Вести

Donosimo u prilogu analizu bezakonja i nepočinstava koja je počinio vikarni Episkop Teodosije Šibalić i pobunjeni monasi manastira Visoki Dečani. Iz ovog kratkog pregleda vidi se dubina njihovog bezakonja i sankcije koje za to sleduju.

+++

DEČANSKA „DEMOKRATSKA“ REVOLUCIJA

Najnoviji događaji vezani za pobunu bratstva manastira Visoki Dečani otkrivaju nam nekoliko poražavajućih činjenica. Ne prezajući ni od nadležnog episkopa, ni od zaveta koje su dali i pred Bogom i pred svojim episkopom, ni od kaljanja ugleda eparhije i Srpske Pravoslavne Crkve uopšte, ni od posta koji je u toku (očigledno da je post postao minorna stvar za monahe), monasi manastira Dečani su na najgrublji način prekršili niz pravila i kanona koji regulišu kako ponašanje sveštenstva, tako i ponašanje monaštva.

Prvo su prekršili zavet poslušnosti nadležnom episkopu, a ovaj prestup sankcioniše 8. kanon IV vaseljenskog sabora. Sankcija za ovaj prestup je odlučenje tj. izopštenje iz Crkve za monahe i laike, a za klirike svrgnuće. Po 2. kanonu Sofijskog sabora, suština monaštva je poslušnost i učeništvo što podrazumeva bezuslovnu poslušnost starijim monasima, a da ne govorimo o episkopu.

Pored ovog, dečanski monasi su napravili i prestup protiv crkvenog poretka po članu 47 Pravila i propisa SPC (svako otkazivanje poslušnosti svojoj jerarhijskoj vlasti i svaka buna i zavera…).

Dečanski monasi su svojom pobunom i anarhijom pokušali da nametnu nekakav “demokratski” način odlučivanja (peticije, konsenzus…) koji je apsolutno stran Crkvi i protivan ustrojstvu Crkve. Ovim postupkom su doveli u pitanje odluke nadležnog episkopa kao i sprečili sprovođenje istih. Tako su počinili prestup pretresanja i kritikovanja zakona i naredbi nadležnih vlasti i njihovih postupaka. Ovaj prestup sankcioniše 4. kanon IV vaseljenskog sabora, 55. pravilo svetih Apostola, 13. pravilo Prvo-drugog carigradskog pomesnog sabora, 17, 19, i 45. član Pravila i propisa SPC. Inače, sankcija za monahe i laike je odlučenje od Crkve, a za klirike svrgnuće (raščinjenje i lišavanje svakog svešteničkog dostojanstva).

Svojim smišljenim odvajanjem nadležnog episkopa Artemija od njegove pratnje, izbacivanjem iste iz kruga manastira i pokušajem da episkopa bez pratnje uvedu u prostorije, dečanski monasi su pokazali plansko zavereničko delovanje. Prestup zavere sankcioniše 18. kanon IV vaseljenskog sabora, 34. kanon VI vaseljenskog sabora kao i član 47 Pravila i propisa SPC. U sva tri slučaja kazna za klirike i monahe je svrgnuće odnosno odlučenje.

Fizičkim nasrtajem na klirika o. Simeona, dečanski monasi su prekršili 9. pravilo Prvo-drugog carigradskog sabora. Svojim ponašanjem, monasi manastira Dečani su izvršili niz prestupa protiv vladanja koje dolikuje svešteničkom činu i položaju kao i niz prestupa protiv hrišćanskog morala i crkvene discipline. Obe grupe prestupa kanonski su sankcionisane.

Osim ovih nesumnjivih kanonskih prestupa i prekršaja, izbacivanjem delegacije nadležnog episkopa dečanski monasi su pokazali da imovinu manastira Dečani smatraju lično svojom čime su izvršili prestup uzurpiranja crkvene imovine. Imovina manastira Dečani je pre svega imovina eparhije Raško-prizrenske i imovina SPC koju monasi koriste ali je ne mogu samovoljno uzurpirati.

Ako znamo da se “vikarni episkop nalazi u potpunoj zavisnosti od eparhijskog episkopa”[1] onda je vikarni episkop Lipljanski Teodosije svojim odlukama i ponašanjem takođe izvršio prestupe kršeći kanone Crkve. Prvo je svakako kršenje kanona vezanih za poslušnost nadležnom arhijereju o čemu smo već govorili, a što je sankcionisano za klirike svrgnućem.

Svojim ponašanjem vikarni episkop Teodosije je uzurpirao i samovoljno oteo deo eparhije Raško-prizrenske čime je učinio prestup protiv crkvenog poretka: samovoljno i nasilno otimanje tuđe eparhije ili parohije. Ovaj prestup je sankcionisan 18. pravilom Ankirskog sabora, 16. pravilom Antiohijskog sabora kao i 18. članom Pravila i propisa SPC. Sankcija za ovaj prestup je svrgnuće episkopa.

Sledeći iz grupe prestupa protiv crkvenog poretka je zloupotreba i precenjivanje svog jerarhijskog položaja. Ovaj prestup sankcionisan je 10. pravilom Antiohijskog sabora, a sankcija je svrgavanje i lišavanje časti horepiskopa (analogno vikarnom episkopu). Svi prestupi navedeni za monaštvo odnose se i na vikarnog episkopa Teodosija.

Pored navedenog, strašna je činjenica da je jedan pravoslavni monah “nepoželjan” u manastiru Dečani, a da su šiptarski separatisti i mafijaši primani kao zvanična delegacija neke zvanične institucije.

Zbog težine i broja učinjenih prestupa od strane dela monaštva manastira Dečani i vikarnog episkopa Teodosija, episkop Raško-prizrenski Artemije je postupio u skladu sa pravima i ovlašćenjima nadležnog arhijereja i ničim nije narušio kanonski poredak Crkve. Karakterisanje odluke vladike Artemija od strane Sinoda SPC kao “nepromišljene” je krajnje zabrinjavajuće. Sinod ni jednom rečju nije pokazao interesovanje za najgrublja kršenja crkvenog poretka koja kao sankciju povlače višestruka raščinjenja i odlučenja od Crkve.

Iako nadležni episkop ima pravo da samostalno smenjuje i postavlja igumane i prezvitere u eparhiji, izgleda da to u slučaju vladike Artemija nije tako pa on mora da podnosi račune o tome kako uređuje svoju eparhiju.

Zanimljiva je ta brižnost koju deo episkopata i Sinod pokazuju za vikarnog episkopa Teodosija. U našoj Crkvi ima nekoliko vikarnih episkopa. Možete li zamisliti nekog od njih da se odmetnuo od nadležnog arhijereja i da za to ne snosi nikakve sankcije? Recimo, zamislite vladiku Atanasija (Rakitu) da je otcepio deo Patrijaršije, odbio poslušnost Njegovoj Svetosti Patrijarhu i na kraju, umesto oštre sankcije, da ga neko zove na razgovor (izvinjavam se vladiki Atanasiju zbog ovog poređenja, ali je bilo neophodno da što plastičnije dočaram situaciju). Nepojmljivo, zar ne?

Kao što je za svetsku a i našu političku “elitu” oteti deo Srbije, Kosovo i Metohija, “jedinstven slučaj” (banditski termin), izgleda da je tako i sa eparhijom Raško-prizrenskom. Izgleda da se i ona posmatra u našoj Crkvi kao “jedinstven slučaj” te zato svako u njoj može da sprovodi svoje zamisli mimo znanja i odobrenja nadležnog arhijereja. Setimo se samo poseta “ministara” neoboljševičke vlasti manastiru Dečani bez znanja nadležnog arhijereja i ignorisanja njegovog episkopskog dostojanstva.

Zašto je to tako? Odgovor je veoma prost: vladika Artemije je jedini čovek koji direktno stoji na putu konačne otimačine naše teritorije i stvaranja mafijaško-banditske tvorevine velike Albanije. Naša vojska (ako postoji uopšte) je pacifistička, organizuje izložbe dečijih crteža i koristi topovske i tenkovske cevi kao vazne za cveće dok je deo teritorije okupiran, dok našu decu na Kosovu i Metohiji ubijaju, drže u getoima, sprečavaju prolazak neophodnom medicinskom materijalu itd. Dakle, od vojske ništa. “Naši” političari… hm, sama rečenica je tragikomična. Te dve prepreke je šiptarsko-američki kartel lako eliminisao (s tim da “naši” političari nisu bili prepreka već odani saradnici).

Ostala je naša Crkva, tačnije, episkop Raško-prizrenski Artemije kao jedina prepreka na putu otimačine Kosova i Metohije. Vladika je podneo tužbu protiv zemalja NATO koje su učestvovale u bombardovanju Srbije, naloženo mu je da tužbu povuče. Vladika je odbio Memorandum o obnavljanju svetinja jer bi time neposredno bila priznata šiptarsko-američka banditska tvorevina na teritoriji Srbije, Memorandum je pod pritiskom nametnut i uz pomoć vikarnog episkopa Teodosija počelo je njegovo sprovođenje u delo. Očigledno da su “progresivne i demokratske snage” unutar Crkve veoma jake i brižno sprovode primljene direktive u delo.

Jadni su pokušaji da se diskredituje ličnost vladike Artemija, ali usaglašenost tih pokušaja jasno govori o organizovanoj akciji koordinisanoj iz jednog centra. U medijima je kao po komandi počelo blaćenje vladike Artemija dok je vikarni episkop Teodosije prikazan kao žrtva “radikalnog i fundamentalističkog, samovoljnog i bahatog” Artemija. Podlost ide dotle da vladiku Artemija prozivaju za posedovanje dve kuće. Očigledno nikoga ne interesuje to što su te kuće eparhiji Raško-prizrenskoj poklonili vernici (o tome postoji dokumentacija pa bi bilo dobro da žbirovi iz “javnih servisa” i to daju na uvid javnosti), ali je svakako bitno kako ta vest zvuči jer ostavlja utisak da je te kuće vladika kupio. A odakle mu novac? Mislim da je bolje za sve one koji pokušavaju da oblate vladiku Artemija da se ovo pitanje njima nikada ne postavi jer bi svašta moglo da izađe na videlo.

Sve u svemu, vladika mora po direktivi Pentagona biti uklonjen pa su zato sva sredstva dozvoljena. Najlakše je po onom oprobanom receptu: neka se pobiju međusobno, a za naše interese.

Pres odeljenje Eparhije raško-prizrenske
26. avgust 2008. 12:27

Izvor: Eparhija raško-prizrenska i kosovsko-metohijska

Podeblajnja, format teksta i ilustracija -novinar.de