Вести

Kažu da su sva ljudska rođena bića mala, čista, bezgrešna stvorenja. Da kasnije, od reči kojima se hrani njihovo odrastanje, zavisi u kakve će ljude izrasti. Ipak, ta mala rođena bića u porama svog postojanja na svet donesu sadržaj duša svojih roditelja.

Z.D. 04.11.2008

+++

Postojanost dobrih duša mala je svetolost koja obasjava svet. Mnogo više je glume kojom ljudi u svetu pokazuju dobrotu, koju bi rado svojom zvali ali im za to nedostaje istina o dobrom.

Iako u malom dobrota ljudska, kroz veliko pokazuje da brzo uočava razliku između pravog i lažnog.

Glumci se brzo otkrivaju i njihove predstave postaju prazna mimika praznog čoveka. Ljudi brzo primete razliku između istinski dobrog čoveka i lažne čovekove dobrote. Ako to ne primete u prvom susretu, primete ga u desetom.

Samo fariseji, zaljubljenici sebe, ne primećuju da ih je narod razotkrio. Zaboravljaju da su ih njihova dela prošlosti dopratila do sadašnjosti.

Da li se čovek pravi bolji nego što jeste iz razloga što za tim dobrim teži, ali mu to dobro ne polazi za rukom, ili se pravi dobrim da bi bio gospodar dobrote, to može odgovoriti samo čovek koji poteže za dobrim kao što je nekada potezao za lošim.

Teško je čoveku, gospodaru farisejskih vrlina, da se uzdigne iznad sebe i da počne živeti život istine, pokajanja i skromne pobožnosti u čije redove je ušao. Teško je gorostasu uvreda i pretnji da se postidi pred susretom sa blaženim. A blaženo je ime Gospoda i blažene su reči koje nam je On ostavio kao putokaz koji ćemo pratiti dok budemo kroz svoju dušu prolazili i sa upoznatom dušom u svet ulazili.

Gospod je rekao „Niko ne može doći Meni, ako mu ne bude dano od Oca Mojega“ (Jovan 6:65).

Samo nam Bog može pomoći da se dodirnemo sa Njim. Da prelomimo grešnost svog življenja i svojih dela i da se ponovo rodimo. To ponovno rađanje više u sebi ne nosi sadržaj duša naših roditelja, niti nosi teret naših (ne)dela. Ponovno rođeni živimo kroz vrline reči koje nam je Otkupitelj naših života ostavio. U tim vrlinama nalazimo reči koje nas stalno drže u pokajanju, u smirenosti i spremnosti da služimo drugima da bi kraj opslužio nas.

Kada čovek spozna svoju poalost, prezre svoje farisejstvo, kada ga Gospod svojim dodirom dovede pred vrata ponovnog rađanja, u mnogome se razlikuje od čoveka koji sam u dosadi svog farisejstva reši da sebe oproba u veri.

Dodirnut od Boga, čovek pred novim rađanjem prolazi kroz muku koju ima sam sa sobom. U toj muci on po prvi put spoznaje da njegov život nije ono što je trebao da bude. Teško mu je u toj spoznaji. Stidi se pred sobom, pred svojim delima, a stidi se i pred ljudima koji su trpeli njegova nedela. Najviše ga muči misao koliko je ljudi proplakalo pred njegovom silom. Koliko je ljudi njegova sila bacila u bezdan iz kog se oni, za života, neće izvući bez obzira na njegovo pokajanje. Bacivši ih u bezdan, da bi izašli iz tog jada i bez posledica nastavili dalje, njegovo pokajanje je moralo da nastupi odmah po bacanju ljudi u ponor njegove sile. Ko se nije odmah pokajao nad žrtvom onih koje je u žrtve terao, njegovo pokajanje može da služi samo njemu, ali ne i žrtvi.

Ako se on iskreno kaje za sve one koji su zbog njega žrtvama postali, onda put njegovog pokajanja prolazi kroz svakodnevno tihovanje u istini svoje palosti. Pokajani gorostas gubi farisejske crte lica i dobija bore sete, plemenitosti i dobrote.

Pokajani gorostas pravi bilans svojih despotskih dana. Iz tih dana izvlači sva učinjena nedela, iz nedela izvlači imena svih onih po kojima je gazio omamljen silom svog bezverja.

Pronalazi te ljude i traži od njih oproštaj. One koje kao žive više ne može da pronađe oproštaj od njihovih duša traži kroz dela koja će činiti onim malim, pred ljudima ne bitnim životima.

Pokajani gorostas svoje nove vrline ne dobija tako što ih zarađuje na ljudima. Ako tako čini onda nije pokajan, nije ponovo rođen, onda je samo napravio izmenu u svom identitetu, mesto fariseja odlučio da se zove hrišćanin.

I opet samo sebi zabludu čini. Dok je bio farisej, ljudi su ga kroz farisejska dela gledali. Sada kada je hrišćanin, a u istini nije, ljudi ga opet kao fariseja vide.

Ako stekneš vrline samo za sebe, i od tih vrlina daješ samo onima koji će znati tvoje pruženo da opevaju, onda nisi hrišćanin, onda si kalkulator i manipulator.

Kalkulišeš svojom slavom, manipulišeš onima koji su ti verovali.

Ako stekneš vrline tako što si upoznao nemaštinu i one koji u njoj žive, ako im svoje vrline u tajnosti ostaviš pred pragom njihove sirotinje, onda si stekao skromnost Svetog Nikole i opravdao hrišćansko ime.

Ako si hrišćanin, onda glas protiv zalutale braće nećeš dizati kroz zaljubljenost u svoj um, već kroz ljubav prema Bogu i kroz znanje da si u palosti nekada bio i ti.

Ako sudiš, sudićeš samo mislima kroz koje se nadaš da će tako i tebi Bog suditi. Ako sudiš tonom kroz koji ističeš da si ti pravedan a on grešan, onda ne sudiš kao hrišćanin, već opet kao farisej.

Ako u svom životnom prostoru mlatimo rečima „ja sam hrišćanin, ja sam pokajnik, ja sam grešnik“, a pri tom se ne držimo spoznaje svoje palosti, već pričamo o palosti drugih, onda od tih mlatarajućih reči imamo istu korist kao što je imamo kada rukom mlatimo da oteramo nasrtljive muve, a u tom mlataranju ni jednu muvu ubili nismo.

Ako o hrišćanstvu pričamo ili pišemo sprem naše snalažljivosti ili kroz imanje koje nam otvara put da se govornikom i piscem zovemo, a ono što pričamo ili pišemo kod ljudi ne nailazi na prihvatanje već na podsmeh, onda je talenat našeg besedništva isti kao i gordeljiv čovek kada se pred promrzlim ljudima hvali sa svojim skupocenim kaminom, a u kaminu ni dima ni vatre nema.

Danas se ne drži do morala, istine i rada…ne drži se ni iskrena vera. Danas se mnogo drži do svog JA i svog mišljenja. Svi se između sebe ubeđujemo da smo baš mi u pravu. Svađe i netrpeljivosti dolaze nam upravo iz izgovorenih i napisanih reči iz kojih se ne vidi istina već se vidi samo naše visoko mišljenje koje imamo o sebi.

Čemu god da se približimo, brzinom se delimo na dve strane. U tim podeljenim stranama idemo jedni protiv drugih. U toj podeljenosti ne ubeđujemo se vrlinama, već retorikom i veštinom pera u ruci. Rezultati koji ostaju iza naših reči ili naših napisanih reči govore da vrlinu nemamo ni u tome. Tom igrom reči ne postižemo ništa jer protivnik se rečima ne ubeđuje.

Protivnika u koraku možemo zaustaviti samo našim vrlinama. Samo toplom dušom oko koje se skupljaju promrzla srca.

Ako slavu nosiš od proslavljenih dobijenu, onda te narod gleda kao pajaca u koga samo nevina dečija srca veruju.

Ako si takav, narod u tebi ne vidi ni hrišćanina, ni dobronamernika…u tebi vidi veštog glumca i čeka trenutak kada će tvoja uloga sa repertoara biti skinuta.

U rečima koje stvaraš narod ne nalazi rečeno, ne traži suštinu, samo traži reči koje će mu dati pravo da ismeje ono što ga je kod tebe nekad ljutilo, a danas ti se zbog toga smeje.

Najteže je kada nas narod ismeje. Narodno ismevanje uvek govori istinu o nama. Da bi nestao podsmeh sa narodnih usta, naše ponovno rađanje mora biti komad Istine, a ne plan našeg uma.

Sve reči ovog sveta možemo upotrebiti da bi s njima ostavili utisak na one ispred nas, ali ako nemamo stid učinjenog, pokajanje zbog činjenog, ako nemamo iskrenu ljubav prema biću koje smo nekada progonili (a to je čovek), ako nemamo stid zbog ambicija koje smo pratili (a to je vladaj), mi ne koračamo ka Svetlosti već letimo ka noći.

Retorikom se pokajanje ne ostvaruje, poklonima se Bog ne kupuje.

To je samo impuls kroz koji pulsiramo dok smo ovde i slika koju o sebi ostavljamo kada odavde odemo.

Kakvu je sliku o svom saživotu sa nama ljudima Gospod o sebi ostavio?

U tišini svojih usta stajao je na sudu i nije rečima ustajao protiv onih koji su Ga klevetali, ismevali i vređali. Nije Ga ganula ni Pilatova volja da Ga u životu sačuva. Mirno je krenuo putem svoje golgote i žrtve za tu golgotu.

Znalo je to nedužno Jagnje da se Božija istina ne svedoči rečima koje liče na reči progonitelja. Znao je On da sve te reči izlaze iz nemirnog, rasejanog i zatrovanog uma. Da izlaze iz sadržaja duša koje smo rađanjem od roditelja poneli. Da izlaze iz našeg samoljublja. Znao je um, tog nedužnog Jagnjeta, da bez ćutanja i duboke duhovne tišine ovaj svet i ne može da poznaje Boga.

U tišini je to Jagnje i na svet došlo. Njegovo rađanje za svet je bilo neprimetno. Svetlost zvezde primetili su samo mudraci. Svetlim zrakom obasjanog puta pratili su trag svetlosti i došli do rođenog.

Koračajući misionarskim putem propovedao je narodu veru služeći, ne svom umu, već rečima svog Oca.

Kada je zakoračio na put ka narodu, na tom putu je imao najviše neprijatelja. Najviše osude, poruge. Izgovarao je samo reči kojima je trebao da nauči i tom naukom potvrdi Svoje Božanstvo. Jevanđelje nam svedoči da Gospod ni na jednu uvredu nije odgovorio uvredom. Ni na jedno podsmevanje nije uzvraćao podsmehom. Koliko je uvreda primio od Iroda, od Irodovih poslušnika, ali ni jedna uvreda nije Ga izazvla da se i On njima obrati ironičnim, podsmešljivim rečima i nadimcima.

Nije Gospod ćutao iz razloga što nije imao rečitost odbrane. Nije ni iz straha ćutao, već je ćutao kroz snagu najčistije duhovnosti, one istinske sile koja se nosi samo onda kada Boga nosimo u sebi.

U Jevanđelju se ponavljaju iste reči o Njemu „Neće se svađati ni vikati, niti će ko čuti glasa njegovog na raskršćima“.

Zašto se onda mi svađamo? Zašto dižemo isti glas protiv onih koji hoće da nadglasaju Istinu kao što ga dižu i oni protiv nas? Zašto Istinu branimo stavljajući svoje reči, svoje umeće ispred sebe, a od Božijih reči pravimo svoj podsetnik?

Dugi i ponovljeni razgovori osiromašuju čoveka. Neprestalno razmišljanje kako doskočiti protivniku tera nas da izađemo iz svoje duše i prognani sami od sebe više nemamo šta da pružimo ni sebi ni drugima.

Naše ponovljeno pričanje da se borimo protiv onih koji nam Istinu uzimaju prerasta u prazne priče, prazne razgovore čija praznina rasipa i nas i naše vreme. Postajemo govorljivi i površni. U takvom postojanju ostajemo bez vere obmotani zabludom da smo verujući.

Narodni sud posmatra i jednu i drugu stranu. Dive se našoj Istini i zbunjuju se pred njihovom neistinom. Ako razočaramo narod u istini kojoj se dive, strana neistine će iz dana u dan biti sve veća i veća.

Nepravde je danas mnogo. Teško je izbeći uvrede i laži. Ali, ko ih je izbegao, ko se odlučio da ih izbegne, ko je odtrpeo nepravde time je pomogao i sebi i drugima. Tim trpljenjem je ispunio zapovesti Oca nebeskog.

Od progona se nije sačuvao ni Sv.prorok Jeremija, ali se nije branio, nije odgovaro na zlonamerne klevete. Nije sa njima mudrovao, niti se nadmudrivao. Kada se dizala oluja laži on se povlačio u samoću i pred Gospodom puštao iz srca da mu izlaze reči i molitve. U pravdu Božiju je verovao i pravdi se kroz trpljenje, molitvu i hrišćansko revnovanje nadao.

Reči Sv. Proroka Jeremija stoje u Jevanđelju, a živeće u nama ako ih budemo pred sebe i pred protivnike iznosili „Blago duši koja se u ćutanju nada spasenju Božijem“.

Ako se koristimo rečima kroz govor i pisanje, činimo to tako da se u nama vidi iskreno služenje Bogu, da se vidi Bog ispred naših dela, a ne mi ispred Boga i ne sa rečima Njegovim kao oruđem našeg nadmudrivanja.

Istina se ne dokazuje, istina se čuva, po istini se živi i onda kada nam istinu otimaju. Pljačkaše naše istine prepustimo sudu Božijem. Nemoj mi da im sudimo da sud Gospodnji ne padne na našu gordost.

Kada se odupiremo pljačkašima naše istine činimo to sa mislima ka Bogu, sa mislima ka apostolima koji su odano čuvali Njegov lik u svom misionarenju. Kultura i trpljenje bili su plašt na našim apostolima.

Kada spominjemo naše crnorisce, spominjimo ih sa poštovanjem imena koje nose, jer njihova imena oni naslediše od svetih. Ne skraćujmo nasleđena sveta imena u nadimke. Tim nadimcima ne izrugujemo one čija nas dela vređaju, već vređamo onog koji je imenom svojim, delima svojim zaslužio pravo da mu se ime svetim zove.

Ako pričamo i pišemo, činimo to tako što ćemo se držati samo reči Istine da bi ta Istina prešla na one koji zbunjeno stoje između Istine i novotarije. Ako pričamo i pišemo šta radi ta novotarija, prema kome je pogrešila, od koga se ogrešila, udaljićemo se od misionarskog puta. Postaćemo žurnalisti reči rekla-kazala. Oni koji zbunjeni stoje doneće sud da ni jedna strana od stvorene dve nije po reči Istine i po potrebi duše.

Pazimo da ti zbunjeni ne odu nekom trećom stranom.

Z.D. 04.11.2008