Вести

Zašto je izvešataj o ekshumaciji stradalnika ustaških logora sakriven od javnosti. Hiljada ubijenih Srba, koje je izbacila reka, sahranjeni su kod Nebojšine kule, ali za grobnicu se ne zna, zarasla je u korov i nije obeležena, tvrdi akademik Srboljub Živanović

U Beogradu postoji ogromna masovna grobnica jasenovačkih žrtava. Nalazi se podno Kalemendanske tvrđave kod Nebojšine kule i u njoj su posmrtni ostaci ubijenih logoraša bačenih u Savu koje je tu izbacila voda. Ova saznanja, do sada nepoznata javnosti, za „Vesti“ je ekskluzivno izneo akademik Srboljub Živanović, antropolog svetskog ugleda, direktor Evropskog instituta za proučavanje drevnih Slovena i predsednik Kraljevskog Instituta za antropologiju u Londonu.

– Ta grobnica i danas postoji na tom mestu – predočava akademik < ĐŽ>ivanović. – Ona je u korovu i bez ikakvih oznaka. Nema tu ničega što bi ukazivalo da je tu zajednička raka onih koje su usmrtile ustaše. Ali, ko god tu zakopa, naći će masu ljudskih skeleta. Neposredno posle rata, 1945. godine, tadašnja vlast je naredila da se
leševi koji su doplivali Savom vrate u Jasenovac. Dva kamiona tih skeleta su navodno upućeni u Jasenovac i ko zna gde su završili. Kad se uvidelo koliko tu ima skeleta, prekinuta su iskopavanja. Jedno vreme je Ozna, a potom Udba, tu držala po jednog svog čoveka koji je šetao pored Nebojšine kule. Niko nije znao šta tu radi čovek u kožnom kaputu.

Istina o genocidu

Akademik Živanović iznosi da se na poslednjoj Međunarodnoj konferenciji o Jasenovcu u Banjaluci pojavio jedan mlad srpski istoričar iz Muzeja genocida, koji je kazao da se manje više slaže sa Hrvatima da je u Jasenovcu bilo 70.000 žrtava, „jer oni poseduju toliki broj imena.“

– Ne znam više šta da kažem o tome – naglašava akademik Živanović. – Ako moja knjiga o Jasenovcu bude doprinela makar malo da bar neko sazna istinu o genocidu nad Srbima, Romima i Jevrejima, biću veoma zadovoljan.

Akademik Živanović smatra da na mestu masovne grobnice jasenovačkih žrtava treba sagraditi kapelu sa kriptom, pogotovo što se još ne zna koliko je hiljada ili desetina hiljada mrtvih ljudi Sava izbacila na obalu i koliko ih je sahranjeno po raznim grobljima.

– U Zemunu, pored Hariševe kapele, postoji veći broj grobova jasenovačkih žrtava – iznosi akademik Živanović. – Ne znam na koji su način neki dobri ljudi dolazili do umorenih logoraša, niti kako su ih sahranili, ali su na spomenicima napisali da su to večne kuće žrtava ustaškog logora Jasenovac. Koliko tih žrtava ima? Svakako jako puno. Ja sam u Smederevu mesecima gledao kako niz Dunav plove ljudski leševi. Nama sada Hrvati kažu dajte imena i prezimena, pa ćemo ih priznati za žrtve. Ko danas može da kaže kako su se zvali ti nesretnici čiji su leševi plutali niz Savu i Dunav?

Akademik Živanović bio je 1964. godine jedan od tri člana Komisije sudskih antropologa, koju su formirali Savez boraca Hrvatske i Savez boraca Bosne i Hercegovine sa zadatkom da obavi ekshumaciju žrtava ustaškog logora Jasenovac. On je tada bio asistent Univerziteta u Novom Sadu i član Kraljevskog antropološkog instituta u Londonu. Na stratištima iz vremena Drugog svetskog rata našao se zajedno sa Vidom Brodar, antropologom slovenačkog Instituta za antropologiju i Antonom Pogačnikom, asistentom antropologije Univerziteta u LJubljani.

Dnevnik u Arhivu Beograda

– Mi smo svake veče pisali dnevnik i potpisom overavali svaku njegovu stranicu, tako da je primerak dobijao naručilac posla, dakle boračke organizacije Hrvatske i BiH, a po jedan smo zadržavali za sebe. Na taj način smo štitili sadržinu dnevničkog zapisa kako to neko kasnije ne bi izokretao – kaže Živanović o radu Komisije koja je radila na ekshumaciji jasenovačkih žrtava.

On je deo izveštaja o ekshumaciji dugo čuvao među svojim papirima, nosio ga po svetu, ali je jednoga dana zaključio da se taj dokumenat, ipak, mora čuvati u zemlji. Nazvao je prijatelja, direktora Arhiva u Beogradu, i zamolio da ga preuzme i čuva.

– Nas su kao žutokljune asistente gurnuli u taj posao, jer smo mi tada, kako bih kazao, bili „mladi i ludi“, čak i ponosni što nam boračka organizacija dve jugoslovenske republike poverava takav zadatak, tako da nismo ni znali u šta se upuštamo, ali smo se zaista trudili da ga obavimo što se bolje može i mi smo to i uradili – priča akademik Živanović.
Prošle godine je u Banjaluci održana Međunarodna konferencija o Jasenovcu u čijem radu je učestvovao i akademik Srboljub Živanović.

– Ja sam tamo obelodanio da iskopavanju masovnih grobnica u Jasenovcu nije bilo dozvoljeno prisustvo štampe, niti fotografa – veli akademik. – Iz tog razloga nisam imao čime da ilustrujem svoje izlaganje, pa sam na skup doveo jednu gospođu, koju su ustaše klale kad je bila dete, ali je pukim slučajem ostala živa. Neka časna sestra, zvala se Purherija, vukla ju je za kosu da joj istakne vrat, kako bi ustaša, Hrvat, mogao lakše da je zakolje. Ali ga je ona tako pogledala svojim detinjim očicama, da je koljaču ruka zadrhtala. Onako polupreklanu bacio je u jamu, ali se ona tokom noći iskobeljala ispod leševa i ostala živa.. Izveo sam je pored pulta za kojim sam govorio da bi učesnicima konferencije mogla da pokaže ožiljke na vratu. Kazao sam: evo, umesto fotografije, možemo da pokažemo ovo.

Ona je, napominje akademik Živanović, nosila hrvatsko prezime Skiba, jer ju je odgajao neki Hrvat trudeći se da od nje napravi „dobru Hrvaticu“. NJu je lično pokrstio Alojzije Stepinac, koji je prema akademikovim saznanjima, „bio dobar sa ustašom“ u čijoj je kući ona odrastala.

Žive ugrađivali u nasip

Akademik Srboljub Živanović je zajedno sa druga dva člana komisije detaljno u izveštaju opisao dvadesetak načina ubijanja žrtava u zloglasnim logorima.

– Najčešće je to bilo udaranjem maljom o glavu žrtve, klanje nožem, probadanje bajonetom… Hrvati i muslimani, koji su zajedno učestvovali u zločinu, probadali su bajonetom stomake trudnih žena. Bilo je ubijanja izgladnjivanjem, bacanjem živih u Pačilijevu peć u ciglani, vešanjem, streljanjem… Logoraši su ubijani i tako što su bacani u jame prilikom izgradnje nasipa za zaštitu od poplava, a zatim živi zatrpavani zemljom. Žive ljude su bacali i u Savu, a kad su videli da leševi isplivavaju, rasporivali su im stomake tako da su brzo potanjali u vodu.

D. JANOJLIĆ; VESTI, 09.10.2008