Вести

Један пријатељ назвао је сада већ чувено “Писмо“ преосвећеног владике Григорија “кулминацијом рата међу новотарцима“!

пише: Часлав М.Дамјановић, 15.12,2008

+++

Међутим, иако “Писмо“ јесте и мизерно гложање двеју стидних генерација узурпатора наше Цркве у “удбашким мантијама“, оно је заиста део унапред смишљене пропагандне кампање.

“Боже, дај ми стрпљења, ал’ пожури“

Од свих “узбудљивих“ коментара на наводно приватно “Писмо“ преосвећеног владике Григорија упућеног наводно “свим“ колегама владикама, које је, ето, на “волшебан начин“, и наравно “против његове воље“, “процурило“ у јавност, чини ми се да је коментар једног другог пријатеља, такође Светосавца и родољуба, “Боже, дај ми стрпљења, ал’ пожури“, управо једини праведан коментар јер изражава прекипело огорчење Православаца због изигравања нашом Црквом.

“Латини су старе варалице“

Један други пријатељ прокоментарисао је “Писмо“ – “Латини су старе варалице“. Од давних дана популарна је међу Србима узречица “Ханибал је пред вратима!“ Иако се узречица не односи на Латине, моји пријатељи су са мало речи и много бола, и премного искрености и поштења, на супрот сензационалистичким и “премудрим“ “верским аналитичарима“ и коментаторима, јасно и гласно рекли да се данас та узречица мора променити:
Латини нису “пред вратима“ – Латини су “унутра“!

Дође вријеме да одлучимо какви смо!

У односу на пропагандну индоктринацију коју је наводно “спонтано“ изазвало наводно “процурело“ “Писмо“ владике Григорија један од коментатора је брзоплето закључио “какав народ – таква Црква“!
Није тако!“Какав је народ“ – такво је његово Веровање!

А Црква је онаква каквом је црквени послужитељи Богу и верницима угоде… или изгоде!
Зато треба озбиљно размислити о речима једне Српкиње из Аустралије да владику-инквизитора Добријевића “поздрављају само они Срби који су одлучили да не размишљају и не мисле“! Јер… ако ништа друго, “Писмо“ нам заиста открива да јесте дошло вријеме да одлучимо да ли смо они Срби који размишљају и мисле или они Срби који не размишљају и не мисле!

“Генетски деликвентни“

Очигледно је да Његово Преосвештенство владика Григорије дели вернике на више врста! Једни су они “који у Цркву улазе понекад или никад“! Из дилетантске конфузије преосталог дела те исте реченице да “њихов црквени живот није сведен на сентиментално-психолошки ниво, нити су они у Цркви из национал-идеолошких разлога“ – није јасно да ли владика подразумева да су код таквих верника Светосавље и Православље, па самим тим и Хришћанство некакво “свођење“ на некакав “сентиметално-психолошки ниво“ оних који су “у Цркви из национал-идеолошких разлога“ – и да ли владика, примерице римском папи, подразумева да он нуди некакво супериорно Вјерују на супрот том “сентиметално-психолошком нивоу“?!?

Међутим, из једне од владичиних следећих “мисли“, ништа мање дилетантских, и то најблаже речено дилетантских, ова подела верника је много очигледнија:

“Насупрот тих литургијски активних, свјежих и одговорних људи, којих је сваким даном чудом Божијим све више и више, стоје изанђали, потрошени тужни људи изгубљене вјере, који то надокнађују фанатизмом, страхом, сљепилом, дивљењем себи – као нпр. један саблажњени и самозвани академик и један пропали поп-политичар, недоучени професор и уз то моралиста. Покушавају против стати том новом и свијетлом таласу људи који долазе. Главна разлика између тих младих људи и ових који упадају као разбојници на Свете Литургије (прикривајући своје безбожништво пјевањем побожних пјесама и псевдохришћанским паролаштвом) у томе је што ови први воле Цркву и знају шта је Црква поштујући њену јерархијско устројство, а овим другима недостаје то златно зрно словесности и надокнађују га вјерским фанатизмом.“

Пре свега, људи су ти који долазе у Веру од првих Апостола до данас – који долазе у Веру “Чудом Божијим“ – људи онакви какви јесу – којима су свима Божије Вратнице отворене!

Као што Исус није делио људе на “изанђале“, “литургијски активне“, “свеже“, “одговорне“, “изгубљене“ или не знам све какве, тако ниједан будући послужитељ Цркве, која је, узгред буди речено, послужитељ Вере – нема право да Вернике дели на овакве или онакве.

Овај владикин дилетантизам јесте управо “псевдохришћанско паролаштво“ које он наводно оптужује – јер је баш његова “селекција верника“ заправо очигледна политичка узурпација служења Вери!
Зашто?

Зато што је политичка узурпација Цркве и Вере очигледан резултат теолошког образовања, заправо накарадности теолошког образовања које у свом “Писму“ проповеда, заправо приповеда владика Григорије!

Селективна подела Верника је политички став! И још и горе – селективна подела Верника је заправо идеолошки партијски став. Под “партијским“ се подразумева став КПЈ.

Пошто је дилетантизам класификације верника заправо политичка узурпација теолошког образовања, па самим тим и политичка узурпација Цркве као такве, изједначује владичину изјаву “људи, ово је ваша кућа, ово је ваш дом, ово је ваш Бог. А ми смо ту да вам служимо и да заједно служимо нашем Богу“ са позивом на упис у Партију: “Ми смо Титови – Тито је наш!“

То изједначење са позивом на упис у Партију доказује и изједначење “неприкосновености Цркве“ са “неприкосновеношћу КПЈ“ у једном од коментара на владикино “Писмо“!

Овакав коментар, који је свакако скрнављење Цркве, можда је уствари одраз данашње трагичне политичке узурпације наше Цркве!

На корене те политичке узурпације убедљиво указују два цитата које ћемо истаћи као примере. Први је од професора Владимира Димитријевића:

“У октобру 1944. у Србији се устоличио човек из нигдине, који нас је у нигдину и одвео, човек за кога се не зна ни да ли је био Јосип, ни да ли је био Броз. Само се зна да му се певало „Друже Тито, ми ти се кунемо /да са твога пута не скренемо“. Заиста, нисмо ни скренули – пошто је то био пут у пакао, нашли смо се на дну истог.“ (Владимир Димитријевић, “Зашто плаче Свети Сава?“, ПравослављеДанасИнфо, Преузето из зборника текстова, “Светило“, 2003 стр. 426-432)

Други су давне речи епископа Дионисија:

“Заразу која је међу нама плански сејана непријатељском пропагандом нисмо ни примећивали. Међу нас се невидљиво, као загушљиви гас, увлачила непријатељска идеологија…“ (Епископ Дионисије, Божић, 1978 године)

Зато би “Писмо“ морало да отвори очи сваком искреном Православцу да данас јесмо на “дну пакла“!
Већ у првим владичиним интервјуима који су “спонтано“ уследили после “Писма“, очигледно је да је неко од оштроумнијих му саветника, заправо оркестратора целокупне кампање, уочио јеретичност владикине “селекције“ верника, и владика је, настављајући стазом својег накарадног теолошког образовања, претходну изјаву преименовао у “генетске деликвентне и тако даље“.

Таквом лудачком и расистичком политичком оптужбом, владика је остао доследан политичком дилетантизму свог “псевдохришћанског паролаштва“ у његовом “спонтаном“ “Писму“:

“А ми и даље уживамо у популистичком замајавању и говорењу о томе како је „већина архијереја“ и „већина народа“ за неку одлуку!“

“Већина ког народа?“
“Већина је постала мјерило!“
“Гдје?“
“У Цркви!“
“Зар је то могуће!“

Не “зар је то могуће!“ – него у којој је то Цркви “немогуће“?

“Немогуће“ је у оној цркви у којој се молитва за “гријехе наше“ претворила у молитву за „незнања народна“!
Тај закључак који произилази из владикиног “Писма“ недвосмислено доказује тачност коментара једног Православца:

“Баш зато што сте као епископи од себе направили мале богове, направили сте и проблеме у народу. У том вашем самозваном божанству нема места ни за Бога, ни за хришћанство, ни за народ Божији“! (“Ваше једино дело је видети себе као божанство“, З.Д. Новинар.де, 12/12/2008)

Не само да је накарадно теолошко образовање довело до уверења да су и народ и Вера прћије – накарадно теолошко образовање довело је до тога да тај нови сој и самог Господа сматра прћијом – а као за чудо – накарадно теолошко образовање уопште није на удару владикиног “откровења“ “ванредног стања“?!?

Зато није “могуће“ него је “немогуће“ у оној цркви у којој, “у часу када је театрално објављена вијест о „народном одушевљењу“ чак “и уважени митрополит Амфилохије, узвикнуо: „Vox populi vox Dei!“ – “немогуће“ је у оној цркви у којој није на снази Христова Љубав него Ватиканов презир “народних маса“ које су наводно “massa peccati“ – “маса грешника“ – у којој је “Vox Populi“ – “генетски деликвент“!

“Праведни гњев“ о којем су “говорили и Св. Ап. Јерма, Св. Кипријан Картагински и други Свети Оци“ јесте “крајње средство одбране Цркве од оних који изнутра разарају Њено биће“ – али, пошто су Они, као и Исус, говорили о “праведном гњеву“ верника – говорили су заправо о одбрани Вере којој је Црква послужитељ! Према томе, Они су, на супрот Ватикану, и на супрот накарадном теолошком образовању из кога проистичу политички дилетантски закључци у владикином “спонтаном“ “Писму“ – говорили заправо о одбрани Вере од застранелих и посрнулих послужитеља Цркве који узурпацијом Цркве “изнутра разарају“ управо духовно и суштинско биће Вере!
Не таса, нити тасе – него Вере!

“Гњев“ против “Чувара“ Стида!

Стидно су скрнављење за Православца речи владичине “већина је постала мјерило! Гдје? У Цркви! Зар је то могуће!“

Што рече неки “Милан“ у коментару на “ПравослављуДанас“ “како је то Игњатије Мидић велики чувар наше цркве кад сви знамо да у његовој богословији стоји да душа умире са телом и да Бог постоји само ако га ми имамо у нашим главама“?

„Ето, ја вас шаљем као овце међу вукове…“

А кад смо већ код стидног скрнављења, у напису под насловом “Већина владика су удбаши у мантијама“, пренесеном на сајту Новинар.де, социолог религије, Мирко Ђорђевић, у интервјуу поводом “спонтаног“ писма владике Григорија, на питање:

“Оптужио је и неке владике да су радиле за државне тајне службе?“ – одговара:

“Позната је ствар да је велики број владика раније, у Титовој Југославији, сарађивао са тајним службама, али има их и сада. Време је да се о томе проговори. Многима је промакла изјава бившег шефа БИА, Радета Булатовића, који је рекао да су досијеи неких владика нестали“!

На питање: “Али, и сам владика Григорије овим писмом нуди закључак да је у добрим односима са садашњом влашћу?“

Ђорђевић Одговара:
“Потпуно сте у праву, као да је признао да је већина владика у служби тајних служби. Велике су комбинације у питању, али ми формално и званично не знамо ко кога протежира. Много је политике у српској цркви и Цркве у политици. Стање у Цркви је нередовно и за жаљење. Све је ово велика бламажа за Цркву. Где је ту саборност на коју се позивају наше владике?“ (Мирко Ђорђевић, социолог религије, “Већина владика су удбаши у мантијама“, Вести, 11/12/2008)

Значи, још пре него што је документација новије историје дата на дигитализацију, заправо на ретуширање страним кројачима, и још пре него што је документација старије историје стављена на рециклажу – чиме су обезбеђене, прво, наставак диктатуре над историјом, и друго, затирање трагова постојања модерне српске државе – већ пре тога су значи “досијеи неких владика – нестали“!

Значи, у данашњој ситуацији, када су сазреле већ и неколике следеће генерације накарадног теолошког васпитања под утицајима Удбе и других тајних служби, а свакако и Ватикана; данас, када су те генерације које је Удба инфилтрирала у СПЦ сазреле у политизирани кадар црквених великодостојника, свештенства, професора и ректора богословије, програмера теолошког васпитања, “верских аналитичара“, министара вере, претседника верских комисија и удружења, уредника црквених издавачких предузећа… сазрелих у отаџбини, сазрелих у иностранству – пошто су “досијеи неких владика нестали“ – требали би зато да прихватимо небулозу да се овој узурпацији наше Цркве не може ући у траг зато што нас неки наводно квалификовани “верски аналитичар“ саблажњује бласфемијом да ето, “нико не може са сигурношћу тврдити када је и ко радио за тајне службе“?!?

Међутим, пошто није никаква тајна да је Удба поставила патријарха Германа као “свог патријарха“, нити да је Удба преко Ватикановог утицаја на ФБИ и његовог утицаја на америчко судство “сломила кичму“ Светосавском Православљу чија је једина Црква била у слободном избеглиштву – и да је Удба та која је довела до раскола и онда лажно оптужила Светосавско Православље за раскол – интересантно је сагледати “Писмо“ преосвећеног владике Григорија и “развој реаговања“ на “Писмо“ – не као “спонтано“ – него из перспективе закулисно оркестриране манипулације Црквом.

После јесењег Сабора Цркви је запрећено лустрацијом – чистком! Чистка је наводно “неопходна“ да Цркву “очисти“ од “црквеног традиционализма“ – што је само по себи небулозно – да је ослободи “хипотеке прошлости“ – иако баш та “хипотека прошлости“ намерава да Цркву рашчисти од отпора баш тој хипотеци – и да “чистка“ ослободи Цркву да би се тако “ослобођена“ могла “суочити“ са “савременим проблемима“!

Црква уопште не реагује на претњу!
Медије уопште не реагују на претњу!
Медије уопште не реагују на запрепашћујућу чињеницу да Црква не реагује!

Онда “процури“ “Писмо“ његовог преосвештенства владике Григорија – које је наводно “спонтано“!
Медије реагују!

Добар део коментара је спонтан. Анализира се све и свашта. Иде се толико далеко да се чак лансира предпоставка да ће владика Григорије или бити изабран за патријарха или удаљен са положаја?!?

Међутим…
Очигледан теолошки дилетантизам владике Григорија не само да није на удару – чак се уопште не спомиње!
Очигледан политички став владике Григорија – у односу на омаловажавање “популизма“, у односу на давање “времена америчким расколницима“, у односу на сарадњу са петоколонашким политичким режимом, у односу на мешање режима у црквени живот – такође не само да није на удару него се чак уопште не спомиње!

Небулозна тврдња да владика Артемије “заводи“ већ годинама некакву “раскољничку цркву“ у својој епархији се местимично помиње али као да никоме не пада на памет да се позабави тражењем логичног одговора шта се подразумева под наводним “завођењем раскољничке цркве“ – иако је од свих небулозних тврдњи ова најнелогичнија – и иако је ова тврдња дословце послушно понављање сомнабулне политичке тврдње митрополита Амфилохија на слави у Високим Дечанима да је тек стављање “ван снаге“ одлука владике Артемија и тек остајање викарног владике Теодосија на положају некакав доказ да је епископија владике Артемија “део СПЦ“ и “део државе Србије“!

Очигледно је да се у медијима уопште не спомиње новотарство. Као да не постоји!
Очигледно је да медији намерно држе у позадини настојања да се наша Црква подреди Ватикану!
Очигледно је да медији намерно држе у позадини политичке проблеме у прекоморским митрополијама у Аустралији, Америци и Канади!

Све те чињенице сугерирају да реакција медија није уопште спонтана – напротив, указују да је режирана – и наравно, сходно томе, све те чињенице истовремено сугерирају да чак и само “Писмо“ владике Григорија није спонтано!

Ту сугестију потврђују један или два интервјуа владике Григорија, који су уследили, а такође и интервју владике Лонгина и малени интервју са владиком Артемијем.

Потврђују зато јер је очигледно да је неко ко оркестрира целокупну кампању врло свестан да су баш горње чињенице које су медији држали у позадини баш оно због чега се све ово заједно заиста и догађа.

Иако се новотарство и даље не спомиње као да не постоји, у интервјуима владике Григорија су ублажени, прво, његов теолошки дилетантизам, друго, његов однос према пастви коригован је као да га је – судећи по речнику и ватиканској манипулацији догматике – редиговао аустралијски инквизитор, треће, из “политичког“ става нестало је вређање личности у отаџбини а преокренуто је у директну расистичко-политичку оптужбу мржње “генетских деликвената“ која се може протумачити да се односи на “раскољнике“ у избеглиштву, заправо на “четнике“ омрзнуте од стране епископа Добријевића, и евентуално на млађе генерације поштених Срба које су сврстане у “хулигане“ и “нацио“-фанатике! У истом смислу нараста проблем Београда који се мора ставити под чврсту контролу! С друге стране, владика Лонгин тврди да у америчком и канадском избеглиштву уопште нема проблема! Сходно томе, нема проблема ни у Аустралији. А најскандалознија нелогичност – у односу на владику Артемија – то и даље никога не интересује да објасни!

Једино што је ново то је да владика Артемије тврди да “Писмо“ није добио, а владика Григорије тврди да му је “Писмо“ ипак послао иако не искључује “омашку“!?!

Више се не говори нити о постављању владике Григорија на положај патријарха, нити о његовој младости, нити о његовом удаљавању са положаја.

СА Синод изјављује да на својој ванредној седници уопште неће о “Писму“ дискутовати јер пошто “Писмо“ није ни добио зашто би се по Богу дао о томе дискутирати!?!

Према томе… ако СА Синод заиста не интересује сва бламажа Цркве коју је “Писмо“ изазвало – исто као што га није интересовала ни претња Цркви Погромом – онда је логична помисао да је СА Синод такође уплетен у оркестрацију… у оркестрацију чега?

У оркестрацију унапред смишљене кампање… зар не?

Све у свему… покушајмо да одговоримо шта је заправо постигла кампања?

• Узурпација Цркве не постоји!
• Деловање новотараца није разорно!
• Предаја Цркве Ватикану није проблем!
• Укинуто Светосавље је измишљотина!
• “Гњевна“ паства је група “генетских деликвената“!

Оно што је један мој пријатељ првог тренутка назвао “кулминацијом рата међу новотарцима“ – а што сам ја помислио да је споречкавање двеју генерација узурпатора у “удбашким мантијама“ – завршиће се по свему без последица по нашу Цркву… по коју то нашу Цркву?

Без последица по узурпирану нашу Цркву!

Јер ето… Црква је одговорила јавности – била је побуна, све је сређено! Нема више разлога ни за какве побуне!
Зна се шта је Црква, зна се шта су “генетски деликвенти“!

Црква је у свом достојанству високо изнад “Vox Populi“, који је ништаван “генетски деликвент“!
Према томе, за “прикривање безбожништва“ “пјевањем побожних пјесама“ – верницима следује пендрек!
А пошто је пендрек у име у име “псевдохришћанског паролаштва“ – за пендрек је задужен парох!

“…и сви ће вас мрзети због имена мог“

Што би рекао један од наших старијих патријарха:

“Чеда моја у Духу Светоме, понизимо се сви пред Богом и усправимо се пред људима. Ако је Бог са нама, шта нам могу људи? Ако је живети, да живимо у светињи и слободи; ако ли је мрети, да умремо за светињу и слободу, као и многи милиони православних предака наших…“

Као што је Господ био распет… православни су увек били распињани. А католици они који распињу.

У десетом поглављу Јеванђеља по Матеји Исус каже:

„Ето, ја вас шаљем као овце међу вукове. И сви ће вас мрзети због имена мог…“
Борба против уништења Православља није ништа ново. Када и где нам је Исус обећао да ће нас стидници уважавати и поштовати? „Крст носити нама је суђено“, тако је увек бивало са истинским хришћанима…
Зато је питање:

Зар да данас паднемо пред дилетантизмом стидних утвара који булазне “да душа умире са телом и да Бог постоји само ако га ми имамо у нашим главама“ – кад су и Бог, и Дух којим нас је Он озрачио, и милиони наших предака православних који су се жртвовали знали да се жртвују за Вечитост Господњег Трајања – не ни за какву новотарску илузију у нашим главама?

Заиста… вријеме дође да одлучимо да ли смо они Срби који размишљају и мисле или они Срби који не размишљају и не мисле…

Да одлучимо да ли смо фукара или смо достојни Части Небесне да Православље бранимо и одбранимо.

Часлав М. Дамјановић