logo logo logo logo
Рубрика: Политика, Актуелно, Религија, Свет, Друштво    Аутор: Часлав М.Дамјановић    724 пута прочитано    Датум: 15.11.2008    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

Đavoli na delu -Ustaše u Jesenovcu!Na osnovu izvorne Hristove Reči Sveti Sava je na zaista genijalan način integrisao Pravoslavlje u Srpstvo i Srpstvo u Pravoslavlje. Poistovetio je jedno sa drugim!

Časlav M.Damjanović, 14.11.2008

Drugi deo

+++
Falsifikovanje prošlosti i sadašnjosti

Stvarni Hrišćani, docnije nazvani Pravoslavcima, smatrali su prikazivanje Hrista na rimski način kao reduciranje Hrista u najobičniji dekorativni motiv, kao delić Imperijalne propagande!

A stvarnim Hrišćanima inkonografija je u njihovoj skromnosti značila, i znači i danas, sredstvo da priđu bliže Isusu, da se dobliže Njegovoj Istini. To dobliženje je oduvek značilo odricanje od grandioznosti koju je Rimokatolicizam naturao kao monument Hrišćanstva, bez obzira da li je u pitanju bio epohalni Trg Svetog Petra u Rimu ili katedrala Svetog Pavla u Londonu – na suprot tim trivijalnim grdosijama Pravoslavac je stremio intimnosti ikone…
To se od samog početka osećalo ne samo kao različito viđenje, i ne samo kao dve različite verzije istine – ikona nasuprot nakićenoj kamenoj grdosiji – nego kao suštinska razlika doživljavanja stvarne lepote verovanja – duhovne lepote, duhovnog poniranja i duhovnog posega koja je bila totalno dijametralna Vatikanovoj reklamerskoj lepoti divljenja i zadivljavanja koja je u biti bila paganski elemenat. Poput prethodnog paganskog Rima, Rimokatoličanstvo je bilo upakovano u visoku umetnost, ogromne imidže, nezamislive i nedostižne. Na suprot njima lepota pravoslavne freske u jedva osvetljenim katakombama, i možda grublje sklepana ikona, sadržali su moć intimnosti. Nasuprot rimskim umetnički idealizovanim formama moć pravoslavne ikone kristalizovala je osećanja, upućivala i vodila dušu kroz duhovnu čudovišnost koja je bila neizmerno sadržajnija, suštinskija i iskrenija kako je Pravoslavac dublje u nju duhovno zadirao.

Umesto da traga za duhovnom suštinom Vatikan je naturao nekakvu fantastičnu deskriptivnu prošlost koja je ustvari bila spektakularni odraz Doktrine.

Duhovno uzdignuće pravoslavnom ikonom i freskom oduvek je bilo ozračenje duše koje vodi prema dalekoj ali Čistoj Istini, ka Vaseljeni Duha onakvog kakav je… Božije jednostavan. Kako su vekovi proticali ikona i freska omogućile su Pravoslavcu da se oseća bližim Isusu, da Veru prevede u reč, u misli i osećanja toliko jednostavna, i toliko iskrena, i toliko dragocena, i toliko pojmljiva… nasuprot Vatikanovom svetilištu koje bilo upravo mesto za preneraženje nepojamnim i za ogroman strah od tog nepojamnog, za osećanje umanjenosti i bespomoćnosti ne pred ogromnom Božijom moći… nego pred bezskrupuloznom moći Vatikana. Na suprot slobode i radosti Pravoslavca Vatikan je negovao zatucanog i pokornog vernika.

Reklamerski koncept preneraženosti ogromnom moći nije se promenio od Konstantina, pa čak ni od pre-Konstantinovog Rima. Ogromne građevine, ogromne slike, ogromne skulpture, ogromne freske, zaista impresivne, zaista umetničke, ali sa jednom jedinom svrhom – indoktrinacija:

Nekad – Konstantinova Država-Crkva je jedina u pravu! Docnije – Vatikan je jedina Crkva!

Ili, kako bi smo danas to rekli – Vatikanov Rimokatolicizam je jedino politički ispravno verovanje – Papa jedini politički ispravan Gospod!

To nema nikakve veze sa Isusovom Rečju.
Vatikan je duhovnost hrišćanske Vere iz srca i duša premestio u cigle, kamene blokove i iznad svega… u strah.

Suprotno Isusu Rimokatolicizam Vatikana postao je strogo formalistički. Sve što ne odgovara, sve što je politički kontradiktorno bilo je ili uništeno ili sakriveno. Umesto uništenih i sakrivenih hrišćanskih zaostavština izmišljene su i napravljene nove zaostavštine. Bile su to ili zamumuljene kopije paganskih kultova, ili potpuno nove izmišljotine. Stvarnu svetu hrišćansku zaostavštinu Vatikan je preplavio ostacima sumnjive verodostojnosti, stvarne svece preplavio novo-izmišljenim… Novotarski nametnuti ”nadomjesci” lažno su proglašeni za svetost.

Vatikanova verzija događaja koji su se odigrali u prvom veku modelirana je da odgovara Vatikanovoj viziji svetskog poretka, sve ostalo je likvidirano. Taj metod se i danas primenjuje. Rimska Crkva je ustvari jedan grandiozan propagandistički poduhvat. Zločinački fanatizam i zatucanost i danas cvetaju na lažima iz prošlosti i neprekidno im se dodaju sve nove i nove.

Kao nekad, bez obzira na sve milosrdne misije, stvarni tajni dirigenti Vatikana su isključivo oni koji su odani korišćenju Hrišćanstva kao političkog oruđa.

”Dve različite stvarnosti”

U već pomenutom intervjuu iz 2006. godine, na pitanje šta u ”ovom trenutku najviše razdvaja Katoličku i Pravoslavnu crkvu na prostoru Balkana” – iako različitost uopšte nije lokalizovana ni na jednu posebnu teritoriju – nadbiskup Hočevar izvanredno spretno koristi to nekakvo isključivo ”balkansko razdvajanje” za dokaz ”sestrinstva”:

”Mislim da tu nema teoloških pitanja nego treba znati da je prošlost Balkana vrlo kompleksna, da je istorija ovde postavila granicu između istoka i zapada” – nije postavila istorija nego otpor Hrišćanstva Vatikanovom Latinskom Carstvu – ”i da su nastajanjem nacionalnih korpusa došli i različiti konflikti”! (Omer Karabeg, Intervju, nadbiskup Hočevar i episkop Irinej Bulović, ”Da li će papa posetiti Srbiju?” 26/02/2006, Izvor: Radio Slobodna Evropa)

Ispada kao da su ”nacionalni korpusi” nastali iz vakuma!
Još od ”Latina” Vatikan diriguje podređene mu nacionalne korpuse na klanje ”šizmatika” – Pravoslavaca – i normalno je da su se razvili i pravoslavni nacionalni korpusi da brane pravoslavni živalj od toga klanja, istovremeno intenzivirajući odbranu stvarnog hrišćanskog identiteta Evrope.

Rimokatoličko organizovano ”klanje u ime krsta” je još jedan od bezbroj dokaza da se ne radi ni o kakvim ”sestrinskim crkvama” jer ni jedno klanje nije u ime niti Isusa niti hrišćanskog Krsta!

To dokazuje i zločinačka Vatikanova Doktrina duboko usađena u rasističko rezonovanje uzurpirane Evrope da pravoslavni Srbi ne samo da nemaju pravo da se brane – nego da braneći se – počinjavaju zločin! Zato je logičan zaključak da su ”nacionalni korpusi”, ovako kako ih ”dobroćudno” formuliše nadbiskup Hočevar, ustvari direktan napad na Svetog Savu kao nekakav navodni uzrok ”pravoslavne šizmatike” koju naravno treba poklati:
”Često je dolazilo i do prejakog identifikovanja između nacije i jedne ili druge crkve.” (Isto)
Iako se, da kažemo, ovo kao izgleda odnosi i na Hrvate, ”prejako identifikovanje nacije i crkve” je tipičan Vatikanov prepredeni dupli standard – Vatikanovovo vekovno identifikovanje Države i Crkve u rasističkom fanatizmu nastavljenom krvničkom mržnjom istrebljenja ”šizmatika” do današnjeg dana – nije ”prejako”! A odbrana od te razularene mržnje, navodno jeste – prejaka!

Ta rasistička mržnja i razulareni religiozni fanatizam nemaju ničeg zajedničkog niti sa plemenitošću Isusovog Pravoslavlja niti sa plemenitošću Njegovog Srpskog pravoslavnog Svetosavlja koji su stvarna osnova stvarnog hrišćanskog identiteta Evrope, pa i stvarnog identiteta hrišćanskog sveta koji je već od davnih dana primoran da se brani od krvništva Rimske Države-Crkve.

I baš zbog tog duplog standarda nadbiskup Hočevar navodno ”ne vidi” ”velikih razmimoilaženja na području teologije, moralke i duhovnosti!” (Isto)

Na području ”teologije” zaista nema razmimoilaženja jer je teologija potpuno različita stvar od ideologije mržnje. Ali baš krvništvo antihrišćanske ”moralke” Vatikana je ono što nastoji da likvidira i poslednju ”smetnju” – Pravoslavlje – koje je zaista jedino postojanje stvarnog vaseljenskog hrišćanstva i stvarnog ”hrišćanskog identiteta Evrope”.

A što se tiče ”duhovnosti”, činjenica da papstvo pokušava da uzurpira Gospoda baš na prinicipu Avgustina hiponskog – da je jedini način da ”massa peccati”–”masa grešnika” prestane da ”greši” – tako što će ili biti poklana ili pokorena novotarskoj jeresi da Duh nije večan – zato što je papa smrtan – govori sama za sebe!

”Pre bih rekao da su vanjska politika i historija bili uzrok konflikata, a mi smo, nažalost, dozvoljavali da nas vanjska društvena dimenzija previše ranjava i međusobno udaljava.” (Isto)

Nije ni Evropu ni Srbe ”ranjavala” nikakva ”vanjska društvena dimenzija” nego Vatikanovo krvničko podređivanje Evrope pod svoju dominaciju – što je Vatikanov zadatak od prvog dana njegovog postojanja.

Šta to ”smeta” današnjoj SPC?

Na pitanje ”koliko je po vama identifikovanje crkve i nacije doprinosilo konfliktima na Balkanu”, pravoslavni episkop Bulović kaže:

”Verovatno u velikoj meri. Crkvi smeta to što smo često naciju isticali iznad crkve i vere.” (Isto)

Ovaj odgovor zahteva podrobnu analizu: Pre svega, kojoj to crkvi ”smeta”?

Da li ”smeta” srpskoj crkvi? Da li svetosavskoj crkvi? Da li Germanovoj crkvi? Da li političkoj crkvi? Da li Rimokatoličkoj crkvi? Da li Vatikanskoj? Da li Udbinoj? Da li ”smeta” petokolonaškoj crkvi? Da li ”smeta” Srbima? Jevrejima? Mesiću? Borisu Tadiću? Titu? Papi? Isusu? Kome ”smeta”? Da li ”smeta” Bogu? Zatim… šta smeta? I zašto smeta?

U nastavku odgovora pravoslavni episkop Bulović kaže:

”Hristos nije došao samo jevrejskom narodu i apostol Pavle nije propovedao samo jevrejskom narodu, iako je bio Jevrej, nego je propovedao celom svetu…” i shodno tome ”cela crkva” je stvarala ”bratstvo i duhovnu zajednicu među hrišćanskim narodima.” (Isto)

Karakteristično je da pravoslavni episkop kao da pravda zbog čega našoj crkvi smeta ”često isticanje nacije iznad crkve i vere” demagoškim izgovorom da je Isus ”propovedao zajednicu među hrišćanskim narodima”!

Ko je umesto vaseljenske propovedao religioznu zajednicu isključivo među hrišćanskim narodima? Ne Isus!

Zajednicu ”hrišćanskih naroda” zahtevali su Konstantin Veliki, potonji rimski imperatori i pape! Zašto? Zato što se baš u ime tog bratstva i jedinstva Vatikanovih ”hrišćanskih naroda” vekovima prolivala krv! I zato što u to isto ime Vatikan danas zahteva stavljanje ”sestrinskih šizmatika” pod neumitnu vlast papskog žezla!

Isus je propovedao vaseljesnku Božiju jednakost i vaseljensku Božiju zajednicu među svim ljudima na zemlji – a baš to je ono što je Vatikanov nadbiskup Hočevar potpuno izvitoperio:

”Mi se rađamo kao pripadnici određene nacije… a vernik postajem svojim slobodnim izborom i ličnim opredeljenjem! To su dve sasvim različite stvarnosti!” (Isto)

Iako se sa ovom apsurdnošću ”potpuno slaže” i episkop Bulović – dvoličnost ove Vatikanove demagogije je očigledna:

Prema Vatikanovoj Doktrini Ljudsko biće se znači rađa kao Jevrejin, Srbin, ili Papuanac, ali Pošto Sveti Duh navodno nije večan, čovek se navodno ne rađa kao vernik večnog Svetog Duha! Pošto prema toj prepredenoj demagogiji vernik može da bira šta god mu se prohte… zar to ne znači, shodno Vatikanovoj Doktrini, da pošto se ljudsko biće ne rađa sa Svetim duhom u sebi, onda se znači rađa zato da bi, na primer, od svetosavskog šizmatika bilo pokršteno u Rimokatolicizam da bi tek tako, i jedino tako u njega ušao Sveti Duh?
Ovakav skaradni apsurd, zapravo jeretičko skrnavljenje Svetog Duha, dokazuje više od svega da Vatikan nema nikakve veze sa Hrišćanstvom i originalnom Hristovom Rečju! Ovo svetogrđe dokazuje da su “Zapadne crkve” i “veroispovesti” zaista ”izvitoperile veru Jevanđelja, apostola i svetih otaca” i da su zaista ”lišene blagodati, istinitih svetih tajni i apostolskog prejemstva.” (Saopštenje Zajednice Svete Gore)

Prema tome šta je to što, kako kaže episkop Bulović, ”smeta” današnjoj SPC?

Očigledno je da epiksopu Buloviću i njegovim istomišljenicima ”smeta” pre svega to što je SPC pravoslavna crkva! Ali… iz toga logično proizilazi da novotarci ne smatraju Pravoslavlje Pravim Slavljem, i iz toga logično proističe i druga očigledna činjenica – da uzurpatorima ”smeta” što je SPC svetosavska crkva jer smatraju Svetosavlje navodnim ”isticanjem nacije iznad crkve i vere”. I najzad, iz svega prethodnog logično proizilazi da ono što vatikanskim uzurpatorima naše crkve najverovatnije ponajviše ”smeta” jeste to što je SPC nekakva srpska crkva!

Bezpogovorna je činjenica da su sva ova ”smetanja” čisto političke i političko-ideološke prirode!

Bezpogovorna je činjenica da sva ova ”smetanja” uopšte nisu niti crkvene, niti religiozne, niti teološke prirode, a pogotovo nisu verske niti duhovne prirode!

Međutim, ono što danas zaista ”smeta” SPC to je, prvo, zadojenost pogrešnim obrazovanjem, i drugo, što SPC-om dominiraju ti koji su pogrešno obrazovani, i treće, što do zvaničnog javnog izražaja dolaze jedini ti pogrešno obrazovani uzurpatori! To je naravno logično u takozvanoj Državi koja je pod okupatorskim petokolonaškim režimom koji je nastavio komunističku diktaturu.

Prema tome, radi se o faktičkoj Vatikanovoj uzurpaciji SPC!
Prema tome, radi se o faktičkoj Vatikanovoj uzurpaciji Pravoslavlja!
Shodno tome, radi se o faktičkoj Vatikanovoj uzurpaciji Hrišćanstva!

Nametanje pogrešnog opšteg i teološkog obrazovanje kao sredstva uzurpacije je posledica globalne uzurpacije obrazovanja, religije, istorije i informisanja, a pogotovo stvarnog Hrišćanstva od strane tajnih i javnih globalističkih manipulatora, Vatikana i takozvanog ekumenizma.

Pravoslavno obrazovanje je na globalnom nivou žrtva ponajviše indoktrinacije ranije pomenutog takozvanog ”Isusovog seminara” kojim se pod maskom arheološkog traganja za istorijskim Isusom s jedne strane prikriva da je propagiranjem takozvane Gordosti čovek zapravo otuđen od samog sebe, unižen i obezglavljen zato da bi bio lakše pokoren, a s druge strane, indoktrinacija takozvanog ”Isusovog seminara”, osim što pokušava da poljulja uverenje da je Isus Božiji sin, takođe pokušava da iz naših duša likvidira našu ljubav i odanost prema stvarnoj Isusovoj humanosti.

Jednom rečju, indoktrinacija takozvanog ”Isusovovog seminara” je pokušaj likvidacije našeg duševnog bogatstva i moralne čvrstine.

Prema tome… jedino pitanje na koje još treba odgovoriti jeste:

Šta je zaista takozvani Nacionalizam Svetog Save?

Sveti Sava je Pravoslavlje

Iako su na pitanje takozvanog nacionalizma Svetog Save podrobno odgovorili mnogi najčasniji srpski umovi i autoriteti, ipak, vredno je sagledati takozvani nacionalizam Svetog Save i iz današnje nečasne srpske perspektive.

Ono što je Sveti Sava učinio za Pravoslavlje i Hrišćanstvo daleko nadmašuje ono što je učinio za srpsku naciju i državu.

Tek na osnovu današnjih zlonamernosti Vatikana i pokušaja uzurpacije SPC može se shvatiti da je Sveti Sava zapravo obezbedio Pravoslavlje kao takvo od pokušaja, poput onog 1054. godine, da se smišljeno dovede do raskola čime bi se uzurpirala suština Hrišćanstva.

Prema tome, Savino stvaralačko učvršćenja Pravog Slavlja ne samo da nije nacionalističko već je totalno suprotno nacionalističkom! Osim toga, Pravoslavno Stvaralaštvo Svetog Save je toliko iznad domena današnje otrulele teološke, dogmatske i doktrinarske debate s jedne strane, i lažne političko-kvazi-nacionalne debate sa druge strane, da je očigledno da Savino Pravoslavno Stvaralaštvo spada u domen sasvim drugog poštenja i objektivnosti kakvi danas ne samo da uopšte ne postoje nego su, poput nakaradne haške, čak na nekakvoj listi nekakvih zločina.

Na osnovu izvorne Hristove Reči Sveti Sava je na zaista genijalan način integrisao Pravoslavlje u Srpstvo i Srpstvo u Pravoslavlje. Poistovetio je jedno sa drugim! Kao Isus, Sveti Sava je tim poistovećenjem čvrsto zatvorio duhovni krug Vere u kojem su spojeni zemaljsko duhovno i nebesno duhovno.

Taj duhovni krug i zatvaranje tog duhovnog kruga Vatikan vekovima banalizuje nekakvom lažnom mistikom od kralja Artura do Hari Potera i Davinči Koda začinjenim konfuznim pričama o krvnom nasleđu evropskih vladajućih loza… zašto? Zato da bi se sakrila Istina da je Sveti Sava već obavio zatvaranje tog navodno legendarnog i navodno mističnog kruga – jedostavno pravoslavski na osnovu izvorne Isusove Reči! Sveti Sava je zatvaranjem kruga zapravo anatemisao vatikansku propagandističku ”interpretaciju” kao đavolsku jeres koja pokušava da sotonizuje Boga.

U praktičnom smislu Sveti Sava je anatemisao dve funkcije – funkciju Crkve kao Državne Crkve i funkciju Crkve kao nekakvog svemogućeg vladara! Njih je Sveti Sava isključio iz Ljubavi Verovanja u Isusovu Reč!

Na suprot tome Sveti Sava je integrisanjem verovanja vernik-nacija harmonizirao stvaralačku pravoslavnu harmoniju Hristove Reči.

Pravoslavno Stvaralaštvo Svetog Save isključilo je iz večnog trajanja Hrišćanstva prepirku o nekakvom prevazilaženju nekakvog raskola u hrišćanskoj crkvi jer u stvarnom Hrišćanskom Verovanju zaista niti je postojao niti postoji ikakav raskol – postoje samo čvrstina i čistota verovanja! I na drugoj strani postoje otpadnici i neprijatelji tog Verovanja – Rimokatolička Crkva na čelu sa Vatikanom i Latinsko Carstvo, isto kao i ono što se već zadugo naziva Zapadnom Evropom, a danas globalizmom i ekumenizmom!

Pošto sve te jeresi i svejeresi nemaju nikakve veze sa Hrišćanstvom Sveti Sava je obezbedio Pravoslavlje od uzurpacije približavanjem i podređivanjem nekakvoj takozvanoj ”sestrinskoj crkvi” – koja nije ”sestrinska” – i od uzurpacije unutar same Crkve.
Jednom rečju, Sveti Sava je obezbedio Isusovu Ljubav od uzurpacije!

Sveti Sava ne samo što je insistirao na obrazovanju celokupne nacije, on je, na šta se takoreći ne obraća pažnja, sam sebe obrazovao čitanjem starostavnih knjiga – naoružanje mudrošću bilo je primarni razlog njegovih putovanja na izvorište Pravoslavne Istine. I baš zato što je Savina mudrost zavetovala budućnost Pravoslavlja na poštenom obrazovanju – zato je danas Pravoslavlje ponajviše ugroženo infiltracijom antihrišćanstva u teološko obrazovanje.

Zato su antihrišćanski jeretičari usadili danas bogoskrnavljenje u stručne crkvene kadrove a površnost i zbunjenost u iskrene vernike. Čitam na primer da ”Ono što je Vatikan za rimokatolike, to je Gračanica za Srbe pravoslavne vere.” Da ”Ono što je vitenberška kapela za protestante, to su Visoki Dečani za Srpski narod.” Da ”Ono što je Vartolomejska noć za Francuze, to je Vidovdan za Srbe.” Da ”Ono što je kenteberijska arhiepiskopija za Engleze, to je Pećka patrijaršija za pravoslavne Srbe.” Da ”Ono što je Carigrad za pravoslavne Grke, to su Sveti Arhangeli i Prizren za Srpski narod.” I najzad, da ”Ono što je Jerusalim za Jevreje, to je Kosovo i Metohija za Srbe.” (Dobrila Bošnjaković, Otvoreno pismo Njegovoj Svetosti Patrijarhu Srpskom Gospodinu Pavlu)

Neuporedivi su Vitenberška kapela i Visoki Dečani.
Visoki Dečani nisu dekorativni spomenik jedne poštene pobune – Visoki Dečani su spomenik Večitosti Božijeg duha.

Ne može se izjednačavati Vartolomejska noć sa Pravoslavnim Vidovdanom. Bez obzira na celishodnost takozvane Vartolomejske noći, krv i fanatizam ubistva ne mogu se izjednačavati sa Pravoslavnom duhovnošću jer Vidovdan Savinog Pravoslavlja i Srpstva integrisanih jedno u drugo je Svetosavska stvaralačka pravoslavna sprega zemaljskog duhovnog i nebesnog duhovnog.

Iako su i istorijski, pa čak i verski razlog Kenteberijske arhiepiskopije i Pećke patrijaršije umnogome istovetni, Pećka patrijaršija nije simbol pobune protiv papstva – Pećka patrijaršija i Sveti Arhangeli i Prizren su duhovno trajanje večnosti Pravoslavlja.
Pogotovo od 1991. do danas bezbroj puta ponavljano poređenje da je Kosovo za Srbe ono što je Jerusalim za Jevreje takođe ne dolikuje. Trajanje Duha Svetosavskog Kosova nije nikakvo nacionalističko proćerdavanje Božijeg poverenja. Niti je trajanje Kosova trajanje nečega isključivo ”srpskog”, pa ča ni isključivo evropskog – Kosovo je trajanje Vaseljenskog Božijeg Pravog Slavlja.

I najzad, čak i pomisao da je ”Vatikan za rimokatolike ono što je Gračanica za Srbe pravoslavne vere” najtragičnije iskazuje do koje mere su današnji jeretičari-uzurpatori uspeli da usade površnost u duše iskrenih hrišćanskih vernika.

Iako jesu činjenice da ima Srba koji nisu Pravoslavci, i Srba pokrštenih u muhamedance i katolike, termin ”za Srbe pravoslavne vere” iskazuje tragičnu posrnulost verovanja jer je to pad u Vatikanovu zamku – da je Pravoslavlje navodno samo jedna od interpretacija sa kojom nismo rođeni pa možemo da biramo kako nam se prohte… što se svodi na to da Pravoslavci od ”šizmatika” navodno moraju biti pokršteni u jedini politički ispravnu ”interpretaciju” – naravno papsku!

Jednom rečju, izjednačenje Gračanice sa Vatikanom je, kako je to mudrački formulisao ava Justin – ”svejeres”.

Gračanica nije politička ustanova – Vatikan jeste.
Gračanica nije spomenik preokrenutog Svetog Krsta u simbol ubistva. Na jednoj strani je Božija Istina Pravoslavlja – na drugoj Vatikanova uzurpacija Božije Istine. Gračanica, kao i Kosovo i Svetosavlje jesu trajanje Duha Božijeg na zemlji, trajanje Božije Ljubavi čiji je nosilac na zemlji Pravo Slavlje – a Vatikan je ustanova koja simbolizuje lažnu večnost smrtnosti ”Svete stolice”.

Tragična je površnost kojom je Svejers uspela da podrije verovanje iskrenih vernika koji očigledno nisu ni svesni zamki u koje uleću!

Jer… na Velbuždu, na Kosovu, u Balkanskim ratovima, u Prvom svetskom ratu, na Ravnoj Gori… Srbin Svetoga Save žrtvovao se za Vaseljensku Božiju Ljubav i Pravdu! Za tu Božiju Pravdu mogao je da se bori, izbori i žrtvuje samo slobodan – a mogao je biti slobodan samo u svojoj slobodnoj pravoslavnoj državi.

Baš zbog tog Vaseljenskog Pravog Slavlja, usađenih u pred-komunističke Srbe i pred-komunističke pravoslavne srpske države – baš zbog te čvrste vere u Isusovu ljubav – uzurpirana Evropa okrenula se protiv krvlju izborene srpske pravoslavne države posle oslobođenja od ropstva pod Turcima. Uzurpirana Evropa je krenula protiv Pravoslavlja Srba u ime zločinačkog otuđenja čoveka, zapravo u ime sotonizacije ljudskog bića – zato što je srpska pravoslavna država zasnovana na Savinoj integraciji Pravog Slavlja i Srpstva jedini stvarni bedem odbrane istinitog Isusa.

Zato je post-komunistički Srbin oslabljen i zaveden na stranputicu. Zato su patrijarh German, Udba, grupa današnjih novotaraca, i deformisani Srbi raznih političkih fela – izuzev stvarnih Ravnogoraca – nasrnuli svim podlostima na jedinu stvarnu Svetosavsku pravoslavnu crkvu koja se održala posle Drugog svetskog rata pod nazivom Slobodne srpske Crkve u izbeglištvu.

Ubistvima, pretnjama, intrigama, konfiskacijama, uvozom lažnog sveštenstva, ustvari političkih provokatora i propagatora, Slobodno Pravo Slavlje napadnuto je na političko-ideološkom planu!

Ne na verskom!
Napadnuto je isključivo na političko-ideološkom planu!
Ta svejeresna političko-ideološka deformacija lažno je proglasila Slobodno Pravo Slavlje u izbeglištvu – za raskol! Bogohulnici i antihristi proglasili su Pravoslavlje za raskol…
Iz te političko-ideološke deformacije, zasnovane na mržnji i bogohulstvu, proistekla je pod dirigentskom palicom Vatikana današnja političko-ideološka šizma koja sada pokušava da likvidira Pravo Slavlje.

Kada mitropolit Amfilohije nanese mučki udarac ne toliko Srpstvu koliko Pravom Slavlju – da je Kosovo Crna Gora – to današnjoj SPC – ”ne smeta”!

Kada vladika Artemije zastupa Istinu da je Kosovo srpska zemlja – to današnjoj SPC – ”smeta”!

Kada kvazi-teolozi, zapravo svejeretički uzurpatori Pravog Slavlja proglase da Duh nije večit – zato da bi se time dodvorili smrtnosti takozvane Svete stolice – to današnjoj SPC – ”ne smeta”!

Današnjoj takozvanoj SPC ”ne smeta” Inkvizicija nad Pravoslavcima u Australiji – ”ne smeta” joj što je njen vladika nadojen isključivo nacionalističko-ideološkom jezuitskom mržnjom Pravog Slavlja, stvarnog Svetosavlja i Ravne Gore!

Sve to što ”smeta” i ”ne smeta” bezpogovorno dokazuje da nas danas zavaravaju krasnopisno sročenim kvazi-teološkim prepucavanjima, lažući nas da je navodno jedini problem Sveta Liturgija zato da bi nas zamajali da ne shvatimo da pokušavaju da likvidiraju poslednji bedem Pravog Slavlja… Svetosavlje.

Časlav M. Damjanović 14.11.2008





Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
РУШЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
РУШЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

Теорија и технологија преврата

НОВО – КРОТКИ ЛАФОВИ!
НОВИ Антиекуемнистички сајт

НОВИ Антиекуемнистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo