Вести

Jedna pesma kaže „Sve je isto samo njega nema“. Tekst se odnosi na „nekadašnji“ komunizam i „današnju“ demokratiju. Misao „njega“ misli i razmišlja o Titu.

Z.D. 21.10.2008

„Sve je isto samo njega nema“, razlika između „nekadašnjeg“ komunizma i „današnje“ demokratije je u tome što se divljaštvo krilo, danas se pokazuje, što se zatupljivanje Srba obavljalo skriveno, a danas se obavlja javno.

„Sve je isto samo njega nema“. Tekst pesme se odnosi na „nekadašnji“ komunizam i „današnje“ pravoslavlje.

„Sve je isto samo njega nema“, razlika između „nekadašnjeg“ komunizma i „današnjeg“ pravoslavlja je u tome što se religija zatirala pred komunističkom ideologijom, a danas se religija zatire pred idolopoklonstvom.

Ko su današnji idolopoklonici? To su novotarci, reformatori, spiritisti, gatari.

Zašto kažem novotarci, reformatori, spiritisti, gatari? Pa unose novo, reformišu postojano.

Zašto spiritisti?

Zato što se ponašaju kao oni koji žele da saznaju šta se nalazi sa druge strane ogledala. Zato što ne okreću samo Liturgiju, dveri u bezdverje, već svojim optužbama da smo špijuni, huškači, konvulzivci, okreću istinu i tim okretanjem nam poručuju da će i naše glave sa Istoka okrenuti ka Zapadu kada oni dođu na vlast.

Šta je za njih vlast? Komanda nad Istokom i odanost pod Zapadom.

Kako misle da dođu na vlast? Putem mitre pod kojom se kriju, a javno je zloupotrebljavaju kao sredstvo vlasti.

Da li je mitra sredstvo vlasti?

Ne, mitra simbolično predstavlja pokričav za glavu starozavetnih sveštenika, ali i trnovu krunu koju je nosio Gospod na aspeću. Mitra označava ne samo ariherejsko dostojanstvo, nego i pokornost arhijereja Gospodu. Zato se na mitru, kao i na prestono Jevanđelje, stavljaju likovi Hrista, Majke Božije i Jevanđeljista, i tim likovima se odaje vernost i pokornost.

Nositi trnovu krunu na glavi, kao simbol trnove krune na glavi razapetog Gospoda, ne znači nositi vlast na glavi nad narodom, nad verom, nad crkvom.

Nositi trnovu krunu na glavi, znači nositi Gospodnju pobedu nad zlom, i biti čuvar naroda vere i crkve.

Današnji nosioci mitre (trnove krune) ne pokazuju pobedu nad zlom, već tom mitrom žele da pobede narod i kroz narod starozavetnu veru.

Zašto gatari?

Pa praznoverni narod ide kod gatare da ga oslobodi nečije kletve ili da mu da snagu da i on nekom uputi kletvu, i da njegova kletva ima jačinu ostvarenja. Praznoveran narod se boji (praznoverne) kletve.

Danas pojedini nosioci crne rize sve više prete kletvom (anatemom). Saznajemo da se to desilo i u Smederevu u pravoslavnom hramu, gde se pravoslavni narod osmelio da novotarcima zabrani služenje službe kojom oni gaze starozavetnu Službu. Da bi ih sprečio u svojoj nameri okupljenom narodu je jedan penzionisani sveštenik pretio kletvom (tačnije da će ih prokleti).

Ako smo praznoverni pravoslavci onda ćemo se bojati njihove kletve (anateme).

Zatim, kao što gataru opseda milicija da bi joj rad zabranili, tako i naši praznoverni nosioci mitre ne uzimaju Krst u ruke da bi se „odbranili“ od nas (a Krst je jedino oružje u njihovim rukama, kojem oružju su se oni zavetovali kada su na put Pravde krenuli) već pozivaju miliciju da se putem nje brane od okupljenih vernika.

„Sve je isto samo njega nema“…Tito je nekada slao miliciju da pohapsi, razjuri verujući narod, koji je bio smetnja njegovoj ideologiji…mitronosci, rizonosci, danas šalju miliciju da pohapski, razjuri verujući narod koji smeta njihovom idolopoklonstvu. Da, zaista, sve je isto samo njega nema…

Ne ljutimo se na miliciju koja obavlja svoj zadatak. Njihov zadatak je da se pojave tamo gde se kaže „javni nered“…ne ljutimo se na njih što ne znaju da mitra nije vlast nad narodom i nije napadnuta od naroda.

Ne ljutimo se što milicija ne zna da u tom „apelu pomoći“ nisu napadnuti oni koji ih u pomoć zovu, već su napadnuti oni zbog kojih ih zovu…napadnuta je narodna Istina…napadnuta je trnova kruna Raspetog Gospoda…a tu trnovu krunu danas jedino nosi narod…jedino joj narod verno služi…narod su danas i oni episkopi, monasi i sveštenici uz koje stoji narod koji brani trnovu krunu Raspetog Gospoda…da nisu narod (narodni) danas bi i oni ječali i miliciju u pomoć pozivali.

„Sve je isto samo njega nema“…za Tita su nekada svi bili špijuni, time i sumlja da je njegova ideologija u stalnoj opasnosti. Tamo gde je trebao on da kroči sumljalo se i u žbun. Proveravalo se da li i žbun snima, upija, šapuće, prenosi.

„Sve je isto samo njega nema“…za današnje reformatore (episkope, monaštvo i sveštenstvo) sve je šijunaža, time i sumnja da je njihovo idolopoklonstvo u opasnosti. Sumnjaju unarod, u Liturgiju, sumnjaju u dveri, u pričest, sumnjaju u pričesnike.

Sumnja (ili nemirna savest) se ne može tako lako „nahraniti“, umiriti.

Tako i oni koji sumnjaju u postojeću Liturgiju, otkidanjem (menjanjem) delova Liturgije neće umiriti svoju sumnju da im je idolopoklonstvo u opasnosti. Glad sumnjivog straha nateraće ih sutra još jedan deo da otkinu (menjaju). Razdražen apetit uvek traži samo još, još, još…

Sumnjaju u dveri. Poremećaj istine je isto što i poremećaj centra za ravnotežu. Kod onih koji boluju od poremećaja centra za ravnotežu gubi se sigurnost kada se nešto pred njima otvara i zatvara. Počinje da im se vrti u glavi i plaše se pada.

Oni koji boluju od poremećaja istine plaše se otvaranja i zatvaranja dveri. Dok gledaju to otvaranje i zatvaranje dveri, počinje da im se vrti u glavi, svest im ruši sigurnost u idolopoklonstvo i plaše se pada. Taj pad bi za njih bio buktinja plamena u kome bi izgorelo njihovo idolopoklonstvo, time njihova gordost…još više ih boli to što bi u tom plamenu izgoreli i oni sami.

Da bi se odbranili od nesvestice koju u njima izaziva poremećaj istine, oni sada drže otvorene dveri, sutra će da skinu te dveri…preko tog sutra skidaće i oltar, jer kod poremećaja centra za ravnotežu smeta svako lelujanje, kretanje…tako i kod poremećaja istine zasmetaće im kretnja kroz otvorene dveri…plašiće ih SENKE iz oskrnavljenih dveri – kapije pravoslavlja (a znamo da je mrtav dom ako je kapija stalno zatvorena, da je razuzdan dom ako je kapija stalno otvorena…jedinu sigurnost vidimo u domu gde se kapija otvara kada je vreme za to i zatvara kada je potreba za tim).

Sumnjaju u pričest i pričesnike pa ih teraju da se svake nedelje pričešćuju. Ne sumnjaju oni u pričest i pričesnike. Oni sumnjaju u svoje idolopoklonstvo koje od njih traži da narod pričešćuju svake nedelje. Oni sumnjaju u snagu kojom pričest prave. Znaju oni da su u sebe primili virus poremećene istine, pa malaksali u bolesti sumnjaju u ono što rade. Znaju oni kako se u novotariji priprema pričest, ali ne vide čuda iz te pričesti. Ono što oni vide u broju onih koji takvoj pričesti prilaze, nije za njih čudo pričesti, već istina njihove palosti. Ono što oni vide u svojim pričesnicima je za njih refleksija ogledala. A znamo da ogledalo govori istinu o našem licu, tako i lice istinu o našoj duši.

Zašto se plaše ako su dobrovoljno primili virus poremećene istine?

Zato što je to za novotarstvo (čitaj ekumenizam) nispitan virus. Ne znaju koliko je on jak, a koliko je jak narodni imunitet. Ne poznaju oni narod, nisu se nikad narodom ni bavili, nisu nikad ni želeli da ga upoznaju, pa sad kad su se našli pred zadatkom prenosioca virusa ne znaju koliki je narodni imunitet pred verskim bolestima.

„Sve je isto samo njega nema“…ideologija komunizma je Srbe progonila zbog srpskog nacionalizma. Polako su nas dojili pričom da je srpski nacionalizam isto što i rasni šovinizam. Polako su nas kodirali da se jednog dana uplašimo srpkog nacionalizma i da ga odbacimo kao rasizam.

Narod se počeo vraćati svojim „kućama“ (srpskim svetinjama). U njima je pronalazio neugašeno kandilo (Svetosavsku Liturgiju) čiji plamen ih je hrabrio da se ulaska ne boje, da su svoji na svome…da su kući uvek dobro došli…

Što je narod više gledao u plamen kandila (Svetosavska Liturgija) to je više njegov vid tamu napuštao, to je više njegova duša put istine videla. Ta istina mu je rekla da se u mraku našao jer je ugasio svetlost svog nacionalnog postojanja. Istina mu je rekla da su ga zaveli, prevarili i od nacionalnog doma odveli.

Srpski dom je njegova srpska nacionalnost i njegova pravoslavna vera. To pravo nije dobio u krstaškim ratovima, ni kao vođa, ni kao krstaš, to pravo je dobio od sina srpskog vladara, srpske krune, grba i zastave.

Platno zastave na kojem se oslikava kruna i grb, kao simbol postanka i postojanja jedne države, vere i nacije, za Srbe je platno svetosavske Liturgije.

Svetosavska Liturgija je jedina zastava srpske nacionalnosti.

Kada su videli da je plamen Liturgije dekodirao i probudio Srbe iz zablude i dao im hrabrost da ponovo u ruke uzmu zastavu srpske nacije, krenuli su da gase taj liturgijski plamen.

Nisu u njega (plamen Liturgije) dunuli snagom svojih pluća. Nemaju oni hrabrost borca da uđu u minsko polje, pa tihim duvanjem obilaze oko narodnog polja. Tihim duvanjem oni opipavaju naša čula, time i našu hrabrost kojom ćemo izaći pred njih i zaustaviti ih na putu do srpskog kandila.

Tiho nam je i komunizam gasio nacionalnu vrednost. Svojim ideološkim učenjem polako su gasili našu nacionalnu istoriju. Ali su se u toj ideologiji služili narodnom izekom „tiha voda i breg roni“.

Sve promene srpskog života pod naše pragove došle su tiho. Svi koji žele da nas menjaju, ili unište, poznaju dobro našu uspavanost. Znaju da se najbolje gubimo kada nam se tiho privuku i oko nas obruč saviju. A znaju i to da kod Srba uvek ima onih koji otovrenih očiju u srpski život gledaju. Da ti budni Srbi uvek javljaju šuškavu buku koja se oko Srbije i u Srbiji stvara, ali da su uvek jači oni Srbi koji guše istinu da negde nešto šuška. Guše gordi Srbi i guše prodani Srbi.

Srbija je danas politički poplavljena. Voda je došla do srpskih usta. Ko će potonuti, a ko isplivati pokazaće srpska zemlja na koju budi izbačeni ili na koju će sami izaći.

Današnji reformatori svesno gledaju u poplavljenu Srbiju. Svesno vide nacionalni metež u toj bujici. Sa tom svesti kraj poplave stoje. Na jedne bacaju udicu, na druge anatemu.

Komunizam je Srbima ponudio drugu Jugoslaviju. Srbi su je zbunjeno primili još uvek promrzlih i pokvašenih nogu od stajanja u potopu prve Jugoslavije i istine da su na površinu izlazili oni sa kojima su terani u bratstvu da žive, a da su na dno padali oni koji su ih bratski u život primali. Plašili su se svog nacionalnog potopa i u ovoj drugoj Jugoslaviji. Tu zbunjenost je komunizam iskoristio i stajao na obali Srbije i iz jugoslovenske vode na jedne Srbe bacao udicu, na druge robiju. Bojeći se robije Srbi su se borili za udicu.

Današnji reformatori isto to rade. Stoje na obali i na jedne bacaju udicu, na druge anatemu. Nadaju se da će se i ovi Srbi uplašiti anateme pa će se boriti za udicu. Kada zagrizu udicu onda im se lako glava sa Istoka okreće ka Zapadu.

Srbi, ako progutate i ovu sad bačenu udicu kasno je kasnije da se kajete. Pa i riba da zna da je to mamac na udici otplovila bi praznog stomaka dalje, ali žive glave okrenute ka vodi gde joj je i mesto da gleda.

Na koju stranu će srpske (verujuće) glave gledati, ne zavisi od onih koji sa obale pecaju, već zavisi od od vere kakva se u narodnim glavama nosi.

Srpski narode, iskoristi i ti jednom mudrosti koje iz svog života izvlačiš, pa veruj u izreku „da tiha voda i bregove valja“…da pobeda može i tvoja da bude…

Da, zaista „Sve je isto samo njega nema“…

Z.D. 21.102.008