logo logo logo logo
Рубрика: Политика, Актуелно    Аутор: новинарство    469 пута прочитано    Датум: 20.10.2008    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

EU-LEX Specialis - Ambasador ManterDakle, jasno je, da, gledano sa “pravne tačke”, predsednik Tadić “kuca na otvorena vrata”, jer “traži” od Euleksa, da ovi ispune uslove, koji su već odavno “ispunjeni”.

Dušan Vukotić, 18.10.2008

+++
Misija Euleks biće prihvatljiva “pod određenim uslovima”, nedavno je izjavio predsednik Srbije. A ti uslovi su “da misija Evropske unije na Kosovu bude raspoređena na osnovu odluke Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, da bude statusno neutralna i da se obaveže da neće primenjivati plan Martija Ahtisarija”. Naravno, ne bi bilo isključeno da EU prihvati “uslove”, koje im je “istavio” Boris Tadić, a pod kojim bi isti, navodno, bili “prihvatljivi” i za Srbe. Predsednik Srbije je izgleda zaboravio ko je priznao nelegalnu “državu” Kosovo i ko je bio njen (posle SAD) najžešći zagovornik, kao što je, čini se, smetnuo s uma, da je tvorac paklenog plana za početno čerečenje Srbije, baš ovih dana, dobio (kakve li farse!) Nobelovu nagradu za mir! Ako se svemu tome doda Manterovo “raz-montersko” razmišljanje o daljem osakaćivanju srpske države, u kome ovaj tvrdi, “da bi se formalno ‘međunarodno pokriće’ za razmeštanje Euleksa moglo pronaći u ‘dobroj volji’ generalnog sekretara UN – Ban ki Muna. Zapravo, Euleks je, ako to naši domaći vladari (ili strani vazali) još ne znaju, odavno raspoređen “u skladu sa Rezolucijom SBUN 1244″, jednom ranijom odlukom “bankomunjenog poglavnika” UN, koga američki “monteri” potežu kad god ne nalaze drugi način da svom razbojničkom zločinjenju daju privid “legalne aktivnosti”. Dakle, jasno je, da, gledano s “pravne tačke”, predsednik Tadić “kuca na otvorena vrata”, jer “traži” od Euleksa, da ovi ispune uslove, koji su već odavno “ispunjeni”.

Euleks misija nema nikakvog razloga da ne bude “statusno neutralna”, kako to od njih “slavodobitno” zahteva predsednik Srbije. Što se većine zapadnih zemalja tiče, status te srpske pokrajine je odavno rešen – po njima, Kosovo (bez odrednice Metohija) je nezavisna država, sa kojom Srbija, ukoliko želi da jednog dana (ko zna kad?) uđe u EU, mora da uspostavi “dobrosusedske odnose”. Opet, razmeštanje službenika EU na području Kosova i Metohije, samo po sebi, predstavlja uspostavljanje protektorata nad onom “državom”, za čiju “nezavisnost” su se ti isti Evropejci “zdušno” borili. Takođe, da je EU u samom startu predvidela sličan razvoj događaja, pokazuje i činjenica, da sadašnji šef Euleksa Iv de Kermabon stalno ponavlja “činjenicu”, da misija EU na Kosovu nema nikakve veze sa “statusom”, te da je njena uloga čisto “tehničke prirode”. Kada malo bolje razmotrimo treći Tadićev “uslov”, koji glasi, da je Euleks dužan da se obaveže “da neće primenjivati plan Martija Ahtisarija”, tada ćemo shvatiti da predsednik Srbije pokušava da, bacanjem mamca za naivne, sakrije prave motive takvog njegovog, po Srbiju sramotnog i krajnje ponižavajućeg “predloga”. Ahtisarijev plan “nadgledane nezavisnosti” nema (zvanično) nikakve veze sa docnijim “samoproglašenjem” još jedne Albanske “države” na tlu Balkana od 17. februara, kada je samoproglašeni “predsednik” samoproglašene “Kosova” (Sejdiju) izjavio: “Objava nezavisnosti je želja naroda!”.

Ovde bi, možda, bilo zanimljivo dodati, da je britanski šef diplomatije Miliband predlagao da Kosovo proglasi nezavisnost 4. februara, samo jedan dan nakon drugog kruga predsedničkih izbora u Srbiji, svakako, kao “poklon” novoizabranom “proevropskom” vođi srpske države, čija se pobeda nije dovodila u pitanje. EU je sve to, ipak, pomerila za dve nedelje, ne zbog toga što nisu htele da još jednom, bezobzirno i krajnje podmuklo, ponize Srbe, već zbog toga, što su smatrale da bi bilo bolje da sačekaju okončanje parlamentarnih izbora u Španiji, gde bi priznanje samoproglašene “države” Kosovo moglo da izazove ozbiljne reakcije, posebno među baskijskim separatistima. Gornji primer je samo delić strašnih poniženja koje je Srbija (počev od izručenja Slobodana Miloševića na Vidovdan) doživela od strane bahatih “evropskih” lidera ili Evropske Unije kao, još uvek ne sasvim jasno definisane,”državne” gigant-tvorevine.

S druge strane, pre nego što je Tadić u intervjuu “Večernjim novostima” najavio zaokret u srpskom odnosu prema Euleksu, američki ambasador je “zapretio”, da je srpski ministar inostranih poslova, Vuk Jeremić, već “obećao”, da će Srbija “prihvatiti razmeštanje Euleksa na celoj teritoriji Kosova”. Manter je tu dodao, da je Jeremić takvo obećanje dao ne samo njemu, nego da je to isto učinio i u svojim ranijim razgovorima sa državnim sekretarom Kondolizom Rajs i Stivenom Hedlijem (savetnik za nacionalnu bezbednost američkog predsednika). Svakako, jasno je da se sa sličniim obećanjima, datim takvoj velesili nije šaliti. Sigurno je da je Vuk Jeremić rekao to što tvrdi američki ambasador, jer Manter to ne bi potegao, a da za to nema neoborive dokaze, koje u svakom času može da prezentuje javnosti. Vuku Jeremiću, takođe, ne pada na pamet da takvu tvrdnju demantuje (iako on zna da je takvo obećanje dao u “strogom poverenju” i “zagarantovanoj diskreciji”), pošto mu je jasno, da bi mu se eventualno “igranje vatrom” moglo opasno obiti o glavu. Moglo bi se pretpostaviti, da je istu vrstu obećanja američkim državnicima dao i predsednik Srbije, ali, u datom času, Manter je procenio da je daleko “oportunije” da se pred “svršen čin” stavi šef srpske diplomatije, a da prava adresa takve opomene, ustvari, bude adresa Borisa Tadića.

Manterovo nametanje volje, koju državnici banana država, kakva je Srbija, moraju da slede, svakako, nije nikakva novost. Naravno, da bi vazali bili u prilici da do kraja ispune one ciljeve, koje pred njih Imperija postavlja, takvima se mora omogućiti apsolutna vlast u vazalnoj državi. Pre samo koji mesec, predsednik Tadić je govorio, da Srbija “nikada neće prihvatiti misiju Euleks”, naravno, uz jedno veliko “ali”, jer su se njegove takve izjave uvek završavale dodatkom, da se razmeštanje Euleksa neće prihvatiti “bez odluke Saveta bezbednosti UN”. Danas, pak, Tadić kaže, da ljudi, koji ne shvataju, da je saradnja s Euleksom moguća, sigurno ne spadaju u one koji su u stanju da jasno rasuđuju i da su to oni koji su se “posvađali s logikom”. Naizgled, čovek je prividno u pravu, jer “ne prihvatiti nešto bez odluke SB” ili “prihvatiti to isto sa odlukom SB”, moglo bi da se svede na jedno te isto. Ipak, “sitna” distinkcija između pomenuta dva iskaza, nije baš tako beznačajna, kako bi to Boris Tadić želeo da prikaže srpskoj javnosti.

Ogromna je razlika između priloga “nikada” i “nekada”, jer iskaz “nikada nećemo prihvatiti bez…” obavezuje prijatelje srpske države (prvenstveno Rusiju) da “nikada” ne dozvoli da takva odluka prođe u Savetu Bezbednosti; u suprotnom, ako se kaže, “prihvatićemo to uz odluku SB…”, tada su oni, koji bi želeli da pomognu Srbiji u očuvanju vlastite teritorijalne celovitosti, lišeni svake obaveze i odgovornosti, ukoliko se slože sa onim protiv čega sama država Srbija ne ustaje odlučno i beskompromisno.


izvor: Srpska Zora Bela





Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
РУШЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
РУШЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

Теорија и технологија преврата

НОВО – КРОТКИ ЛАФОВИ!
НОВИ Антиекуемнистички сајт

НОВИ Антиекуемнистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo