Вести

Od gospodina dr. Dobrosava Nikodinovića dobio sam mejlom informaciju o održanom SEDMOM NEMANjINOM DEŽEVSKOM SABORU, (posvećenog Srbima sa Kosova i Metohije), koju ovim putem i vama dajem na znanje i uvid.

 Igor M.Đurić; 26.09.2009

+++

Žao mi je što nisam mogao da prisustvujem tom važnom i lepom događaju i pored poziva uvaženog gospodina Nikodinovića. Više o Udruženju Ras možete naći na sajtu: www.udruzenjeras.co.cc

+++ 

Vreme održavanja NDS 6.09.2008. Mesto: Deževa, Saborna crkva Nemanjića. Dan sunčan, veoma toplo. Publike oko 800 ljudi iz Novog Sada, Beograda, Pariza, Kanade, Smederevske Palanke, Kragujevca, Kraljeva, Čačka, Raške, Leposavića, Kosovske Mitrovice, Zubinog Potoka, Prijepolja, Tutina, Sjenice, Novog Pazara.

Sedmi “Nemanjin deževski sabor“ su organizovali “Udruženje Ras“ i “Srpsko nacionalno veće severno Kosovo“.

Program “Nemanjinog deževskog sabora“ se sastojao iz dva dela:

• – besedničko-narativnog dela, i
• –  kulturno-umetničkog dela.

Početak Sabora je označen himnom Bože pravde, a zatim je književnik Velibor  Veličković besedio Zdravicu Nemanjinom deževskom saboru. Dr Slobodan Zečević je besedio Zavet Nemanjinog deževskog sabora. Meštanin Desimir Milanović iz Deževe je pozdravo goste i učesnike. Momir Kasalović, načelnik Kosovsko-mitrovačkog okruga je govorio o sadašnjem životu Srba na Kosovu i Metohiji. Predstavnik Društva srpskih domaćina iz Beograda se prigodnim govorom obratio učesnicima Sabora, a u ime Mileševskog kulturnog kluba ,,Sveti Sava“ iz Prijepolja se obratio prof. Šuljagić. Predstavnici Srba iz dijaspore, Milan Kašić iz Kanade i prof. Jovanka Đorđević, član Saveza Srba Evrope iz Pariza, su održali prigodne govore. Predsednica Kola srpskih sestara iz Čačka, Kragujevca, Kuršumlije i Kraljeva se obratila gostima i učesnicima. Istoričar Branko Radun iz Novog Sada je u svom nastupu rekao da  samo uz negovanje svoje tradicije, upoznavanjem svoje istorije i kulture možemo opstati i sačuvati svoj identitet. “Nemanjin deževski sabor“ bi trebalo da preraste u svesrpski Sabor koji bi ojačao srpsku nacionalnu svest i srpske nacionalne identitete i time učvrstio srpsko jedinstvo i brisao srpske podele. Akademik Veselin Đuretić je besedio o srpskim prestonicama, o istoriji Nemanjića i srpskoj sudbini i perspektivi srpskoga naroda koja se očekuje. Na kraju ovog dela je uručena Povelja Stefan Nemanja prof. dr. Slobodanu Samardžiću za njegovo zalaganje da se Kosovo i Metohija očuva u sastavu Srbije. Prof. Samardžić je u svome govoru dočarao teško stanje Srba na Kosovu i Metohiji i  tešku i složenu  borbu za opstanak Kosova i Metohiji u sastavu Srbije rečima:  to je borba sa ajkulama u mutnoj vodi…“.

U kulturno umetničkom delu su nastupili književnici Milka Đuretić iz Beograda, Ljiljana Stojanović iz Kraljeva i Milan Nikolić iz  Leposavića svojim pesmama o Kosovu i Metohiji. Glumac Jozić Miroslav iz Smederevske Palanke je besedio Zaveštanja Stefana nemanje. Svoj kulturno umetnički program – izvorne narodne pesme i igre, zdravice, obredne pesme iz Sredačke i Sirinićke župe i Kolašina izveli su KUD ,,Kopaonik “ iz Leposavića i KUD ,,Mokra Gora“ iz Zubinog Potoka.

Na kraju Programa su donete sledeće odluke:

• – da se u Raškoj oblasti organizuje proslava osnivanja države Srbije i da se utvrdi dan državnosti Srbije, vezan  za datum iz Nemanjićkog istorijskog perioda;
• – da se na platou Đurđevih Stupova sagradi objekat,  Memorijalni centar ,,Stefan Nemanja“, podoban za sve javne kulturne manifestacije i da se na istom mestu podigne monumentalni Spomenik Nemanjićima;
• – da Vlada Srbije organizuje pisanje Istorije Nemanjića;
• – da se arheološki potpuno istraži Raška oblast;
• – da se podigne Raški muzej;
• – da se apeluje na Ministastvo kulture i lokalnu samoupravu Novi Pazara da se postavi Bista Stefana Nemanje  koja 4 godine čami u trezoru  banke u Novom Pazaru.

Program Nemanjinog deževskog sabora se završio u 15 sati. Organizovan je zajednički ručak za goste i zvanice u Hotelu ,,Vrbak “ u Novom Pazaru. Ovu manifestaciju pratili su RTS, TV Jedinstvo iz Novog Pazara, TV Raška, TV Kis iz Kosovske Mitrovice, Večernje novosti, Tanjug, Blic,  Glas javnosti  i Geopolitika. (Kraj pisma).

+++

Isto tako, bio sam sprečen da prisustvujem obeležavanju slave “Zavoda za udžbenike i nastavna sredstva“ na Malu gospojinu i da gospodinu Prof. dr. Radošu Ljušić i njegovim saradnicima čestitam na uspesima koje postiže sa ovom kućom. On je ovu renomiranu izdavačku kuću podigao na novi i visok nivo kvaliteta i postavio standarde koje je teško pratiti. Treba samo pogledati kapitalne monografije “Morava“, “Drina“, “Fruška gora“….. pa se odmah stvara realna slika od kolike su važnosti za srpsku opštu kulturu takva dela. A to je samo kap u moru onoga što ova kuća radi. Samo što se u Srbiji znanje i kvalitetan rad slabo cene u poslednje vreme. Ne vrede rezultati, ne vredi trud i poštenje. Na ceni su neke druge stvari i neki drugi obrasci. Međutim, nema veze šta je na ceni kad čovek ima znanja i obraza. To mu uvek ostane.

Sonja Biserko nema ni znanja ni obraza. A na ceni je u Srbiji. Ne znam da li je cene po meri “žive vage“ ili đuture, al’ prođu, kako vidim, ima. E, pa, po toj Biserko, reakcija srpskih vlasti na proglašenje kosovske nezavisnosti jeste produkt nacionalizma, sama po sebi je nacionalistički akt i sve to doprinosi destabilizaciji prilika u regionu. Da ga jebem, ako mi je išta jasno?! A, nisam glup. Pametniji sam od te Biserke jedno dvaestinu puta. Najmanje! A, prilike oko Kosmeta poznajem bolje jedno pedesetinu puta. Cirka! A na ceni sam jedno ‘iljadu puta manjoj od njene. Radim za pogrešnu stranu. Za Srbiju. A Srbija u krizi. Drugi plaćaju bolje. To je znači to?! Vidite, ja nisam znao. Pa što odmah nisu rekli?

Nije dakle region destabilizovan zbog separatizma i terorizma Šiptara, zbog NATO agresije i okupacije, zbog menjanja granica jedne članice UN, zbog neprincipijelne politike nekih država – već zbog toga što se Srbi ne slažu sa time. Što to ne prihvataju kao gotovu stvar. A, ako ćemo pravo, Srbi se baš i ne koprcaju koliko bi mogli a Biserki je i ovo mnogo. Inače, nije to sve u poslednje vreme od Biserke. U izveštaju njenog “Helsinškog odbora za američka prava u Srbiji“ (tako nekako se zove ili ga ja tako doživljavam) za 2007-mu, (koji je napisan kompletno na novohrvatskom, kako i dolikuje, jel’ da?!), nagrdila je ona sve srpsko što egzistira u Srbiji.

 A i treba: šta će srpsko u Srbiji?! Šta će Srbima SANU? Šta će Srbima Crkva? Šta Srbiji trebaju umetnici i naučnici? Šta će meni (makar) jednako pravo da volim Srbiju sa pravom onih koji joj ne žele dobro? Šta, zar da ugrožavam ljudska i građanska prava onima koji redno i kako trebuje urušavaju moju zemlju? Sve to treba u logore. Misli se na srpske naučnike, pisce, sveštenike, sportiste, pekare, seljake, vojnike, konduktere….

Zato Biserko načinila spisak nepodobnih. Još samo da se nabave vagoni i psi. I da prišijemo slovo “S“ na rukave. Svi su krivi za stanje “nacionalističke histerije“ u Srbiji (po njima): srpski intelektualci, srpski mediji, srpska pravoslavna crkva,  srpski novinari. Nisu krivi, taksativno nabrojano u izveštaju: LDP, B92, Čanak, Čeda i Nataša Mićić. Ovaj pamflet koji oni nazivaju izveštajem je kao “velikosrpski nacionalizam“ i “drugosrbijansku propagandu“ proglasio i objavljivanje transkripta razgovora koje su vodili službenik Ministarstva spoljnih poslova Slovenije Drobnič sa funkcionerima Stejt departmenta, a koji je odlsikavao vazalni odnos Slovenaca prema Jenkijima. I još zameraju “Politici“ što je danima pisala o tome a dopisnici ovih novina iz Slovenije spočitavaju govor mržnje. Oteraše slobodu govora i medija u tri lepe…. Ja u svemu ovome ne mogu da razlučim: šta su svinje – a šta biseri?

Kad smo već kod “Politike“ tu se pojavila jedna nova afera. Drugarica Biserkina “drugarica“ Liht-ova bi da menja glavnog i odgovornog urednika. I to sama, onako od volje, serbez, bez odluke skupštine, direktora ili makar kompletnog Upravnog odbora. “Javilo joj se“ da tako treba. Dobila silne ordene u poslednje vreme pa umislila da je neki general. A generali očas posla isposluju vojni puč. I treba da menja Sonja sve njih. Jer se onomad niko nije bunio kad su je “niotkuda“, iz “Nedođije“, spustili u Upravni odbor, pa još da predsedava. Jer, bar po njenom dosadašnjem angažovanju, ja bih razumeo da su je u Upravni odbor predložili nemački partneri u “Politici“, ali zaista i nije jasno otkud ona da predstavlja državni deo paketa?! Razmislite: ipak je ovo još država Srbija. Menjaj Lihtova, udri, podseti se na vreme svoje mladosti, na gradske komitete, republičke organe i savezne instance. Udri, i treba. Nikada vi stvarno niste otišli, samo ste se preodenuli. Ali nas kecate i dalje istom žestinom.

Malo da se dohvatimo i globalne problematike. Hipotekarne i investicione banke na tlu SAD su u kolapsu. Ni gazda Jezda im ne može pomoći. Propadaju kao naša poljoprivreda i tonu kao naš moral. Cene im padaju kao vrednost besplatnih akcija što ih je Dinkić narodu obećao. Znači strmoglavo. Nije to ni čudo. Unazad nekoliko godina tamo kredit nije podizao samo ko nije hteo. Skoro svi ljudi koje poznajem u Njujorku su u tom periodu kupili kuće i stanove. Bilo mi je čudno da niko nije odbijen. Banke su računale da su dovoljno obezbeđene početnim učešćem i hipotekom na nekretninu pa su odobravale kredite i u slučajevima kada je bilo jasno da klijent neće moći da podnese toliko kreditno opterećenje. A onda je, sredinom prošle godine sve krenulo niz brdo. Veliki broj korisnika tih visokorizičnih kredita je bankrotirao, tržište se preplavilo hipotekarnim nekretninama kojima je zbog tolike ponude drastično pala cena a koje ni kao takve više nije imao ko da kupi. Kad tamo krene niz brdo to je kao lavina koju je nemoguće zaustaviti. Američki unutrašnji finasijski sistem počiva na uverenju građana da je jak i neuništiv i na poverenju ljudi u moć države. Američki građanin nije spreman da se suoči sa nikakvim nepredviđenim situacijama tipa: poskupljenje, nestašica, kriza…. I zato je država intervenisala. Tu smo dakle?! Američka država ulaže državni novac u privatne banke kako bi sačuvala finansijsku stabilnost i socijalni mir. Koliko juče su nama spočitavali da to ne radimo već da sve prepustimo tržištu i liberalnoj ekonomskoj filozofiji. Još su i Dinkića sa bulumentom tome priučili. Tako su u eri srpske privatizacije najveće investicione banke u Americi postale državne.

Kod nas su makar bile “društvene“. A mogle su, dakle, postati državne pa kao takve biti privatizovane. Najveće srpske banke nisu propale zbog ekonomije već zbog politike. Imale su ogromna potraživanja prema srpskoj industriji i privredi a politika je određivala da i pored dubioze mnoga preduzeća opstaju i rade. Srpska država nije pomogla srpskim bankama. A privatizovala je preduzeća koja su dugovala tim istim bankama. Američka država, kao što vidimo, pomaže svojim bankama. Doduše, nije ovo za upoređivanje baš kao što se ne mogu upoređivati navike buve i slona, ipak, “princip je isti, sve su ostalo nijanse“- pevao je Đoka. Dinkić tek treba da propeva. Sudeći makar po onome kako se onomad narogušio ministar za vanredne situacije ruske vlade Šojgu. A kad se Šojgu naroguši to znači da se i Kremlj namrštio. Čačka Dinkić mečku ‘de ne treba. Al’ šta će mučenik, izgleda da ga ni sa druge strane ne čeka bolja situacija. Ne bilo mu obećavat’. Veliki su ulozi u partiji a ispostaviće se na kraju da je on ipak mali igrač koji mnogo blefira.

Igor M.Đurić; 26.09.2008