logo logo logo logo
Рубрика: Политика, Актуелно, Свет, Технологија    Аутор: новинарство    828 пута прочитано    Датум: 6.12.2008    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

Jedna od mnogih brošura Instituta JaffersonPoklon kome se isključivo u zube gleda. Režim u Srbiji je dopustio da Institut “Džeferson” iz SAD kroz “bespovratnu donaciju” sa 185.000 dolara finansira digitalizaciju arhivske građe u Vojnom arhivu Srbije, umesto da

Piše: Ivan Ninić, 04.12.2008
+++

taj novac bude obezbeđen u budžetu Srbije, čime bi se naše istorijsko i nacionalno blago, a naročito dokumenta sa oznakama tajnosti i poverljivosti, zaštitilo od “dobročinitelja” sa Zapada

Optužbe Karle del Ponte, tadašnjeg glavnog tužioca Haškog tribunala, da Srbija od Tribunala u Hagu skriva određena vojna dokumenta i odbrana srpskih vlasti, nakon što su sve zahteve pre toga bez pogovora izvrš ili, što nije slučaj kada su u pitanju zahtevi odbrana naših građana optuženih pred ovim sudom, da se tražena dokumenta iz opravdanih razloga u arhivu ne mogu pronaći, pošto ona nije sređena, imale su za posledicu da se oglase “dobročinitelji” sa Zapada koji su rešili da otklone i tu malu prepreku.

Naime, Srbija je do decembra 2005. godine primila 979 zahteva iz Haškog tribunala kojima je tražena odgovarajuća dokumentacija, od čega je na više od 95 odsto zahteva odgovoreno, dok je do tada 350 lica oslobođeno čuvanja državne tajne. Samo u 2005. godini, Vojni arhiv Srbije je na zahtev Karle del Ponte, Haškom tribunalu dostavio više od 12.000 stranica kopija dokumenata, dok je više od 70.000 stranica stavljeno na uvid. Reč je o vojnim dokumentima za koje je Tužilaštvo pokazalo interesovanje.

Državni organi Srbije nisu udovoljili zahtevima Karle del Ponte jedino kada se u državnim arhivima nije nalazila tražena dokumentacija, ili se do traženih dokumenata fizički nije moglo doći. Razlog za tako nešto se krije u tome što su uslovi u kojima je funkcionisao Vojni arhiv Srbije, koji je tokom NATO agresije, razmešten na pet lokacija, bili teški. Međutim, sve dok njegovo funkcionisanje nije zasmetalo nekome na Zapadu, nikoga previše nije zabrinjavala činjenica da je rad ove institucije otežan zbog nedostatka finansijskih sredstava, prostora, opreme i kadrova. Arhivska građa u Vojnom arhivu je ostala nesređena i nepopisana, a samim tim i fizički nedostupna, jer je veći deo dokumenata čamio (i još uvek čami) u metalnim sanducima (na otvaranje čekalo je oko 3.600 sanduka).

Tako je Institut “Džeferson” iz SAD režimu u Srbiji ponudio konkretnu finansijsku pomoć, i to u vidu donacije, kako bi otpočeo proces digitalizacije celokupne dokumentacije koja se nalazi u Vojnom arhivu Srbije. Odmah po izboru Dragana [utanovca na funkciju ministra odbrane 15. maja 2007. godine, “pomoć” Amerikanaca je već u junu oberučke prihvaćena, o čemu je potpisan i donatorski ugovor.

Prosjačenje kod okupatora

Ugovor o donaciji između Ministarstva odbrane Republike Srbije i Instituta “Džeferson”, 12. juna 2007. godine, potpisali su pukovnik Dragan Krsmanović, direktor Vojnog arhiva, i Biljana Presnal, direktorka finansija u Institutu Džeferson. Redakcija “Velike Srbije” je došla do integralne kopije ovog ugovora, u čijoj preambuli se navodi da je njegovo zaključenje rezultiralo “na osnovu dosadaš nje uspešne saradnje u okviru reforme sektora odbrane” između ugovornih strana. U preambuli takođe stoji da je cilj ovog ugovora da se “obezbede što povoljniji uslovi za rad u Vojnom arhivu Ministarstva odbrane”, i to imajući u vidu da je Institut “Džeferson” razvio softver sa specijalnim karakteristikama Vojnog arhiva pod nazivom ADA (Archive Digitalization Application – Primena digitalizacije arhiva)”.

Članom 1 Ugovora je precizirano da ugovorne strane zaključuju ugovor “radi brže, potpunije i kvalitetnije digitalizacije (prenošenje u elektronski digitalizovani zapis) arhivskih informativnih sredstava i arhivske građe Vojnog arhiva”. Predmet ugovora je regulisan članom 2 u kome se navodi da će Institut “Džeferson” kao predmet donacije obezbediti neophodnu opremu za digitalizaciju i komforan rad ljudstva na procesu digitalizacije (prema tačno utvrđenim specifikacijama), koju će predati u posed i svojinu Ministarstvu odbrane bez naknade.

Pored toga, “dobročinitelj” se obavezao da Ministarstvu odbrane obezbedi i novčana sredstva za pokrivanje “ostalih troškova”, softver ADAkoji “besplatno ustupa na trajno korišćenje”, ali i obavezu da “obuči i osposobi pripadnike Ministarstva odbrane za održavanje softvera ADA”. Vrednost ove donacije je definisana članom 3 ugovora i ona iznosi 185.000 dolara, dok su se ugovorne strane, članom 5, sporazumele da Ministarstvo odbrane doniranu opremu “održava o svom trošku” i koristi je “isključivo za digitalizaciju arhivske građe”.

Autorska prava nad softverom ADA, članom 4 ugovora, zadržava Institut “Džeferson”. Ministarstvo odbrane ovaj program ne može iznajmljivati, prodavati ili ustupati drugim licima, odnosno drugim organima sa ili bez naknade. Članom 6 ugovora je definisano da samo obučena lica, zaposlena u Ministarstvu odbrane, mogu održavati elektronsku opremu i softver, dok druga lica “nemaju pravo pristupa elektronskoj opremi za digitalizaciju, kao ni softveru ADA”.

Istim članom se ostavlja prostor da “ukoliko se ukaže potreba, na pismeni zahtev Ministarstva odbrane, predstavnik Instituta “Džeferson”, može u svojstvu konsultanta pružiti stručnu pomoć Ministarstvu odbrane u realizaciji predmetnog ugovora”. Dakle, u ovom slučaju ugovor kao pisani akt koji bliže uređuje međusobna prava i obaveze koje su ugovorne strane usaglasile, ne daje nam prave informacije o tome šta se zapravo krije iza ove “bespovratne pomoći” naših starih i dobro poznatih “dobročinitelja” sa Zapada.

Upravo ovakvu “pomoć prijatelja” mnoge “demokrate” u Srbiji verovatno pozdravljaju i u njoj ne vide ništa loše, i to iz dva razloga. Prvi razlog je taj što donaciju smatraju plodom svoje “uspešne” politike, a drugi razlog je taj što dokumentaciju koja se nalazi u Vojnom arhivu Srbije zaista treba digitalizovati kako bi se sprečilo njeno dalje gubljenje i propadanje.

Zdrav razum se slaže sa ovim drugim razlogom jer je digitalizacija Vojnog arhiva višestruko korisna, međutim zdrav razum ne može da prihvati, niti može da opravda činjenicu da “demokratski” režim za tu svrhu prosjači novac sa Zapada i omogućava mu nesmetan pristup svim poverljivim i tajnim dokumentima. Neshvatljivo je da u okviru budžeta Republike Srbije, pored tolikog nenamenskog trošenja, nije bilo moguće planirati i izdvojiti neznatna finansijska sredstva u iznosu od 185.000 dolara, koliko iznosi vrednost strane donacije za otpočinjanje procesa digitalizacije.

Međutim, pravo je pitanje da li se ovde radi isključivo o licemerju režima koji ne želi da obezbedi sredstva u budžetu za ovu namenu ili je reč o nekakvim drugim i višim interesima “donatora” zbog kojih je ugovor o donaciji potpisan.

Mač sa dve oštrice

O razjašnjenju svih spornih detalja u vezi sa digitalizacijom, koji bi mogli biti interesantni za javnost u Srbiji, novinar “Velike Srbije” je odgovore pokušao da dobije u Ministarstvu odbrane. Tako smo saznali da je od 36 miliona stranica vojnih dokumenata, do 26. jula 2008. godine skenirano 3,2 odsto ukupnog materijala – arhivske građe koja je skladištena u Vojnom arhivu Srbije. Na naše pitanje koliko je novca utrošeno za ovu namenu, uz obrazloženje da je reč o donatorskim sredstvima, dobili smo odgovor da “Vojni arhiv nema uvid u troškove koji su do sada ostvareni, niti ima specifikaciju troškova za naredni period”.

U odgovoru Ministarstva odbrane se navodi da će troškovi za državni budžet nastati “prestankom donacije (kraj 2008.godine), kada Vojni arhiv treba da nastavi sam sa digitalizacijom i u tom slučaju mogu se očekivati troškovi za: odr žavanje opreme i finansiranje lica koja su angažovana na poslovima skeniranja (2 oficira, 2 lica sa VSS, 3 lica sa SSS i 15 lica po ugovoru o delu ili vojnici na civilnom služenju vojnog roka)”. Kada se sve sagleda, onda donacija od 185 hiljada evra izgleda smešno mala da bi se uopšte i ulazilo u potpisivanje ugovora o donatorstvu i dovodi nas do apsurdne situacije da zbog pomenute sume novca koja će pokriti tek zanemarljiv procenat troškova, donator može slobodno da vršlja po našem arhivu.

Na ovu konstataciju navode i sledeće činjenice. Pokušavajući da dođemo do odgovora ko i kako digitalizuje naše “vojne tajne” i dokumenta koja nose oznake “poverljivo” i “strogo poverljivo”, u Ministarstvu odbrane dobili smo odgovor da lica zaposlena u Vojnom arhivu ne vrše skeniranje građe, već to čine lica angažovana po ugovoru o delu preko Instituta “Džeferson” koja su obučena za skeniranje,uz napomenu da je prethodno izvršena bezbednosna provera, dok je u toku rada organizovan video nadzor i neposredan nador u prostorijama gde se vrši skeniranje. U Ministarstvu su takođe naveli da trenutno na projektu digitalizacije radi 28 lica, ali da se može angažovati 34 lica. Obuku za rad, prema njihovim rečima, sprovode rukovodioci digitalizacije, a finansira se iz sredstava iz kojih se finansirala i nabavka opreme putem donacije. Interesantno da obuka traje najduže jedan do dva dana i da je prolaze samo lica koja se angažuju na skeniranju, dok se usavršavanje vrši uz neposredan rad.

Naravno, ove informacije nisu odgovori na naše pitanje kako se tretira skeniranje, odnosno digitalizacija poverljivih vojnih dokumenata koja se nalaze u arhivskoj građi. Na naše naredno pitanje kome će na kraju biti dostupna baza digitalizovane arhivske građe, dobili smo odgovor da će podaci biti dostupni licu koje vodi referat digitalizacije, zatim licima kojima se po zahtevu, uz primenu propisa, odobri istraživanje. Baza podataka će, kako se navodi u obrazloženju Ministarstva, biti dostupna u skladu sa uputstvom o pristupanju digitalnom delu Vojnog arhiva, a po dobijanju memorijske kartice sa memorisanim obimom pristupa određenoj građi za istraživanje.

Drugim rečima, baza digitalizovanih dokumenata Vojnog arhiva Srbije biće dostupna svakome, pri čemu ne treba uopšte sumnjati u to da će strane obaveštajne službe imati nesmetan pristup svim dokumentima, uključujući i one koji na sebi nose oznaku tajnosti. Uostalom, te iste službe su i do sada imale nesmetan pristup svoj našoj vojnoj dokumentaciji, a ovako digitalizovana baza samo može da im ubrza i olakša posao pretrage željenog dokumenta.

Donator koji će nam doći glave

Najskandaloznije u celoj ovoj priči jeste to što je “dobročinitelj” i “darodavac” donatorskih sredstava za digitalizaciju vojnih dokumenata, zapravo Institut “Džeferson”, institucija iz SAD. Ovaj institut se u javnosti do sada pominjao u više navrata kada je reč o doniranju novca i učešću u reformi sektora odbrane naše zemlje. Primera radi, u martu 2007. godine, po drugi put u toj godini, u prostorijama Instituta za strategijska istraživanja Ministarstva odbrane u Beogradu, održan je “Viši kurs strategijskog i operacionog istraživanja” za pripadnike Ministarstva odbrane i Vojske Srbije. Kurs je organizovao Institut Džeferson uz podršku kanadske ambasade u Beogradu, a predavači su bili strani “stručnjaci”.

Obuka učesnika kursa bazirala se na dva slučaja: “Divlja granica” (borbeni poredak Avganistana) i “Stegnuta pesnica” (vojno-političko donošenje odluka o budžetu za odbranu i vojne strukture).

U julu 2007. godine, predstavnici Vojne akademije i Instituta Džeferson su potpisali ugovor o donaciji vredan 60.000 funti za uvođenje “brzog interneta” u ovu vojnoobrazovnu ustanovu. Kako je javnosti tada saopšteno, “donacija prestižnog naučnog instituta omogućena je zalaganjem britanskih vojnih diplomata”!

Inače, iz govora koji je upravo na Vojnoj akademiji u Beogradu, 11. decembra 2006. godine, pred polaznicima seminara “Menadžment u istraživanju”, održao Robert Mekdugal, ambasador Kanade u Beogradu, mogu se naslutiti namere “zapadnih vetrova”. Gospodin Mekdugal je tada, kao jednu od mnogobrojnih prednosti kooperativnog međunarodnog pristupa nacionalnoj bezbednosti, istakao sledeće: “(…) Globalni pristup takođe omogućava partnerima da razmene iskustva i veštine, da uče jedni od drugih. U tom pogledu, na primer, Kanada je zadovoljna da radi sa vojnim sektorom Srbije tako što će omogućiti treninge u Kanadi, podržavati seminare kao što je ovaj, tako što će voditi razgovore o učešću u mirovnim misijama, tako što će finansirati projekat digitalizacije vojnih arhiva, finansirati velike projekte uništavanja mina i na druge načine (…)”.

Dakle, ovde su potpuno jasne namere zapadno-globalnog pristupa nacionalnoj bezbednosti.

Poslednja aktivnost Instituta “Džeferson” u Srbiji, bila je dodela nagrada za najbolje “lokalne inicijative realizovane u 2007. godini”, koja je 19. jula 2008. godine održana u svečanoj sali Skupštine grada Beograda. Ovu nagradu je još 2006. godine ustanovio Institut “Džeferson”, koji je ujedno i jedan od sponzora. Među članovima ovogodišnjeg žirija za dodelu nagrade, našlo se odabrano društvo, i to između ostalog: Biljana Presnal, direktorka finansija u Institutu “Džeferson” (potpisnica ugovora o donaciji za digitalizaciju), Miljenko Dereta, izvršni direktor “Građanskih inicijativa” i Sonja Liht, predsednica Fonda za političku izuzetnost.

Delovanje Instituta “Džeferson” u Crnoj Gori, zapravo predstavlja ogledalo pravih namera i uloge ove institucije na Balkanu. Dovoljno je naglasiti da Institut “Džeferson” u poslednjih godinu i po dana aktivno učestvuje u svim seminarima koji se održavaju u Crnog Gori, a na temu reformisanja vojnog sektora i propagiranja evroatlanskih integracija.

Primera radi, u martu 2008. godine održan je seminar za predstavnike medija u Crnoj Gori, koji je imao za cilj usavršavanje novinara za oblast evroatlanskih integracija. Na ovom seminaru su učestvovali i predstavnici Instituta “Džeferson” koji su držali predavanje na temu “NATO –partnerstvo i razvoj”. Mesec dana kasnije, u aprilu, u saradnji sa ambasadom SAD u Podgorici je organizovana i spiker tura po svim opštinama na severu Crne Gore, s ciljem informisanja građana o evroatlanskim integracijama. Naravno, jedan od predavača na ovoj “turneji”bio je i predstavnik Institut “Džeferson”. Da stvar bude jasnija, svemu ovome je predhodilo potpisivanje Memoranduma o razumevanju između Ministarstva odbrane Crne Gore i Instituta “Džeferson”. Ovaj dokument je potpisan u aprilu 2007. godine i njime je predviđena pomoć crnogorskim vlastima u procesu reformi i integracija sa NATO paktom. Projekat je finansijski podržala vlada Holandije.

Kakve “evroatlanske aranžmane” u skorijoj budućnosti našoj zemlji pripremaju Institut “Džeferson” i ministar odbrane Dragan Šutanovac, tek predstoji da vidimo. Jasno je da je digitalizacija dokumenata iz Vojnog arhiva Srbije samo jedan od koraka koji predstavljaju ozbiljnu pretnju za nacionalno-vojnu bezbednost naše zemlje.

Izvor list: „Velika Srbije“
Broj: 3270, decembar 2008.





Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
РУШЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
РУШЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

Теорија и технологија преврата

НОВО – КРОТКИ ЛАФОВИ!
НОВИ Антиекуемнистички сајт

НОВИ Антиекуемнистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo