U svojoj knjizi „Žetve Gospodnje“ blaženopočivši Vladika Nikolaj Velimirović se, u „Razgovoru“ obraća vernima ovim rečima:
dr. Mateja Matejić, protojerej-stavrofor, 19.12.2008
+++
„Hajd’ još malo da razgovaramo, sveta braćo moja, dokle još ima vremena, da može brat sa bratom i bogoljubac sa bogoljupcem razgovarati. Dokle nije došlo vreme, da samo zlotvori viču a braća šapuću.“ (1)
A zatim proročanski predviđa i opominje: „Sve sile koje se bore za vlast nad svetom govore ružičasto o Jednom Svetu kao svom idealu, u kome se jedino može ostvariti ljudsko blagostanje i mir. Tako govore. Pa da bi zadobili hrišćane za taj svoj ideal o Jednom Svetu oni se pozivaju na predviđeno u Otkrovenju hiljadugodišnje carovanje Hristovo.“ (2)
Ono što je Vladika Nikolaj predviđao sada se ostvaruje. Na putu ostvarenja Jednog Sveta umesto Svete Hristove Crkve propagira se i nameće jedan nesveti Svetski savez „crkava“. Mame se u taj „sovjet nečestivih“ (vijeće bezbožničko) i verujući, da zajedno sa poluvernima i bezvernima ostvare Necrkvu koja odgovara Jednom Svetu. Za članstvo u taj Savez nije važno u šta i koliko se veruje, a čak i da se ne veruje. Nisu važne sveta, božanska vera i istina, jer to nije Božanska Crkva, već bezbožničko veće.
Da bi se ostvario Jedan Svet čini se sve da se izbrišu nacije i da se stvori „Svenacija“. Silnici ovoga sveta, a zapravo sluge „sina pogibelji“, da bi obezbedili mesto na kome će se ne samo pojedincima već i nacijama udariti žig „sina pogibelji“ (Otkrovenje 13:16; 7:8; 14:9; 20:4 ), upotrebljavaju sva moguća sredstva da se kod ljudi i nacija izbriše svest o njihovom poreklu i nacionalnoj pripadnosti.
Satanskim obmanama učinili su da je reč nacioanalizam postala nepristojna i nepoželjna. Ko im od istaknutih nacionalnih predvodnika smeta i koga žele da onemoguće, u štampi ga napadaju kao „nacionalistu“.
I koliko su uspeli da zalude svet svojom mračnjačkom propagandom vidi se po tome što je došlo dotle da danas biti nacionalista znači isto što i biti prestupnik. I žalosno je i smešno što se moglo i još uvek može videti i čuti kako se neki naši politički predvodnici kunu i preklizu da nisu nacionalisti, e da bi se tako i na taj način udvorili silnicima koji pripremaju ostvarenje Jednog Sveta za svog zloduha gospodara.
Nacionalizam ne samo da je dozvoljen, već je i poželjan i pohvalan kada su u pitanju Amerikanci, Englezi, Francuzi, Mađari, Rusi, Albanci u Albaniji i na Kosovu, i svi ostali narodi i plemena na svetu, ali se onda pojam nacionalizam kamuflira rečju patriotizam. Englezi svoj nacionlizam jasno izražavaju frazom, Right or Wrong – My country ( Pravo ili nepravo – moja zemlja). Njima je to dozoljeno, a šta bi bilo ako bi i Srbi uptrebili tu frazu? A šta je zapravo nacionalizam?
To je svest o pripadnosti jednom narodu od koga se potiče. To je, da upotrebimo jedan savremeni izraz, svest o svojim „korenima“, svest o svojoj veri, svojoj kulturi, svojoj istoriji.
Nasuprot šovinizmu, koji je izopačeni nacionalizam, nacionalizam je prirodna, opravdana i vekovima poznata stvarnost. To je, kako to izražava lepa i duboka srpska reč rodoljublje. A rodoljublje je ljubav za svoj rod, za svoju veru i kulturu. To je pripadnost svome, ali ne i mržnja za druge. Ovo drugo je šovinizam.
Za sve narode i plemena rodoljublje je vrlina, samo se rodoljublje Srba označava sada pogrdnom, negativnom rečju nacionalizam. Žalosno je što se moglo čuti kako se neki prvaci koji žive u Srbiji odriču nacionalizma, ako ne i nacionalnosti. Još žalosnje je bilo čuti jednog srpskog episkopa, tek prispelog iz Srbije u Ameriku, kako se na Crkvenom saboru obraća prisutnima i daje im savet da se ostave nacionalizma, drugim rečima da zaborave da su srpskog porekla.
A prisutni na Saboru su srpski arhijereji, sveštenici, đakoni, predsednici crkvenih opština (odnosno parohija), po jedan delegat iz svake parohije, i predstavnici srpskih kulturnih udruženja. Mnogi od njih su rođeni u Americi, drugi su doseljenici od kraja Drugog svetskog rata do najnovijih vremena. Sve do nedavno niko im nije davao poruke da se ostave rodoljublja, pa su čuvali i očuvali svoje pravoslavlje i svest da su srpskog porekla. Srbi u Americi, koji su lojalni građani te države, za sebe obično kažu da su američki Srbi, a ne predstavljaju se samo kao Amerikanci.
Kampanja da se ostavimo rodoljublja jasno se sagleda u uklanjanju reči srpska i pravoslavna iz zvančnog naziva pojedinih eprahija i parohija. Kažu da zbog onog srpska oni koji nisu Srbi ne prilaze našim parohijama. To nije tako. Srpska pravoslavna parohija svetog Stevana Dečanskog u Kolumbusu, Ohajo imale je jedno vreme kao članove pravoslavce: Srbe. Ruse, Ukrajince, Irce, Norvežane, Egipćane, Rumune, Grke, Nemce, Italijane, Karpato-Ruse, Bugare, Makedonce, Engleze. Svi su oni znali da je to srpska pravoslavna parohija jer je tako stajalo vidno obeleženo na tabli ispred crkve. Bilo im je dovoljno da je pravoslavna i nije im smetalo što je srpska. Bili su uvek i ostali kao jedna porodica. Njima reč srpska u nazivu parohije nije smetala, ali nekim srpskim sveštenicima i episkopima to smeta.
Možda bi bilo dobro da oni kojima smeta to srpska odu tamo gde nema te reči, a da one kojima ne smeta ostave da ostanu tamo gde su.
prota Mateja Matejić
Ovaj prelepi dopis me potseti na davna vremena kada sam bio zaista mlad i zelen.
Odrzavao se sastanak svih crkveno-skolskih opstina u Severnoj Americi. Prisutni su trebali da budu samo predsednici i sekretari svih crkveno-skolskih opstina.
Vec sam bio dobio poziv od lokalnog svestenika da vidi da li i ja dolazim na taj sastanak.Posto sam vec bio u nekom konfliktu sa tadasnjim predsednikom C-S. opstine,svestenik mi je porucio da bi bolje bilo da ne dolazim.I onda onako uzgred rece A jel’ dolazis? Ja mu odgovori da najverovatnije necu ici,al’ sta ga znam…
Ipak pojavio sam se na mitingu.Presedavajuci je bio jedan starosedeoc iz Windzora,stari Banacanin cika Paja Popov.Veoma ostrouman covek iako sa malo skole. Cim je video „moj“ predsednik graknu da sam ja nepozeljan ovde. Cika Paja nekako smiri situaciju sa recima „Posto je brat tajnik vec ovde onda i neka ostane“. Odmah na pocetku shvatili smo zasto je ovaj miting sazvan. Nas lokalni predsednik nam izjavi da je doslo vreme da se izbaci Srpski jezik iz svih nasih pravoslavnih crkvi. Vecina je bila iznenadjena ovom izjavom,tim vise jer je taj covek navodno bio cetnicki borac sa Dinare, veliki Srbin,nacionalista.
Ja sam ustao i rekao par reci protiv tog predloga ali sam odmah dobio odgovor od predlagaca tog predloga da cutim i da mi nije mesto ovde. Onda je ustao jedan delegat iz Windzora, Marko Jankovic iliti cuveni Beogradski predratni i za vreme rata policajac Radan Grujicic koji je bukvalno pljuno na patos i dreknuo da on nije zato dolazio cak iz Windzora da ucestvuje u izbacivanju Srpskog jezika. Nastalo je neko opste komesanje i predsedavajuci je ovaj predlog mudro skinuo sa dnevnog reda. Isti predlog se nikada vise nije pojavio,bar koliko je meni poznato.
Sa ovim zelim da kazem da nisu samo pojedini svestenici svesno ili nesvesno radili protiv Srpstva vec su to isto tako bili i mirjani,narocito oni koji su se izdavali za nacionaliste.Znaci da je bila svezi teren da i svesetnici rade sta zele pored takvog naroda.
Epilog se odigrao par nedelja kasnije. Bio sam izbacen iz Cr. uprave i bilo je pokusaja da me isteraju skroz iz crkve sa blagoslovom tadasnjeg vladike.
P.S. O Radanu Grujicicu koga sam gore spomenuo pisao je Aleksandar Rankovic u svojoj knjigi koji je od njega za vreme rata bio uhapsen i prebacen u jednu Beogradsku bolnicu odakle su ga komunisti izvukli.
Rankovic je tada napisao: „Onaj ludi Grujicic neprestano me je tukao drskom pistolja po glavi“…
Radan Grujicic kao student pre rata je bio clan komunisticke partije.Bio je vrlo intelegentan i imao je izusetno pamcenje. U komunizam se razocarao i zavrsivsi prava presao je da radi za Beogradsku policiju,otsek antikoministicki. On je zaista ojadio predratnu komunu jer zbog dobrog pamcenja tacno je znao gde se koja komunisticka celija i pojedinci nalaze u Srbiji.Mnogi su komunisti tada pohapseni i partija se prakticno razbucala. To mu komunisti nikada nisu zaboravili. Grujicic je pred kraj rata uspeo da se spasi iako je za njime bila raspisana internacioinalna poternica.Zenu su mu na ulici Beograda 1945 g. streljali komunisti, a sina koji je jos bio beba stavili u dom da ga skoluju kao buduceg skojevca-janicara. Grujicic se obreo u Kanadu i izvesno vreme je ziveo na farmama u okolini grada Hamiltona. Trenirao je Mountain Canadian Police i oni su mu dali nove dokumente na ime Marko Jankovic. 3-4 puta je Titoslavija zvanicno trazila Radana Grujicica od Kanadske vlade da ga izruce kao ratnog zlocinca i svaki put su dobili odgovor da u Kanadi nema Radana Grujicica.
Radan se eventualno skrasio u Windzoru gde se bavio prodajom i kupovinom antikvarnih knjiga.Moja malenkost je cesto kupovala od njega knjige i kada je god dolazio na Srpski Dan u Nijagari Falsu ili na Drazin dan u Winoni obicno je prespavao u mojoj kuci. Za uzvrat prodavao mi je po „dobroj“ ceni knjige. Radan je takodje bio snabdevac knjiga skoro citave Srpske emigracije,a narocito vojvode Momcila Djujica. Cesto mi se zalio da je tolike knjige slao.a da mu nisu ni centu platili. Pred svoju smrt,a godinama je bolovao od raka,zadesio ga je veliki pozar u kuci gde su mu skoro sve knjige izgorele. A knjige su u njegovoj kuci bile od podruma do krova. Cak nisi mogao ni u klozet posteno da se okrenes od nacickanih knjiga.Na tavanu kuce imao je pusku i pistolj jer je bilo nekoliko pokusaja UDBE da ga kidnapuju. Hteli su ga samo zivog.Kada je umro dosao mu je sin koga je vec ranije video u Francuskoj.Tamo je radio kao fotograf. Preostale knjige koje su smrdele na paljivinu pokusao je da proda u Torontu. Bio sam na toj prodaji i nazalost bar za mene nisam nasao ni jednu intersantu knjigu. Radan i sin nisu nikada nasli zajednicki jezik sto je donekle bila osveta nasih komunista.
Posto se setih njega,neka mu je pokoj njegove duse!
… [Trackback]
[…] Here you can find 97102 more Information on that Topic: novinar.de/2008/12/19/o-rodoljublju.html […]