logo logo logo logo
Рубрика: Актуелно, Религија, Свет    Аутор: прота Матеја Матејић    793 пута прочитано    Датум: 15.12.2008    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

O crkvenom haračuNapomena: da je sreće ovaj članak bi bio objavljen u Stazi pravoslavlja, crkvenom glasilu za Ameriku i Kanadu. Bio sam sa-osnivač toga lista i u toku od sedam godina bio sam glavni urednik, a dužnost urednika sam vršio besplatno.

dr. Mateja Matejić -protojerej stavrofor, 14.12.2008
+++

Sada su druga vremena. Ne verujem da bi ga cenzura propustila, pa ga zato šaljem Novinaru-de. Vladimir Loski je koristio grčki termin teandrik da bi nam kazao nešto što bismo i bez njega trebali da znamo, a to je da je Crkva bogo-čovečanska isntitucija. Od samog Gospoda Isusa Hrista smo naučili da treba da Bogu dajemo Božije a caru carevo (sv. Matej 22:21). Sveti Oci i naši ne samo pismeni, već i nepismeni roditelji su nas učili da Bog od nas očekuje bogoljublje, čovekoljublje, slavoslovlje, istinoljubivost, pravdoljubivost, pobožnost, molitve i bogougodni život.

Učili su nas i znali smo da su za Crkvu, koja je na zemlji, potrebni materijalni darovi. Crkva ima raznih obaveznih izdataka za koje mora imati sredstva da ih plati da bi opstala. I vernici to nikada nisu zaboravili i uvek su se starali da obezbede sredstva potrebna za opstanak Crkve na zemlji.

Pravo je i Bogu drago da se za svoje duhovnike staramo, da episkopim, kao i sveštenicima i đakonima o njihovim porodicama obezbedimo pristojne prihode, a njihova dužnost je da prave razliku između pristojnog i luksuznog. (Imao sam priliku da na Internetu vidim slike unutrašnjosti episkopskog dvorca jednog srpskog episkopa (ne živi i ne stoluje ni u Srbiji ni u diaspori) koji je nepristojno luksuzan. U staro doba kod nas Srba crkve su podizali vladari i vlastela, ali ih je i naroda pomago i izdržavao. Kada su vladari prestali da pomažu Crkvu, narod je prihvatio tu obavezu.

Darovalo se Crkvi i u novcu i u imanju i u plodovima zemaljskim. I to sve je darovano dobrovoljno. Verovatno je i mogućno da je od ranih vremena zavedeno obavezno plaćanje za obrede (krštenje, venčanje, sahrana, osvećenje domova osvećenom vodom. rezanje slavskog kolača). Ne znam kako je u Srbiji i drugim pravoslavnim zemljama, ali znam kako je kod nas pravoslavnih Srba u Americi. Znam da su naši prvi doseljenici, koji su radili najteže poslove za pet do deset centi na sat, od svojih bednih prihoda rado odvajali da se obrazuje Srpska pravoslavna Crkva u Americi i da se izgrade naši prvi hramovi. Kasnije je uvedeno obavezno plaćanje, takozvane članarine.

Za vreme dok je episkop američki i kanadski bio vladika Dionisije, eparhijska članarina je bila jedan dolar po članu godišnje. Parohije nisu zavele članarinu, već su vernici samo davali dobrovoljne priloge i starali se za potrebe i Crkve i sveštenika. Kasnije je eparhijska članarina (razrez) dostigla sto dolara po osobi godišnje, a ne znam koliko je od toga pripadalo Eparhiji a koliko parohiji. Uz to je jedan naš episkop koji je stručnjak za finansije izradio tarifnik (prostim srpskim jezikom: cenovnik) da se tačno zna koliki je harač za svaku uslugu episkopa ili sveštenika. A onda i pojedini sveštenici imaju svoje tarifnike (cenovnike).

U jednoj parohiji sveštenici, koji imaju lepe plate i druge materijalne doprinose, zahtevaju da onaj ko želi da se održi parastos za njegovog ili njenog umrlog srodnika ili prijatelja mora unapred da plati pedeset dolara. A šta ako stvarno nema pedest dolara? Sećam se kako mi je jedan parohijanin starosedelac pričao kako je odneo u obližnju parohiju (nije bilo parohije u mestu u kome je živeo) troje nekrštene dece da se krste. Sveštenik mu je rekao da po pravilima mora da mu naplati po petnaest dolara po “komatu” (tako je on rekao!) a on nije imao toliko novca. (Radio je za 10 centi na sat). Onda je decu odneo kod ruskog sveštenika koji mu je naplatio ne 15 dolara “po komatu” već za svo troje.

Zavođenje tarife za usluge ima izvesno opravdanje u tome što ima parohijana koji ne žale da za venčanje potroše po hiljadu i više dolara za cveće i fotografa, a na kraju venčanja utrape svešteniku dvadeset dolara. Po pravilu pola od toga pripada crkvi, a pola svešteniku. To je za njegovu vožnju na probu koja se vrši dan pre venčanja i za venčanje i za samo venčanje. A pola od toga je crkvi za ogrev i osvetlenje za tu priliku i za plaćanje da se crkva očisti posle venčanja. A izgradnja hramova, izdržavanje sveštenika i održavanje crkve i parohije nije bilo sve što su vernici izdržavali i pomagali.

Skupljalo se za pomoć bolesnima, nevoljnima, crkvama u Srbiji, izbeglicama i raznim drugim dobrotvornim akcijama. Pre uvođenja harača koji se naziva starateljstvo, od dobrovoljnih priloga srpskih pravoslavnih vernika podignute su mnogobrojne crkve od kojih su neke skromne, a neke su velikolepne i za njihovu izgradnju su ulagani milioni.

Kada je odlučeno da se u Kolumbusu, Ohajo izgradi crkva, Luka Grubor, koji se uvek predstavljao kao Luka Srbin, najsiromašniji Srbin u tom gradu, koji je živeo u šupi čija je unutrašnjost bila prekrivena ugljenom prašinom, preklinjao je i takoreći prinudio da se od njega primi hiljadu dolara za izgradnju crkve. A to mu je bila sva i jedina ušteđevina koju je čuvao da se od toga plati njegova sahrana.

Kada je rešeno da se u Monroe, Mičigan gradi crkva, Jelena Kresojević, bolje poznata kao baba Jela, najsiromašnija Srpkinja u parohiji, koja se izdržavala sa osamdeset dolara mesečno koliko su joj plaćali dva samca koji su kod nje živeli i koje je hranila i prala im veš, nije čekala da se zavede starateljstvo. Dolazila je na svaku svetu liturgiju, a bilo ih je 84 u toku godine, kupovala sveće za dolar i ostavljala je po dolar na tas. Živela je oko pet kilometara daleko od crkve, pa kada se nije niko našao da je doveze, dolazila je pešice, ali nije nikada propustila da prisustvuje svetoj liturgiji i nedeljom i praznicima. (Možda siroti osećaju veću potrebu za Bogom jer im je On sve. Bogati imaju svega i svačega pa tu potrebu manje osećaju). Za sveštenika u Boboti (Srem), njenom rodnom mestu, kupila je odežde i poslala mu. U to vreme odežde su koštale oko 500 dolara. A kada je rešeno da se zida bogomolja, priložila je hiljadu dolara za jedan katedralni prozor. A morala je gladovati i sirotovati da skupi toliku svotu i da je priloži.

Tako su crkve zidane i izdržavane dobrovoljno dok nije postojalo starateljstvo A koliko crkava je izgrađeno otkad je zavedeno staralaštvo? A od nedavno je nastala zbrka pa se više ne zna šta je carevo a šta je Božije. Neki mudrac je došao na ideju da članarina nije hrišćanski običaj, pa zu zaveli Stenjardship (starateljstvo). Najpre je to značilo da svako daje desetak od svojih celak ne od neto već od bruto (celokupnog) prihoda. Govorili su i govore da se to daje Bogu, samo ne znam kojim putem i načinom Mu se to dostavlja. U Americi smo tako oporezovani da još ne plaćamo samo porez na vazduh. Sve što kupujemo, oporezovano je. Uz to plaćamo federalni, državni i gradski porez na imovinu i na neto prihod. Nije propovednike starateljstva briga što svako od nas ima rashode za otplatu duga za kuću i automobil, opravke kuće i automobila, održavanje i opravke kuće, troškove za zagrevanje i hlađenje kuće, održavanje vozila, goriva za vozila, izdataka za hranu, odelo, stan, naplata za vodu, odnošenje đubreta, zdravstveno i životno osiguranje, kupovinu lekova, dodatno plaćanje lekarima, školovanje dece, pomaganje rodbini, prilaganje raznim dobrotvornim organizacijama, izdržavanje mesne parohije nego zavode harač na bruto (celokupan) prihod.

Starateljstvo je postala glavna briga i glavna tema i propovedi u crkvi, i većanja na skupovima, i štampanja u parohijskim biltenima, a nalazi mesto i u Stazi pravoslavlja. Uz to se parohijama šalju pravi i nabeđeni finansijski stručnjaci koji su dobro plaćeni da nagovore crkvene članove da postanu staratelji. Jedan, koji nije bio pozvan nego poslat jednoj maloj parohiji, za tri četvrti sata svoje propagande naplatio je osam stotina dolara.

Ono što mene muči i što bih želeo da znam je koliko sveštenika i episkopa su staratelji, koliko njih delom potvrđuju svoje besede o starateljstvu.

Zna većina njih da dobar pastir štogod kaže činom (drugome, MM) to sam svojim potvrđuje činom (delom, MM). Da li sveštenici i episkopi, propovednici i pobornici starateljstva svojim delima potvrđuju ono što drugima propovedaju? Ne znam odakle su naši srpski sveštenici i episkopi dobili ideju o starateljstvu. Znam da je oni nisu izmislili. A naslućujem da su je prihvatili od jedne pravoslavne jurisdikcije po čijem se tipiku i praksi upravljaju neki naši sveštenici kojima je džep u srpskim parohijama a um i srce u toj jurisdikciji. Ovo naslućujem na osnovi toga što neki pobornici i propovednici starateljstva istovremeno nastoje da se reč srpska, pa i pravoslavna izbaci iz titula Srpskih Pravoslavnih eparhija i njihovih parohija. Ali ako nisu naučili od te jurisdikcije, onda su od Grka, jer i u njihovoj crkvenoj štampi čitam propagandu o starateljstvu.

Tako Crkva, koja treba da se stara za duhovnost vernika, polako postaje ubirač harača. U najnovije vreme propovednici starateljstva nisu više zadovoljni da staratelji obavezno daju samo deseti deo od celokupnih prihoda, već takoreći sve. Ovo ću ilustrovati navodima iz članaka objavljenim u parohijskom biltenu jedne parohije iz Zapadno-američke eparhije. Nisam ja uklonio iz zvaničnog naziva te eparhije reči srpska i pravoslavna, već je to učinio nadležni episkop kako se može videti oštampano na jednoj brošuri koju je pripremio i objavio taj episkop.

Bio sam prijatno iznenađen kada sam video da bilten te parohije, koji uređuje protojerej stavrofor Dane Popović nosi naslov “Pastiri” opisuje se kao Mesečno izdanje Srpske Pravoslavne Crkve Uspenije blažene Djeve Marije. Obzirom da po pitanju starateljstva sledi svoga nadležnog episkopa, očekivao sam da će ga slediti i izbacivanjem reči srpska i pravoslavna.

Pred sobom imam decembarsko izdanje toga biltena za godinu 2008. Prvi članak je na engleskom, a odmah zatim preveden na srpski. Na srpskom naslov je dat kao “Kada da”, a trebalo je da bude “Kada dajete”. Članak je o darivanju Crkvi. Čim je na prvom mestu, znači da je najvažniji. Uvodni paragraf članka proklamuje da oni koji su mišljenja da sveštenik treba da priča o Bogu, o molitvi, crkvenim službama itd… i zaboravi na materijalne stvari. LJudi koji ovako misle nisu u pravu. Oni ne razumeju hrišćansku veru. (Dane Popović). I oni koji nisu za starateljstvo znaju da se i materijalno mora ponekad pomenuti, ali ne o tome stalno govoriti. Naši parohijani su dobro obavešteni o potrebi da daju, ali da li su poučeni o svojoj veri?

Dalje, prota Popović piše u istom uvodnom članku: Hristos je mislio o novcu i poučavao ljude na tu temu. Novac ima veliko značenje za hrišćane i hrišćansku Crkvu. Ostavljam ovo bez komentara.

Drugi članak je samo na engleskom. Naslov i citate ću dati na srpskom. Naslov je “Hoćete li se setiti svoje Crkve kada se upokojite?Ne vidim ime autora. Dakle, nije dovoljno da dajemo dok smo živi nego i testamentom da Crkvi ostavimo makar deo imanja . A opravdanje za ovo je formuisano ovako:

“Iz zahvalnosti za Božiji blagoslov i zato što nas je usvojio kao članove porodice u NJegovom carstvu, sledi prirodno da mi sa radošću treba da vraćamo jednu znatnu količinu od našeg novčanog blaga, naše vreme, i naše sposobnosti, u službi NJemu kroz NJegovu svetu Crkvu”

A onda malo kasnije u članku ponavlja se tema: Verujemo da istinski član Svete Crkve može da nađe način da uključi svoju imovinu, svoja zemaljska dobra u svoju neprekidnu odgovornost pred Bogom. A onda da se imanja ostavljaju Crkvi testamentom, autor ovako pravda:

“Testament nam pomaže da pokažemo ljubav za Boga kada nas više nema.”

Valjda iz straha da čitaoci nisu dobro razumeli potrebu da Crkvi ostavljaju imanja, autor ponavlja:

“Životna osiguranja mogu se zaveštati crkvi kada se upokojite.”

Pa onda dalje: “Vaš testament, naravno, nema nikakve veze dok ste živi…” I najzad: “Vi možete dati kao Vaš poklon Crkvi u obliku procenta od vaše imovine, novca, osiguranja, deonica, bondoa, od životnog osiguranja”

Na ovaj način vi planirate za budćnost, ZA VEČNOST. Drugim rečima carstvo Božije se može kupiti

Mateja Matejić. protojerej-stavrofor




1 коментар у вези “O crkvenom haraču”
  1. Vrlo interesantan clanak o. Mateje Matejica. Interesantno je i to sto on kao svesetnik ima moralne hrabrosti da to javno kaze sto inace intimno mi svi znamo i mnogi od nas nemamo smelosti da to javno kazemo jer kada bi to rekli nase razmisljanje je da ce odmah reci (bilo ko) da smo protiv crkve,da nismo hrscani,da smo cicije i slicni fazoni…
    U citavom clanku oseca se bar za mene ono “gde burgija nece tu para uradi”. Ustvari citav nas sistem se vrti oko pare.I stvarno,ako nemas pare ne mozes opstati,ne mozes nista sagraditi, jednostavno ne mozes bitisati. Onda se pitamo zasto narod toliko kupuje raznu lutriju?Cak i oni kojima je vec jedna noga u grobu. Svi se nadaju glavnom zgoditku kada ce ako se potrefi srediti sve svoje zivotne probleme jer bez novca zaista nema nista.Cak i vencanja su uglavnom unapred iskalkulisana,da li od mladenaca,roditelja ili familije.Svi sve gledaju kroz novac ili profesiju koja mozda donosi novac. Pa sto onda to ne bi radila i crkva.
    Medjutim u prvo vreme svestenici su tu najmanje bili krivi,vec pojedinci po crkveno-skolskim opstinama.Novac za izgradnju je bio potreban i harac je bio u raznim vidovima. Naprimer u gradu gde sam ziveo Djujicevi cetnici su zaveli 300. dolara da budes utemljac crkve.
    Izgovor za onda veliku sumu bio je taj, da Jugoslovenska ambasada,tj. komunisti mogu da preuzmu vlast u crkvi i to ce ih spreciti. Jer ko god nije utemeljac nema pravo glasa niti moze da se bira u crkvenim upravama.A da placa redovnu crkvenu clanarinu,da daje ostale priloge crkvi i da radi to moze,al’ ne u upravu niti da glasa.
    I u tadasnjoj Titoslaviji bar na papiru je bilo zvanicno dozvoljeno da svako moze da glasa i da bude biran,al’ ne kod nas u crkvi. Ovo je eventualno cak i vladika Sava Vukovic overio iako je prethodno bio protiv toga. I sta je vredelo reci da ako je Jugoambasadi stalo da preuzme crkvenoskolsku opstinu oni mogu da daju 300. dolara stotinu ljudi i oni ce tada svojim glasom sve preuzeti.Kao da bi to bila neka velika para za ambasadu.
    Bilo je zaista mnogo anomalija u nasim crkveno-skolskim opstinama i ovo je samo jedan od njih,pored naravno onih sto nam o Mateja gore isprica.
    Znaci prvo su mirjani sami poceli sa haracem,a svetenici (pojedini)se posle obezobrazili.


Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
Писанија Грешног Милоја
Проф. Др. Миодраг Петровић

Проф. Др. Миодраг Петровић

КРОТКИ ЛАФОВИ!
Антиекуменистички сајт

НОВИ Антиекуменистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo