Вести

ĆUTANjE, to je danas tema Kosova. Da Kosovo je danas ćutanje. Ćute oni koji su odgovorni za Kosovo (bili i biće odgovorni što Kosovo nije sačuvano).

Z.D. 25.09.2008

+++

S druge strane ti koji ćute, zasipaju nas bujicom „priča“ o Kosovu. Putuju, pregovaraju, sa tih putovanja i pregovora vratićaju se u Srbiju i pred javnost izlaze sa pričom „obavili smo konsultivne razgovore“…o tim „konsultivnim razgovorima“ govorili su i pre gubitka Kosova. Tako su želeli da nam kažu kako se sve (sa njihove strane) drži pod kontrolom, kako ne treba da strahujemo za Kosovo. Onda je osvanulo februarsko nedeljno jutro i Kosovo smo izgubili.

Kosovo nisu izgubili Srbi, Kosovo su prodali antisrbi. Nisu ga prodali za kapital kojim će razviti ostatak Srbije, nisu ga prodali za novu ponuđenu teritoriju koja će pripasti Srbiji u zamenu za Kosovo…prodali su ga za svoje predsedničke, podpredsedničke, ministarske i podministarske pozicije…prodali su ga za svoje nesigurno JA.

Duša onih koji svoje nesigurno JA jačaju kroz izdaju najsvetijeg dela Srbije, posteljice srpskog začetka, začetka srpske kulture, vere, u većem je tesnacu kaveza njihovog truležnog tela, nego što se u tesnacu kaveza nalazi ptica.

ĆUTE, a treba da pričaju. ĆUTE, a treba da cvile. ĆUTE, a treba da ridaju.

Život Srba, koji su Kosovo sačuvali, bila je skučena tvorevina bede, nemaštine, zuluma, od kasnijih Srba za koje su oni Kosovo branili, čuvali i odbranili.

Šesto godina Srbijom, Kosovom duvali su samo vetrovi Turskog haranja. Pod topotom njihove razjarene duše, razjarenog topota konja na kojima su jahali, sušila se i zemlja, strahovala je priroda, tresla se nemoćna raja. Kosovo se i pored toga sačuvalo.

Carica je dala svoju kćer u zamenu za sigurnost one srbadije koja je posle Kosovskog boja ostala.

Majke, žene, sestre, sahranjivale su svoje muževe, svoje sinove, svoju braću…ostajale na vetrometini turskog nemorala, turske sablje, turskog koca…nisu se poturčile, nisu Krst zamenile polumesecom i zvezdom. U tami svog opustelog doma rasplitale su svoje pletenice, raspušale svoju kosu i time odavale počast tužnoj istini, smrti najmilijih. Od starije dece preko noći su pravile ljude, mlađoj deci za noć su čuvale mleko svojih prsa. Kroz krik smrtne istine, kroz kamen koji je bez koraka najmilijih ostao, kroz nepostavljene tanjire na porodičnoj trezi, nisu poklekle, nisu decu u poturice poslale, nisu presušlih prsa ostale za one najmanje koje je samo kolevka od istine štitila, i samo majčina prsta bila sigurnost opstanka, korak odrastanja.

Dah zaštite, dah utehe, dah nade i zaveta izlazio je samo iz ikona na zidu i tihog plamena iz kandila. Kosovske majke, žene, sestre, samo ka ikoni i kandilu su mogle da gledaju. Taj pogled je bio zavet njihove duše „Kosovo se mora sačuvati, Srbi se moraju rađati“…

Srbi su uvek morali biti vojnici odbrane svoje domovine, svog ognjišta, svojih čeljadi.

Srbpkinje su uvek morale biti stub rađanja i stub opstanka rođenih.

Srbin, vojnik, nekada je svoje branio kopljem, sabljom, golim rukama.

Srpkinja, žena i majka, nekada je svoju porodicu branila u teškom i primitivnom radu, radu bez uslova.

Današnji Srbin je u otpad poslao sredstva odbrane, ka usavršavanju nije krenuo.

Današnja Srpkinja i dalje nosi teret odbrane svoje porodice, ali dans taj teret može da nosi u civilizovanim uslovima rada.

Oni nekada nisu imali sredstva, ali su imali dušu, imali zavet da Srbija mora opstati, mora postojati.

Ovi danas imaju sredstva, ali nemaju dušu, nemaju zavet da Srbija mora opstati, mora postojati.

Deca su nekad rano postajala ljudi.

Deca danas rano postaju zavisnici, uličari, nesrećnici.

Deca nekada nisu imala detinjstvo zbog hitrog odrastanja i potrebnog opstanka.

Deca danas nemaju detinjstvo zbog hitrog nestajanja roditeljske brige, hitrog nestajanja srpske države.

Zašto danas ĆUTE o Kosovu oni koji bi trebali najglasnije da pričaju? Da bi mogli da PRIČAJU paravansku priču nečinjenja ni za Kosovo ni za Srbiju.

Dok ćute o Kosovu, a pričaju radi dobijanja vremena da što duže ostanu na vlasti, time kupuju vreme za sebe i svoje političke pozicije. Ćute o Kosovu, a pričaju o Kosovu, iza znaka jednakosti stoji rezultat izgubljenog Kosova, istina nezainteresovanosti za Kosovo.

Dok ćute o narkomaniji, nemoralu, kriminalu, korupciji, a pričaju priču kako se bore protiv toga, dobijaju na vremenu svog bankarskog salda.

Ćute o narkomaniji, nemoralu, kriminalu, korupciji, iza znaka jednakosti stoji istina po ulici rasute omladine, opijene omladine, što od alkohola, što od narkotika. Iza znaka jednakosti stoji istina da će ova nesrećna, napuštena, i zapuštena omladina rađati decu kojima će svetski moćnici i domaće kukavice najlakše vladati.

***

Nesrbi, neprijatelji Srba kažu „Kosovo nezavisno“, Srbi, prijatelji nesrba kažu Kosovo „nije izgubljeno“.

Ko od njih govori istinu? Niko. Lažu i jedni i drugi.

I jedni i drugi govore iz svoje računice, i jedni i drugi suču brke iz zlobe i mržnje prema svemu što je srpsko, ali čisto srpsko.

Uvek se laž bacala na pravednog, na istinu.

Poluistoričari, poluanalitičari, uvek su bili riblja, ljigava kost u grlu istine. Ti polu istoričari i poluanalitičari nisu tim naukama pristupili iz ljubavi prema istim, već iz Neronskog kompleksa male, skučene, bolesne duše, koju su kao gen nasledili, ili kao zapostavljani, zlostavljani u neronski razvili.

Ti poluistoričari, poluanalitičari sudili su Sv.Savi i svoj Nemanjićkoj lozi da su bili ubice drugih i ubice između sebe, i sve radi vlasti, prestiža. Istina kaže da se Srbija i srpska pravoslavna vera ne bi rodila, da se pre toga nije rodio mali � astko. Istina kaže da Srbija ne bi imala ni ime, ni grb, ni zastavu, ni veru, ni kulturu, da nije bilo Nemanjićske loze.

Poluistoričari, poluanalitičari kasnije su sudili Karađorđu zbog ubistva oca, brata. Istina kaže da nije naše da sudimo činu koji nije za razlaganje ljudskog uma, činu koji je kasnije Srbe, potlačenu raju, podigao na ustanak. Taj čin neka ostane u vremenu kada se Voždova ruka podigla, kada se njegova duša odlučila, to neka ostane u tom vremenu, ostane u njegovoj duši, ostane pred Bogom. Mala smo mi raja da bi znali da li je on to trebao da uradi ili ne. Nismo živeli u njegovom vremenu, nismo živeli u vremenu turskog haranja kada se i zemlja od straha tresla, nismo živeli u trenutku njegove najteže odluke, najtežeg čina.

Poluistoričari, poluanalitičari kasnije sude Vl.Nikolaju Velimiroviću kao da je bio podanik Adolfa Hitlera. Čitaoče, zastani na trenutak kod imena Adolfa Hitltlera.

Adolf Hitler je bio zanesenjak slepe mržnje prema svemu što živi, što se kreće a što ne pripada arijevskoj kapi. Adolf Hitler je krenuo na sve ljude, sve nacije. Adolf Hitler je bio slepac svoje gordosti da može da zavlada svetom, da može da stvori samo jednu ljudsku rasu.

Pa i Darvin je imao ideju da čovečanstvu napravi rodbinsku lozu i da nam svima čukundede odredi iz legla majmuna. U toj svojoj ideji nije birao posebne ljude, posebne nacionalnosti da im odredi majmunsko poreklo, a onim drugim izabranim odredi ljudsko poreklo, Božansko poreklo…nije pravio nepravdu prema čovečanstvu, nikoga nije izdvajao, svo čovečanstvo je stavljao pod majmunsko poreklo.

Tako i Adolf Hitler nije birao povlašćene nacije. Jedne oružano napadao, druge slobodom nagrađivao. Harao je i po onim zemljama u kojima je imao saveznike. U tim savezničkim zemljama ubijani su oni koji nisu želeli da mu saveznici budu.

Adolf Hitler je bio zlo jedne ideje, antihrist jednog vremena, ali zlo i antihrist za sve narode i sve nacije.

Danas nemamo Adolfa Hitlera. Imamo Ameriku i Evropu. Iz Evrope je zlo otišlo i stvorilo Ameriku. Kako je stvorilo tu Ameriku? Pa to svi znamo. Najsurovijim ropstvom Crnaca, najsurovijim istrebljenjem Indijanaca. Malo im to bilo pa se okome na Vijetnam. Izgubiše svoju silu u tom malom Vijetnamu, dobiše borce sa vijetnamskim sindromom. Taj sindrom i dalje živi u toj Americi. Kroz seme života se prenosi na začete živote. Tako im se sveti taj mali Vijetnam, tako ih Bog podseća u čijim je rukama moć.

Dela Vl.Nikolaja Velimirovića prevazilaze ljudski um. Dižu se do Galaksije, dižu se do nebeskog svoda gde se diže duša tek posle telesne smrti. Pero u rukama Vl.Nikolaja Velimirovića pisalo je i za one koji mu nisu sudili i za one koji su mu sudili, sude i dnas. Viđenje svog uma nesebično je podelio i jednima i drugima, pružio kao kompas orijentacije sadašnjosti i budućnosti.

Kako onda um poluistoričara, poluanalitičara, čiji um ne može da vidi ni gombicu koju na sopstvenoj kapi nose, može da sudi šta i zašto je bila namera kontakta sa Adolfom Hitlerom od strane Vl.Nikolaja Velimirovića?

Hoće li to možda poluistoričari, poluanalitičari da sude i Bogu što je stvorio Adolfa Hitlera, što je gledao kako ubija svo čovečanstvo, kako puni gasnim komorama nezaštićena bića, kako puni logore ljudskim životima, puni jame tim kasnije beživotnim telima?

Hoće li poluistoričari, poluanalitičari suditi Bogu što je i njih u poluljudskosti, poluznanju i poluvidu stvorio, što ih je pustio da se istoričarima i analitičarima nazivaju?

Da li je Adolf Hitler gori juče od današnje Amerike i Evrope? Za mene više nije.

On je bio zlo za svo tadašnje čovečanstvo. Amerika i Evropa je bila i biće zlo za izabrane male, miroljubive narode. Besni što ti mali narodi žive na plodnoj, zdravoj zemlji, što se nalaze na geografskom položaju koji oni mogu samo njihovim uništenjem u vlasništvo dobiti.

Besni što ti mali narodi nisu bolesni, hladni, nemoralni (koji će se u svom kotu pariti i množitiu) Evropljani, Amerikanci…što ti mali narodi imaju suzu, moral, dušu…što stvaraju svoje ognjište, što brane svoje ognjište…besni što ti mali narodi imaju duh i um Tvorca, a oni duh i um antitvorca.

Pa kako onda ti poluistoričari, poluanalitičari ne sude današnjim srpskim političarima koji kao muve bez glava lete samo ka toj Evropi, toj Americi, tim ubicama izabranih malih naroda…izabranih za likvidaciju?

Ne sude jer ne mogu. Kada bi mogli da sude onda bi prvo morali da presude sebi, svom antisrpsvtu i svojoj antiljudskosti. A najteže je čoveku da se suoči sa sobom i sa svojom praznom dušom, da se suoči sa otpadom materijala od kog je sačinjen.

***

Za koga je Kosovo izgubljeno? Za antisrbe!!!

Ko ćuti o Kosovu, a pod kišobranom svog interesa „govori“ o Kosovu? Antisrbi!!!

Za koga Kosovo nije izgubljeno i nikada neće biti izgubljeno?

Za Srbe, za srpske pravoslavce!!! Za vladiku Artemija i svu njegovu braću koja sa njim zajedno nosi istu mantiju satkanu od Kosova, satkanu od Cara Lazara, satkanu od Sv.Save…za svu njegovu braću koja na glavama nose kamilavke satkane od latica Kosovskih božura…

Kome smeta vladika Artemije i njegova pravoslavna braća, smetaju kosovsko-srpski Srbi?

Smetaju onima koji su alergični na sastav kosovosko-pravoslavno-srpske mantije, alergični na miris Kosovskih božura.

Kome smetaju Srbi, pravoslavci, smetaju domaćini, majke, deca? Smetaju Americi, Evropi.

A zašto im smetaju?

Smetaju zbog zrelog ljudskog sadržaja. Smetaju zbog zrele zdrave zemlje. Smetaju zbog sredine između Istoka i Zapada…a smetaju i zbog poznavanja retorike, zbog umeća da iskažu, oplaču, opevaju…

I za kraj, evo primera razlike između retorike Zapada i retorike Istoka.

Američka „mudra“ izreka u opisu nekadašnjeg američkog predsednika Forda (?):

„Nije umeo istovremeno da korača i da žvaće žvaku“.

Srpksa duša opevana kroz istinu, posvećena Ravanici, postelji Sv.Lazara:

….“Namučena borbom od dušmana kleta što oštricom mača Srbiju ucveli, nisi pokleknula, već hrabra i sveta ispunila si venac neuveli“…

Z.D. 24.09.2008