Вести

Tugom i neizvesnim opstankom raširila se Srbija po svojoj zemlji. Tuga Srbije se raširila, narod Srbije se spekao.

Z.D. 04.10.2008

Neko u razočarenju, neko u strahu, neko u umoru rada bez dobiti, neko u nedozvoljenim, neljudskim i nehrišćanskim delima.

Tugom i neizvesnim opstankom raširila se Srbija po svojoj zemlji. Tuga Srbije se raširila, narod Srbije se raselio. Neko u razočarenju, neko u strahu, neko u umoru rada bez dobiti, neko zbog pretnji da će biti kažnjen zbog reči i dela koje govore istinu…raširio se srpski narod po svetu jer mu na srpskoj zemlji srušiše domove, bez objašnjenja, bez najave…
Raširio se narod po svetu. Otišao u onaj svet koji ga kroz istoriju tera sa svog ognjišta, tera u rasejanje.

Kako ga tera?
Tera ga kroz ratove. Tera ga kroz lažni mir državnog života. Tera ga preko braće Srba koji su se prodali tom svetu, koji služe zadatku da se Srbija uništi…iznova, iznova i uvek iznova Srbija je na planu uništenja.

Napuštaju Srbi „srpski Jasenovac“, prelaze nesigurnu i nestabilnu granicu…nesigurni u ono gde idu, nesrećni zbog onog što ostavljaju, odlaze ali opstaju.

Snalaze se Srbi u svetu. Vođeni prirodnim umom, vođeni inatom da će uspeti, vođeni suzom koju su ostavili na nesigurnoj otadžbinskoj granici…uspevaju Srbi…
Da li je Srbima lako da uspeju u Svetu? Nije. Njihova lakoća da prebole, opstanu, uspeju…lakša je samo od majčinske borbe da preboli, opstane i uspe da nastavi dalje po izgubljenom detetu.

Da li Srbi zaboravljaju svoju Srbiju, svoj srpski narod? Zaboravljaju samo manje od majke koja zaboravlja izgubljeno dete.

Da li Srbi u svetu pomažu svoju Srbiju, pomažu svoj srpski narod?
Pomagali su, pomažu i pomagaće dokle god bude postojalo mesto koje se zove SRBIJA.
Neko će reći „Kako pomažu kada i dalje nemamo, kada smo i dalje nerazvijeni, kada i dalje ostavljeno ne možemo sačuvati, ozidano ne možemo održati?“

Istina će odgovoriti „Njihova pomoć uvek stigne u državne ruke. A svi znamo da je sila državnih ruku slična situ…uvek nešto proseju u svoje džepove…za svoje lične interese“.

Danas Srbija ima problem sa svetom koji sve brže rešava svoj problem KAKO UNIŠTITI SRBIJU. Danas Srbija ima problem sa svojim Kosovom. Danas Srbija ima problem sa svojim političarima. Danas Srbija ima problem sa svojim verskim reformatorima. Danas Srbija ima problem sa srušenim fabrikama, sa prodatim preduzećima, sa ugašenim radnim mestima. Danas Srbija ima problem sa uništenom i prokockanom omladinom. Danas Srbija ima problem sa crnom ekonomijom i još crnjom korupcijom. Danas Srbija ima problem sa istinom da i vrabac može da preleti granicu, ali Srbin mora da plati dozvolu da pređe granicu. U Srbiju mogu ući svi. I prijatelji i neprijatelji. Može ući hrana, a može i droga. Mogu ući plemeniti metali, a može ući i radioaktivan otpad.

Danas svi stranci mogu biti gosti ili državljani Srbije ako to požele: Srbin može biti samo gost u svojoj kući i samo vernik u svetinji ako podleže „pravilniku“ episkopskog dekreta. Državljanin druge države može biti samo ako ima novac za to, ako ima dozvolu za to, ako ima „stomak“ za to.

Pitaćete se „Pa šta je onda ostalo u toj Srbiji?“ Ostao je narod. Ostala je nada. Ostala je želja.

Ostala je srpska istorija. Istorijska istina. Ostala je kletva kosovskog Lazara, ostala je pesma „Smrt majke Jugović“, ostala je pesma Desanke Maksimović „Krvava bajka“…ostala je pesma Ivana Gorana Kovačića „Jama“…ostao je Jasenovac…ostao je vladika Nikolaj Velimirović, Ava Justin Popović…ostali su svetosavci i svetosavska Liturgija…ostala je isposnica Svetog Save na Kablaru…

Zbog te isposnice pišem ja, i kroz mene srpski svetosavski narod koji se penje do te isposnice.

Na vrhu Kablara, kraj tihog toka Morave, nalazi se pećinica, danas crkvica posvećena Svetom Savi i njegovim isposničkim danima u tom kamenom udubljenju. Ko je omogućio narodu da u tom kamenom udubljenju stoji na Svetoj Svetosavskoj Liturgiji?

Oni koje danas školovani nazivaju neškolovanim, konvulzivnim duhovnicima.
Ko brine o toj crkvici? Ko brine da dah pećine, vetrovi Kablara, vlaga oblaka, ne unište trag Savinog moljenja?

Opet oni „neškolovani, konvulzivni“ duhovnici…oni koji kao toplo ognjište sve više primaju i greju promrzle, narodne duše.

Ta promrzla narodna reka iz nedelje u nedelju sve više širi svoj tok, traže i dolaze kod tih žigosanih duhovnika. Nije sad važno ko hoće da im na pleća stavi slovo srama. Svi znamo i za vreme inkvizicije da se slovo srama stavljalo na pleća hrabrih, pravednih, Bogu i istini odanim.

Sada se ovde važnost stavlja istini postojanja crkvice-isposnice, zahvalnosti Svetom Savi što je nekada i ovde bio, što je svojim isposničkim molitvama, danas nama dao nadu dok je njegova crkvica tu postojaćemo i mi, postojaće i svetosavlje…pravosalvlje. Dok postoji narod koji izlazi do nje na vrh Kablara, dok postoje svetosavci koji odano svetosavlje služe, postojaće i molitva za nas ovde i vas u rasejanju.

Velika je sila svetinje na vrhu Kablara…velika su čuda iscelenja na malom kamenom prostoru gde izbija svetosavska vodica. Nema je uvek. Dođe pa ode, ode pa dođe…zašto?…znano sv.Savi i našim (ne)delima…

Koliko je velika svetinja na Kablaru, toliko je velik i poduhvat naše želje da se naprave stepenice od tihe Morave, do uzburkanih struja vrha Kablara. Da i naš Kablar bude poput Meteora…da i naša svetosavska crkvica-isposnica bude poput svetinja na Meteorima.
Koliko je velika svetinja na vrhu Kablara, toliko je velika i naša nemoć (da napravimo te stepenice) koji stojimo u podnožju Kablara…kolika je naša ljudska veličina, dok stojimo u podnožju Kablara, sprem vrha Kablara, tolika je i naša „veličina“ u materijalnim mogućnostima da krenemo u pravljene stepenica i tim stepenicama napravimo srpske Meteore.

Mi se ovim rečima vama ne obraćamo kao lutalice vetrovitog prostora, mi se vama obraćamo kao svoj svome što se obraća…onda kada je duša najiskrenija i traženje najnemoćnije…

Mi ne možemo da vidimo svetska prostranstva, svetsku arhitekturu, tehnologiju, savršenstvo izuma, ono što možete vi koji ste u svetu da vidite…ali možemo da dignemo pogled ka vrhu Kablara, ka pukotini u steni i da oštrim vidom i oka i duše vidimo mesto svetlosti Svetoga Save.

Vi ono što u svetu vidite ne možete kao svoje vlasništvo da gledate. Mi ono što vidimo na vrhu Kablara, gledamo i kao naše i kao vaše…i nešto što će biti i naše i vaše dece…biti dok i Srbija bude i naša i vaša…

Vi ono što između sebe skupite i time nam pomognete da napravimo te stepenice do vrha Kablara, biće vaša pomoć nama i naš amanet da ćemo to napraviti i za vas i nas.
Biće to trag da smo postojali i mi ovde i vi napolju…biće to istina da je napaćena Srbija u svom jezgru i svom rasejanju pobedila svetske okove, unutrašnju nemaštinu i podigla svetosavske Meteore.

Pa i reči vladike Nikolaja Velimirovića nas obavezuju da činimo, da radimo, da gradimo.
„A zamislite kolika će vaša slava biti u carstvu Božijem, ako se vi, kao mirjani, pokažete veći hrišćani i od sveštenika“ („Misionarsko pismo 292“ knj.VIII, str.292-293). Mi reči vl.Nikolaja Velimirovića ne uzimamo kao tumačenje da se dignemo u ovom iznad sveštenika, već da pomognemo plećima svešteničkih graditelja.

Reči vl.Nikolaja Velimirovića „A zamislite kolika će vaša slava biti u carstvu Božije…“ uzimamo kao molbu da se obratimo vama u čiju se pomoć nadamo i da vam kažemo „ZAMISLITE KOLIKO ĆE VAŠA POMOĆ, I ZIDANjE TIH STEPENICA DO VRHA KABLARA, POMOĆI ONIMA KOJI SU STARI, HENDIKEPIRANI…POMOĆI NEMOĆNOJ, BOLESNOJ DECI, DA IH RODITELjI IZNESU DO GORE…IZNESU DO ISPOSNICE…IZNESU DO SVETOSAVSKOG IZVORA…MESTA SVETOSAVSKOG ISCELjENjA…mesta odakle izlazi istina onih koji su gore ostavili svoju bolest, svoju muku, svoj jad i dole krenuli zdravi, srećni…krenuli sposobni da odrastaju, sposobni da nastave život tamo gde ih je bolest prekinula…

Ovčarsko-Kablarska klisura je srpska Sveta Gora…svet nas je zarobio u granicama Srbije…naša Ovčarsko-Kablarska klisura za nas je i svet i nadnebesni svet…to je za nas i Jerusalimski zid plača (jer tu plačemo suzama duše i tela)…to je za nas naša prošlost, naše utočište, naša budućnost (a naša budućnost zavisi samo od naših dela).
O Hilandaru je neko opevao pesmu.

Uzećemo jedan stih iz te pesme, i tim hilandarskim stihom opisati potrebu onih koji ne mogu da izađu na vrh Kablara, ne mogu zbog opasne kablarske planine, strme staze, ne mogu zbog svoje nemoći, svoje bolesti.

„Stidim se što te oduvek nisam znala drevni kameni brode sred čempresa vitih, iako su mi tajili mesto Tvoje i ime, slutila sam da negde moraš biti“…

U ime svih bolesnih, nemoćnih…i onih koji će u bolesti i nemoći na svet doći…podignimo stepenice do vrha Kablara…da nečija nemoćna duša u tišini svoje patnje ne zapeva stih „…iako su mi tajili mesto Tvoje i ime, slutila sam da nege moraš biti“…da nas tišina nečije patnje ne pita GDE STE VI BILI…

NOVINAR.de nas svojim postojanjem spaja…družimo se i upoznajemo čitajući tekstove jedni drugih…dok čitamo te tekstove nad nama sija isto Sunce, ili nas obasjava isti Mesec…i tako rasejani, kada pogledamo u Sunce i Mesec, svi gledamo ka jednoj užarenoj svetlosti…ti pogledi su nam zajednički, ti pogledi pobeđuju kilometre koji nas razdvajaju…neka stepenice do vrha Kablara, do vrha crkvice-isposnice Svetog Save budu naše zajedničke stepenice ka vrhu pobede naše Srbije…ka vrhu pobede naše svetosavske Liturgije…neka NOVINAR.de bude spona između vašeg davanja i našeg primanja…neka posle dolazećeg Vaskrsa, kada se za Mladu Nedelju prvi put krene gore da bi se služila Liturgija, krene i izgradnja stepenica ka srpskim Meteorima.

I završiću ovo stihom iz iste pesme o Hilandaru, i tim izmoliti našu slogu da i naša Sveta Gora bude poput Svete Gore Hilandara.

„U molitvenom plamu Tvom mi hladnu dušu grejemo, zbog Tebe su sva naša sagrešenja manja, od Tebe učimo da se kajemo“…

Z.D. 04.10.2008