Вести

„Svaki koji hoće pobožno da živi, biće gonjen“. Zatrpani brojnim “informacijama“ i nebulozama svake vrste, sve češće se predajemo molitvama, jer nas samo one u ovom smutnom vremenu snaže i čuvaju nam mir i razum…

Kosovka Devojka
+++
Svakodnevno uznosimo molitve Gospodu da nas sačuva od “zloga“. Gospoda molimo da opomene i urazumi moćne i bezdušne, da ojača i ohrabri umorno i posustalo Srpstvo… Gospode, oprosti nama grešnima i nedostojnima, što ne možemo više da podnosimo ovu sramotu, što ne možemo da izdržimo ovo mučenje pa moramo da progovorimo sledeći reči Svetog Teodora Studita:

„Zapovijest je Gospodnja da ne ostanemo nijemi u vremenima kada je vjera u opasnosti. Kada je u pitanju vjera, niko nema pravo da kaže, ‘ko sam ja?’. Nema pravo ni sveštenik,..ni vladar,..ni zemljodelac,..ni beskućnik koji jedva dolazi do dnevnog sledovanja. Niko nema pravo da kaže nije moja stvar ili to me ne zanima. Kamenje će zavikati, a ti zar da ostaneš nijem i nezainteresovan?“

“Vukovi u jagnjećoj koži“ pljuju nam u lice… a mi?

Ma koliko spremni na sve, naučeni da “nas ništa ne sme iznenaditi“, iznenađeni smo bezobzirnošću sa kojom neki naši crkveni moćnici – belosvetski poslušnici ne prezaju ni od čega da se dodvore moćnicima ustoličenim u Rimu i u prestonicama najvećih svetskih sila.
Očigledno naručen, dobro pripremljen intervju Marka Lopušine sa “verskim analitičarem“ (neko novo, moderno zanimanje?!) Živicom Tucićem objavljen na Novinaru.de ne samo da nas je zatekao pomalo nespremne, već nas je zaprepastio… Naviru pitanja:

• Kome su potrebni ovakvi intervjui?
• Šta im je cilj?
• I, može li, i sme li cilj da opravdava sredstva?

Odgovore smo do nedavno mogli da slutimo. Sada ih znamo.
Evo šta odgovara gospodin “verski analitičar“ na pitanje šta misli o sukobu mitropolita Amfilohija i vladike Artemija:

“Ne mislim da je u crkvi prisutan sukob između episkopa Artemija i mitropolita Amfilohija, već se sam Artemije sukobljava sa Sinodom i većim delom crkve.“

Ako se vratimo na reči “verskog analitičara“ sa početka teksta gde kaže: “crkvu ne čini samo patrijarh, iako je njen poglavar, već narod, sveštenstvo sa episkopatom i monaštvo“, neminovno se nameću pitanja:

Ko je, kada i kako utvrdio da se episkop Artemije sukobljava sa većim delom crkve?!
Otkuda takva znanja “verskom analitičaru“?

Nije li istina da je ovakvom izjavom dotični gospodin pljunuo u lice verujućem narodu, njegovim svetosavskim korenima, najvećim ljudskim i srpskim idealima i najvernijim sledbenicima samoga Hrista?

Istinski verujući narod zna da je veći deo crkve uz vladiku Artemija! Jer, verni narod sledi prave duhovnike, a ne “vukove u jagnjećoj koži“! Verni narod ne odstupa od svoga Hrista i učenja Sv. Save, svetog Vladike Nikolaja, avve Justina. Verni narod peva svome duhovnome pastiru i za njega se usrdno moli Gospodu, a narodni pesnik, dalekovidim i suptilnim, pesničkim srcem, nadrastajući svoje dosadašnje pesme ostavi za večnost stihove:

KO NE VOLI ARTEMIJA?

Ko ne voli Artemija,
Ujela ga ljuta zmija,
Ko pred njime može stati,
Ko nam bolji primer dati?

Kad se brani srpsko ime,
Ko to može stat’ pred njime,
Kad se brani Kos-Met sveti,
Ko je onaj što mu preti?

Ko pred tobom stati smije,
Pravdeniče, Artemije?
Kome tvoje ime smeta,
Mučeniče sa Kos-Meta!?

Ko je onaj što odluke,
Tvoje može da ispravlja?
Ti si čuvar srpske vere,
I izvornog Pravosavlja! Ko su oni što te kude,
Bez osnova i pokrića?
Kad mi znamo da si vitez,
Živ naslednik Nemanjića!

Baš u vrhu od Sinoda,
Pojavi se par izroda,
Pa poljupci, “čast im svaka“,
Pod mantijom petokraka!

Hulitelji vere svoje,
Antihristi, pomrčino,
Ne gazite Ustav crkve,
I nadleštvo vladičino!

Artemije pravdu tvori,
Štuje Boga, Ustav, ljude,
Kao Božji verni sluga,
Nek PATRIJARH SRPSKI BUDE!

Miladin Šoškić

Ko je i šta je današnji Sinod?
Mnogo je pitanja koja traže jasan i brz odgovor:

Ko je i šta je Sinod? Šta su mu prava, a šta obaveze? Ko su i kakvi su članovi današnjeg Sinoda? Kako Sinod obavlja svoje dužnosti? I zar nije dužnost Sinoda da se stara da se odluke Sabora sprovedu? Zašto se nesprovođenjem ovih odluka Sinod sukobljava sa istinskim “većim delom crkve“, tj. sa narodom i najboljim delom monaštva i sveštenstva? Zašto ne poštuje njihovu veru neraskidivo utemeljenu na Istini za koju vekovima mučenički stradaju najbolji srpski sinovi?

Spomenuću samo dve odluke Sabora koje moćni “Sinod i veći deo crkve“, a sa kojim se, po tvrdnji “verskog analitičara“ sukobljava vladika Artemije nisu sproveli u delo:

Odluku da SPC istupi iz Svetskog Saveta Crkava, i
odluku da se Liturgija služi po vekovnom ustrojstvu Crkve.

Na temu članstva u Svetskom savetu crkava napisani su brojni tekstovi i ja ne bih da to šire objašnjavam. Podsećam na Sopoćanski apel koji je potpisalo više od 250 sveštenih lica, monaha i monahinja 2001.godine. Pre toga, 1997.godine je Arhijerejski sabor doneo odluku o istupanju srpske crkve iz Svetskog saveta crkava ali, na žalost, ta odluka nikad nije sprovedena u delo, niti je dato bilo kakvo objašnjenje. Ćutanjem i “skrivanjem glave u pesak“ se ne rešavaju problemi. Samo se gomilaju, to svako zna… Postavlja se pitanje kome je u interesu da se problemi u SPC stvaraju i gomilaju?

“Brat“ ili samozvanac?

Mnogo je toga što Sinod pod vođstvom Crnogorskog mitropolita radi na štetu i Crkve i Svetosavlja, Pravoslavlja, na štetu srpskog naroda čije je ime mitropolit izbrisao iz svoje mitropolije… Uzgred da napomenem: ako pažljivo pratite šta govori mitropolit, utvrdićete da se svesrdno trudi da reč “srpski“ što ređe spomene, u čemu ,neverovatno, uspeva. Tako smo dobili “zamenika patrijarha Srpske Pravoslavne Crkve“ kome će, izgleda, prvi zadatak biti da što pre iz imena izbaci “Srpska“, kao što je to učinio sa imenom mitropolije na čijem je čelu. Ako bi, ne daj Bože, zbog “dobre saradnje sa državom“, mitropolit Amfilohije bio izabran za patrijarha, verovatno bi se predstavljao kao patrijarh pravoslavne crkve, pošto on već podugo reč “srpski” ne upotrebljava.

Naravno, ako mu mi, Srbi, to dozvolimo! Malo je onih koji se usuđuju da “moćniku sa Cetinja“ istinu kažu. Ali, nepokolebljivi borac za Srpstvo i stameni stub Svetosavlja u ovim smutnim vremenima, ovovremeni kosovsko- metohijski mučenik, vladika Artemije na pitanje “kada će posetiti mitropoliju Crnogorsko-primorsku“ jasno odgovara: “kad joj se u naziv vrati ime srpska“.

Razdirani bezbrojnim podelama, razdrobljeni u “sitne komade“ uporno pokušavamo da se dalje ne delimo. Borimo se da izdržimo neizdrživo. Jer, dele nas oni koji to ni po koju cenu ne bi smeli, oni čija je SVETA DUŽNOST da čuvaju narodno jedinstvo, jedinstvo narodnoga duha.

“Velikaši proklete vam duše,

Na komate razdrobiste carstvo“ pevao je Srbin, duhovni čelnik velike i tada slavne Crne Gore. Danas druge pesme i drugi glasovi stižu sa tih strana… Ne smemo ni da počnemo da analiziramo šta su nam naša braća iz Crne Gore sve učinila. Koliko smo se, mi Srbi iz Srbije, povlačili i koliko se povlačimo praveći mesta za našu “braću“ iz Crne Gore. I pogledajmo, kako nam se “bratski“ vraća. A predvodnicima njihovim, duhovnim i državnim neka služi na čast! Ako još znaju da ta reč postoji. Značenje njeno davno su zaboravili.
Znamo mi dobro da je sve podložno promenama, da se sve menja, da je samo Gospod Bog i Reč Gospodnja jedna, večita i nepromenljiva. To bi morao znati i gospodin Tucić koji je “dve decenije služio u kabinetu patrijarha Pavla“, a koji smelo ustvrdi da je SPC potrebna hitna reforma! Ovom izjavom pogazio je “verski analitičar“ i veru i SPC! Otkuda mu toliko “pameti“? Je li on to mudriji i učevniji od sv. Vladike Nikolaja i avve Justina?

Gde je on te “svoje nauke“ izučio? Ili, nečije tuđe nauke nama “prodaje“ kao svoje?
Biće da je ovo drugo.

“Dva bez duše, treći bez glave!“

Svesni da mnogo toga nije dobro u našoj Svetoj, Sabornoj i Apostolskoj Crkvi, molimo se Gospodu da nam da i sačuva duhovnike koji će Srpskom Pravoslavnom Crkvom upravljati “kako valja i dolikuje“, koji neće služiti tuđinskim interesima i koji će težiti večnim vrednostima i svojim životima i delima narodu svedočiti veru i voditi ga “uzanim i trnovitim putem Gospodnjim“. O velikom padu našeg sveštenstva i monaštva svakodnevno sa zebnjom u srcu govorimo i Gospodu se molimo da ih na pravi put vrati. Jer, da bi se stanje u crkvi popravilo, nisu potrebne reforme. Potrebno je da se svako vrati Gospodu i da njegove zapovesti sledi. Zbog tajno pripremanih i “očekivanih“ reformi, neki od duhovnika su “zaboravili“ svoje svete dužnosti, pa svojim ponašanjem svakodnevno sablažnjavaju verni narod.

Čitavim “intervjuom“ dominira otvorena netrpeljivost “verskog analitičara“ prema vladiki Artemiju i neskrivena simpatija za “oceizdajice i oceubice“: mitropolita Amfilohija koji je izdao i izneverio svoga duhovnoga oca avvu Justina, i vikarnog episkopa Teodosija koji je otkazao poslušnost svome duhovnome ocu, preosvećenom vladiki Artemiju.

Može li to biti slučajnost?
Ne kaže narodna mudrost uzalud “Dva bez duše, treći bez glave“. Samo je ovde, čini se, više njih bez duše, ali, Gospod će dati da nam glave ostanu uzdignute.

Opet je na delu “seča knezova“

Ovako sraman napad na vladiku Artemija ne dolazi slučajno. Smišljeno i organizovano, bez imalo časti i morala, udaraju na najčvršći stub i narodnu uzdanicu. Opet je na delu “seča knezova“. Sve što je najbolje u Srba treba satanizovati, nacrniti, omalovažiti, lažno optužiti, na pravdi Boga sramno osuditi… Setimo se samo toga kako su progonili i prognali sv. Vladiku Nikolaja, kako su progonili avvu Justina. Ta ista, takozvana “braća u Hristu“. I pogledajmo, ko se još tih sitnih duša seća. Ostao je samo gorak ukus i prezir prema njima, a naši duhovni svetionici još jasnijom svetlošću svetle i put ka Gospodu osvetljavaju narodu svome, narodu Srpskom.

Gospod je jedini Sudija i jedino Njegov sud je konačan. U Njega se uzdamo.

No, da napravimo kratko poređenje delovanja vladike Artemija u eparhiji raško-prizrenskoj i delovanja i rezultata mitropolita “Pravoslavne mitropolije crnogorsko-primorske“ iz čijeg je imena izbrisano ime srpsko.

Dok se episkop raško-prizrenski svim svojim snagama, a uz Božiju pomoć, prkoseći zemaljskim moćnicima bori za “carstvo nebesko“ čuvajući i hrabreći svoju pastvu, mitropolit potpuno zanemarujući svoju eparhiju punu svakovrsnih problema, čini sve da vladiku Artemija osujeti i onemogući u njegovoj Golijatskoj borbi za Srpsko Kosovo i Metohiju. Mnogo je očiglednih primera podmetanja i podvala mitropolitovih pred kojima Čovek ne može da ne pocrveni. Mitropolit i njegovi satrapi to čine ne trepnuvši!
Možda je vladika Artemije “kriv“ što nije, poput drugih vladika sa srpskih prostora zahvaćenih ratom, napustio svoj narod i svoju eparhiju?

Možda je vladika Artemije “kriv“ što se oko dve trećine monaštva SPC nalazi u eparhiji raško-prirenskoj gde se napaja duhovnim nektarima Pravoslavlja i Svetosavlja i čvrsto stoji na braniku svete srpske zemlje?

Prisetimo se samo potpisivanja “Memoranduma o razumevanju o dogovorenim opštim principima za obnovu objekata Srpske Pravoslavne Crkve na prostoru KiM“ i načina na koji je mitropolit ovo branio pred zbunjenom srpskom javnošću. Branio je i brani mitropolit Amfilohije ono što se ne može odbraniti, sem grubom silom i nasiljem!

Prisetimo se događanja oko podnošenja tužbi protiv zemalja koje nisu sačuvale srpsku baštinu na Kosovu i Metohiji, pritisaka i pretnji kojima je bio izložen preosvećeni vladika Artemije.

Pogledajmo šta su rušitelji i uništivači srpskih manastira i svetinja na Kosovu i Metohiji, kojima su potpisnici sramnog Memoranduma poverili njihovu obnovu, dosad uradili!
Rezultat je poražavajući, i – očekivan.

Jer, oni nisu rušili da bi ponovo gradili i obnavljali. Ovo rušenje je bilo da se uništi i zatre.

Potpisivanje i “odbrana“ Memoranduma odvijala se u režiji “crnogorsko primorskog mitropolita, koji se potrudio da uradi ono što dosad nije uradio niko i koji će po tome ostati upamćen “za vjeki vjekov“. Za njegovog “vakta“, po njegovoj naredbi, u toj je mitropoliji izbrisana reč srpska“… Na radost i uz pomoć Vatikana i njegovih “biskupa“ u odeždama SPC.

Upadljive i neprijatno očigledne su bile situacije koje je mitropolit koristio da se pojavi na Kosovu i Metohiji, da služi sa preosvećenim vladikom, i ovovremenom mučenikom kosovsko-metohijskim, pokušavajući da u narodu stvori privid jedinstva i jednodušja.
U sećanje nam se uporno vraća priča njegova kako u te naše, srpske manastire na Kosovu i Metohiji, dolaze i Šiptari da se mole i sa koliko revnosti oni to čine. Mitropolit kaže da mi, Srbi, ne umemo da poštujemo svoje svetinje, i samo što nije rekao, ali to se iz njegovih reči može zaključiti, treba da ih prepustimo Šiptarima. Tada oni, Šiptari, još nisu imali hrabrosti da traže i prisvajaju naše svetinje. On im svojim “besedama“ otvara vrata i poziva ih na besramnu otimačinu našeg, srpskog. I, počinje proglašavanje srpskih svetinja “albanskim kulturnim nasleđam“. Naše crkve, zadužbine naših vladara sada već predstavljaju kao crkve albansko-vizantijskog stila!

Izdaja i prodaja najsvetije srpske zemlje je očigledna. Savremene “poturice“ haraju i Srbijom i Srpstvom.

Gospode Bože, molimo te, sačuvaj nas…

Kada smo pre nekoliko godina čuli da Amfilohije u Dečanima ima svoga “trojanskog konja“, mislili smo da je ta tvrdnja preterana. Tada su sve ove “prljave igre“ još bile dosta skrivene, pa su samo najbolji znalci stanja u SPC mogli to da primete. Danas je većini sve jasno.

Sa tugom se prisećam jednog odlaska u manastir Dečane i susreta sa tadašnjim igumanom manastira. Ostavio nas je bez daha svojom pojavom i smernošću! Kada danas gledamo vladiku Teodosija, to nije isti čovek. Nema u njemu one Božanske milosti i blagosti, izobličile su ga “grdne misli i rđave namere“. Izobličile su ga sujeta i mržnja. Sa žaljenjem gledamo kako poslušnički i podanički sledi mitropolita zbog čijeg će se dela i delovanja sramiti časni deo Crne Gore i celo Srpstvo. A tek nedavna poseta “bolesnom patrijarhu“! Da bi neupućeni pomislili da za svoja nepočinstva “oceubice“ imaju blagoslov Njegove svetosti!

“Surovi vukovi “ ili monasi

Vratimo se našem “verskom analitičaru“ koji na svako postavljeno pitanje odgovara kao onaj đak koji je iz hemije naučio samo lekciju o bakru, pa kad ga profesor pita o gvožđu on počinje: Gvožđe je važan hemijski element, ali je bakar važniji i nastavlja priču o bakru. Tako “verski analitičar“ kaže:

“Teodosije je i te kako potreban Kosovu i Metohiji isto tako i manastiru Dečani. Ne želim da zamislim situaciju da episkop Teodosije ne bude u tom manastiru i da se dogodi da s njim manastir napusti i celokupno bratstvo Dečana.“

Šta je umislio “verski analitičar“? Misli da nekoga interesuje šta on, Tucić, želi i može li da zamisli da Teodosije ne bude u Dečanima?! Čiji su Dečani? Nije li svojim sramnim ponašanjem dečansko bratstvo zaslužilo najstrožu kaznu koju za takva nedela ustav SPC i kanoni propisuju?! Nije li Teodosije sa svojim “bratstvom“ osramotio najveličanstveniju srpsku zadužbinu iz vremena procvata srednjevekovne srpske države, zadužbinu dva vladara iz dinastije Nemanjića, kralja Stefana Dečanskog i sina mu, Cara Dušana?! Nisu li “dečanski monasi“ oskrnavili zadužbinu svetoga kralja? I, veruju li oni u Boga i boje li Ga se?!

Jesu li oni pravi monasi ili “surovi vukovi“?

Nisu li se svojim postupcima pretvorili u “surove vukove“, kako je o takvima govorio apostol Pavle, obučeni u monaške rize.

Interesantno je i pitanje novinara “ Šta mislite o vladiki Artemiju?“ Koga može da zanima šta Živica Tucić misli o vladiki Artemiju?

“Verski analitičar“ Tucić, svojom “analizama“, umesto da nas nepristrasno, profesionalno obavesti, o stvarima o kojima govori, pre ima nameru da nas obmane svojim poluistinama, govoreći onako “paušalno“ o svemu, bez dokaza i detalja. Tako kaže:

“Episkop Artemije se i ranije, dok još nije bio episkop, sukobljavao s vladikama, jer im je pisao kritična pisma. I s patrijarhom Pavlom je polemisao. Godinama kritikuje navodni preterani ekumenizam srpske patirjaršije, svaki susret ma kog episkopa s pretstavnicima nepravoslavnih crkava ili učešće na međucrkvenim konferencijama. Carigradska patrijaršija, prva u pravoslavlju upozoravala je episkopa Artemija zbog kontakata s grčkim starokalendarskim raskolnicima. Pre više meseci i u Moskvi je nastao problem s nekima koji su imali Artemijev blagoslov. Episkop Artemije, jednostavno, želi da se svuda angažuje.“

Ima li istine u ovome što govori “verski analitičar“ Tucić?

Istina je da je vladika Artemije “polemisao“ sa patrijarhom Pavlom, ali ne zato što “ ne poštuje svog patrijarha“, kako su mu braća arhijereji pripisivali, već je “ gonjen svojom savešću, izražavao otvoreno neslaganje sa pojedinim vašim stavovima ili postupcima “jer veruje da “ na javne postupke javnih ličnosti treba i javno reagovati“. Prema tome, “nikada nije bilo reči o poštovanju ili nepoštovanju, nego o sučeljavanju različitih mišljenja i stavova. Ne beše li toga i među apostolima?“, pita vladika Artemije u otvorenom pismu patrijarhu Pavlu.

Prisetimo se da je ta polemika usledila posle odlaska patrijarha Pavla Miloševiću “ na noge“ da mu čestita 29. novembar , “ praznik rođenja države koja je umrla pre 10 godina“. U svome pismu patrijarhu, vladika Artemije kaže:

“ Danas, kad se ceo narod trudi i zapinje iz petnih žila da se oslobodi ovog gubitničkog i nenarodnog režima, da Srbiju izvuče iz provalije u koju je gurnuta rukama “ mudrog vođe“, Vi, pastir naroda, duhovni otac i učitelj, okrećete leđa svome narodu i svojim odlaskom na “ proslavu 29. novembra“ učvršćujete rasklimatani presto Upropastitelja srpskog naroda produžujući mu predsmrtnu agoniju na ko zna koje još vreme.“ I pita: “ Kako shvatiti taj postupak, Vaša Svetosti, kako ga narodu objasniti?“

Dobro znamo da to nije bilo jedino protestno pismo upućeno patrijarhu Pavlu tim povodom? Zar ga zbog te “polemike“ treba optužiti? Pre se može zaključiti da “verski analitičar žali što je tako “žestoka nota“ upućena “vođi“pa, u svoje ime, generalizuje optužbu protiv vladike Artemija ?

Istina je takođe da vladika Artemije “godinama kritikuje ne “navodni“ nego stvarni i preterani ekumenizam srpske patirjaršije, svaki susret ma kog episkopa s pretstavnicima nepravoslavnih crkava ili učešće na međucrkvenim konferencijama.“

Ono što “verski analitičar“ Tucić naziva “navodni preterani ekumenizam“, avva Justin Popović je nazvao “SVEJERES“. Kome onda treba da verujemo?. Nekom priučenom “verskom analitičaru“ ili čelniku pravoslavlja, “ skrivenoj savesti Pravoslavlja“?

Istina je da je godinama vladika Artemije kritikovao nekanonske ekumenističke susrete koje organizuje Svetski savet crkava, kao glavni zagovornik ekumenizma. Ekumenski pokret želi da ujedini sve crkve, sve vere, bez obzira na to u šta veruju, u jednu religiju jer je “jedan Bog“. O. Justin, navodeći 45. kanon svetih apostola koji zabranjuje episkopu, svešteniku ili đakonu učešće u ekumenskim sastancima i molitvu sa jereticima pod pretnjom odlučivanja od crkve i kaže da je to“jasno i za komarčevu svest“.O. Justin pita arhijereje: “Koliko dugo ćemo obesvećivati naše sveto Pravoslavlje sa vašim kukavnim stavom prema ekumenizmu i svetskom savetu crkava koji je direktno suprotan svetom predanju“

“ Verski analitičar“ Tucić naziva grčke starokalendarce “ raskolnicima“, jer koriste stari kalendar.? Po toj logici bi i nas trebalo nazvati “raskolnicima“ jer koristimo isti kalendar. Ne najavljuje li “verski analitičar“ i “reformu kalendara“, pored ostalih hitnih reformi za koje se zalaže?

Što se tiče Vaseljenskog patrijarha, poznato je da su monasi Svete Gore objavili “Saopštenje “ u kome se ne samo kritički osvrću, već i osuđuju papinu posetu Vaseljenskom patrijarhu, zajedičke molitve i druge protivkanonske obrede i kažu:
“S Božijom milošću, Sveta Gora ostaje verna – kao i pravoslavni narod Gospodnji – veri svetih apostola i svetih otaca, i takođe i iz ljubavi prema inoslavnima, kojima se suštinski pomaže kada pravoslavni sa svojim neodstupnim pravoslavnim stavom ukažu na razmere njihovog duhovnog otuđenja i način na koji se oni mogu izlečiti. “

Nisu li zbog toga monasi manastira Esfigmen otkazali poslušnost Vaseljenskom patrijarhu, a on godinama nastoji da ih iz manastira izbaci?

Kao duhovno čedo o. Justina, vladika Artemije ostaje dosledan učenju svog velikog duhovnika. Između ostalog, u toj borbi za istinsko pravoslavlje vladika Artemije je priredio knjigu “Ekumenizam. Put koji vodi u propast“, Ljudmile Perepjolkine .

Kako episkop može “usaglašavati svoje stavove sa Sinodom i Saborom“, ako ne dijalogom, iznošenjem svoga mišljenja, stava, borbom za Istinu? Znači li, po “verskom analitičaru“ da svi mogu iznositi svoje stavove, sprovoditi ih, čak i kad su suprotni odlukama Sabora, samo vladika Artemije ne sme ni da govori ni da piše?
Oni, “vatikanski “ sve smeju, a pravoslavne i pravoverne vladike i vladika Artemije ne smeju?!

Da li je greh ispovedati pravoslavnu veru na način kako smo je u nasleđe dobili i kako je to ostalo od apostolskih dana, kako to čine pravoverne vladike, monaštvo i sveštenstvo i kako srpski narod jedino želi i zna?

Zašto “verski analitičar“ episkopu Artemiju zamera što samo radi svoj posao?!

Od vladike Artemija se neosnovano i suprotno kanonima zahteva poslušnost i dopuštanje da se u njegove nadležnosti episkopa meša ko i kako hoće, ne poštujući kanonsku i jurisdikcijsku nadležnost i namećući mu svoja viđenja i rešenja kada je u pitanju obnova naših crkava i manastira na Kosovu i Metohiji.

Istovremeno, drugi se podstiču na neposlušnost i s puno hvale se govori o neposlušnosti vikarnog episkopa Teodosija! Zaista, suludo!

Nije li ovim ozbiljno ugrožen vekovni crkveni poredak? Nije li ovo najava anarhije sa ciljem potpunog uništenja istinske Srpske Pravoslavne Crkve?

U šta bi se naša crkva pretvorila ako bi ovo bezumlje pobedilo? Ne daj Gospode…
Nisam stručnjak za liturgijska pitanja, i nemam nameru da to budem. Znam samo da nemam pravo da napustim ono što smo od predaka kroz vekove nasledili. Znam da imamo obavezu da svoju decu i unuke tome naučimo. Da čuvaju najveću dragocenost koju im ostavljamo u nasleđe: neoskrnavljenu veru u Gospoda našega i nepromenjen način ispovedanja vere od apostolskih vremena i življenje u njoj. Naše duše najbolje osećaju snagu prave molitve Gospodu i prave liturgije. Isuviše su maleni umovi smislili te reforme da bismo za njima mogli krenuti.

Potpuno smo svesni da je mnogo onih koji su od prave vere otpali. Otpali su od Gospoda. I od srpskoga stabla. I danas otpadaju, jer sa drveta otpadaju suve grane, cvetovi koji ne nose plod. “ A po plodovima njihovim poznaćete ih“, rečeno je. I svi oni kojima se ne sviđa istinsko, izvorno Pravoslavlje kakvo nam je ostavio Sveti Sava mogu i treba da idu i da ostave nas i našu Crkvu koja je zaostala i konzervativna, “odvojena od naroda zavesom, dverima i tajnim molitvama“. Nemaju pravo da nam skrnave svetinje i da unose nemir i strah u naše duše! Prokleti bili svi koji to čine!

Zanimljiv je odgovor “verskog analitičara “ i na pitanje: “Posetili ste više puta Njegovu svetost. Kako je patrijarh?“ Evo šta, između ostalog, kao odgovor na ovo jasno i nedvosmisleno pitanje kaže “verski analitičar“: “Imam utisak da patrijarhov zamenik, arhiepiskop Amfilohije, svoj posao obavlja dobro. Amfilohije rukopolaže, svakodnevno služi, prima domaće i strane posetioce, kontaktira s državom. Crkva jednom rečju „dobro funkcioniše“ i nije u „vanrednom stanju“. Ipak, zbog bolesti patrijarha Pavla ja sam za to da se izabere novi poglavar SPC što pre.“

Opet “verski analitičar“ uporno i bez stida i srama govori ono što mu je “naručeno i naređeno“. Ko ga pita za Amfilohija? Ko ga pita šta on misli da li treba birati novog “poglavara SPC“?! Potpuno je jasno šta Ustav SPC i kanoni kažu, ali “verski analitičar“ i ne spominje ni Ustav ni kanone? Što bi narod rekao: “Ko o čemu, baba o uštipcima“. Postupa se po naređenjima “zamenika Božijeg ustoličenog u Rimu“ kome verno služi deo episkopata SPC, na našu žalost i našu i njihovu sramotu. A “verski analitičar“ je tu da nam “potura kukavičja jaja“.

Posebno je opasno to “kontaktiranje sa državom“! “Crnogorski lobi“ u Srbiji, na čelnim pozicijama u državi i crkvi ( Tadić- Amfilohije) vuče državu Srbiju u potpunu propast i to je svima jasno. Samo gospodin Tucić ima reči hvale za to?!

U narodu se sve češće čuje kako je naš patrijarh “zatočen na VMA“ kako bi “vatikanska klika“ mogla da nastavi razbijanje i uništavanje SPC. Posle svega, nije teško posumnjati u zvanične izveštaje koji stižu iz Sinoda, koji se specijalizovao za zamagljivanje situacije i za nesluženje narodu.

Na pitanje “Kakve su promene potrebne Crkvi?“, “verski analitičar“ opet govori o “arhiepiskopu Amfilohiju“ koji je “kao zamenik poglavara pre obnovitelj, nego reformator“. I još kaže da “ kada bude izabran novi patrijarh, biće to prilika da se osmisli šta treba hitno da se uradi, jer u nekim oblastima crkva znatno kasni iza društva.“

“Koji hoće pobožno da živi, biće gonjen“

Istina je, mnogo toga treba u crkvi uraditi. Vratiti Srpsku Pravoslavnu Crkvu sa puta apostazije kojim je “zamenik poglavara“ i njegovi poslušnici “novotarci“ vode. Potrebno je povesti verni srpski narod u duhovni preporod vođeni svetošću i snagom vere Svetoga Save, Svetoga Vladike Nikolaja i ave Justina. Potrebno je vratiti Srpskom narodu snagu da nastavi putem svojih slavnih, nepokolebljivih i nepogrešivih predaka kojima je borba za “krst časni i slobodu zlatnu“ bila vodilja, a “carstvo nebesko“ cilj.

Sa neizmernom verom u Boga, nastavljamo ovom uskom stazom Gospodnjom svesni istinitosti reči svetog apostola Pavla “Svaki koji hoće pobožno da živi, biće gonjen“. Gospoda molimo da nam da snage i da pomogne našu borbu da Ga sledimo.

Gospode, smiluj se na nas grešne, oprosti i pomiluj nas… Pomozi nam Gospode! Sačuvaj nas, verni srpski narod, tvoje pokorno stado i naše dobre pastire. Sačuvaj nas Gospode…

U okupiranoj srpskoj zemlji,
Oktobra 2008.godine
Kosovka devojka