Вести

Ličnost nedelje. Kad se rađa čovek najpre zaplače, a svi se raduju. Svojim životom po Jevanđelju treba da zasluži kad sudnjeg časa odlazi da se on raduje dok svi plaču,

+++

zato što je uveren da se neće postideti pred časnim precima niti će se oni njega zastideti u carstvu božjem. Ovim mudrim rečima 94-godišnji patrijarh srpski Pavle, često je poučavao i ukazivao da nije dovoljno svoju veru poznavati već je nužno po njoj živeti. Pri tom je poručivao: „Što želite sebi, učinite drugima“. Narod ga je odavno nazvao svecem koji hoda, a deca prepoznaju po rečima: „Budimo ljudi“.

Nakon 18 godina stolovanja na tronu svetog Save, iz bolničke postelje u kojoj nepokretan leži unazad skoro godinu dana, izrazio je, prema saopštenju Svetog arhijerejskog sinoda, želju da se povuče, a o njegovoj molbi odlučiće Sveti arhijerejski sabor 11. novembra.
Patrijarh Pavle (Gojko Stojčević), rođen je na praznik Usekovanja glave svetog Jovana Krstitelja, 11. septembra 1914. u selu Kućanci, srez Donji Miholjac, u zapadnoj Slavoniji u zemljoradničkoj porodici. Vrlo rano je ostao bez roditelja, imao je tri godine, a brat Dušan se tek rodio. Otac Stevan je radio u Americi, dobio tuberkulozu i vratio se kući da umre. Mati Ana se preudala i ubrzo umrla, a brat i on su ostali kod babe i tetke. „Moj pojam majke je zato vezan za tetku, tako da i sada pomislim: kad umrem, najpre ću da vidim tetku… Bile su religiozne, nedeljom se išlo u crkvu, u školi se učila veronauka… Već u tim godinama dete zna Očenaš, ali drukčije shvata pojam Oca nebeskog kada nema roditelje, doživljava to intenzivnije“, ispričao je svojevremeno patrijarh, sećajući se da je u detinjstvu „bio vrlo slabačak“: „Jednom su mi čak zapalili sveću misleći da sam umro. Tetka je videla da nisam za seoske poslove zbog svoje konstitucije, pa je odlučeno da me školuju“.

Osnovnu školu je završio u rodnom mestu, nižu gimnaziju u Tuzli, a višu u Beogradu, šestorazrednu bogosloviju u Sarajevu, a na Bogoslovskom fakultetu je diplomirao u Beogradu 1942. godine.

Pred odlazak u gimnaziju, poslali su ga u manastir Orahovicu, da se malo pripremi. „Proveo sam tamo mesec dana i nisam mogao baš sve da shvatim u bogosluženju, ali sam imao osećaj prohujalih vekova i predaka koji su se tu molili. I to mi se tako urezalo u sećanje, ali nisam ni pomislio da će moja budućnost biti vezana za crkvu“, često je pričao.

U Tuzli gde je učio nižu gimnaziju živeo je kod strica koji je bio nadzornik puteva i imao osmoro dece, a on je bio deveti. Iz tih školski dana za patrijarha se vezuje zanimljiv paradoks: imao je dvojku iz veronauke, mada je bio dobar đak. Uticaj rodbine bio je presudan da potom upiše Bogosloviju, mada mu je celog života ostalo interesovanje za fiziku.

Za vreme Drugog svetskog rata, kao izbeglica u Banji Koviljači teško se razboleo na plućima. Zamonašio se 1946. Postdiplomske studije je završio u Atini. Za episkopa raško-prizrenskog izabran je 1957. godine, a za patrijarha srpskog decembra 1990. Od stupanja na dužnost, 44. patrijarha srpskog, nije mu od Boga bilo dato da veru svedoči samo postom i molitvom. Kako se narod suočavao sa sve težim nedaćama tako je i on kao njihov duhovni otac prolazio kroz sva ta iskušenja, istrajavajući da uvek brani i govori samo istinu, ali nikada ne namećući samo svoje mišljenje. Jer, kako bi ukazivao, „to je strano Jevanđelju Hristovom i svemu onom najboljem u našem narodu, koji nikada svoju veru ne nameće, nikada ne tlači tuđu slobodu, nikada ne oduzimaj tuđe“. Naglašavao je takođe da „nema tog interesa zbog kojeg bi trebalo na zločin odgovoriti zločinom, niti interesa koji bi mogli da se ostvare zločinom“.

Ali i pitao se: „Da li sam imao dovoljno snage i umeća da pravu reč kažem o tragediji prognanog naroda, o opustošenoj zemlji koja mu je bila otadžbina, ne samo domovina? Koliko sveštenika utiče da skromnije budu svadbe, slave, razna osvećenja, pa i same sahrane i parastosi, u vreme najveće bede najvećeg broja stanovnika ove zemlje? Pasivnim, čak poslovnim odnosom sveštenstva prema pastvi, ne odbijamo li od sebe narod koji sve vidi, umesto da ga okupljamo? Da mogu stići, vaskrsli Bog mi je svedok, pred crkvama, bolnicama, pa i pred luksuznim dvoranama za bankete i modne raskoši, stajao bih i lično prosio za stradalnu našu braću, sestre i decu…“

Radmila LONČAR

VESTI, 02.11.2008