logo logo logo logo
Рубрика: Култура, Политика, Актуелно, Религија, Свет, Друштво    Аутор: новинарство    1.538 пута прочитано    Датум: 7.12.2008    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

Mitropolit  JovanHrvatska pošta ne ćeli da izruči pošiljku adresairanu srpskim pismom. Pismo namenjeno mitropolitu Jovanu vraćeno je u Beograd sa naznakom da je – zabranjeno

+++
U „Beogradsko pevačko društvo” iz Zagreba se vratilo pismo upućeno mitropolitu Jovanu, uz naznaku „zabranjeno”.
Hrvatska pošta je time zabranila upotrebu ćirilice.

- To je presedan koji potvrđuje kakav odnos Hrvatska ima prema Srbima. Od svih načina na koji su mogli da spreče komunikaciju Srba iz Srbije sa pojedincima i institucijama u Hrvatskoj, izabrali su baš taj, najbrutalniji. Jasno su naglasili da je upotreba ćirilice „zabranjena”, kaže za „Pravdu” odlično obavešteni izvor, koji nam je ustupio kopiju pismene otpravnice.

Takva praksa će bitno otežati položaj Srba u Hrvatskoj.

- Prepiska sa predstavnicima Srpske pravoslavne crkve i ranije se vodila isključivo ćirilicom, a od toga ne sme ni danas da se odstupi. Uostalom, službenici Hrvatske pošte nisu naglasili da ne znaju da pročitaju adresu, nego decidno tvrde da je isporuka pisama na ćirilici zabranjena, kaže naš sagovornik.

„Beogradsko pevačko društvo”, osnovano 1853. godine, nalazi se pod najvišom zaštitom SPC i pokroviteljstvom srpskog patrijarha. Ono će naći načina da mitropolita zagrebačko-ljubljanskog i cele Italije, gospodina Jovana, obavesti o održavanju svoje godišnjice, ali to neće rešiti problem.

izvor: PRAVDA, 06.12.2008

+++

 

KAKO JE SISTEMATSKI UNIŠTAVANO SRPSKO PISMO

Od Marije Terezije do današnjih dana

Austrougarska carica je morala da povuče uredbu o zabrani ćirilice, jer su se tadašnji Srbi u monarhiji žestoko pobunili

Ćirilica je ugrožavana na raznovrsne načine u svojoj hiljadugodišnjoj upotrebi među Srbima. Zakonsku odredbu protiv ćirilice još u Austro-Ugarskoj prvo je donela Marija Terezija. Carica Terezija je ubrzo morala da povuče tu uredbu, jer su se tadašnji Srbi u monarhiji žestoko pobunili. Tada su svi Srbi tačno znali koje je njihovo pismo, pa je, zahvaljujući posebno i uticaju srpskih sveštenika, carica ubrzo zaboravila odluku o zabrani srpske ćirilice. Odmah posle nje i car Franjo Josip je doneo sličnu uredbu, ali ju je i on još brže povukao zbog ponovnih žestokih protesta Srba.

Zvanična zabrana

U vreme Prvog svetskog rata ćirilica je bila zvanično zabranjena u Hrvatskoj, BiH, Crnoj Gori i naravno, u Srbiji. Odmah u Drugom svetskom ratu ćirilica je bila zabranjena jednim od prvih zakona koji je donela „NDH“ već 25. aprila 1941. godine, koji je imao je naziv „Zakonska odredba o zabrani ćirilice“.

Posle Drugog svetskog rata počeo je najlukaviji proces progona ćirilice. Najpre je počelo proglašavanje ćirilice za „zastarelo“, „seljačko“ i „prosto“ pismo. Tako su progonioci ćirilice izazivali stid kod Srba da pišu svojim pismom. Onda su počela izbacivanja ćiriličnih mašina iz upotrebe a prestala je i njihova proizvodnja s ćiriličkim tastaturama. Srećom, kompjuteri su nam stigli kao spas za ćirilicu. Bil Gejts zaslužuje naš spomenik zbog toga!

Novosadski dogovor

Godine 1954. lingvisti i kulturni radnici doneli su Novosadski dogovor u kome je, u trećoj tački Zaključaka, stajalo da su „latinica i ćirilica ravnopravne“. Naravno, ta formulacija u srpskohrvatskom, odnosno hrvatskosrpskom jeziku nije bila sporna, ali se, kasnije, pokazala spornom za Srbe. Zahvaljujući najviše politikantima i nedovoljno pažljivim lingvistima, Srbi su počeli naopako da „čitaju“ tu „ravnopravnost“, pa su sve više isticali da su „pisma alternativna“. To znači da su jedino srpski lingvisti „pročitali“ da Srbi jedini mogu pisati kojim hoće pismom.
Autor:

izvor: GLAS JAVNOSTI; 06.10.2008

+++

Istinom za Srbiju (20)

Zabranjen brak Jevreja i Hrvata

Još 30. aprila 1941, pri vladi NDH, osnovano je rasno-političko povereništvo

Na osnovu tačke 2 Zakonske odredbe o državljanstvu,državljanin NDH mogao je biti isključivo “pripadnik arijevskog podrijetla”. Još 30. aprila 1941, pri vladi NDH, osnovano je rasno-političko povereništvo sa zadatkom da izgradi odredbe “koje zasecaju u područje rasne biologije, rasne politike i rasne higijene ili eugenike.

Ovaj organ je ulazio u sastav Ministarstva unutrašnjih poslova, a njegov rad je predstavljao najstrožu tajnu. Odbro je ukinut početkom 1942, a sva pitanja koja su se odnosila na Jevreje preneta su u nadležnost Ministarstva unutrašnjih poslova. Zakonskom odredbom o zaštiti arijevske krvi i časti hrvatskog naroda “zabranjivan je brak Židova i onih osoba koje nisu arijevskog podrijetla”, a na osnovu tačke 3 istog Zakona bilo je zabranjeno “izvanbračno spolno općenje Židova i ine osobe, koja nije arijevske krvi, sa ženskom osobom arijevskog podrijetla”. Iza donošenja ovih zakona doneta je i Naredba o utvrđivanju rasne pripadnosti državnih i samoupravnih službenika i vrđitenja slobodnih akademskih zvanja.

Zakonskom odredbom o zaštiti narodne i arijevske kulture hrvatskog naroda bilo je zabranjeno Jevrejima “svako sudelovanje u radu, organizaciji u ustanovama društvenog, omladinskog i kulturnog života hrvatskog naroda uopće, a napose u književnosti, novinarstvu, likovnoj i glazbenoj umjetnosti, urbanizmu, kazalištu i filmu”.

Naredbom o promjeni prezimena i označavanju Židova i židovskih tvrtki, Jevreji su učinjeni obaveznim da na levoj strani nose vidljive pločice sa slovom Ž (Židov).

Usledile su zakonske odredbe o obaveznoj prijavi imovine Jevreja i naredba o podržavljenju imetka Židova ižidovskih poduzeća.

Na istovetan način su tretirani i Srbi, pri čemu je kod njih bio odlučujući versko-nacionalni faktor i što je makar izvesnom broju Srba bio omogućen “prelaz na katoličanstvo”, mada su najčešće i posle tog prelaza fizički likvidirani na najsuroviji način, a onda registrovani kao stradali Hrvati u Drugom svetskom ratu.

Otimanje

I Srbima i Jevrejima su bili zabranjeni simboli; Srbima je zabranjena ćirilica, najveći broj pravoslavnih – srpskih hramova je srušen, ili pretvoren u katoličke hramove; zabranjene su sve srpske humanitarne i kulturno-prosvetne organizacije. Srbi su, takođe bili obavezni da prijave celokupnu imovinu, koja im je potom konfiskovana.

Srpska i jevrejska imovina dodeljivana je “zaslužnim” pojedincima, a u srpske i jevrejske kuće naseljavali su hrvatski kolonisti. Akcijom je rukovodio Zavod za kolonizaciju. I Srbi su morali obavezno nositi traku na desnoj ruci sa obeležjem “P” (pravoslavni). Na ulazima u lokale, parkove ili druga javna mesta u NDH, bile su istaknute table sa natpisima: “Zabranjen ulaz psima, Srbima, Židovima i Nomadima”.

Vanrednom zakonskom odredbom i zapovešću poglavnika od 26. juna 1941. Jevreji su proglašeni kolektivno odgovornim i upućeni su u koncentracione logore”. Samo mesec dana kasnije (23. jula 1941.) Ravnateljstvo ustaškog redarstva u Zagrebu izdalo je nalog da se u roku od 25 dana izvrši popis “svih Srba, kao i onih koji su bili nekada pravoslavne vere”. Čak je Slavko Kvaternik zabranio “časnicima i dočasnicima” da stanuju kod Židova, Srba i poznatih Jugoslovena i masona.

Komandant italijanskih okupacionih trupa u Jugoslaviji general Mario Roata (Mario Roatta) zapisao je u svojim mermoarima da su ustaše, odmah po dolasku na vlast “povele rasnu kampanju u ime hrvatske rase, i – kako su govorili – u ime katoličke religije… otpočeli su na širokom planu uništavanje srpsko-pravoslavnog stanovništva… kampanju koja je karakteristična po ubistvima na desetine hiljada lica, uključujući starce, žene i decu, dok su druge desetine hiljada lica zatvarana u tobožnje logore za interniranje (ustanovljene na opustošenom zemljištu, bez zaklona, ostavljeni da umiru od gladi ili od muka”.

Bestijalnosti

Te bestijalnosti su išle dotle da su se na momente čak i italijanske i nemačke jedinice morale da umešaju da bi im stale na put. Generaloberst Lotar Rendulić (Lothar Rendulic) piše o nekom svom poznaniku “visokom službeniku iz okoline šefa Hrvatske države”: “On je priredio, kada sam za vreme mog komandovanja primetio nov talas progona pravoslavnih, mnoge teškoće, i to je uspelo da se suzbije energičnim merama i na posletku pretnjom sile”.

Dalje L. Rendulic piše: “Sad sam čak hrvatskom poglavniku pismeno izjavio da će svaki koji nadalje bude hajku vodio biti stavljen pred nemački ratni sud… Ja sam opet prigovorio poslaniku (Kašeu – Ž. Đ.) da on ne zastupa interese Rajha, koji su na Balkanu prvenstveno vojni, nego hrvatske vladajuće klike. Ja sam ubrzo prekinuo svaki saobraćaj sa nemačkim poslanikom u Zagrebu i zabranio sam mojim potčinjenim oficirima da ga održavaju”.

U leto 1942. komandant 718. nemačke divizije je “bio prinuđen da jednu četu ustaške pukovnije pod komandom pukovnika Francetića razoruža i uhapsi, jer, kako stoji u zvaničnom izveštaju, ova je četa ponovo bila s pravom osumnjičena da je vršila nasilja i zločine nad srpskim stanovništvom Romanije”.

Piše: Dr Životije Đorđević

izvor: GLAS JAVNOSTI ; 23.02.1004





Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
Писанија Грешног Милоја
Проф. Др. Миодраг Петровић

Проф. Др. Миодраг Петровић

КРОТКИ ЛАФОВИ!
Антиекуменистички сајт

НОВИ Антиекуменистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo