Вести

Оволико ме невирају ови из новинар.де

Већина нас, обичног света, види и схвата да Игнатијева прича нема везе са Православљем. У разговору са неким духовним чедима Тасиним, увидео сам да и они то увиђају, а на питање: ”Па зашто онда нико не реагује на то?”, немају одговор. ”Зашто Таса (Атансаије Јевтић) не реагује на јеретичка учења?” – е тек на то немају одговор. А одговор је тако очигледан…

извор: ИХТУС, Православни форум, новембар 2008

***

Сећамо се сви Тасиног предавања у Крагујевцу, прошле године на Крстовдан. Тада га је неко из публике питао о учењу о души. Таса је, по писању Еврујем сајта, рекао нешто овако:

Цитат:
”На питање о смртности, односно бесмртности душе, владика Атанасије је одговорио, да све што је створено, по својој природи смртно је, али није смртно по вољи Божијој, а поента је да душа, по вољи Божијој, није смртна. И није много битно шта о томе говоре професори Богословског факултета.” (http://www.verujem.org/teologija/atanasije_neponovljivi.htm)

На аудио снимку Таса се позива на још на светог Атанасија Великог, наравно, цитирајући оно што му одговара. Но, идемо редом. Има неколико верзија јереси о смртности душе. Оригинална верзија је она коју проповеда Змијулас титуларно-пергамски и беспаствени и његов пророк Игнатије, а она гласи: пре него си се родио – ништа, после смрти – опет ништа. Дакле, ником ништа, душа умире са телом.

Другу верзију су измислили разни пролонгатус Игнатиус-ијевци, и те варијанте гласе: смртна по природи, а бесмртна по благодати.

И на крају, од Тасе смо сазнали и трећу варијанту: смртна по природи, а бесмртна по вољи Божијој.

А да ли је тело човеково смртно по природи или по вољи Божијој, питамо се ми, обични верници? Јер, свети Оци, као што нам је лепо њихово учење изложио ава Јустин у својој ”Догматици”, јасно праве разлику између душе и тела и њиховог стварања. Дакле, ако су и тело и душа смртни по природи, а бесмртни по вољи Божијој (надам се да не тврде да је нешто смртно по вољи Божијој?!, мада тако произизијулази из њиховог учења), онда је јасно да деле исту судбину, тј ако тело умире после греха, онда умире и душа. И опет се враћамо на изворно змијолошко учење, без обзира што ”није много битно шта о томе говоре професори Богословског факултета”, јер му дође исто.

Вратимо се сада Тасином позивању на светог Атанасија. Таса, као и остали змијолози, вади из контекста овај део из списа светитеља:

Цитат: ”Као биће саздано човек је по природи (κατά φΰσιν) био пролазан, крајан, коначан; а да је остао у божанском добру, он би благодаћу Божјом остао бесмртан, непролазан.”
Али, само пар страна даље, светитељ о души каже:

Свети Атанасије Велики, Против идола: 33. Да је душа створена бесмртна, то треба да увидимо из црквеног учења како бисмо тиме поткрепили оповргавање поштовања идола. Јер, познавању душе приближићемо се кроз познање тела и кроз сагледавање разлике између тела и душе. Наиме, пошто је душа другачија од тела, а да је тело по природи смртно, сходно томе душа мора бити бесмртна јер није налик на тело. И опет, ако душа, као што смо показали, покреће тело, а њу саму не покреће неко други, може се закључити да душа саму себе покреће; па и након полагања тела у земљу, она и даље покреће саму себе. Јер, није душа та која умире, него умире тело зато што се она од њега одваја. … Јер ако је живела животом изван тела и док је била сједињена са њим, тим пре ће живети и после смрти тела и њен живот неће престати, јер таквом ју је саздао Бог кроз Свога Логоса, Господа нашега Исуса Христа. Због тога се, дакле, она сматра бесмртном и вечном, јер и јесте бесмртна. …Јер, као што су своје мисли одвратили од Бога, те су богове начинили од оних ствари које то нису, тако и ум своје душе могу узвисити и изнова се вратити Богу. Могу се вратити ако одстране прљавштину сваке жеље у коју су се оденули и ако се толико очисте да нестане све што је туђе њиховој души, те покажу душу онаквом какава је створена, да би тако у њој могли видети Логоса Очевог, по чијем образу је она најпре и била саздана. Јер, човек је саздан по образу Божјем и створен је по Његовом подобију, како вели и божанско Писмо, говорећи у име Бога: Начинимо човека по својему образу и подобију (Пост. 1,26).

Наравно, змијологија и почива или на извртању Светог Писма и светих Отаца, или на њиховом селективном цитирању. Подсетимо се још једном православног учења по овом питању, из уста једног од највећих православних догматичара (оканимо се ових ”факултетских”, као што и Таса саветује), Светог Јована Дамаскина:

Цитат: Душа је суштина (ουσία) жива, проста, бестелесна, по својој природи невидљива за телесне очи, бесмртна, мислећа и разумна, безоблична (ασχημάτιστος), служи се органским телом и даје му живот, и узрастање, и осећање, и силу рађања; ум (νους) припала души не као нешто туђе њој него као најчистији део њен, јер што је око у телу то је ум у души. Душа је, даље, слободна, има способност хтења и делатности (Φελητική τε και ενεργητική); она је променљива, то јест променљива с обзиром на вољу, јер је створена. Све је то душа по природи (κατά φΰσιν) добила од благодати Створитеља.

Дакле, није по природи смртна, а бесмртна по овом или оном, већ је бесмртна ПО ПРИРОДИ ОД БЛАГОДАТИ Божије.

ПО ПРИРОДИ ОД БЛАГОДАТИ, ово је православно учење и не дајмо им ни јоту да га промене. Нити ово, нити било које друго учење, или богослужење.

Још је Таса на том предавању рекао:

Цитат: У одговору на једно питање, владика Атанасије је категорички демантовао да је на београдском Православном богословском факултету укинута православна догматика. Рекао је да је то обична клевета. Ако није укинута, како онда ”није битно шта причају професори богословског факултета?” Можда су си ставили авину Догматику на листу књига, али чињеница је да се Догматика полаже по

Игнатијевим=Змијуласовим=папским=Њу-ејџ небулозама, које и Таса здушно подржава. Ко одговори, по авиној Догматици, да је душа бесмртна, ома пада испит. Па ти види, душо, ош учити по ави или мени.

Него, дедер да проверимо Тасину изјаву да је клевета да је са БФ избачена православна догматика, па да одлучимо да ли да верујемо Таси, или својим лажљивим очима. На сајту Богословског факултета може да се преузме литература за полагање свих испита, па и Догматике. http://www.bfspc.bg.ac.yu/info/ispitna_literatura_za_nastavne_predmete_na_pbf.pdf. Ово је списак:

Цитат:

Догматика Обавезна:

Г. Флоровски, „Есхатологија у патристичко доба“, Саборност, 3-4 (1998) стр. 45-60;
С. Јагазоглу, „Христологија и пнавматологија“, Саборност, 1-4 (1999) стр. 67-73;
Григорије Ниски, „О разлици суштине и ипостаси“, Саборност, 1-2 (2006) стр. 9-26;
Максим Исповедник, „Одговори Таласију“, Саборност, 1-2 (2006) стр. 27-33;
И. Мидић, Сећање на будућност, Београд, 1995;
Ј. Зизиулас, Догматске теме, Нови Сад. 2001;
Ј. Зизиулас, Еклисиолошке теме, Нови Сад. 2002;
М. Миодраговић, „Догмат о ваплоћењу Бога Логоса у Октоиху“, Теолошки погледи, 3-4 (1987) стр. 241;
А. Јевтић, „Учење светог Јована Дамаскина о Пресветој Богородици“, Теолошки погледи, 1 (1971) стр. 18-42;
А. Јевтић, „Учење светог Иринеја Лијонског о Цркви, Православљу и евхаристији“, Теолошки погледи, 1 (1972) стр. 39-62;
Д. Мидић, „Есхатолошка димензија Цркве и њен утицај на хришћански живот“, Теолошки погледи, 1-2 (1989) 77-91;
П. Мајнхолц, „Историјско-теолошке концепције Игнатија Антиохијског“, Теолошки погледи, 1-2 (1984) стр. 121-130;
А. Радовић, „Литургија и подвижништво“, Теолошки погледи, 4 (1975) стр. 208-219;
Ј. Зизиулас, „Евхаристија и саборност“, Гласник СПЦ 52 (1971) стр. 110-121;
Ј. Зизиулас, „Евхаристијско виђење света и савремени човек“, Теолошки погледи, 6 (1973) стр. 37-45;
Ј. Зизиулас, „Христос, Дух Свети и Црква“, Теолошки погледи, 1-4 (1991) стр. 85-101;
Ј. Зизиулас, „Од маске до личности“, Еџ Ориенте Луџ, Ниш 1992;
Ј. Зизиулас, „Христологија и постојање: дијалектика створеног и нествореног ихалкидонски догмат“, Беседа, 3-4, (1992) стр. 173-183;
Ј. Зизиулас, „Јединство Цркве у Светој евхаристији и у епископу као основниисторијски проблем“, Беседа, 1-4 (1993) стр. 95-115;
Ј. Зизиулас, „Еклисиолошке претпоставке Свете евхаристије“, Беседа, 1-4 1(994) стр.
Ј. Зизиулас, „Допринос Кападокије хришћанској мисли“, Православна теологија,Православни Богословски факултет, 1995 стр. 7-17;
Ј. Зизиулас, „Апостолски континуитет и прејемство у прва три века“, Светигора, 66-67 (1997) стр. 25-29;
Ј. Зизиулас, „Идентитет Цркве“, Саборност, 1-2 (1997) стр. 5-17;
Ј. Зизиулас, „Религија, наука и животна средина“, Саборност, 3-4 (1997) стр. 7-18;
Ј. Зизиулас, „Континуитет Цркве и апостолско прејемство у првих пет векова“,Саборност, 1-2 (2006) стр. 33-55;
Ј. Зизиулас, „О Богу, вери и личности“, Истина, 16-18 (2006) стр. 2-42;
Теодор Студит, „Треће побијање иконобораца“, Саборност, 1-2 (1998) стр. 4-28;
П. Петровић, „Богослужбена природа црквених служби“, Саборност, 1-4 (2005) и Саборност, 1-2 (2006).

Догматика Необавезна:

Литургијски текстови Јована Златоустог, Василија Великог, Јакова Брата Господњег, као и текстови апостолских ученика садржаних у књизи Дела апостолских ученика (Врњачка Бања-Требиње, 1999) и поглавље „Тријадолошке теме“ у Догматициправославне цркве (И, ИИ и ИИИ) Ј. Поповића, Београд 1978-1981., и Васељенски сабори, А. В. Карташов, изд. Београд, 1995.

http://www.bfspc.bg.ac.yu/info/ispitna_literatura_za_nastavne_predmete_na_pbf.pdf.

Ево авине Догматике у ”необавезној” литератури, а у обавезној су Змијулас, Таса, Игњатије, Амфилохије, итд. Дакле, принуђени смо да верујемо својим лажљивим очима.

Или Таса можда хоће да каже да је Змијуласова и Игњатијева Догматика православна!?! Да, биће да је то хтео да каже. Е мој аво, три књиге Догматике си написао, и уврстише их (и то не све, него само један одељак) у ”необавезну литературу”. Само их ми незнавени читамо. Ех, да могу да их спале, баш би им ваљало!

А на предмету Хришћанска антропологија налазимо следеће:

Хришћанска антропологија Обавезна:

А. Јевтић, „Духовни живот виђен из православне антропологије“, Богословље 34/1-2 (1985) стр. 31-80;
А. Јевтић, „Човек у Богочовеку Христу и нихилизација човека у Сартровом егзистенцијализму: Две савремене антропологије“, Трагање за Христом, Београд 1989 стр. 106-133;
А. Јевтић, „Хришћанско схватање личности у историји“, Теолошки погледи 1-4 (1991) стр. 19-33;
А. Јевтић, „Човек у Христу: Христолошка антропологија Св. Григорија Богослова“, Луча 13/1-2, Никшић 1996, стр. 120-128;
В. Лоски, Оглед о мистичном богословљу источне цркве, Манастир Хиландар 2003, стр. 90-103;
Г. Флоровски, „О бесмртности душе“, Видослов 25 (2001), стр. 11-34;
Д. Перић, „Икона и подобије у антропологији Св. Григорија Ниског“, Видослов 35 (2005) стр. 101-112;
Ж.-К. Ларше, Теологија тела, Врњци-Требиње 2005;
И. Мидић, „Православна антропологија и савремени егзистенцијализам“, Богословље 34/1-2 (1990) стр. 33-41;
И. Мидић, „Од слободе као бунта до слободе као бића“, Теолошки погледи 1-4 (1991) стр. 35-51;
И. Мидић, „Човек као икона и подобије Божије: Хришћанско схватање човека“, Луча 13/1-2 (1996) стр. 129-138;
Ј. Зизјулас, „Од маске до личности: Богословље светих Отаца о појму личности“, Богословље 24/1-2 (1985) стр. 17-40;
Ј. Зизјулас, „О бићу личности ка онтологији персоналности“, Источник 6 (1993) стр. 51-59;
Ј. Зизјулас, О људској способности и неспособности: Богословско истраживање личности, Београд 1998;
Ј. Зизјулас, „Битије Бога и битије човека“, Видослов 30 (2003), стр. 49-78;
Ј. Мајендорф, „Слободна воља по Максиму Исповеднику“, Беседа 1-2 (1992) стр. 73-77;
Ј. Романидис, Прародитељски грех, Беседа, Нови Сад 2001, стр. 151-255;
П. Нелас, Обожење у Христу, Хришћанска мисао, Србиње-Београд-Ваљево 2001, стр.
П. Христу, Тајна Бога – Тајна човека, Београд 1999, стр. 195-265;
Х. Јанарас, „Човек“, Азбучник вере, Беседа, Нови Сад 2000, стр. 83-132;
Х. Јанарас, Метафизика тела, Беседа, Нови Сад 2005;
Зборник Αρχη και τελος – Аспекти философске и теолошке мисли Максима Исповедника, Луча 21-22 (2004-2005) 2006, стр. 372-386, 423-434, 449-469, 481-506, 546-559.

Хришћанска антропологија Необавезна:

Св. Атанасије Велики, Против идола – О очовечењу Бога Логоса, Беседа, Нови Сад
2003, стр. 123-218;
Св. Григорије Ниски, „О стварању човека“, Господе ко је човек?- Православна
антропологија и тајна личности, Београд 2003, стр. 7-74;
Св. Григорије Богослов, Празничне Беседе,Требиње-Врњачка Бања 2001;
Немесије Емески, „О човековој природи“, Господе ко је човек?-Православна антропологија и тајна личности, Београд 2003, стр 91-204;
Св. Максим Исповедник, Изабрана дела, Призрен 1997;
Св. Јован Дамаскин, Тачно изложење православне вере, Луча 11/2 (1994) стр. 80-84.

 

ОБАВЕЗНИ су Таса, Зизјулас, Мидић и Јанарас, а необавезни су Свети Оци.

извор: Православни форум ИХТУС, новембар 2008