Вести

„Sine moj, svrh svega što se čuva čuvaj srce svoje jer iz njega izlazi život (priče Solomonove).

Z.D. 07.10.2008

+++

Jedan srpski političar, autonomaš, retoričar u želji da njegov javni nastup bude što teatralniji, osudio je život i delo vladike Nikolaja Velimirovića. Potrudio se da ni ovaj put iz osude ne izostavi tvrdnju da je vl.Nikolaj bio prijatelj sa Adolfom Hitlerom.

Na trenutak se odvojio od sadašnje političke teme, ubacio verski-politički život vl.Nikolaja i doneo svoj zaključak o istom. Nije zaključivao za sebe, već sa snagom lične sugestije svoju tvrdnju je izneo kao istorijsku istinu jednog trenutka i jednog dela vl.Nikolaja.

Dok je „putovao“ po životu vl.Nikolaja smatrao je da je svaka njegova reč tačna i istinita. Da je njegova tvrdnja stvarnost jednog života. Svoju osudu nije iznosio za sebe, već je u svom ličnom, neprikoslovenom carstvu mudraca smatrao da svi koji slušaju moraju da veruju u njegove reči i da drugačije ne može da bude.

Рazbaškaren u fotelji opremljenog studija, o vl.Nikolaju je pričao ka da priča o čistaču cipela koji je imao znanje i moć da prepozna svačije stopalo, svačiju obuću.

U udobnosti svog božanstva nije znao da je vl.Nikolaj mnogo pre ljudima poput njega postavio pitanje „Kuda putuješ putniče i kojim putem putuješ? Da li znaš grad kome ideš i put kojim ideš?“

U svom božanstvu ne zna da je vl. Nikolaj vaspitavao sav narod, pa tako i svoj srpski, da ne preziru nikoga. Da je svima, pa i Srbima, govorio da nema čoveka na zemlji za koga Sin Božiji nije prolio krv Svoju. Da je posebno svojim Srbima govorio da ne budu uzrok ničije propasti. Svojim Srbima je mnogo puta govorio da prljava voda ne može ubeleti prljavo platno, pa tako ni grešnik ne može ipsraviti ni sebe ni drugog, dok prvo ne opere svoju dušu i ne ipsravi svoja dela.

Da je ovaj besednik dela vl.Nikolaja, znao za reči vl.Nikolaja da grešnik ne može ispraviti nikoga dok prvo ne ipsravi sebe, znao bi da je njegovo besedništvo o životu tako velikog svetskog čoveka ravno prljavštini na cipelama koju vešta čistačeva ruka u dva poteza skida.

Taj besednik bi znao da je kroz školu prošao kao i zadah što prolazi kroz ulice grada.

Znao bi da nam škole ne služe da steknemo velike nauke, već da nam škole služe da nas nauče kako da ponesemo velike nauke, kako da zaobiđemo zlo koje se nalazi u velikim naukama.

Besednik je savladao put do učene diplome, ali nije savladao opasnost koja vreba iz te učenosti. Nije naučen da nauka ima dva kraja. Prvi kraj joj je početak, drugi znanje ili glupost.

On je iz svoje nauke izvukao ličnu glupost, javno glupiranje.

Mi ćemo kroz čisto srce vl.Nikolaja, ono isto kojim je on kao hrišćanin, kao hrišćanski mudrac, kao misaono biće koje je u nauku krenulo sa težnjom da iz nauke izvuče znanje, a ne glupost, tumačiti reči ovog političkog besednika. Kao što je vl.Nikolaj nemačkog vođu analizirao kao ljudsko biće, a ne kao avet nekog vremena gde mu se duša izopačila, tako ćemo i mi analizirati dušu ovog besednika i zapitati se u kom trenutku se ona izopačila.

Po stamenosti njegove retorike zaključujemo da je potekao u obrazovanoj porodici. Po nezrelosti njegovog ponašanja, oblinama njegovih obraza, zaključujemo da su mu u ranom detinjstvu roditelji rekli da je on bog, božanstvo njihovog doma i tako mu zatajili nauku Života, tako mu zatajili da u životu čoveka postoji proces sazrevanja, i završetak odrastanja, i time ga ostavili da na životnom putu korača kao nedozrelo dete.

Kasnije, kroz knjige obrazovanja, saznao je da postoji Bog. Zainteresovan ko je njegov „suparnik“ počeo je da rovari po Božijem životu. Videvši da Bog nije sam, da Bog ima svoje pristalice, ljut što on druga i brata kraj sebe nema, ljut što je svet njegovog božanstva ispunjen samo njim, krenuo je da rovari po životima Božijih pristalica.

Tako je došao do saznanja da postoji mudrac života i učenik Neba, saznao za hrišćanina vladiku Nikolaja Velimirovića.

Naljutiše ga dela vl.Nikolaja. Od njih se lomio kao što se lomi grana od vodenični kamen. Ljut što je njegovo božanstvo kroz obrazovanje prošlo lakoćom svog velikog uma, a sad se njegov um lomi od mudre reči, mudrog čoveka. Pokušavao je da razvodnji, obezvredni napisana dela vl.Nikolaja. Pokušavao je da ih pred sobom, pred svojom diplomom ismeje, ali nije mogao. Što ih je više ismevao, tumačio, u svom mozgu prevrtao, dolazio je do zaključka da se te mudre reči sve više u njemu zadržavaju. Da u njegov um i dušu prodiru poput ubojitih strela. Da se ubojitost tih strela nalazila u istini njegovog obrazovanja bez znanja.

Onda je rešio da traži reči vl.Nikolaja između čijih redova će pronaći i prostor gde će se on ugnjezditi sa svojim tumačenjem i svojim osudama.

Tako je došao do dela „Nacionalizam Svetog Save“ od vl.Nikolaja Velimirovića.

Čitao je pažljivo sve reči napisane od vl.Nikolaja. Što je više čitao, više se ljutio što u pročitanom ne nalazi smisao svoje duše, ne nalazi piščevu palu dušu.

Onda je laž svetlosti njegovog božanstva pala na deo reči vl.Nikolaja i on je tu video svoju šansu kojom će moći da nahrani glad svog božanstva.

U delu „Nacionalizam Svetog Save“, vl.Nikolaj Velimirović sa jednom nepobitnom istinom govori o životu i delu Svetog Save. Govori u ime Svetog Save, kako je Sava za period ovozemaljskog života stvarao Srbiju, stvarao srpsku kraljevinu, stvarao srpsku slobodnu Crkvu.

Vl. Nikolaj jasno govori zašto je Sava stvarao slobodnu Srbiju, srpsku kraljevinu i srpsku crkvu.

Evo reči kojima vl.Nikolaj opisuje Savino stvaranje Srbije, kraljevine i crkve.

„Po shvatanju Sv.Save život je narodni jedna nedeljiva celina kako fizički tako i duhovno i moralno. Otuda su i sve grane narodnog života i ustanove nedeljive, spojene ne mahanički jedna uz drugu nego srasle jedna s drugom tako da životni sokovi struje iz jedne u drugu. „

Ovim jednim delom vl.Nikolaj objašnjava da su Srbija, kraljevina i srpska crkva bile nedeljive grane srpskog života, da je zato Sava želeo da ih spoji jednu sa drugom „tako da životni sokovi struje iz jedne u drugu“.

U istom delu vl.Nikolaj je svom širinom svog uma i svoje hrišćanske duše objasnio kako je samo Sava uspeo takvim putem da krene i srpskom narodu da obezbedi državu, vladavinu i crkvu. Objasnio kako su se svi drugi narodi mučili da dođu do svoje države, do državne vladavine i svoje crkve.

Navodio je muke tih drugih naroda, ratove i razloge zašto su ulazili u ratove.

U tom objašnjenju se dotakao Evrope i evropske borbe, muke evropskih zemalja da dođu do onoga do čega je Sava pre mnogo godina došao za svoj narod.

Vl. Nikolaj evropsku muku dalje opisuje ovako:

„Niko od svih evropskih naroda nije uspeo u potpunosti u tome poslu onako kao što je uspeo Sveti Sava. Pa ni Englezi, ni Skandinavci. Najzad se Evropa umorila od stranih i stoletnih borbi i napora, fizičkih, moralnih i intelektualnih, i u toj zamorenosti mnogi njeni sinovi digli su ruke sasvim ne samo od crkve nego i od vere hrišćanske. Tada su se intelektualne i političke vođe evropskih naroda rešile na korak očajnika, na ime: na odvajanje nenacionalne crkve od države i na stvaranje nacionalizma bez vere…Odvojili su crkvu od države ali su odvojili i sebe od naroda…Ipak se mora odati poštovanje sadašnjem nemačkom vođi, koji je kao prost zanatlija i čovek iz naroda uvideo, da je nacionalizam bez vere jedna anomalija, jedan hladan i nesiguran mehanizam. I evo u XX veku on je došao na ideju Svetog Sae, i kao laik poduzeo je u svome narodu onaj najvažniji posao, koji priliči jedino svetitelju, geniju i heroju“.

Na ove reči se obrušilo samozvano božanstvo, današnjeg srpskog političara. U ovim rečima njegovo božanstvo je videlo šansu da ismeje srpskog mudraca. Da ismeje borca nad sobom, i borca protiv zla čovečanstva.

Ironičnim ispljuvkom prska po delima i životu vl.Nikolaja Velimirovića, sa nadom da će tako podići svoja stopala sa ispljuvka svoje duše i ispljuvka naroda koji već godinama i njemu sudi.

Postoji priča o carevom sinu koji je zavoleo devojku koja nije pripadala carskom životu. Želju da je svojom ženom stvori osujetio je njegov otac i zabranio mu da ženu uzima iz prostog naroda. Carević se nije oženio za života svog oca. Po očevoj smrti otišao je da pronađe devojku svog srca. Stigao je u čas njene smrti. Naredi svojim podanicima da balzamuju njeno telo i da je prenesu u njegove dvore. Preneše balzamovano, devojačko telo u carevićev dvor. Carević se venča sa balzamovanom devojkom. Obuče je u odore dostojne carici. Postaviše balzamovanu caricu na tron kraj carevića. Mladi car naredi svojim podanicima, svom narodu da priđu i da se poklone balzamovanom telu. Podanici i narod uradiše kako im je zapovedio mladi car. U redu su prilazili i celivali mrtvu, balzamovanu caricu.

Sjaj carevine i sjaj carske odore bio je samo spoljni efekat položaja i moći. Unutrašnjost tog sjaja i te moći je bila istina mrtvila, istina smrti. Ugašeno srce, usahle oči, usta bez reči i daha. Na tronu je sedelo okićeno telo bez misli i duše.

Tako je i u fotelji opremljenog studija sedelo živo biće sa ugašenim Životom, sa zatrovanim srcem i pustom dušom. Sedelo biće sa glavom ispunjenom svetskim znanjem, svetskom naukom, hranom bez soli.

Okomilo se to samozvano, balzamovano božanstvo na deo gde vl. Nikolaj kaže:

„Ipak se mora odati poštovanje sadašnjem nemačkom vođi, koji je kao prost zanatlija i čovek iz naroda uvideo, da je nacionalizam bez vere jedna anomalija, jedan hladan i nesiguran mehanizam. I evo u XX veku on je došao na ideju Svetog Save, i kao laik poduzeo je u svome narodu onaj najvažniji posao, koji priliči jedino svetitelju, geniju i heroju“.

Ličnim pravom izboldirane su reči koje govore dovoljno o onome što je hteo i što je rekao vladika Nikolaj Velimirović. Te, boldiranjem, izdvojene reči dovoljno jasno govore da vl.Nikolaj nije nemačkog vođu svrstao u veličinu Svetog Save i dao mu počast svetog bića, svetih dela.

„Ipak se mora odati poštovanje sadašnjem nemačkom vođi“…reč IPAK, kojom je vladika započeo svoju rečenicu jasno govori da je vladika smelost nemačkog vođe sa reči ipak opisao kao što bi se mogao opisati poduhvat (ne)čoveka da pređe brvno iznad provalije.

Mnoto puta se u ljudskom govoru, kada se loš čovek opisivao najosudnijim rečima, našao i retoričar koji bi rekao „Ipak se mora odati poštovanje takvom čoveku da se smelo upustio u takav poduhvat“…mnogi od nas su bar jednom u životu izgovorili tu reč IPAK kada su opisivali neko truležno delo nečoveka.

Reč ipak od strane vl. Nikolaja Velimirovića govori da je on znao ko je i koliko vredi taj nemački vođa.

„Koji je kao prost zanatlija i čovek iz naroda uvideo, da je nacionalizam bez vere jedna anomalija“…

Vladika u ovoj svojoj rečenici ne hvali nemačkog vođu, ne hvali njegov cilj, već navodi da se jedan prost zanatlija i čovek iz naroda zapitao šta znači nacionalizam bez vere. Kada je uzeo za primer jednog prostog zanatliju, narodnog čoveka, i naglasio da ako se on kao takav zapitao šta znači nacionalizam bez vere, koliko je tek onda stvaranje srpskog nacionalizma od strane Sv.Save bila Božanska tvorevina, blagodat i milost Boga pružena Srbima kroz srpskog sina, srpskog hrišćanina. Silu pravde u svojim rukama nosio je Sava dok je bio monah. Silu nemačkog vođe nosio je i vođa u svojim rukama dok je krenuo u osvajanje i Nemačke i sveta. Vladika Nikolaj je u svom delu uzeo za primer dva bića, jedno sa silom slave Boga i drugo sa silom slave ljudskog boga. Jedno je nosilo silu mira, drugo silu nemira. Jedno je nosilo silu života, drugo silu sile…ali i jedno i drugo biće znalo je da nacionalizam bez vere nije ništa drugo već jedna anomalija, jedan hladan i nesiguran mehanizam.

Kada se vladika odlučio da uporedi ova dva bića, nije u taj poduhvat krenuo da bi ih u pravednosti izjednačio, već da bi srpskom narodu rekao kolika je tek naša obaveza (jer nas je gledao kao naciju iznad nemačkog vođe) da čuvamo i sačuvamo državu i crkvu koju nam je Sveti Sava stvorio i ostavio. U vidu svoje hrišćanske duše i svoje odanosti ljubavi prema Bogu, vladika Nikolaj je video da će doći vreme kada će srpske kukavice, srpskom narodu poturiti kukavičko jaje ispod čije opne će se nalaziti sadržaj teorije da Srbin treba da se stidi srpskog nacionalizma, da treba da ga zdrobi i odbaci. Zbog tog viđenog vladika je napisao rečenicu gde je tadašnjeg najnepravednijeg uporedio sa večnim pravednim i izneo da je i najnepravedniji shvatio zašto je večno pravedni stvorio naciju i veru i spojio ih, ali ne mehanički jednu uz drugu, nego srasle jednu sa drugom tako da životni sokovi struje iz jedne u drugu. Najnepravednijeg je vladika uzeo za primer i izneo da je i njegova životna logika shvatila da nacionalna država nema opstanka bez nacionalne vere, da bi mi danas u vremenu kada se dižu protiv nas i našeg nacionalnog bića znali da nam je dužnost opstanka veća od logike najnepravednijeg i da je naša borba da svoje sačuvamo veća od njegove borbe. Ako je nemački vođa procenio veličinu u delima Svetog Save, kolika je tek naša obaveza da sačuvamo veličinu stvorene nam srpske države i u njenom korenu sok srpske vere.

Ako je nemački vođa, kao laik, u svom narodu i za svoj narod poduzeo najvažniji posao, koji priliči jedino svetitelju, geniju, heroju, kolika je tek naša nacionalna obaveza da svoju državu i veru branimo i odbranimo kao potomci Svetog Save, potomci svetosti, genijalnosti i herojstva.

Ako je Bog gledao na nemačkog vođu i time gledao na njegova dela i pustio ga da se raširi u slepilu prostora svog životnog kaveza, zašto onda vladika Nikolaj, koji sebe nikada nije smatrao Bogom i od svog života nije pravio božanstvo, nije imao pravo da kao čovek spomene i primerom dotakne zamisao nemačkog vođe?

Ako ovaj dnašnji politirač u svom božanstvu daje sebi za pravo da ismeje život i delo drugog srpskog mudraca posle Sv.Save, zašto onda jedan čovek, jedan monah, jedan vladika nije smeo da primeni poređenje dva različita života, dva različita dela, da uporedi čoveka dobra sa čovekom bez dobra.

Naravno da je život i delo vladike Nikolaja opravdano smelo da uzme za primer nemačkog vođu, zarad dobra srpskog naroda i dolazeće srpske budućnosti. Srpski narod mu je na tome zahvalan. Srpski narod će mehanizam svoje borbe, za očuvanje srpskog nacionalizma, od posustalosti krepiti upravo ovim primerom, primerom nemačkog vođe prema delu Sv.Save.

Pustićemo one Srbe da i dalje greju gnjezdo kukavičkoj jajeta i da sa tog gnjezda pričaju nemušte priče njihovog nemuštog shvatanja nacije i nacionalne slobodne države…jer šta drugo njima i ostaje u dokolici čučanja na gnjezdu jaja iz kojeg znaju da neće izleći heroja već kukavicu svoga bića…šta im drugo u toj dokolici ostaje nego da bulazne, truju, mažu i razmazuju…

A mi Srbi, čiji koreni nisu iz gnjezda već iz zidina Hilandara, već sa Kosova polja, kleknimo na pragove domova svojih i izgovarajmo Molitvu za spas našeg pravoslavnog naroda od nasrtaja neprijatelja pravoslavlja koju nam je mnogo pre ostavila hrišćanska duša za spas vremena u kome se sad nalazimo.

„Evo padamo na kolena pred Tobom i molimo Te sa suzama pokajanja: ne spominji grehe naše i izbriši bezakonja naša, čuj i usliši vapaj grešne dece Tvoje. Uzmi nas u zaštitu, o Svemoćni, zaštiti crkvu Tvoju Pravoslavnu, jer evo drski jeretici, vekovni odstupnici od istine Tvoje, podmuklo sastaviše plan i grozno udariše na narod Tvoj i na svetinju Pravoslavnu. Još jednom proliše krv dece Tvoje, još jednom otvoriše potoke suza vernih Tvojih, još jednom obukoše crkvu Tvoju u crninu tuge i žalosti i ispletoše joj trnov venac od laži i nasilja i nepravdi svojih“…

Z.D. 07.10.2008