morati da se kaže, ali oni neće tačno znati šta. Kod njih će na kraju prevladati faktografija i zaključak da ćemo “svi zajedno, čim Srbija postane član EU, da zaboravimo ove ružne događaje” (ali ćemo zato večno pamtiti Srebrenicu i Vukovar, naravno).

Ali, onaj treći deo srpske javnosti, koji je navikao da misli svojom glavom i koji se ne boji da voli svoju zemlju, trebalo bi da zapamti bar tri stvari:

  • 1. dobro držanje naše vojske,
  • 2. teroristički karakter NATO bombardovanja i
  • 3. sramno ponašanje zapadnih medija.

Dobro držanje naše vojske

Srbija je, te 1999. godine, ratovala sa najmoćnijom državom sveta i njenim brojnim saveznicima. Srbiju su napale: SAD, Britanija, Francuska, Nemačka, Kanada, Italija, Španija, Belgija, Holandija, Danska, Turska, Norveška, Portugal, Island, Grčka, Luksemburg, Poljska, Češka i Mađarska. Ovim zemljama-napadačima, pomagale su i pridružene zemlje NATO-a, zemlje-saučesnice: Rumunija, Bugarska, Makedonija, Albanija, Hrvatska, Slovenija, Bosna i Hercegovina i Slovačka. Zemlje koje su nas neposredno napale bile su 228 puta veće od Srbije, imale su 67 puta brojnije stanovništvo i bile 518 puta bogatije (tj. sa većim nacionalnim dohotkom). Bio je to, od napada Persijanaca na Heladu, verovatno najneravnopravniji oružani sukob ikada viđen u istoriji!

Amerikanci su, piše poluzvaničan NATO istoriograf, Majkl Ignjatijev, mislili “da će pauza u bombardovanju biti napravljena već posle dva dana”1, tj. da će Srbija već posle dva dana istaći belu zastavu. Madlen Olbrajt, tadašnji državni sekretar, tvrdila je da će se Srbija “predati kao i svaki drugi siledžija u školskom dvorištu, posle dva-tri šamara”2. Ovakvo uverenje u brzu pobedu dolazilo je, najpre, od izrazite vojne nadmoćnosti NATO-a. U akciju bombardovanja Srbije krenuo je 371 avion (210 iz SAD), od kojih su neki bili poslednja reč tehnike (poput bomabardera B-2, koji je bio nevidljiv za radare). Zbog višestruke nadmoći napadača, Srbija je svoje avione morala da ostavi u podzemnim skloništima, a branila se jedino protivavionskim raketama (Neva i Vojin). One su bile proizvod sovjetske vojne tehnologije još iz sedamdesetih, a njima su rukovali neprofesionalci – golobradi regruti ili rezervisti. Šta su oni mogli da urade u borbi sa “najsavremenijim američkim sistemom preciznog navođenja?”, pitali su se, kako svedoči Ignjatijev, čelnici NATO-a3.

Kao drugo, NATO je imao praktično sve obaveštajne podatke o srpskoj vojsci. Od bivših oficira JNA, a sada vojnika savezničkih država – Hrvatske, Slovenije ili Bosne, NATO je saznao tačan raspored ukopanih raketnih i radarskih postrojenja, skladišta raketno-tehničkog goriva, aerodromskih hangara, vojnih zdanja i skloništa. Osim toga, Dejtonskim mirom (1995) i Regionalnim sporazumom o ograničenju i nadzoru naoružanja (Firenca, 1997), NATO je dobio pravo da ima neposredni uvid u naoružanje i oficirski sastav svih srpskih jedinica. Ako tome dodamo i iscrpno, dugogodišnje, satelitsko i vazdušno izviđanje, može se slobodno reći da je NATO gotovo savršeno znao celokupan raspored i sastav naše vojske(4).

Ipak, odmah na početku rata videlo se koliko je tvrd orah bila tadašnja vojska Srbije. Pogođena su mnoga skladišta goriva i municije. Ali, sasvim dovoljno toga je ostalo sakriveno na drugim mestima. Pogođene su mnoge vojne zgrade i kasarne. Ali, one su bile odavno ispražnjene od vojske. Gađani su mnogi podzemni “komandni i radarski centri”. Ali, oni su bili isuviše dobro ukopani da bi bili uništeni. Vojna skloništa, rađena još u Titovo vreme, pokazala su se kao dobra zaštita, jednako kao što se dobrom pokazala i stara titovska strategija izbegavanja i zavaravanja nadmoćnijeg napadača. “Klarkovi piloti (Wesley Clark, vojni zapovednik napada na Srbiju – A. S.) bili su frustrirani svojom nesposobnošću da pogode srpske snage na terenu. Srbi su se pokazali kao stručnjaci za kamuflažu, zavaravanje i korišćenje mamaca. Gradili su lažne mostove i preko pravih boja nanosili kamuflažne koje isijavaju toplotu da varaju radare za akviziciju cilja. Piloti nešto gađaju misleći da je tenk, pa vide gumeni mamac na naduvavanje kako se smežurao kao probušen balon”, piše o tome Majkl Ignjatijev5.

Opšte uzev, Vojska Jugoslavije sjajno se držala u ovom ratu. Pred kraj rata (2. juna), NATO se hvalio da je pobio “više od 10.000 srpskih vojnika”. Njihov broj je, međutim, bio daleko manji i iznosio je tačno 546 vojnika i 138 policajaca(6). NATO je posebno želeo da uništi oklopne jedinice, pogotovo na Kosovu. Klark se dičio da je uništio 93 tenka i 153 oklopna transportera, kao i da je eliminisao nekoliko oklopnih jedinica. Ismevane su srpske tvrdnje da je na Kosovu izgubljeno svega 13 tenkova i 6 transportera (i to većinom zbog gerilskih napada OVK, a ne zbog uspešnosti američkih aviona). Međutim, kada je rat stao i započelo povlačenje srpske vojske sa Kosova, izronilo je “najmanje 220 tenkova i više od 300 oklopnih transportera” (AFP, 2 juli 19997). Na celom Kosovu, prema izveštaju samog NATO-a, nađeni su uništeni ostaci samo “26 tenka ili samohodna artiljerijska oruđa”8. A na Paštriku gde je, navodno, u makazama između avijacije NATO-a i pešadije OVK uništena cela Prizrenska brigada, nije otkriveno baš ništa!9 “Gorka je istina”, vajkao se kasnije Ignjatijev u svojoj knjizi prepunoj hvalospeva Klarku i Holbruku, “da najmoćnija vazdušna sila na svetu nije mogla da uništi Miloševićevu vojsku na terenu”10.

I vazdušna odbrana Srbije odlično se nosila sa čudovišno jakim napadačem. Već trećeg dana bombardovanja, iznad sremskog sela Buđanovci, oboren je jedan od “nevidljivih” aviona, lovac stelt tehnologije F-117A. To je veoma obodrilo srpske protivavionce, koji su mnogo toga izvlačili iz svojih zastarelih oružja. Držeći se iskustva Iraka, oni su neprestano premeštali raketne lansere, pazeći da radare ne uključuju duže od par sekundi, a gustom paljbom topčića kalibra 20-40 mm i protivavionskim raketama ispaljivanim sa ramena, sprečavali su vazduhoplove NATO-a da se spuste mnogo ispod visine od 4,5 km. Tako je oboren i F-16CG, za koga se ispostavilo da je bio komandni avion 555. eskadrile iz Avijana11.

Ove uspehe naših protivavionaca NATO glavešine su objašnjavale pričama o nekakvim “srpskim doušnicima” i “izdajicama”. “Na obroncima nadomak Avijana”, prenosi te priče Ignjatijev, “jugoslovenski radio-izviđači su preko radio-stanica prisluškivali poletanje aviona i mobilnim telefonima javljali Beogradu koje su putanje predstojećih napada”(12). Takođe su, prema tim tvrdnjama, iz briselskog zapovedništva NATO-a curili obaveštajni podaci prema Beogradu(13). Pet meseci pre napada na Srbiju uhapšen je major Bjer Binel, ađutant francuskog predstavnika u Glavnom stanu NATO-a (Brisel). Major Binel je optužen da je iz “prosrpskih osećanja” dostavljao Beogradu podatke o mogućim ciljevima NATO bombardovanja u Srbiji. Ali, ti pojedinačni obaveštajni uspesi srpskih službi kasnije su višestruko naduvavani kako bi NATO generali opravdali svoje vojne neuspehe.

Teroristički karakter NATO bombardovanja

Vesli Klark i druge glavešine NATO-a morali su da priznaju da čisto vojno bombardovanje nije nanelo ozbiljniju štetu srpskoj vojsci. Stoga su odlučili da sa vojnog bombardovanja pređu na terorističko uništavanje civila i mirnodopskih objekata. Klark je neprestano tražio nove avione i nove ciljeve koje sme da tuče. Broj aviona je utrostručen (na 1.200), pa je Srbiju, u drugom delu vazdušne kampanje, bombardovalo čak 44% raspoloživih aviona NATO-a – više nego Irak tokom Zalivskog rata. Lista ciljeva takođe je proširena. Gađani su mostovi, kako drumski tako i železnički, pa je srušeno (ili oštećeno) njih 37. Žak Širak izjavio je za BBC da Beograd “njemu treba da zahvali što još ima ijednog mosta na Dunavu”(14). Bezobzirno su gađane čak i škole i bolnice, pod optužbama da se u njima kriju srpski vojnici. To je bilo najgrublje kršenje Ženevske konvencije (Protokol 1. st. 1, čl. 51)15. Bombe su bacane svuda i bez mnogo obaziranja na žrtve među građanstvom. Tako su pogođene 7.643 kuće, 300 škola, 53 bolnice, i 50 crkava ili spomenika.

Naročito su pogubni po civilno stanovništvo bili pogoci tzv. kasetnih bombi (cluster bomb units)(16). Njima je, recimo, 7. maja 1999, bilo zasuto središte Niša, čitav prostor između dva nišavska mosta, pijace i međugradske autobuske stanice. Na licu mesta je poginulo 15 građana, a bar 70 njih je povređeno. Rane su bile brojne i teške, kao u slučaju jedanaestogodišnje Slađane Anđelković, na čijem telu je izbrojano više od dvadeset teških povreda(17). Tako se, umesto sa “hirurški tačnim” bombardovanjem, Srbija suočila sa napadima koji su se završavali hirurški tačnim odsecanjima udova žena i dece. Samo na Kosovo bačeno je, prema priznanju NATO-a, 1.100 kasetnih bombi. Smrt je pokosila po Srbiji mnogo nedužnog sveta. Ubijeno je 504 civila, a svaki šesti ubijeni bio je dete (njih 88 na broju)(18).

“Ako nemamo stomaka za kolateralnu štetu” govorio je general Majkl Šort, zapovednik vazduhoplovnih snaga NATO-a, “i nemamo stomaka za nenamerni gubitak civila, onda ćemo prestati da postojimo kao Savez”19. Zato se na kraju počelo sa terorističkim bombardovanjem postrojenja za proizvodnju struje i vode. Prvi put je “Srbiji isključena struja” 2. maja. Tada su bombe, punjene naročitim staklenim vlaknima, bačene na razvodna postrojenja termoelektrana Obrenovac i Drmno, kao i na strujna postrojenja u Nišu, Kragujevcu i Novom Sadu. Sutradan, 3. maja, napadnuta je hidroelektrana Bajina Bašta, a 7. maja ponovo Obrenovac i Beograd. Ukupno je, tokom maja, Srbiji osam puta “isključivana struja”20. Gađane su i toplane i crpne stanice. Sremskomitrovačko postrojenje za proizvodnju pitke vode gađano je 22. i 23. maja. Koncem rata, samo trećina Beograđana imala je vodu u svojim česmama, a gradske zalihe pijaće vode spale su na manje od desetinu potrebne količine.

General Majkl Šort otvoreno je govorio o nameri proizvođenja patnji građana Srbije. “Ljudi u Beogradu takođe moraju da pate”, bio je naslov njegovog intervjua New York Times-u (14. maj 1999). “Nema struje za vaše frižidere, nema gasa za vaše šporete, ne možete da idete da radite, jer je most srušen”21. To je bio pravi vojni program NATO generala – uništiti srpske frižidere, uništiti srpske šporete, ukinuti Srbima struju i vodu… Junački, nema šta!

Satanizacija Srba u zapadnim medijima

Šort je mogao biti ovako ledeno otvoren samo zato što su Srbi u zapadnoj javnosti već toliko bili sataniziovani da više nisu ni smatrani ljudskim bićima. Srbija je već toliko bila oklevetana, da su Vesli Klark i Majkl Šort mogli do mile volje da je razaraju a da im zbog toga niko ništa ne prebaci. U tom žalosnom poslu ratnog huškanja učestvovali su gotovo svi delovi zapadnih elita. Najpre političari, koji su Srbiju predstavljali, poput Klintona, kao “srce evropskog mraka, region bombardovanih džamija, ubijenih muškaraca i dece, silovanih devojaka, tragova grupne i individualne, ponovno ispisane ili izbrisane istorije”22. Stejt dipartment je, 19. aprila, dao zvaničnu procenu o 500.000 nestalih Albanaca na Kosovu, “za koje se strahuje da su mrtvi”. Mesec dana kasnije, američki ministar odbrane Vilijem Koen izjavio je TV mreži CBS da je “nestalo” oko 100.000 vojno sposobnih muškaraca, i da je “moguće da su ubijeni”! A generalni sekretar NATO-a, Havijer Solana rekao je, za BBC, kako se na Kosovu više “ne mogu videti muškarci od 30 do 60 godina. To će biti razjašnjeno kad uđemo na Kosovo, i verovatno ćemo videti dramatične činjenice u koje čak ni ne verujemo”23. Kakve laži, otvorene, gnusne, bezočne…!

U toj sramnoj propagandi mržnje učestvovali su, zatim, i obični novinari. Njima je bilo malo zločina koje su izmišljali propagandisti NATO-a, već su smišljali i svoje, originalne laži. Tako su Rebeka Čemberlen (Rebecca Chamberlain) i Dejvid Pauel (David E. Powell), novinari Philadelphia Inquirer-a, 25. maja objavili članak pod nazivom “Srpski sistem silovanja”. U tom članku američki čitaoci se obaveštavaju da su Srbi, kako bi što više zaplašili Albance, počeli sa “masovnim silovanjima na gradskim trgovima”. Albanski stanovnici varošica, vele ovi novinari, nasilno su “sakupljani da prate ovaj jezivi događaj”, kako bi se “podstakli da dobrovoljno beže”24! Urednici popularnih listova, poput engleskog dnevnika The Sun, stavljali su svojim novinama naslove poput “Gađajte ih kao pse!”(25). Ti “psi” su, naravno, bili Srbi.

Ozbiljniji kolumnisti iz uglednih dnevnika, poput Vilijema Pfafa (William Pfaff) iz International Herald Tribun-a (31. maj 1999), pisali su takođe da Srbi kao narod moraju da budu kažnjeni, da čitav narod mora da pati: “Srpski glasači su održali Slobodana Miloševića na vlasti u protekloj deceniji. Nije jasno zašto bi oni trebalo da budu pošteđeni da okuse patnju koju je on (Milošević – A. S) nanosio svojim susedima”(26). Kolumnista Tomas Fridman (Thomas L. Friedman), “vodeći intelektualac Tajmsa”(27), takođe je pisao: “Mi smo u ratu sa srpskom nacijom i svako ko se šeta (hanging around) po Beogradu treba to da shvati. (…)Dajte šansu ratu! (…)Želite u pedesete? Mi ćemo vam dati pedesete. Želite 1389? Možemo da stvorimo 1389, takođe”(28).

Tu su, naravno, bili i brojni “liberalni” intelektualci. Tim zanetiji za rat i ubijanje što su se više osećali “liberalnim”. Zajedničko svim njihovim napisima bilo je – kao kod Suzan Sontag – zadovoljstvo što su Srbi “najzad doživeli mali deo patnji koje je Milošević naneo drugim narodima” (The New York Times, 3. maj 1999)(29). Na početku rata, Madlen Olbrajt se obratila Srbima da bi ih uverila kako NATO ratuje sa Miloševićem a da “nema ništa protiv srpskog naroda”. Ali ne, ciktao je Slavoj Žižek, Zapad jeste i treba da bude u ratu sa Srbima! “Bolna je činjenica da agresivni srpski nacionalizam uživa podršku većine populacije”, pisao je on, a Srbi “sa opscenim zadovoljstvom dozvoljavaju da se sa njima manipuliše”. I zato, veli Žižek, “upravo kao levičar, ja na pitanje ‘bombe ili ne?’ odgovaram: još nema dovoljno bombi, i one su zakasnele”!30

“Ogromna većina Srba”, davao je svoje stručno mišljenje i Daniel Goldhagen, pisac znamenite knjige o saučesništvu nemačkog naroda u nacističkim zločinima, “pod uticajem je naročito zloćudne vrste nacionalizma”. “Većina srpskog naroda, koja se ne protivi Miloševićevoj eliminacionističkoj politici ili je čak podržava, učinila je sebe zakonski i moralno nekompetentnom da upravlja svojim poslovima”. Zbog toga, predlaže Goldhagen, “njihova zemlja se mora staviti pod nadzor” (tj. mora biti okupirana), a “one koji su podržavali zločince, što je visok procenat srpskog stanovništva, treba naterati da shvate svoje greške”(31) (tj. većini građana Srbije nove okupacione vlasti treba da isperu mozak).

Goldhagenov poziv na totalni rat sa Srbijom i njenu okupaciju izuzetno je dobro primljen u zapadnoj javnosti. To se vidi po članku Blejna Hardena (Blaine Harden) “Šta treba preduzeti da se očisti Srbija” (The New York Times, 9. maja 1999). Harden je kao najboljeg svedoka nepopravljivosti Srbije naveo Sonju Biserko, koja je baš tih dana posetila Medlin Olbrajt i “urgirala kod nje da razmotri mogućnost okupacije”(32). Zatim je Harden široko preneo stanovište Sonje Biserko o Srbiji, izloženo 22. aprila u IWPR’s Balkan Crisis Report-u: “Podstaknuta divljačkom propagandom i sve većim kriminalnim banditizmom”, kaže tu Sonja Biserko, “Srbija je krenula putem sa kojeg nema povratka. (…)Posle čitave decenije neuspešne politike na Balkanu, od ogromne je važnosti da Amerika i evropske demokratije artikulišu dugoročnu viziju za čitav region. Ovo mora početi denacifikacijom Srbije (…)Zapad možda raspravlja o kopnenim snagama na Kosovu. Ali, realnost je da će, dugoročno gledano, međunarodne snage biti potrebne i u Srbiji”(33). To je bio direktan poziv Sonje Biserko za vojnu okupaciju i potčinjavanje Srbije.

Naravoučenije

Da, te tri stvari – dobro držanje naše vojske, teroristički karakter NATO bombardovanja i sramno ponašanje zapadnih medija – svaki misleći građanin ove zemlje trebalo bi da zapamti. Skretaće nam pažnju, ovih dana, kada se navršava tih deset godina od njihovog zločina, na druge stvari. Kao dvogodišnjem detetu, zamajavaće nas šarenim lažama, kako se ne bismo setili njihovog pravog, neiskrenog i izobličenog lica. Pričaće nam o “novoj eri koja počinje sa Obamom”, pričaće nam o “naporima svetske zajednice da se savlada globalna ekonomska kriza”, držaće nam, čak, i lekcije o logoru na Starom sajmištu i o tome kako je taj logor “Srbija svesno zaboravila”, jer “ne želi da se podseća da je bila druga zemlja koja je istrebila sve Jevreje sa svoje teritorije” (kao da Srbija i tada nije bila okupirana, kao da Srbijom i tada nisu vladali gaulajteri novog svetskog poretka i ujedinjene Evrope!). Pričaće nam o svemu. Samo nam neće pričati o tom martu, pre deset godina, o tom aprilu i maju 1999, kada su nas, “za naše dobro” i “kao naši iskreni prijatelji” zasipali tonama bombi sa osiromašenim uranijumom (zbog koga se danas u Srbiji 40% ljudi više razboljeva od raka, nego pre 1999).

Ali, koliko oni budu želeli da nešto zaboravimo, toliko mi moramo nastojati da to zapamtimo. Zapamtimo ime pilota Milenka Pavlovića, komandanta 204. lovačkog avijacijskog puka, kome je dosadilo da gleda orgijanja NATO aviona iznad Valjeva, pa je, 4. maja, seo u svoj „mig 29” i krenuo sam protiv četiri NATO bombardera. Zapamtimo imena dvogodišnjeg Marka Simića, jedanaestomesečne Bojane Tošović, trogodišnje Milice Rakić, šestogodišnjeg Branimira Stanijanovića, petogodišnje Dejane Pavlović, ili bilo koje ime od sve one dece postradale pod NATO bombarderima34. Zapamtimo i imena Vesli Klarka, Majkla Šorta i ostalih generala-ubica, koji su nas, tog proleća, “milosrdno” oslobađali od života naše dece i od naših domova. Zapamtimo imena i svih onih koji su, tih istih dana, histerično tražili okupaciju Srbije i pranje naših mozgova od svake slobodne misli, i od svakog poimanja istine i pravde.

Moramo zapamtiti. Jer, naši “prijatelji” su još ovde. Sa jednako žarkom željom da nastave da nas “oslobađaju” i “usrećuju”. Oni imaju više i novaca i oružja. Ali, mi treba da imamo više pameti. Treba bolje od njih da mislimo i više da pamtimo. U borbi sa oružjem i novcem oni su pobedili. Ali, u borbi sa pamćenjem, pobeda mora biti naša!

(Kraća verzija ovog teksta objavljena je u Pečatu, br. 47)

——————————————————————————–

1. Ignatieff, Michael (2001): Virtuelni rat, Beograd: FreeB92, str. 66.[^]
2. Washington Post, 7. april 1999; prema: Kovačević, Živorad (2000): SAD i jugoslovenska kriza. Beograd: Centar za antiratnu akciju, str, 30-31.[^]
3. Ignatieff,2001:76.[^]
4. Dimitrijević, Bojan B. (1999): “Rat NATO-a protiv Srbije 1999: vojni aspekti i posledice”, Srbija i NATO, str.161-174. Posebno izdanje časopisa Nova srpska politička misao. Sveska 1: “Srpski diskurs rata”. Beograd: Vreme, str. 162.[^]
5. Ignatieff, 2001:73.[^]
6. “Presuda u krivičnom postupku protiv optuženih Vilijem Klintona, Medlin Olbrajt, Entoni Blera, Robina Kuka, Džordža Robertsona, Žaka Širaka, Ibera Vedrina, Alena Rišara, Gerharda Šredera, Jozefa Fišera, Rudolfa Šarpinga, Havijera Solane i Veslija Klarka”, koju je donelo veće Okružnog suda u Beogradu, 21. septembra 2000. godine. Srpska slobodarska misao, god I, br. 5, str. 657-663; str. 662.[^]
7. Mijatović, Boško (1999): “Zašto je Milošević kapitulirao”, Posebno izdanje časopisa Nova srpska politička misao. Sveska 1: “Srpski diskurs rata”. Beograd: Vreme, str. 191-197; str. 192; procena britanskih vojnih izvora bila je čak 250 tenkova i 450 oklopnih transportera! (Vreme, 25. septembar 1999, str. 8)[^]
8. navedeno u: Vreme, isto, str. 9.[^]
9. Mijatović, isto.[^]
10.Ignatieff, 2001:74.[^]
11. Par dana po obaranju “nevidljivog” lovca, Srbi su zarobili i trojicu američkih vojnika koji su iz Makedonije zalutali na Kosovo. Državna televizija je, 1. aprila, prikazala trojicu zarobljenih Amerikanaca, što je bilo još jedno simboličko poniženje za NATO generale.[^]
12. Ignatieff, 2001:67.[^]
13. Isto.[^]
14. Preneto u listu Vreme, 28. avgust 1999, str. 9.[^]
15. Ovaj Protokol propisuje da napadač ne sme dejstvovati ne samo po civilnim ciljevima, nego ni kada se vojska umeša među građane. “Napadač mora biti potpuno siguran da je u pitanju vojni cilj, a u slučaju bilo kakve nedoumice morao bi se uzdržati od napada” (navedeno u: Obradović, Konstantin (1999): “Međunarodno humanitarno pravo i kosovska kriza”, Međunarodni problemi, god. 51, br. 3-4, str. 256-294; str. 283). Takođe je stav 5, člana 51 Protokola, izričito zabranjivao napade na vojne ciljeve ukoliko bi oni i najmanje bili skopčani sa žrtvama među civilnim stanovništvom (isto, 285)[^]
16. Reč je o grozdu malih eksplozivnih naprava koje su tokom rasprskavanja zahvatale površinu 200 puta 400 metara. Zbog nekontrolisanog dejstva i osobine da ubijaju godinama po okončanju rata, slično nagaznim minama (10-20% punjenja ostajalo je neeksplodirano), ove su bombe bile zabranjene sporazumom iz Otave (koji, inače, SAD nisu primile; Ramone, Ignatio (1999): “Novi globalni poredak”, Srbija i NATO. Posebno izdanje časopisa Nova srpska politička misao. Sveska 2: “Svetska debata” i “Dosije”. Beograd: Vreme, str. 95-101. Prevedeno iz Le Monde diplomatique, No. 543, jun 1999; str. 97.[^]
17. Ranđelović, Novica (1999): Niš u ratnom plamenu. Niš: Zavod za urbanizam, str. 146.[^]
18. Presuda, 2000:662[^]
19. BBC2; navedeno prema: Vreme, 25. mart 2000, str. 10.[^]
20. Na kraju su na strujna postrojenja počele da padaju i prave bombe. Posle tri napada staklenim bombama na trafostanicu Niš 2, usledilo je, 23. maja, i dejstvovanje razornim projektilima. Tako je Niš ostao bez struje u narednih nekoliko dana, a sa ograničenim snabdevanjem i mesecima posle rata. Slično je bilo i sa trafostanicom Beograd 5. Ona je spržena u dva naleta, 27. i 31. maja.[^]
21. Navedeno prema: Johnstone, Diana (1999): “Kolektivna krivica i kolektivna nevinost”, Nato agresija na SR Jugoslaviju ’99, Zbornik radova sa međunarodnog simpozijuma, Novi Sad, 15-16 oktobar 1999. Novi Sad: Udruženje za pravnu teoriju i praksu, str. 387-406; str. 388.[^]
22. U članku napisanom za The New York Times (23. maj 1999); prevedeno u Srbija i NATO, sveska 2, str. 24.[^]
23. Navedeno prema: Vreme, 20 novembar 1999, str. 10.[^]
24. Navedeno u: Johnstone, 1999:400. Džonstonova, koja izveštava o ovoj sramnoj novinarskoj fantaziji, veli kako laž Čemberlenove i Pauela čak nije ni originalna. Istu izmišljotinu nalazimo i u tzv. izveštaju lorda Brajsa (Bryce), koji je podstakao ulazak Britanije u Prvi svetski rat. Tamo se, takođe bez ikakvih stvarnih osnova, pripovedalo o tome kako su nemački oficiri i vojnici javno silovali 20 belgijskih devojaka na pijačnom trgu u Liježu (isto)[^]
25. Navedeno prema: Kosik, Karel (1999): “Kad ludilo naređuje razumu”, Srbija i NATO, sveska 2, str. 144-148; str. 145.[^]
26. Navedeno u: Johnstone, 1999:393.[^]
27. Chomsky, Noam (2000): Novi militaristički humanizam: lekcije Kosova. Beograd: Filip Višnjić, str. 113.[^]
28. Friedman, L. Thomas (1999, April, 23): “More Sticks”, New York Times, [WWW document]. URL http://www.nytimes.com[^]
29. Sontag, Suzan (1999): “Zašto smo na Kosovu”, Srbija i NATO, sveska 2, str. 25-29. Prevedeno iz The New York Times, 3. maj 1999.[^]
30. Žižek, Slavoj (1999): “Protiv dvostruke ucene”, Srbija i NATO, sveska 2, str. 138-143. Prevod članka “Springtime for NATO” iz New Left Review, 234 (mart-april), str. 141;142; podvukao Žižek.[^]

31. The Guardian, 29. april 1999. i The New Republic, 17. maj; srpski prevod: Goldhagen, Daniel (1999): “Nemačka lekcija”, R.E.Č, 55/1:105-107. Prevedeno iz The Guardian, 29. april 1999; str. 105; 106.[^]
32. “and urged her to consider occupation”[^]
33. Biserko, Sonja (1999): “The Balkan Endgame”, IWPR’s Balkan Crisis Report, No. 23, 22 April 1999. http://www.iwpr.net[^]
34. Slučajeve pomenute dece opisao sam u: http://starisajt.nspm.rs/debate_2007/2008_antonic1nato.htm [^]

Slobodan Antonić; četvrtak, 22. januar 2009.

izvor: Nova srpska politička misao

+++

Šezdeset dana rata – “Vreme” vanredno izdanje broj 11, 22. maj 1999.


Kratka pamet generala Šorta

Zašto Robert Fisk, najnagrađivaniji britanski spoljnopolitički novinar, upoređuje NATO sa mrtvozornikom. Reporterski zapis o kosovskoj svakodnevici. U Kukešu domaćini dobijaju 11 dolara mesečno po izbegličkoj glavi. Frakcijske borbe unutar albanske političke scene. Saopštenje VJ povodom protesta u Kruševcu. Letak u Valjevu: prvo se nabode na šiljak, a onda spali. Srpski političari ponovo u svađi, da li se to naslućuje kraj rata

Centar za kombinovane vazdušne opreracije u Vićenci, zgrada bez prozora. Iz nje se vodi vazdušni rat nad Kosovom. Veliki ekrani u zamračenom centru pokazuju avione NATO-a u naletu nad Jugoslavijom. Tu su stotine oficira, uključujući ratne planere, kontrolore leta i specijaliste za obradu podataka… Američki general Majkl Šort, obučen u zelenu letačku uniformu, tvrdi da je svojim mladim pilotima naložio da obaveste pretpostavljene o tome šta gađaju: “Zovite me, opišite selo i recite: ‘Bos, vidim selo i vidim tenkove parkirane pored kuća u selu. Šta da radim?’ A ja ću reći: ‘Recite im da gađaju tenkove!’ I, ako on greškom pogodi kuću, to je moja odgovornost.” To je Šort rekao u intervjuu za “Njujork Tajms”.

U bombardovanju sela Koriša u četvrak 13. maja oko ponoći poginulo je, prema dosadašnjoj istrazi, 87 civila, a ranjeno 78, mahom žena i dece, Albanaca izbeglica. Tela nekih od njih spržena su i pitanje je kada će biti identifikovana. Avijacija NATO-a ispalila je više projektila na to selo, pet kilometara severoistočno od Prizrena. Bačene su, prema našim vojnim izvorima, termalne bombe koje razvijaju visoku temperaturu i “cilj” u selu Koriša pretvoren je u spržena tela, izgorele traktore, razbacane leševe, mrtvo dete ležalo je u ruševinama kao da spava… Užas bez opomene. Jedan od preživelih pričao je kasnije reporterima da je najpre nešto sevnulo, da je usledila serija eksplozija i da su, nešto kasnije, bombe padale i po grupi ljudi koja je pokušala da se spase bekstvom ka obližnjim njivama.

NATO je u subotu 15. maja priznao da je izvršio napad na selo Koriša i izrazio “duboko žaljenje” zbog civilnih žrtava, ali je, kao i ranije u sličnim prilikama, izneo tvrdnju da je to bio “legitimni vojni cilj”, te da ne može da saopšti “razloge zbog kojih su civili bili na toj lokaciji u vreme napada”.

Londonski “Indipendent” 15. maja 1999. piše kako je na početku tog brifinga general-major Valter Jerc rekao: “Sve je išlo veoma dobro. Još jedan efektivan dan… Bio je to još jedan dan vrlo efektivnih operacija.”

Robert Fisk, najnagrađivaniji britanski spoljnopolitički dopisnik (sedam puta dobijao godišnje nagrade britanskih spoljnopolitičkih novinara, poslednje dve 1995. i 1996), piše u “Indipendentu”, kako, neposredno posle masakra na putu kod Prizrena, “NATO započinje svoje ‘ludorije u tri popodne’, bez ijedne reči o ovom užasnom događaju, bez ijedne proklete reči zapanjenosti ili saosećanja”. “Umesto toga, Džejmi Šej i negov Luftvafe general su drobili o uspešnim NATO operacijama na Kosovu.”

“U Sajgonu”, piše Fisk, “za vreme Vijetnamskog rata, imali su ‘ludorije u pet popodne’. Tokom zalivskog rata, 1991, Amerikanci su se hvalili svojim vojnim uspesima u ludorijama – u četiri popodne. U Briselu, NATO-ludorije počinju u tri. Ali juče, šou Šeja i Jerca pretvorio se u teatar opscenog…”

“Projektovane na ekranu – neverovatno – stajale su reči ‘JEDAN DOBAR DAN’… A onda je g. Šej, NATO-ov Horacio Botomli, započeo sa svojim uobičajenim osudama srpskih užasa, iskopavajući nekakve stare slike navodnih masovnih grobnica, kao i neke (malo novije) na kojima su se videla spaljena sela. Citirao je i nešto iz starih članaka o ljudskim pravima i uspeo da pogrešno izgovori imena sedam kosovskih sela. ‘Sam Bog zna, iskreno, šta ćemo sve zateći kada Kosovo bude otvoreno’, rekao je, zabrinuto vrteći glavom. Sam Bog zna, siguran sam, o čemu je g. Šej razmišljao; bio je mnogo više uplašen onim što će zapadni novinari – prevezeni do scene uz pomoć srpskih vlasti – zateći u selu Koriša… Sve vreme sam se pitao na šta me ova farsa podseća. Stajala su tu ta dva NATO čoveka zapisujući, minut za minutom, sat za satom, dan za danom, uništavanje populacije Kosova – što je, bez sumnje, greška Srba, ali je, bez obzira, i simbol NATO-ovog totalnog, sveobuhvatnog neuspeha na Balkanu. Svakog dana nam govore o masovnim grobnicama i smrti i mučenju. I kasnije sam se setio na šta me sve to podseća – diskretni glasovi, prigušena svetla, zastave koje vise iza podijuma kao svelo cveće, čak i zlokobna čelična Zvezda smrti koja tmurno stoji ispred zgrade. Podseća me na radno mesto mrtvozornika. Folirantsko samopreispitivanje, stare slike, izrazi saučešća. General i kokni su tu zapravo grobari, podjednako nesposobni da osmisle kraj bombardovanja koliko i da izmisle lek protiv starenja. Kosovo je mrtvo. Njegov narod je mrtav ili obeskućen, obespravljen i obeznađen. Ko hoće da istražuje, neka pročita autopsiju. I tako sam, posle izvesnog vremena, shvatio ono što su shvatili već mnogi koji prisustvuju ovim besmislenim skupovima – nas pripremaju za smrt NATO-a.”

Jedno od objašnjenja koja su se čula na brifinzima NATO-a, bilo je da je na tom mestu tragedije u Koriši navodno bilo jedno borbeno vozilo i nekoliko topova. Portparol jugoslovenskog ministarstva inostranih poslova, pozivajući se na izjave svedoka iz konvoja, tvrdi da u krugu od pet kilometara od mesta tog užasa nije bilo nijednog vojnika ni policajca. NATO portparoli su ponavljali da “ne znaju kako su se civili našli na tom mestu”. Onda se polako otvaralo i pitanje kako da to ne znaju, budući da su 17. maja, kako javljaju agencije Beta i Rojters, zvaničnici NATO-a saopštili da su na Kosovu uočili dve velike grupe raseljenih civila i da prate njihovo kretanje, jednu na području Junika, a od 12. maja i oko 70.000 raseljenih ljudi zapadno od Uroševca koji pokušavaju da krenu prema albanskoj granici. Džejmi Šej je, pozivajući se na albanske izbeglice, tvrdio i da se još oko 40.000 raseljenih ljudi na Kosovu nalazi “blokirano u regionu između Uroševca i Gnjilana”. Posle su se vadili na to da jugoslovenske snage koriste izbeglice kao ljudski štit i ponavljali da će uprkos svemu intenzivirati bombardovanje. Vesli Klark je ponavljao kako on ima poverenja u NATO-ov način gađanja.

Sasvim određeni način.

Pedesetog dana rata već pominjani američki general Majkl Šort iz svoje zatamnjene sobe u Vićenci “Njujork Tajmsu” otkriva nameru da otvoreno teroriše civilno stanovništvo u Jugoslaviji u cilju izazivanja metežnog stanja i slamanja morala i pomalo kuka na političare da ga, kao, u tome sprečavaju. U interpretaciji NYT-a to stanovište se saopštava bez rukavica: “Dok NATO kaže da se ne bori protiv srpskog naroda, general Šort se još nada da će uznemirenje javnog mnjenja potkopati podršku vlastima u Beogradu: ‘Mislim, bez struje u vašim frižiderima, bez gasa u vašim šporetima, ne možete da odete na posao zbog toga što je most srušen – most na kome ste držali svoje rok koncerte – a vi svi stojite s metom na svojim glavama. To mora nestati u tri sata ujutru…”

Slika Kosova u ratu je za ova dva meseca bila po pravilu mistifikovana, otuda su dolazile tragične slike i još crnje glasine i generalizacije. U tom košmaru tražen je casus beli. Kao da se u toj šumi izgubilo pitanje da li tamo uopšte ima ljudi. Posle duže pauze, na Kosovo sada mogu da dođu grupe domaćih i stranih novinara, uz dozvole i odgovarajuće akreditacije Vojske Jugoslavije. Reporter Bete 17. maja, jedan od retkih koji je zabeležio i ponešto iz svakodnevice, izveštava da su duž većine magistralnih puteva na Kosovu jasno vidljivi tragovi velikih razaranja – srušene kuće, izgoreli autobusi i krateri na njivama.

Već na samom ulasku na Kosovo, na administrativnoj granici sa Srbijom, nalazi se avetinjski prazno selo Merdare, potpuno uništeno u napadu avijacije NATO-a. Blatnjavim putem koji povezuje desetak kuća tog sela hodaju samo kokoške i napušteni, poludivlji psi. Do pre dve nedelje u tom selu je živelo tridesetak ljudi u sedam-osam sirotinjskih udžerica. Nakon bombardovanja ostale su ruševine, uništeni i isprevrtani automobili, kao i krateri od desetak projektila kojima je selo Merdare izbrisano sa geografske karte.

Nakon dvadesetak kilometara puta kroz Kosovo, nedaleko od Podujeva, proteklog vikenda su novinari, dolazeći iz Beograda, mogli da vide grupu od oko hiljadu albanskih izbeglica kako se peške vraća u svoje domove. U koloni su bili samo žene, deca i starci, iznemogli nakon tridesetak kilometara hoda. Kažu da su pobegli od borbi koje su snage bezbednosti i UČK vodili u regionu Podujeva. Privremeno su se bili smestili kod rodbine i prijatelja u Prištini, a sada pokušavaju da se vrate kućama. “Nadamo se da ćemo ostati kod kuće”, rekla je jedna od izbeglica. Oni su nerado odgovarali na pitanja gde se nalaze mlađi muškarci, rekavši neodređeno “u šumi”. Region Podujeva bio je od 24. marta česta meta NATO avijacije, a u nekim kućama ima još neeksplodiranih projektila. Srpski izvori u Prištini kažu da i na drugim mestima u pokrajini postoje velike grupe izbeglica koje lutaju i da je tako već više od mesec dana. Jedan konvoj od oko 10.000 Albanaca, koji je iz pravca Prizrena stigao do Prištine, nastavio je put severno od tog grada, prema Podujevu.

Zbog nestašice goriva, pored važnijih saobraćajnica leži napušten veliki broj vozila. Kosovskim putevima sve češće prolaze traktori koji vuku po nekoliko automobila. Ulazak u Prištinu deluje sablasno: ulice su u poslepodnevnim časovima gotovo puste, a veliki broj kuća je porušen. U centru grada su uništene zgrade pošte, Privremenog izvršnog veća, autobuska stanica, kao i nekoliko stambenih zgrada. Od detonacija su popucala stakla na većini zgrada, a nakon prekida telefonskih veza veliki broj stanovnika tog grada odlučio se na odlazak. Egzodus stanovništva iz glavnog grada Kosova i Metohije počeo je četiri dana nakon početka napada na Jugoslaviju. Te noći je uništena zgrada MUP-a, a na meti napada bila je i industrijska zona grada i lokalno groblje.

Avioni gotovo neprestano nadleću Kosovo. Za proteklih nedelju dana avijacija NATO-a je u pokrajini izvodila po 100 napada dnevno. Od oko 240.000 stanovnika, koliko se procenjuje da je u Prištini živelo pre rata, sada ih je ostalo oko 150.000, kažu srpski izvori. Prema procenama tih izvora, do sada je Prištinu napustilo više od 60.000 Albanaca i oko 35.000 Srba. Teško je utvrditi koliko je zaista ljudi otišlo, budući da pouzdani demografski podaci za Kosovo ne postoje. U pokrajini gotovo dve decenije nije obavljen popis stanovništva.

U sela podujevskog regiona, oko kojih su se ne tako davno vodile žestoke borbe između pripadnika MUP-a i UČK-a, vratilo se prethodnih nekoliko sedmica oko 32.000 Albanaca. Najveća grupa povratnika smestila se u selu Šakovac desetak kilometara udaljenom od Podujeva. U dvadesetak kuća tu privremeno živi nekoliko hiljada ljudi, ali za razliku od grupica izbeglica koje se na Kosovu mogu sresti gotovo svakodnevno, u Šakovcu ima dosta mladih muškaraca, koji su na neki način izbegli da ih mobiliše UČK.

Od puta Priština-Podujevo do Šakovca vodi uski zemljani put, a već na samom ulasku u selo vide se velike grupe ljudi, što je prilično neuobičajeno za naselja te veličine. U jednoj od prvih kuća u selu živi četrdesetak izbeglica iz sela Orlane, svega 15 kilometara udaljenom od Šakovca. Oni su, kao i većina drugih, stigli u Šakovac pre nešto manje od mesec dana, kada im je policija u okolini Prištine rekla da se mogu bezbedno vratiti kućama.

Nakon dolaska u Šakovac policija je popisala sve novopridošle stanovnike, koji su uz lične dokumente dobili i posebne potvrde da su privremeno nastanjeni u tom selu. Nekoliko grupa Albanaca vratilo se prethodnih dana u svoje kuće u samom Podujevu, dok je ostalima rečeno da će moći učiniti isto za nekoliko dana.

Prema obaveštenim srpskim izvorima, postupak povratka privremeno raseljenih lica vrši se postepeno, kako bi se izbegao haos i sprečilo ubacivanje pripadnika UČK-a, koja je svojevremeno bila posebno aktivna baš u regionu Podujeva. Drugi razlozi za takve procedure su vršenje popisa stanovništva, kao i bezbednosna pitanja.

Policajci na kontrolnom punktu nekoliko kilometara udaljenom od sela Šakovac rekli su da u okolini Orlana još ima manjih grupica UČK-a, koje ne predstavljaju ozbiljnu opasnost. Nedaleko od prvih kuća nalazi se trošna škola u kojoj su takođe smeštene izbeglice. U dvorištu te zgrade je improvizovana pijaca, na kojoj se, za razliku od Prištine, mogu kupiti i ulje, šećer i cigarete. Litar ulja na toj tržnici košta 25 nemačkih maraka, ali, kako kažu prodavci, posao ide sasvim dobro. Cigarete koštaju oko šest maraka, ali ljudi uprkos tome i dalje puše. Većina Albanaca iz Šakovca smatra da će se ubrzo vratiti kućama. Oni su domove napustili u strahu od borbi koje su, između policije i UČK-a, vođene u neposrednoj blizini sela u kojima su živeli. U dvorištima svih kuća u tom selu parkirano je po nekoliko traktora, na kojima su još uredno složene putne torbe, jer svi čekaju dozvole za povratak i ne misle da se duže zadržavaju u Šakovcu. Deo izbeglica je smeštaj našao u lokalnoj džamiji, a nekoliko porodica živi u velikim najlonskim šatorima. U selu ima i veoma mnogo dece. Prema rečima Albanaca, jedini problem predstavlja zdravstvena zaštita, jer nema dovoljno lekova, ali u selu postoji ambulanta koja radi svakodnevno.

Verovatno najinteresantniji stanovnik Šakovca jeste dvadesetšestogodišnji Bekim, koji je vlasnik pekare u Kuvajtu, a rat ga je zatekao u poseti roditeljima u Podujevu. Oženjen je Filipinkom, sa kojom ima jednogodišnje dete. Ona sa njegovom majkom živi u Podujevu. “Važno je da su oni dobro. Nadam se da ćemo uskoro ponovo biti zajedno i vratiti se u Kuvajt”, rekao je Bekim, čiji je brat bio u Kuvajtu za vreme iračke okupacije i dodao da se “ljudi u Podujevo vraćaju postepeno, u ulicu po ulicu”. “Policija u selo dolazi retko, i sa njima nemamo nikakvih problema”, rekao je on. Jedan od izvora hrane za stanovnike Šakovca je pomoć države. Na putu ka Podujevu nekoliko grupa ljudi u improvizovanim kolicima nosilo je džakove sa brašnom.

U Prištini ima dovoljno hrane, ali se ujutro pred prodavnicama mogu videti redovi za hleb i mleko. Građani Prištine kažu da se mnogo lakše živi od kako je, početkom maja, normalizovano snabdevanje električnom energijom. Priština je mesec dana bila praktično bez struje, osim u povremenim kratkim intervalima. Telefonske veze sa gradom postoje, ali samo deo prištinskih brojeva funkcioniše. Zbog gotovo konstantne vazdušne opasnosti, većina ugostiteljskih objekata u Prištini zatvara se oko 18. časova, ali već tada na ulicama gotovo i da nema ljudi, piše reporter agencije Beta. RTS tu sliku osvetljava sa svetlije strane pokazujući slikom pijacu, prodavnice, pekaru koja radi i snimak ulice u podne sa dosta ljudi na njima. Inače, gradska skupština u Prištini saopštila je u prošli ponedeljak da je na svojoj teritoriji zabranila točenje alkohola na javnim mestima…

S one strane granice, u Albaniji, prema reportaži koju iz albanskog grada Kukeš prenose agencije Beta i Rojters, izbeglički talas sa Kosova koji stiže do Albanije nošen je vetrom koji nikom ne donosi ništa dobro, ali ima i onih koji iz toga izvlače korist. Žiteljima Kukeša gotovo bi se moglo oprostiti što zarađuju na izbeglicama, trećina od ukupno 5400 porodica u gradu zavisi od pomoći države, najveća mesečna plata iznosi oko 54 dolara, dok mnogi ne zarađuju više od 28 dolara mesečno. Doskora zaobilažen zbog loše infrastrukture, čak i po merilima najsiromašnije zemlje u Evropi, Kukeš je primio 80.000 novih stanovnika, smeštenih u izbegličkom kampu ili po privatnim kućama. Dolaskom izbeglica sa Kosova stanovništvo ovog grada utrostručilo se za tri meseca. S dolaskom predstavnika medija koji prate sudbinu izbeglica stanarine su otišle u nebo, čak i kada su u pitanju izbeglice. “Kukeš je nekada bio jedan od onih gradova u koji nikada nisu dolazili Albanci iz centralnih i južnih delova zemlje. To je bio i ostao grad sa lošom infrastrukturom”, kaže Ziber Jata, šef gradske službe za privredna i socijalna pitanja. “Kada su počele da stižu međunarodne organizacije i novinari, ljudi su počeli da zarađuju na njima, ali i na izbeglicama”, dodaje on. Albanci su besplatno pustili u kuće na hiljade kosovskih Albanaca, a vlasti u Tirani obećali su im po 11 dolara mesečno za smeštaj izbeglica, iz fondova UNHCR-a. Ali, neke boljestojeće izbeglice koje su uspele da sa sobom ponesu i novac troše svoje ušteđevine na visoke kirije koje se kreću od 300 do 1500 nemačkih maraka mesečno. “Ali, to nije naša greška. Neki su sami želeli da plate kako bi se izbavili iz izbegličkog kampa”, kaže Jata. Fatmir Kabaši (Kabashi), izbeglica iz Prizrena, kaže da plaća 400 maraka mesečno za samo jednu sobu. “Na Kosovu sam plaćao 120 maraka za čitav stan. Nadam se samo da ovo neće biti dugo, inače ne znam kako ću izaći na kraj”, dodao je.

U Kukešu je ostala otprilike jedna trećina od oko 170.000 izbeglica sa Kosova koji su prešli u Albaniju, čekajući na preostalu rodbinu ili jednostavno u želji da ostanu blizu kuće. U ovom gradu nisu porasle samo cene smeštaja. Nedžmija Mučak iz sela Koriše kod Prizrena smeštena je u izbegličkom kampu. Ona kaže da tamo dobija samo jedan obrok dnevno pa mora da kupuje hranu na pijaci, gde cene stalno rastu. Vreća brašna koštala je pre izbijanja krize 3500 leka, sada je 5000. Jedno jaje bilo je šest a sada je 13 leka, dok je kilogram sira sa 340 poskupeo na 450 leka. Preprodavci deviza trguju punom parom. Popularne su marke jer mnoge izbeglice imaju rođake u Nemačkoj, dok je dolar stigao sa humanitarcima, novinarima i NATO vojnicima.

Mesto okupljanja, za novinare i humanitarce ali i za izbeglice i lokalno stanovništvo, postao je kafe-restoran “Amerika”. Stranci tu dolaze da se upoznaju sa sredinom, ili na sastanke, a lokalci i izbeglice u nadi da će naći neki posao. Vlasnik kafea, Musli Leiši, iznajmljuje sobe po visokoj ceni, ali 13 izbeglica odselo je kod njega besplatno, a još dvoje rade kao kelneri. U Kukešu ima i onih koji su zgranuti što njihovi susedi zarađuju novac na tuđoj nesreći. “Nikada ne bih mogao da uzmem novac od svoje kosovske braće. Dao bih im i dušu ako treba”, kaže Salajdin Tabaku kod koga je već sedam nedelja smešteno deset izbeglica. “Gostoprimstvo je jedna od naših vrlina. Nije fer zarađivati na tuđoj nesreći”, dodaje on.

Kako proizilazi iz jedne analize Rojtersa, sve veća sporenja među liderima kosovskih Albanaca mogla bi ugroziti planove Zapada o uvođenju samouprave na Kosovu, kada se rat sa Jugoslavijom bude završio. Ti raskoli odraz su gorkih političkih sukoba u susednoj Albaniji, i prete da ponovo destabilizuju najsiromašniju zemlju u Evropi. Dok lideri NATO zemalja prostiru crveni tepih pred Ibrahimom Rugovom, izabranim liderom kosovskih Albanaca, portparol UČK-a, vodeće snage otpora na terenu, optužuje ga za kolaboraciju sa jugoslovenskim predsednikom Slobodanom Miloševićem. “Mislim da ga mnoge zapadne zemlje uglavnom primaju iz radoznalosti, kako bi saznali nešto o njegovim susretima sa Miloševićem”, rekao je Jakup Krasnići novinarima u Albaniji. Dodao je da “od osobe koju je Beograd poslao u Evropu ne očekuje ništa drugo nego da nastavi da radi na podelama”.

Rojters konstatuje da zapadne diplomate veruju da je Milošević verovatno želeo da poseje nepoverenje među kosovskim Albancima kada je 5. maja, nakon susreta i razgovora prikazivanih na televiziji, dopustio Rugovi da sa porodicom otputuje u Rim. Ako je tako, strategija mu se svakako isplatila. Rugova, čiji DSK drži ključeve ratne škrinje sa, kako se procenjuje, oko 60 miliona nemačkih maraka koje je od kosovskih Albanaca u inostranstvu prikupila kosovska vlada u egzilu predvođena Bujarom Bukošijem, ne priznaje privremenu vladu koju je proglasio UČK sa Tačijem na čelu. U intervjuu objavljenom u dnevniku “Frankfurter algemajne cajtung” Rugova je Tačijevu vladu nazvao nelegitimnom. “Tragično je i u isto vreme komično da u ovom trenutku imamo dve prelazne vlade”, dodao je on. UČK optužuje Rugovu za izdaju, dok tvrda struja, prema nekim izvorima, preti čak i da će ga ubiti. “Iako se situacija na Kosovu pogoršava, postoje političari koji traže rešenje sa istim onim koji su izazvali ovu tragediju”, rekao je prošle nedelje predstavnik UČK-a u Francuskoj Bardil Mahmuti. On je dodao da je Rugova postao “Miloševićev emisar”. Krasnići kaže da DSK lišava UČK novca potrebnog za kupovinu preko potrebnog oružja i municije za borce na Kosovu. Nemački ministar spoljnih poslova Joška Fišer, čija je vlada Rugovi i njegovoj porodici pružila privremeno utočište, odrazio je široko rasprostanjenu frustraciju zapadne vojne alijanse kada je Rugovi, prošle nedelje, govorio o potrebi da među kosovskim Albancima postoji bolja koordinacija i da prestanu da se svađaju. Rojters, međutim, kaže kako nezavisni analitičari kažu (a videće se iz daljeg teksta da su to proalbanski analitičari) da je Rugova izgubio legitimitet među sopstvenim narodom i da nije mudro što Zapad pokušava da mu ga ponovo izgradi. Od kako je stigao na Zapad, Rugova je proveo 12 dana u nakićenim salonima zapadnoevropskih ministarstava spoljnih poslova, ali nije posetio izbegličke kampove u Albaniji i Makedoniji u kojima oko 750.000 kosovskih Albanaca živi u često jadnim uslovima. “Rugova je politički mrtav. Ali evropska desnica, Vatikan i mnoga zapadna ministarstva spoljnih poslova ga i dalje podržavaju”, kaže Miranda Vikers, autorka jedne od istorija Kosova. Prema njenim rečima, čini se da su SAD shvatile koja je stvarna snaga među kosovskim Albancima u februaru, kada je državni sekretar Medlin Olbrajt “odnegovala” UČK i Hašima Tačija u partnere za pregovore. Ali, izgleda da sada Vašington “menja sedlo” zbog potrebe da se sa Miloševićem postigne politički kompromis oko Kosova. Rugova bi pristao na manje od UČK-a. Vikersova kaže da su podele među kosovskim Albancima povezane sa sukobima u Albaniji, između socijalističke vlade i nacionalističke opozicije bivšeg predsednika Salija Beriše. Dok vlada u Tirani podržava UČK, Rugovin DSK ima bliske veze sa Berišom.

Beriša, opet, po nekim agencijama, opisuje UČK kao grupu kriminalaca i neodgovornih avanturista. Albanski ministri, opet, optužili su Bukošija da su njegove pristalice umešane u mračni pokušaj puča prošlog septembra. Pokušaji Albanije da okupi rukovodstvo kosovskih Albanaca u Tirani su, sudeći po tim analizama, propali jer su Rugova i DSK odbili saradnju i ostali u Nemačkoj. Šef albanske diplomatije Paskal Milo prošle nedelje je bez uspeha zatražio od Rugove da se priključi Tačijevoj prelaznoj vladi nakon što je albanski parlament usvojio rezoluciju s tim u vezi.

Na svim stranama se primećuje izvesna grozničavost, možda kao znak da se naslućuje kraj rata.

Dve stotine kilometara severno, u Kruševcu je, kako izgleda, bilo napetosti. Crnogorska televizija objavila je izveštaj svog dopisnika Slaviše Milenkovića da se oko 5000 ljudi, mahom žena i dece, sakupilo u centru grada i da je tri sata protestovalo zahtevajući povratak sa Kosova njihovih očeva, muževa i sinova koji su pre dva meseca mobilisani.

BBC je preneo tu vest crnogorske televizije izmenivši nekoliko detalja, na primer onaj o broju demonstranta, dodavši i to da su povod za proteste bili poginuli vojnici, a uz tvrdnju da je ta vest objavljena u Crnoj Gori, a da nije u Srbiji, kako se kaže, zbog cenzure… U izveštaju BBC dopisnika iz Crne Gore Hamfrija Hakslija (Humphrey Hawksley) tvrdi se da su demonstracije oko 3000 ljudi izbile spontano pošto su tela šestorice poginulih vojnika dopremljena njihovim kućama. Kaže se i da je bilo i deset ranjenih iz tog grada i da su demonstranti nosili slike poginulih. U tom izveštaju tvrdi se da su demonstracije 1000 ljudi izbile i u Aleksandrovcu kada su vraćena tela tri vojnika, te da su tokom demonstracija gradonačelnik Aleksandrovca Života Cvetković i funkcioner SPS-a Gvozdan Đolić pretučeni.

Komanda garnizona Vojske Jugoslavije u Kruševcu saopštila je 18. maja da su u gradu tog i prethodnog dana organizovane demonstracije i optužila organizatore za “podrivanje odbrane zemlje, izdaju i direktnu saradnju sa neprijateljem”. U saopštenju se kaže: “Građani Kruševca, juče 17. i danas 18. maja 1999. godine u Kruševcu je organizovano okupljanje građana sa zahtevom da se obezbedi vraćanje pripadnika ratnih jedinica kućama. Organizovano okupljanje se pretvorilo u demonstracije koje su po svom karakteru bile rušilačke. Najbolja osećanja roditelja zloupotrebljena su od strane organizatora koji su većim delom identifikovani. Postupak propisan Zakonom o ratnom stanju, prema organizatorima i podstrekačima ovih demonstracija, je u toku. Rat je SR Jugoslaviji nametnut. Do sada je agresor izvršio više od 20.000 aviopoletanja i izručio više eksploziva nego u celom Drugom svetskom ratu. I pored toga, neprijatelj nije ostvario svoje ciljeve. Herojsko držanje naroda i njegove vojske u odbrani otadžbine i svega što nam je sveto nametnula je neprijatelju da se u ovim danima odluči da li će SR Jugoslaviji zvanično objaviti rat ili preći na diplomatsko-politički kolosek.

U toku su brojne mirovne inicijative, a naše jedinstvo i uspešna odbrana koju moramo sačuvati po svaku cenu su sigurne garancije da ćemo postati ravnopravan partner u razgovorima i izvojevati pravedan mir. Procenjujući da najveća ratna mašinerija u svetu, zločinačko i zversko bombardovanje nisu dovoljni da slome otpor naše odbrane, neprijatelj pokušava da među nama pronađe zagovornike kapitulacije i izdajnike. Rušilačke demonstracije u Kruševcu 17. i 18. imaju funkciju razbijanja naših snaga odbrane.

Odluka Vrhovne komande o smanjenju broja pripadnika VJ na Kosovu izvršava se planski i u skladu sa situacijom. U uslovima neprekidnog bombardovanja planovi o povlačenju moraju biti podređeni pre svega zaštiti života naših boraca. Zahtevi da se pitanja odbrane rešavaju na drugi način, demonstracijama, rušenjem, i razbijanjem, samovoljom i komandovanjem sa strane, direktna je saradnja sa neprijateljem i u funkciji slabljenja naše odbrambene moći.

U uslovima ratnog stanja okupljanja su moguća samo uz odobrenje nadležnih organa. Svako drugačije ponašanje, izazivanje i podstrekavanje nereda, rušenja, pronošenja glasina i dezinformacija, podleže odgovornosti prema Zakonu o ratnim uslovima. Jedinice VJ će kao i do sada davati sve potrebne informacije, a organi vlasti i lokalne samouprave i dalje će pružati svaku pomoć porodicama boraca. Nijedno pitanje neće se rešavati na ulici i neće se dozvoliti podrivanje odbrambene moći zemlje. Moramo sačuvati jedinstvo naše odbrane po svaku cenu”, navodi se u saopštenju Komande garnizona VJ u Kruševcu.

Valjevo, utorak 18 maj, četrdesetak minuta iza podneva. Na nebu, visoko, po dva paralelna traga aviona koji su se udaljavali prema zapadu. Prizor sa aeromitinga. Ispod belih pruga pojavio se dimni oblačić, posledica dejstva protivavionske odbrane, čula se sirena za vazdušnu opasnost, a onda je usledila silovita detonacija. Svakom posmatraču se činilo da je puklo baš iza susednog ugla. Nad istočnim delom grada, gde je “Krušik”, dizao se dimni oblak koji je nošen vetrom brzo zasuo grad mirisom eksplozije i baruta.

Sutradan je Štab civilne zaštite utvrdio da su u “Krušik” pale 44 bombe, kao i još pet u okolna sela, Jasenice i Donju Grabovicu. Direktor Zdravstvenog centra dr Miroslav Srećković izvestio je da je u bolnici zbrinuto 17 Valjevaca, od kojih je šest, sa težim povredama, zadržano na lečenju, ali da su van životne opasnosti. Direktor “Krušika” Miladin Ćirić izjavio je za lokalni državni radio da u fabrici nema povređenih radnika, kao i da u “Krušiku” više nema šta da se ruši, sad se menja konfiguracija terena, fabrički krug se ne može ni pešice proći.

Poslednje bombe bačene na “Krušik” donele su i prvu neposrednu žrtvu NATO agresije. U svojoj kući, u selu Jasenice, poginula je Milka Krunić (72). Kuća je direktno pogođena. Kamera lokalne televizije beleži ruševine. Suprug Milan, koji je ostao nepovređen, govori u kameru. “Ušli da jedemo ‘leba, kad čujem avione, rekao: ‘Bežite za mnom’; sina Miroljuba stiglo je po kičmi i po glavi, žena, kako je izlazila na vrata, poginula. Ovo što je na meni, to je, ostalo ne postoji”, kaže Milan, kome je nesreća izbelila lice, zategla svaku boru. Nastradala i kuća Slobodana Durovića. Po izjavama u “Politici”, Slobodan i supruga bili u njivi, Slobodan kosio, čim je čuo avione, znao da nema spasa, odmah je bacio kosu, leg’o i pokrio se travom. Supruga Miroslava bacila motiku i potrčala, tamo gde je kopala pala je bomba, zasula je zemlja, ali je ostala nepovređena. Tako je hrabra Miroslava bila žrtva od bombe.

Inače, Vojni sud pri komandi Drinske divizije radi. Odgovaraju uglavnom ona lica koja se nisu odazvala na mobilizacijski poziv. Suđenja su javna. Reporter “Vremena” bio je svedokom kad su dva policajca došla da privedu lice koje se nije odazvalo na mobilizaciju. Kad su upoznati da je Đorđe Matunović, po koga su došli, kao dobrovoljac poginuo u istočnoj Slavoniji u jesen ’91, samo su u čudu slegli ramenima.

Po prvi put neprijateljski avioni su nad Valjevom bacili letke. Oni koji su imali bliski susret sa njima kažu da je na njima neka “ružna Slobodanova slika”, ali da je narod postupao oprezno – letku se prilazilo pažljivo i sa distance, nabadani su na drvene šiljkove, a zatim paljeni. Radoznali su se upoznali i sa sadržajem. Kažu na jednoj strani fotografija Miloševića i obaveštenje da se radi o anketi. Na drugoj strani pitanja, da ih parafraziramo, da li mislite da izbeglice sa Kosova beže od NATO bombi, te da li smatrate da je Milošević jedini izbor za Srbiju. Posle konstatacije da bi Milošević potvrdno odgovorio na oba pitanja, sledi završno, da li mislite da on i dalje treba da misli i donosi odluke umesto vas. Sve na čistoj ćirilici.

Iz nekih razloga letak je ovde često veća senzacija nego tomahavk. Jedan kolega kaže kako je njegov otac koji živi u vikendici izašao u dvorište i zaprepašćeno rekao: “Bog te, letak!” Sadržaje nekog od tih letaka čitali su i na državnoj televiziji.

Možda se uistinu naslućuje kraj rata – srpski političari opet počinju da “časte” jedan drugoga, po starom. Potpredsednik republičke vlade Vojislav Šešelj izjavio je u prošli petak 14. maja u intervjuu Radio-televiziji Srbije da predsedniku Demokratske stranke Zoranu Đinđiću preti suđenje “za akt izdaje”. Vođa radikala je predsednika Crne Gore Mila Đukanovića, lidera Demokratske stranke Zorana Đinđića, Socijaldemokratije Vuka Obradovića, bivšu predsednicu Građanskog saveza Vesnu Pešić i lidera Lige socijaldemokrata Vojvodine Nenada Čanka nazvao “otvorenim izdajnicima” pošto su se, kako je rekao, “otvoreno stavili na stranu agresora”. Predsednički kolegijum Srpske radikalne stranke (SRS) osudio je 18. maja “izdajničko delovanje nosilaca vlasti u Crnoj Gori, kao i pojedinih političkih grupa u Srbiji čije se vođe nude NATO-u za gubernatore okupirane Srbije”.

Đinđić je potom banjalučkoj reviji “Reporter” izjavio da njegova izjava “Njujork tajmsu”, protumačena kao poziv međunarodnoj zajednici da ne sklapa nikakav mirovni ugovor s jugoslovenskim predsednikom Slobodanom Miloševićem, nije dobro interpretirana. “Ja se slažem da Slobodan Milošević potpiše mirovni plan, ali je veoma važno da posle toga on podnese račune, ne samo za ovaj rat, već i sve što je bilo pre i da ode s političke scene”, precizirao je on. Đinđić smatra da NATO ne može da svrgne Miloševića. Ono što u tom kontekstu devojci sreću kvari jeste to što je Đinđić tada rekao “Reporteru” da bi u Beogradu moralo da se desi “nešto pozitivno”, odnosno da se pojavi “perspektiva završetka rata” da bi on odlučio da se vrati u taj grad. Na pitanje da li ima osećaj da je svoje ljude iz stranke u Beogradu i Srbiji ostavio na cedilu, Đinđić je odgovorio da DS “nije obdanište” i da on nije “tata” koji treba da bude tu “da bi ljudi mogli da rade svoj posao”.

U rano jutro 18. maja nepoznata lica demolirala su sedište Demokratske stranke u Beogradu, zapravo fasadu zgrade su polili crvenom farbom i porazbijali su spoljna stakla. Kad smo do sada pominjali predistoriju demoliranih objekata, recimo ovde uzgred i to da je to kuća čuvenog inž. Dobrivoja Božića, kreatora važnog patenta za železničke kočnice (patent je poznat po nazivu “Božićeva kočnica”, prodat je Škodi, ali ga je kažu bespravno modifikovanog prisvojio Vestinghaus), kome je imovina konfiskovana 1945, kada je emigrirao, a zatim se šezdesetih vratio u zemlju da živi skromno. Demokratska stranka je protestovala zbog napada na svoje sedište i podsetila da je to drugi po redu napad na njeno sedište, zatraživši od nadležnih organa da hitno izvrše istražni postupak i spreče ponavljanje takvih napada. U saopštenju se navodi da je na fasadi zgrade, crvenom bojom ispisana poruka:”Ovo je i vaša krv”. “Ovo je očigledan primer političkog obračunavanja sa opozicijom u Srbiji koji se ne sme dozvoliti u demokratskoj zemlji. Vandalski napad na DS svedoči da u našoj zemlji ne postoje osnovna demokratska prava, iako rukovodstvo države stalno pokušava da u to ubedi građane”, navodi se u saopštenju DS-a.

Kako su agenciji Beta rekli, u DS-u, iako je obezbeđenje stranke bilo u sedištu u trenutku kada se desio incident, fizičkog obračuna sa napadačima nije bilo, a ujutru, oko 10 sati, policija je izvršila uviđaj. RTS je uveče pred sedištem te stranke snimio jednu od svojih anketa u kojima sagovornici ponavljaju kako su “oni” “to i zaslužili” i da u njihovu zgradu treba useliti izbeglice.

Predsednik Srpskog pokreta obnove (SPO) Vuk Drašković, osudio je napade na sedište Demokratske stranke (DS) u Beogradu, ali je naveo da bi članovi te stranke trebalo da osude izjave predsednika DS Zorana Đinđića u kojima se, prema Draškovićevim rečima, zahteva nastavak bombardovanja SRJ sve dok se ne izmeni vlast u SRJ. Prema njegovim rečima, vlast u SRJ se može menjati samo “voljom naroda, na izborima, a ne dekretom iz inostranstva”. Drašković je takođe osudio napade na pojedine novinare i medije u Srbiji objavljene u državnim medijima, ocenivši da “niko ne drži licencu za patriotizam u svojim rukama”. Lider SPO-a je pozvao medije da slobodnije izveštavaju i pokažu “građansku hrabrost”, umesto što se “protiv straha bore strahom”.

Upitan na osnovu čega očekuje da će vlasti SRJ prihvatiti inicijativu G8, kada ju je u intervjuu Radio-televiziji Srbije oštro kritikovao potpredsednik Vlade Srbije Vojislav Šešelj, Drašković je rekao da “veruje da rat u SRJ živi svoje poslednje dane”, a da će posle okončanja rata početi politička diferencijacija u kojoj će se SPO zalagati za obnovu SRJ i saradnju sa svetom, a da će ekstremne snage, koje predvodi Šešelj, voditi politiku izolacionizma od Evrope i sveta i nastojaće da Srbiju pretvore u gulag, te da se on nada da takva inicijativa neće proći. Drašković je izrazio nadu da će nakon završetka agresije na SRJ Srbija i Crna Gora “čvršće sarađivati” i da će “podloga za tu saradnju” biti demokratizacija cele Jugoslavije, odabir odgovarajućih kadrova i “iskustva iz ovog užasnog rata”. Protekla nedelja galopirajuće nesreće počela je pomalo da pokazuje one stare mirnodopske mane i da ilustruje ono što smo znali i ranije – da građanstvo, pritisnuto bedom, nemaštinom i stradanjima i sada ume da bude ozbiljnije od političara koji pretenduju da ga vode, a da političari kad izađu iz zemlje izgube sliku, i da na stranom jeziku vole da lupetaju više nego na maternjem.

Obećali smo da se dok traje rat nećemo upuštati u srpske političke podmetačine. Smatramo primerenim da u ovom kontekstu samo pomenemo da je trenutno u vojsci jedini šef partije mladi Goran Svilanović, predsednik pacifističkog Građanskog saveza Srbije, igrom istorije sličan s Dimitrijem Tucovićem, srpskim socijaldemokratom koji je 1914. glasao protiv ratnih kredita (što nisu, mimo dogovora, učinili tadašnji evropski socijaldemokrati) i onda poginuo u bici protiv Austrijanaca na planini Ceru. Treba moliti boga samo da se izbegne ta poslednja, fatalna sličnost.

Ekipa izveštača “Vremena”

Vreme vanredno izdanje broj 11, 22. maj 1999.





Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
Писанија Грешног Милоја
Проф. Др. Миодраг Петровић

Проф. Др. Миодраг Петровић

КРОТКИ ЛАФОВИ!
Антиекуменистички сајт

НОВИ Антиекуменистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo