Вести

Na sajmu knjiga u u 18 sati u velikoj konferencijskoj sali na galeriji hale 14 predstavljena je vredna i jedinstvena knjiga. Knjiga dokumenata i knjiga dokument, pisano svedočenje. Knjiga – pamćenje, nezaborav, optužba, opomena, apel, vapaj.

U Prokuplju, 23. oktobra 2008.g. Gorica Trkulja.

+++

U sali Srbi verni svome poreklu i kosovskom zavetu iz svih srpskih krajeva, zaneti mislima i molitvama spokojno čekaju početak promocije knjige koja zaslužuje pažnju svih srpskih i državnih medija koju joj mnogi od njih nisu ukazali. Čekaju i dolazak preosvećenog vladike Artemija – najčvrstijeg stuba odbrane svetog nam Kosova i Metohije, i najavljene govornike, prof. Dr Dragoljuba Živojinovića i Slavice Radomirović.Kada je vladika sa svojom pratnjom ušao u salu, ljudi prilaze da celivaju časnu i svetu desnicu vladikinu i traže blagoslov. Vladika smerno i dostojanstveno na poštovanje uzvraća.Uzvišenost ovih trenutaka ostaje da treperi u svakome od nas.
Protosinđel Simeon kratkom uvodnom reči najavljuje početak predstavljanja knjige.Vladika Artemije besedi. Smireno, gotovo svetački, a odlučno, britko. Jer, takva je istina koji on svedoči i koja je samo delom u ovoj knjizi zapisana.

To je knjiga za koju je građu odredila Božija promisao. Knjiga koje ne bi bilo, da po Božijem promislu, kako svedoči, vladika raško-prizrenski, Artemije, nije naredio izmeštanje Arhive iz svoga, episkopskog sedišta u Prizrenu u Gračanicu. Knjiga koje, verovatno, ne bi bilo da arhivu nije sređivala gospođa Slavica Radomirović sa svojom ekipom iz Koordinacionog centra za Kosovo i Metohiju. To je knjiga srpskog stradanja koju je na Kosovu i Metohiji, kroz čitav dvadeseti vek ispisivao život. Knjiga dokument. Neoboriva tapija vlasništva nad svetom i čemernom srpskom zemljom. Knjiga – dokaz o zločinima Šiptara nad Srbima koji se u neprekidnom nizu ponavljaju vekovima u beskonačnom nizu. Knjiga – optužnica ne samo zbog nekažnjenog, nego i podsticanog genocida nad srpskim narodom na Kosovu i Metohiji.

Predstavljajući knjigu, Njegovo preosveštenstvo, episkop Artemije, rekao je da je ova knjiga “glas savesti i pogažene pravde koja vapije na nebo“…

Svaka vladikina reč nosi snagu neoborivih argumenata i dokaza.

“ Svi ti zločini skupa, imaju zajednički imenitelj: to je jedinstven genocid nad srpskim narodom vršen i izvršavan ne samo tokom nesretnih ratova i okupacija, nego i u mirnodopsko vreme, što je nepoznato u istoriji sveta.“

Navodi vladika Artemije član 2 Konvencije UN o genocidu u kome stoji zapisano:

“Genocid označava bilo koji od sledećih akata izvršenih sa namerom da unište, u celosti ili delimično, nacionalnu, etničku, rasnu ili versku grupu i to:

– ubijanjem članova grupe,
– prouzrokovanjem ozbiljne telesne ili mentalne štete pripadnicima grupe,
– namernim stvaranjem uslova života sračunatih da se dovede do fizičkog uništenja čitave grupe ili njenih  delova,
– nametanjem određenih mera čiji je cilj da se u sklopu grupe spreči rađanje
– prisilnim premeštajem dece iz jedne grupe u drugu.“

Svaka vladikina reč je mač Istine koja je, osnažena verom u Gospoda, jedino oružje koje ovaj Bogougodnik ima. Istinom, krstom i molitvom, sledbenik i naslednik Svetoga Save, cara Lazara i vladike Nikolaja, vladika Artemije nastavlja da vojuje protiv silnika i moćnika i smelo kaže surovu istinu:

“ Sve ove tačke iz Konvencije UN koje karakterišu genocid, izuzev poslednje, (o njoj nismo našli pisane tragove), izvršene su nad srpskim narodom na Kosovu i Metohiji u dvadesetom veku.“

Vladika Artemije je u svojoj besedi izrekao mnoge nepobitne istine koje su jasan i otvoren poziv za odbranu Srpstva i srpskih korena.

Knjiga “Šiptarski genocid “ je “još jedna moćna opomena i pokazatelj onima koji “oči imaju a ne vide, uši imaju, a ne čuju“ (psalm 135, 16-17) da “dođu k sebi“ (Lk.15, 17) i prestanu dodavati bezakonje bezakonju, i zločinima zločin, vadeći Srbiji srce iz grudi, da bi je kao leš “nagradili“ “primanjem u Evropu“ . Poruka ove knjige upućene svima koji nastoje da Kosovo otrgnu od Srbije, mogla bi se sažeti u jednu jedinu rečenicu: nema te cene kojom se Kosovo može platiti, i nema tog dobra koje Srbima Kosovo može zameniti“.

Ove reči vladike Artemija odzvanjaju u ušima poput “trubača na uzbunu“, bude usnule i pospane i podstiču na borbu za očuvanje svoje biti i svoje suštine…

Navešću neke delove iz knjige koja je na mene ostavila dubok i bolan utisak. Na str. 71. u odeljku “Zverstva Šiptara u Prištinskom namesništvu“ piše da je okupator tražio od muslimana sa Kosova dobrovoljce da pomognu okupatoru da goni Srbe koji su se organizovali po planinama u odbranu protiv okupatora, “ muslimani su pristali da im dadu. Dvadeset pet hiljada Šiptara i muslimana – Turaka, ali pod uslovom da im Komanda Italijanska i Nemačka dozvole, da prvo obiđu sva sela Srpska po Kosovu da pljačkaju, pale, batinaju, novac razrezuju…

Data im je vlast i odrešene ruke, te su neopisana čuda činili po srpskim selima i celom Kosovu.

„Na str. 143. piše “Manastir svetog Marka porušen, njegove zgrade potpuno uništene, šuma posečena, zvonara upropašćena i dva zvona odneta. Ovaj zločin su izvršili seljaci Arnauti sela Kabaša. U selu Koriši porušena je do temelja crkva sv. Petra koriškog, zvono odneto, a pravoslavno groblje obesvećeno i uništeno. Sve ovo uradili seljaci sela Kabaša i Koriše.“

Navedena su imena i prezmena brojnih Srba koji su pobijeni na pravdi Boga. Krađe, nasilja, svakovrsna zlodela… Sa svake stranice, iz svakog reda sluti se i čita rečenica koja je jasno zapisana stoji na strani 206.: “Srbi selite se dok vam nije kasno“.

U ovoj knjizi “nema dokumenata koji govore o najnovijim zločinima na Kosovu i Metohiji koje su počinili, i još uvek čine, Šiptari pod okriljem međunarodne zajednice, u prisustvu UNMIK-a i KFOR-a, kao i o pokušaju nasilnog odvajanja Kosova i Metohije iz države Srbije.“ Vladika Artemije smatra da će vreme od 1991. godine, vreme episkopovanja njegovog, biti obuhvaćeno “kada se bude pisalo o događanjima u vezi raspada nekadašnje SFRJ, kao i o vladavini UNMIK-a na Kosovu i Metohiji.

Nemerljiv je značaj pojave knjige “Šiptarski genocid nad Srbima u 20. veku“ u ovom sudbonosnom trenutku kada svetski moćnici nastoje da “sve te šiptarske zločine kroz vekove, kao i ove najnovije počinjene nad srpskim narodom i njegovim svetinjama (porušeno i oskrnavljeno preko 150 crkava i manastira, na stotine grobalja i drugih spomenika kulture) od juna 1999. godine, nagrade davanjem nezavisnosti Kosovu i Metohiji, odnosno odvajanjem Kosova i Metohije od Srbije, stvarajući tako drugu albansku državu na Balkanu.“ Ova knjiga “ predstavlja glas savesti i pogažene pravde koja vapije na nebo“.

Profesor Živojinović nas je sjajnim istorijskim predavanjem proveo kroz vekove od Kosovskog boja do danas. Čvrstim i neoborivim istorijskim činjenicama svedočio je srpsko stradanje i nestajanje na ovim prostorima. Jasnim i razumljivim jezikom izneo je istorijsku istinu koju mnogi samo slute. Bolnu istinu koja poziva na razmišljanje i otpor beznađu u koje nas vodi neznanje, nezainteresovanost i duhovna zaparloženost u kojoj nas komunizam drži decenijama…

I reč gospođe Slavice Radomirović je kratka, jasna, nedvosmislena. Reč – argument. Sve je dobro odmereno, ničeg suvišnog. Kristalno jasno i stameno izlaže objašnjenja o dokumenatima sa svetog nam Kosova i Metohije, dokumentima koje je složila u ovu knjigu naše i Božije Istine.

Beležim besprekornu organizaciju u kojoj se samo pogledima dogovara. Knjiga tehnički i dizajnom savršena…

Tema o kojoj se govorilo je surova i teška. Ali, to je naš život i naša sudbina. I naš put koji nam je Gospod odredio.
Posle završene promocije prisutni se ne razilaze. Prilaze preosvećenom vladiki i njegovom sekretaru. Razgovaraju međusobno. Tu je grupa članica Kola srpskih sestara iz Prokuplja. Pitanje jednog golobradog momka: “Zar ovde nije bilo mesta i ostalim vladikama?“ – pokrenulo je bujicu pitanja koja, kao i ova knjiga, vapiju za odgovorom.

Da li je moguće da od crkvenih velikodostojnika nikoga nije bilo da podrži vladiku Artemija koji sam, ali uporno i neustrašivo stoji na braniku vere i svega što nam je sveto? Šta bi bilo kada bi svi, kao jedan stali u odbranu Srpskih zemalja i Srpske Istine? Šta bi bilo kada bi svi, kao bedem čvrsto stali u odbranu Kosova i Metohije, kada među nama ne bi bilo Brankovića? I, zašto neka “braća u Hristu“ dozvoljavaju da vladika Artemije sam vodi ovovremenu “Kosovsku bitku“? Zašto ga neki, čak sprečavaju u tome na sve moguće načine?

Nije naš vladika sam. On ima verni i odani narod koji za drugi put, sem puta Gospodnjeg, ne zna. Ima naš vladika Gospoda u koga se uzda. A mi se Gospodu molimo za vladiku i njegovo verno stado, za srpsko Kosovo i Metohiju i za celi srpski narod u rasejanju i u Otadžbini.
U Prokuplju, 23. oktobra 2008.g. Gorica Trkulja