logo logo logo logo
Рубрика: Култура, Политика, Актуелно, Религија, Друштво    Аутор: Часлав М.Дамјановић    566 пута прочитано    Датум: 5.12.2008    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

”Жањемо ли ми данас оно што су они посејали?”

Отворена претња Цркви ”лустрацијом” је нечувена и зликовачка. Зашто наша Црква не реагује, на претњу Антихриста?

Часлав М. Дамјановић; 04.11.2008

+++


Претња Цркви ”лустрацијом” превазилази богохулност давнашњег спаљивања моштију и данашњег закатанчивања Светог Саве.

Зашто наша Црква на претњу не реагује?

Претња Цкрви ”лустрацијом” превазилази мржњу и перверзни садизам усташког покоља, па чак и мржњу и још перверзнији садизам ломљења Кичме живом српском народу.

Зашто наша Црква на претњу не реагује?

Претња Цркви ”лустрацијом” јесте нечувена и превазилази све горе наведене страве зато што се не ради о физичком спаљивању Светих Моштију, нити о физичком клању Православаца, нити о физичком зактанчењу Светиње, нити о физичком пребијању Кичме живом Народу – богохулност претње Цркви превазилази све те страве јер циљ најављене ”лустрације” није уништење физичких Светиња – већ уништење Светог Духа и Свете Суштине наше Свете Цркве.

И не само Свете Суштине наше српске Цркве!

Циљ ”лустрације” јесте ликвидација Светог Духа Правог Славља и брисање Светог Духа Правог Славља из сећања!
То значи брисање из будућности и прошлости!

Зато што наметнута ”квази-цивилизованост” будућности може да тавори једино ако не постоји ни помен, ни гроб, ни ломача, и изнад свега, једино ако не постоји нити успомена да је Право Славље Светог Духа икад постојало!
Јер, једном речју, та лажна будућност јесте Антихрист!

Зашто наша Црква на претњу не реагује?

”Као што ђаво са великом сигурношћу зна које су људске слабости па их експлоатише до бесвести”, тако су и комунисти и Ватикан, ђаволови шегрти, ”знали да ако сруше СПЦ – српски народ је пао – њихов паклени план је да разоре српско духовно биће уништењем вере у Бога!”

Као и увек до сада, и као и увек од сада, Свети Дух Правог Славља преживеће и поразиће Антихриста, али… чињеница да наша Црква не реагује на претњу може се објаснити једино закључком да наша Црква, онаква каква је данас – већ није више послужитељ Правог Славља Светог Духа.
Према томе… како је наша Црква узурпирана?

Узурпирана је дуготрајном здруженом политичко-полицијском и идеолошко-васпитном тајном акцијом чији циљ није никакво ”сестринско зближавање” нити ма какво ”покрштавање” – циљ здружене акције је раскрштавање од Славља Светог Духа – јер је Антихристов циљ – Антихристијанизација.

Од црвених до белих таблица

По завршетку јесењег СА Сабора медији су преплавили јавност скарадним фотографијама појединих владика пред вратима ”најотменијих” београдских кафића и ресторана у паузама Сабора, покушаја појединих владика да излазе и улазе у Патријаршију непримећени на мала врата да би се сакрили од папараца и јавности, о најскупљим луксузним аутомобилима на патријаршијском паркиралишту… и слично томе – све саблажњујуће скарадно.

Иако је такво скарадно извештавање свакако и део организоване режимске злонамерне кампање, истоветне комунистичким партијским кампањама, да се понижењем Сабора понизи и Црква као таква, јер је очигледно да је у извештавању недостајало ма какво поштовање за Цркву, и да се извештавало са тоталним неразумевањем Вере и Цркве – ипак, пад у залуђеност савременом глупачком хистеријом за сензационалистичким главни је разлог скарадног извештавања.

Али, сензационалност је била чињенична – поједине владике јесу фотографисани пред вратима ”најотменијих” београдских кафића и ресторана, најлуксузнији аутомобили појединих владика јесу фотографисани на паркингу Патријаршије у току Сабора!

Међутим, из озбиљнијег дела извештавања, иако нипошто не онако озбиљног какво би Црква морала да заслужује, произашао је закључак да се већ приликом освећења отварања СА Сабора призивањем Светог Духа у светој капели Стефана Немањића испоставило да су митрополит Амфилохије и његова група владика у мањини. Иако је нејасно да ли је призивање Светог Духа уопште одржано, јасно је да су митрополит Амфилохије и група владика, схвативши да су у мањини, били принуђени да одустану од избора новог Патријарха, и да је због истог разлога, упркос вербалном шиканирању, изостало навелико ”спомињано” присилно ”пензионисање” владике Артемија, које је уствари лицемерно ублажена формулација ”рашчињења” којим му митрополит Амфилохије већ одавно прети.

Сукоб владика на СА Сабору можда најдрастичније илуструје један од доцнијих извештаја да је митрополиту Амфилохију, ”који је досад важио за главног кандидата постало јасно да не може наслиједити патријарха Павла јер би дошло до тешког раскола у Српској православној цркви. Против њега је свештенички босански лоби који предводи владика Качавенда који никада неће признати Амфилохија као патријарха”!

Пошто Свети Синод није нашао за сходно да оспори ове медијске закључке, и пошто исти нису оспорени нити званичним Саопштењем СА Сабора – њихова веродостојност се према томе може узети здраво за готово.
Од завршетка СА Сабора до данас два медијска догађаја доминирају по својој важности. Први је ”Блицов” напис поменут у претходном наставку, ”На прошлом Сабору СПЦ супротстављени ставови доминирали” – ”Млађе владике за лустрацију и у Цркви” (Aутор: ”Екипа ”Блица”, ”Блиц” 11/16/ 2008.), којим се Цркви прети ”лустрацијом” – претња на коју Црква није реаговала! Други је прослава манастирске славе у светим Дечанима којој су, уз многе друге, чинодејствовали митрополит Амфилохије, викарни владика Теодосије, кога је владика Артемије отпустио, и сам владика Артемије, под чијом би искључивом надлежношћу требало да буде и манастир Дечани.
Напис о слави у Дечанима објављен је под насловом:

”Амфилохије: Одлуке Артемија ван снаге”

Том приликом је, између осталог, цитирана и изјава митрополита Амфилохија у вези ”случаја Артемије”:

”Ово питање је у последње време изазвало много недоумица, размирица, нарочито однос између епископа рашко-призренског Артемија и братства манастира Дечани. Хвала Богу, и то је решено. Владика Теодосије и даље остаје викарни епископ и игуман манастира Дечани. Све одлуке које је раније доносио владика Артемије, уз његов пристанак, стављене су ван снаге, и он се обавезао да ће храмове и објекте комисијски прихватити у литургијску и употребну функцију”, ”казао је митрополит”, и између осталог закључио ”да је стављање одлуке Артемија ван снаге” – ”потврда да је Косово и Метохија саставни део Србије а црква део СПЦ”. (”Амфилохије: Одлуке Артемија ван снаге”, Мондо, 17. новембар 2008. 08:37)

Неколико дана доцније, приликом приликом посете министра културе г. Брадића манастиру Грачаница владика Артемије је изјавио:

”Ко ратује са живима можда и добије битку а они који су ратовали са мртвима, рушећи гробља, сигурно ће изгубити и не могу имати срећну будућност”.

Чудна је ова изјава владике Артемије.
Знајући га за мудрог и заиста Божијег послужитеља поставља се валидно интелектуално питање да ли се ”добијање битке оних који ратују са живима” на супрот онима који ”ће изгубити битку у рату са мртвима” односи искључиво на Шиптаре и антисрпске ”међународне факторе” или можда владика Артемије алудира на неправедно политичко шиканирање и њега лично, и његове законите епископије, па чак и целокупне наша Цркве и саме духовне суштине Православља?

Да не би било забуне, и да би се предупредило евентуално злонамерно коришћење претходног пасуса за клеветање, важно је нагласити да ово није никаква тврдња нити инсинуација – већ питање!

Међутим, пошто се суштина импликација раније наведене изјаве митрополита Амфилохија и ”Блицове” претње ”лустрацијом” на известан начин укрштају – пре него што се пређе на суштинску импликацију митрополитове изјаве, осврнимо се прво на оне површне, очигледне импликације.

Пошто је извештено да су митрополит Амфилохије и група владика који си су уз њега били у мањини на СА Сабору, поставља се низ питања:

Да ли је ”решење” које саопштава митрополит Амфилохије да су ”све одлуке које је раније доносио владика Артемије, стављене ван снаге”, и то ”уз његов пристанак” – заиста одлука Сабора?
Да ли је то ”решење”, онако како га је формулисао митрополит – можда супротно тежњама већине владика израженим на Сабору?

Уколико је владика Артемије уопште дао ”пристанак”, да ли је можда његов ”пристанак” заправо изнуђен?
Да подсетимо: медији су известили да је на СА Сабору владика Артемије прошао кроз вишечасовно ако не и вишедневно ”вербално шиканирање”! Према томе, ако је пристанак изнуђен поставља се питање да ли ико унутар наше Цркве има право да шиканира и изнуђује?

Наглашавам – сва ова питања су претпоставке – нису никакве тврдње, нити инсинуације већ једноставно питања! Ово је такође наглашено да би се предупредило злонамерно клеветање!

Међутим, без обзира да ли је ”пристанак” можда изнуђен, поставља се питање зар није стављање ”ван снаге” одлука надлежног владике у његовој епархији, у овом случају владике Артемија, супротно црквеном Праву, Уставу, па чак и Моралу?

Према томе, валидно је питања – не тврдња него питања – да ли је ”решење” о којем говори митрополит Амфилохије можда његова лична одлука? Ако је тако, пошто је Његова светост Патријарх још жив, да ли митрополит Амфилохије уопште има право на такве одлуке? Јер… да ли би митрополит Амфилохије, чак и да јесте Патријарх, ако се држи Црквеног Права, Устава и Канонског Морала имао уопште право да ставља ван закона одлуке надлежног владике у његовој епископији?

Када се узму у обзир давнашња претња митрополита Амфилохија да ће ”рашчинити” владику Артемија, и процуреле вести да ће владика Артемије бити принуђен да се ”пензионише”, и истовремене вести да владика Артемија не намерава да се пензионише – онда се намеће логична предпоставка да је ”пристанак” владике Артемија можда или изнуђен или је измишљотина…

По речима митрополита Амфилохија у питању је било ”много недоумица” и ”размирица”! Којих ”недоумица”? ”Размирица” између кога? Иако код оданих црквених послужитеља ”у Цркви не постоји никакав дуализам и ствари су јасне: или смо у Цркви или, пак ван Ње!” (Јереј Саша Петровић, ”Одбранимо богослужбени поредак у Цркви”.

Парох храма Св. Николе, Омаха) – а пошто владика Артемије није доносио одлуке ни због каквих политичких него искључиво верских, па према томе искључиво црквених разлога, заправо је саблазна митрополитова дефиниција да је срж проблема био ”нарочито однос између епископа рашко-призренског Артемија и братства манастира Дечани”! И још је саблазнији његов закључак ”хвала Богу, и то је решено. Владика Теодосије и даље остаје викарни епископ и игуман манастира Дечани”!

Пошто је ”братство”, на челу са викарним епископом Теодосијем отказало послушност своме предпостављеном владици Артемију, па чак у име тог отказивања послушности и претукло помоћника владике Артемија, што митрополит Амфилохије не налази за сходно да чак и спомене, и пошто се ”братство” бави искључиво политичким послом сарадње са бесправним властима на Косову и политичком пропгандом против свог предпостављеног владике – очигледно је да је ”братство” на челу са викарним епископом Теодосијем стварни отпадник!

И то не само канонски па према томе и јеретички отпадник – тиме што одбија послушност – већ и политички узурпатор – а митрополит Амфилохије се захваљује Богу што ”владика Теодосије и даље остаје викарни епископ и игуман манастира Дечани”!

Иако је то очито захвалност политичара, ипак, недостојно је црквеног великодостојника да се захваљује Богу на неправди!

И тако, пошто су све праведне ”одлуке које је раније доносио владика Артемије, стављене ван снаге”, и то ”уз његов пристанак”, митрополит Амфилохије нам каже да се владика Артемије ”обавезао да ће храмове и објекте комисијски прихватити у литургијску и употребну функцију”! Чудно је да је у медијима одмах изражена сумња да СА Синод није у стању да створи довољно објективну комисију која би требало да контролише ”објективност” рада комисије коју помиње митрополит Амфилохије!

Међутим, врхунац скрнављења истине је формулација митрополита Амфилохија из које испада као да је владика Артемије натеран да се ”обавеже” да прихватити ”храмове и објекте у литургијску и употребну функцију” и то ”комисијски”!

Па владика Артемије је зато и отпустио викарног епископа Теодосија – зато што су он и ”братство” одбили послушност!

Викарни епископ Теодосије мора да се ”обавеже” на послушност – не владика Артемије! Зар то не значи да је црквена Правда претворена у ћеф?

Али… пошто ћеф није црквени него политички нема потребе трошити простор на остале преступе Дечанског ”братства” на челу са викарним владиком Теодосијем – на коришћење Дечана за политичку пропаганду, па чак ни на физичко пребијање… јер све је то детаљно документовано. Нема потребе не само зато што је то свима добро познато, и не само зато што је очигледно да је митрополит Амфилохије охоло (али и безумно) понизио ауторитет и СА Сабора и Синода, па чак и ауторитет саме Цркве, него зато што све заједно можда указује – не доказује – него можда указује – на митрополитову могућу тенденцију да своју позицију вршиоца дужности патријарховог заменика користи на диктаторски начин!

Напомена дежурним клеветницима – можда указује на могућу тенденцију!
Међутим, оно што је заиста суштинско у изјави митрополита Амфилохија открива се тек у закључку његове наведене изјаве.

Суштинско је зато јер сугерира могући одговор на питање ко заиста води ”субверзивни рат” унутар Цркве! Па пошто је ”Блиц” формулисао ”субверзивни рат” као један од пресудних разлога за ”непходност лустрације”, покушаћемо да бар начнемо питање ко заиста води ”субверзиван рат”, заправо ко заиста узурпира СПЦ?

Наравно, пошто ће то питање бити начето из перспективе Православља и бранилаца Православља текст ће и даље бити прекидан напоменама дежурним клеветницима!

”Блицов” ”Субверзивни рат”

У поменутој изјави је наведено да је ”између осталог” митрополит Амфилохије закључио да је ”стављање одлуке владике Артемија ван снаге” – ”потврда да је Косово и Метохија саставни део Србије а црква део СПЦ”. (”Амфилохије: Одлуке Артемија ван снаге”, Мондо, 17. новембар 2008. 08:37)

Упитајмо се зашто би за ма кога ко је при здравој памети и чистој свести и савести ”стављање одлука владике Артемија ван снаге” значило потврду ”да је Косово и Метохија саставни део Србије а црква део СПЦ”?

Сомнабулност овакве тврдња била би логична једино ако су рашко-призренска епископија и њен правоснажни владика Артемије некакви отпадници од СПЦ који су јој одбили послушност и који су самовољно иступили из СПЦ и из државе Србије и приступили некој другој држави и некој другој цркви!?!

Пошто је свакоме ко је при здравој памети и чистој свести и савести јасно да је безпоговорна чињеница да рашко-призренска епископија на челу са њеним правоснажним владиком Артемијем није иступила из СПЦ и да делује за добробит и СПЦ и државе Србије – и пошто је безпоговорна чињеница да се рашко-призренска епископија на челу са њеним правоснажним владиком Артемијем истинито држи канонских прописа СПЦ – логично је према томе да закључак митрополита Амфилохија може да се интерпретира као – клевета!

Напомена дежурним клеветницима – може да се интерпретира! Као каква клевета? Наравно као политичка клевета!

Зашто политичка? Зато што је стварни смисао тврдње митрополита Амфилохија, бар онако како је цитиран – уистину тврдња да је црква на Косову и Метохији постала поново ”саставни део СПЦ” и ”саставни део Србије” тек ”стављањем ван закона свих досадашњих одлука владике Артемија”, и тек прихватањем ”обавезе” од стране владике Артемија, и то уз ”његову сагласност”, да ”храмове и објекте комисијски прихвати у литургијску и употребну функцију”!

Пошто се то недвосмислено односи на ”прихватање” управе викарног владике Теодосија у манастиру Дечани логично је закључити да митрополит Амфилохије можда сматра да тек поништење отпуштања владике Теодосија, и тек то ”прихватање” управе викарног владике Теодосија враћа пећко-призренску епархију у ”део СПЦ” и у ”део Србије на Косову”!

Сходно томе логично је предпоставити да можда митрополит Амфилохије не сматра ни Грачаницу нити њеног правоснажног владику Артемија ”делом СПЦ” и ”делом Србије на Косову”!

Напомена дежурним клеветницима – логично је предпоставити да можда!
Према томе и сходно томе логично је предпоставити да можда митрополит Амфилохије наставља да сматра правоснажног владику Артемија на челу правоснажне пећко-призренске епископије – рашчињеним!
Напомена дежурним клеветницима – логично је предпоставити да можда!

Такође је према томе и сходно томе логично предпоставити, прво, да можда док се не дочепа патријаршког трона митрополит не може и да de facto рашчини владику Артемија, иако је питање да ли би по црквеним канонским правилима могао то и онда да учини, и друго, пошто су отказивање послушности од стране викарног епископа Теодосија свом предпостављеном владици, пребијање помоћника владике Артемија од стране дечанског ”братства” које мора да је било уз знање па вероватно можда чак и у режији викарног епископа Теодосија, а према томе и онога ко га подржава у непослушности – јер ни митрополит Амфилохије нити Синод под његовом искључивом контролом не налазе за сходно чак ни да спомену пребијање – и пошто је делатност ”братства” под руководством викарног епископа Теодосија претворила Дечане у истурени политичко-пропагандни центар за додворавање петоколонашког београдског режима бесправним властима на Косову и политички ”говор мржње” против свог предпостављеног владике Артемија, и ”говор мржње” против стварних интереса СПЦ на Косову – и чак прихватање албанске пропагандне кампање да црквена и културна баштина на Косову није српска него некаква измишљена византијско-албанолошка – зар све то не изгледа као да безпоговорно потврђује закључак да је можда став митрополита Амфилохија према владици Артемију заиста ништа друго до можда – политичка клевета?
Напомена дежурним клеветницима – логично је предпоставити да можда!

Ко се са киме обрачунава на овом мегдану? Владика Артемије стоји на начелу историјске истине да је ”Косово Србија”!

И иако то није јавно вокализовао, он стоји на тој историјској истини пре свега зато што је то Божија Истина – зато што је духовна суштина Косова бедем Светосавља, и да зато што је духовна суштина Светосавља да је зато бедем Православља, јер је духовна суштина Православље бедем Хришћанства.

На супрот владики Артемију стоји Митрополит Амфилохије, који тврди – ”Косово је Црна Гора”!
Поред осталих громогласних црквених звања, митрополит је закићен чак и титулом ”егзарха пећког трона”, а такође и дипломама, докторатима па чак и ”звањем експерта”! Без обзира да ли су све ове титуле стварне, и без обзира да ли на неке од њих заиста има право, и без обзира колико су можда рекламерске као на пример небулозна квази-нтелектуална титула ”експерта” некакве ”експертске групе”, и без обзира да ”Господ није за ширење Истине имао за критериј дипломе већ нелицемерна срца апостола својих” – на супрот владики Артемију, који тврди ”Косово је Србија” – тврдња митрополита Амфилохија да ”Косово није Србија” спада de facto у категорију злобних инсинуација да Немањичка косовска баштина није српска!

Пошто се такве небулозне тврдње идентификују са петоколонаштвом режима постављеног од стране антисрпских такозваних ”међународних фактора”, јасно је да се на једној страни ради о скромном црквеном послужитељу, владики Артемију, који се бори за историјску и Божију Истину, а да се на другој страни можда ради о охолом узурпатору који можда изванредно вешто сакрива свој рушилачки и раскољнички рад иза недоумних фраза попут оне да би они ”који Амфилохијев авантуризам проглашавају опаснијим од зуба времена који нагриза светиње” требало да, по речима митрополита Амфилохија ”једном живну и пробуде се и виде на који начин се односе према Цркви као градитељки векова” јер су њихови ставови, по његовим речима, ”дефинисани у доба комунизма”! (В. Поповић, ”Конзерватори некрофили и митрополит дилетант”, АЛО, 11/29/2008.)

Напомена дежурним клеветницима – можда, можда!

Међутим, у питању заиста јесу авантуризам и дилетантизам јер је заправо Ватикан ”градитељ” некаквих бсемислених људских ”векова”!

”Путник сам и гост на овој земљи… Та визија замагљена је у наше време; то осећање стварности је утупљено… Заборавили смо да смо путници, па никог и не питамо за пут, него смо направили огљиште на сред пута…

Заборавили смо да смо гости… У Библији сви су путеви набројани: пут свети и пут несвети, пут прави и пут криви, пут истине и пут лажи, пут правде и пут неправде, пут милости и пут пакости, пут спасења и пут пропасти, пут деце Божје и пут противника Божјих…” (Николај Велимировић, Речи српском народу кроз тамнички прозор)

На супрот Ватикану, Православна Црква је послужитељ Хришћанске Вере у Божији Дух који је Градитељ Вечности – не векова – него Вечности! То наизглед несхватање Духовне суштине Православља, најблаже речено, можда указује на теолошки дилетантизам митрополита Амфилохија, и можда на неуко подређење Ватиканској Установи да Црква није послужитељ Вечитог Светод Духа него градитељ минорних људских векова – што, ако је тако – можда указује на његов заправо политички авантуризам који он можда сакрива иза бомбасте демагошке тврдње да је све оно што му не одговара ”дефинисано у доба комунизма”?

Напомена дежурним клеветницима – наизглед, можда, можда, ако је тако, можда, можда, знак питања!

Дакле… пошто по свему изгледа да су и служење владике Артемија и служење Цркве Вери у Божију Истину суочени са квази-интелектуалном, демагошком фарсом маскираном као да је одлучивање у име теолошких начела, и пошто та фарса јесте ”дефинисина у доба комунизма” – јер се ради искључиво о политичком клеветању – а пошто је очигледно да је и претња ”лустрацијом” такође мотивисана искључиво политички – то значи мора се начети одговор на кључно питање:

”Жањемо ли ми данас оно што су они посејали?”

Ко су то ”они”? Пошто су ”садашња дешавања у србској цркви највећа саблазан за већ саблажњен и збуњен народ у новијој србској историји” (Јереј Саша Петровић, ”Одбранимо богослужбени поредак у Цркви”. Парох храма Св. Николе, Омаха) ”они” су они који су заиста ”дефинисани у доба комунизма”, јер су ”они” ти који су заиста ”саблазан”, која, најблаже речено, паралише и савест српске Цркве и савест српског народа!

”Они” који су ”дефинисани у доба комунизма” наставили су оно што је, да искористимо речи професора Владимира Димитријевића, ”анти-историја Срба” започета ”те несрећне 1918.” којом је ”у првој Југославији порушено много од оног што су зидали светородни Немањићи кроз теодулију – службу Богу свих, од краља до себра”!

”Они”, претходници оних који су ”дефинисани комунизмом”, као и данашњи настављачи оних који су ”дефинисани комунизмом”, никад нису схватили нити ”светородну” праведност Немањиштва, нити да српски ”православни циљ није Велика него Висока Србија”! (Владимир Димитријевић, ”Зашто плаче Свети Сава?”, ПравослављеДанасИнфо, преузето из зборника текстова, ”Светило”, 2003 стр. 426-432)

Православна Србија ”висока” духовно – Православна Србија ”висока” праведно – тај бедем Правог Славља Хришћанства јесте баш оно што је одувек било и што данас наставља да је на нишану:

”Црна-црквена хроника” јесте хронологија започета 1918. године стављањем српског светосавског Правог Славља у инкубатор мржње, настављена прво Ватикановим Конкордатом а затим усташким покољем, онда полицијском, политичком и доктринском здруженом завером Титове антисрпске диктатуре и Ватикана, настављеном током Милошевићевог режима, која је најзад сазрела у пост-милошевићевском режиму у узурпацију СПЦ и отворени насртај на Свети Дух ”Високе” Србије – све зато да би Ватикан тако уништио бедем Правог Славља Хришћанства.
Имајући ово у виду, врло је чудна тврдња некадашњег министра Правде Србије, Владана Батића, у његовом напису под насловом ”Сумрак богова”, који је реакција на СА Сабор, али који се, обзиром на датум објављивања, може сматрати и реакцијом на ”Блицову” претњу ”лустрацијом”:

”Најпре је постало јасно да је пропао покушај пуча у најстаријој институцији српског друштва – СПЦ. Неколико пуковника Удбе у ствари су написали молбу патријарху Павлу којом он наводно тражи да се повуче са трона. Јасно је да су му потом заврнули већ онемоћалу руку и натерали га да потпише нешто што никад нико није видео. Када је покушај преврата пропао, онда је главни од њих” –”главни” од ”неколико пуковника Удбе” – ”по оној древној да се злочинац увек враћа на место злочина однео патријарху ново писмо у коме он сада опозива наводно раније дату оставку. Да ова браћа по Бруту и КГБ поднесу оставке, није им пало на памет.” (Владан Батић, ”Сумрак Богова”, Извор: ”Блиц”, 11/21/2008.)

Дакле бивши министар Правде, који је свакако добро упознат са закулисним мисијама Удбе, сумира СА Сабор као покушај пуча ”неколико пуковника Удбе” који су прво присилили онемоћалог патријарха на ”потписивање” изнуђене изјаве а онда на ”опозив” изјаве коју ”никад нико није видео”!?!

Зна се тачно где Његова Светост Патријарх обитава.
Зна се тачно да су посете Патријарху строго ограничене на врло узак круг оних којима је дозвољено да га посећују.
Зна се тачно ко су те исте личности.
Зна се тачно да су те исте личности чланови Синода…

Зар није онда логично предпоставити да можда бивши министар Правде сугерира да су Синод, Патријарх, па самим тим и спровођење одлука СА Сабора под контролом ”неколико пуковника Удбе”?

Под насловом ”Душмани хтели живог Павла да сахране”, из изјаве владике Василија Качавенде поводом градске славе у Бијељини, испада као да је бивши министар Правде у праву:

”Мислили су појединци, душмани овога свијета, послије бурних дана које смо имали на Светом архијерејском сабору, да је распад у Српској православној цркви. Ми смо се учврстили и нисмо дозволили да душмани овога свијета живог сахране нашег духовног оца, нашег најсветијег оца и патријарха нашег Павла.” (”Душмани хтели живог Павла да сахране”, Р. Лончар, ”Вести”, 11-23-2008.)

Пучисте бивши министар Правде назива ”Удбиним пуковницима”. Владика Василије назива их ”душманима”, и оптужије их да им је циљ ”распад Српске православне цркве”!

”Распад” је врло прецизан појам. ”Распад” није ”раскол” – ”распад” јесте ликвидација!

Mедији све чешће помињу инфилтрацију Удбе у СПЦ. Чак се и у поменутом напису ”Блица” каже да је ”лустрација” ”неопходна” јер ”једноставно, део владика не жели да црква и даље има проблеме због хипотеке прошлости”.
Зар хистеричан идеолошки обрачун епископа Добријевића са стварним Православцима у Аустралији, које он с мржњом проглашава ”четницима” – није политички обрачун у име политичке ”хипотеке прошлости”?

Чињеница је да је тенденција и у аустралијској епископији, али и у осталим заграничним митрополијама, преплављивање политичким свештенством! Чињеница је да су и у избеглиштву и у отаџбини уџбеници веронауке за основне и средње школе, као и програми за богословске и теолошке школе и факултете потпуно извитоперени! Чињеница је да је Света Литургија не само извитоперена, него и да је и из образовања деце и будућих свештеничких кадрова истребљено Светосавско Православље! И најзад, чињеница је да Црква као таква толерише хистерију идеолошког обрачуна епископа Добријевића; толерише бруталне физичке нападе тог новог политичког свештеничког кадра на Косову, у Србији, у Аустралији; толерише политизирање Цркве; толерише увлачење јереси у црквено Вјерују и богословске теолошке програме; толерише погибељно додворавање екуменизму и Ватикану – да споменемо само неке од елемената које Црква толерише… или… које је Црква принуђена да толерише?

На овим чињеницама заснива се то основно питање ”Жањемо ли ми данас оно што су они посејали?” Оно што су посејали ”они” који су ”дефинисани у доба комунизма”? Жањемо ли данас ”жетву” стварног ”кукоља” који је ”посејала” стварна ”Хипотека прошлости”?

Није уопште претерана предпоставка да су генерације које је Удба инфилтрирала у СПЦ данас сазреле у црквене великодостојнике, свештенство, професоре богословије, програмере теолошког васпитања, верске критичаре, министре вере, претседнике верских комисија, свештеничких удружења, уреднике црквених издавачких предузећа… сазрели у отаџбини и иностранству.

Није никаква тајна да је Удба поставила патријарха Германа као ”свог патријарха”. Није никаква тајна да је Удба преко Ватикановог утицаја на ФБИ и његовог утицаја на америчко судство ”сломила кичму” Светосавском Православљу чија је једина Црква била у слободном избеглиштву!

Удба и Ватикан нису ништа препуштали случају. Као што ђаво зна људске слабости и експлоатише их до бесвести, тако су и Удба и Ватикан, ђаволови шегрти, знали да ако успеју да сруше СПЦ – српском народу ће коначно бити сломљена Кичма!

Чињеница да је паклени план стварне ”Хипотеке прошлости” покушај да се разори српско духовно биће уништењем вере у Бога није никаква тајна – зашто нас онда ”Блицов” наквалификовани ”верски аналитичар” саблажњује бласфемијом да ето, ”нико не може са сигурношћу тврдити када је и ко радио за тајне службе”, и да ”није сасвим коректно из данашњег угла пресуђивати о некоме у прошлости” јер наводно ”треба имати у виду цео контекст, друштвену атмосферу и репресију”?

Зашто, када ”контекст” није никаква тајна?
Црква срља у раскол а раскол је пречица у ”распад”!

А ”распад” је заправо ликвидација коју је планирала и данас докрајчује стварна ”Хипотека прошлости” која је заиста ”дефинисана” много раније од постављања комунизма на власт, али која је ”у доба комунизма” почела да води стварни ”субверзивни рат” узурпацијом која данас царује нашом Црквом!

Часлав М. Дамјанови, 04.12.2008





Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
Писанија Грешног Милоја
Проф. Др. Миодраг Петровић

Проф. Др. Миодраг Петровић

КРОТКИ ЛАФОВИ!
Антиекуменистички сајт

НОВИ Антиекуменистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo