Вести

Sada je zenit rešavanja kosovskog problema. Korumpirani arhijereji iz srpske Crkve, koristeći težak položaj srpskog naroda u pokrajini, iz svojih sujetnih razloga pokušavaju da

izvor: maran-ata.info; Januar 2007 (?)

+++

eliminišu episkopa Artemija i da mu zabrane angažovanje za opstanak Kosova. Služe se najpokvarenijim sredstvima. Njegov vikarni episkop Teodosije mesto da mu pomaže, udružio se sa “svilenim“ arhijerejima koji smetaju vladici Artemiju i čini protivno kanonima postupke bez blagoslova svoga eparhijskog arhijereja. Zbog toga, u eparhiji Raško-Prizrenskoj i Kosovsko-Metohijskoj vlada haos i beznađe koje samo vladika Artemije svojom smirenošću zaustavlja da se ne pretvori u katastrofu.

Ima predloga da se vl. Artemije penzioniše kao nesposoban, iako on jedini ima jasnu viziju u rešavanju kosovskog čvora. (To se pokušavalo na dva poslednja Sabora SPC, 2006. pod vidom finansijskih malverzacija koje mu se čine iza leđa, ili još drastičnije 2005. kada su brutalno oborene njegove legalne eparhijske odluke o podizanju tužbe u Strazburu i odbijanju famoznog memoranduma sa albanskom mafijom. Time se želelo da se isprovocira raskol, tj. da episkop Artemije sam ne prizna odluke “Sabora“, što bi dovelo do toga da se postavi pitanje njegove legitimnosti kao episkopa SPC .

Indikativno je kako je na to reagovao Carigradski Patrijarh Vartolomej koji je u isto vreme držao “svoj“ sabor sa nekim predstavnicima Pravoslavne Crkve raznih jurisdikcija, a u vezi obaranja Jerusalimskog Patrijarha Irineja. u jednoj od pauza saborovanja omaklo mu se da mu je javljeno iz Beograda da je “nažalost“ episkop Raško-Prizrenski pao u raskol. Naravno, njegovi jednomišljenici iz Beograda malo su požurili sa svojom izjavom (“Što je babi milo, to joj se i snilo.“- narodna poslovica).

Postupci u kojima je vl. Artemije onemogućen od strane arhijereja koji mesto prestarelog patrijarha Pavla “drmaju“ Srpskom Crkvom, da kanonski vodi svoju Raško-Prizrensku Eparhiju:

povlačenje tužbe u Strazburu protiv zemalja NATO koje su odgovorne za uništavanje srpskih crkava na Kosovu.

Tako su krivci oprali ruke i nastavili da se aljkavo ponašaju prema uništiteljima pravoslavnih svetinja. Istovremeno, u svetskim medijima je neadekvatno prikazan pogrom Srba na Kosovu i Metohiji, kao da se nije ni dogodio. Podsećamo, da je istovremeno mitropolit Amfilohije podigao tužbu u Strazburu protiv svoje sopstvene (sada već nezavisne) države Crne Gore zbog sličnih razloga, i da se o toj njegovoj tužbi nikada nije ni raspravljalo na Saboru SPC.

potpisivanje “Memoranduma“ za obnavljanje crkava uništenih 17. marta 2004. između SPC, privremenih kosovskih institucija i Saveta Evrope.

Posle “Pogroma“ 2004. međunarodne institucije i kosovska Vlada su ponudili episkopu Artemiju da izdvoje sredstva, kako bi se sve ono što je tada uništeno obnovilo. To je prihvaćeno od strane gospodina Artemija kao gest dobre volje, s tim da ukoliko se počne sa političkim manipulisanjem obnove, Episkop ima pravo da povuče svoj potpis. To se upravo i dogodilo. Finansijeri su ubrzo počeli da diktiraju uslove koje je bilo nemoguće prihvatiti, i obnova je svedena na političku igru promovisanja albanskih kosovskih institucija. Episkop Artemije povlači svoj potpis, ali “finansijeri“ traže moćnike Srpske Crkve iz Beograda koji bi podržali ovu njihovu igru. Ubrzo ih pridobijaju. Moćna oligarhija arhijereja vrši snažan pritisak na Patrijarha Srpskog Pavla, koji se tada povinuje trenutku i potpisuje “Memorandum“.

Tako su islamističko-rimokatolička narko mafija u liku “Kosovskih prelaznih institucija“ i korumpirani organi “Ujedinjenih Nacija“ (UNMIK) koji upravljaju Kosovom i Metohijom dobili alibi: “Da se crkve obnavljaju i da se stanje poboljšava na Kosovu“, iako je to samo politička farsa koja se plasira preko medija i time svetu prikazuje iskrivljena slika. Oni su u tom cilju napravili pompeznu “Parisku donatorsku konferenciju“ na kojoj su sakupljeni milioni za obnovu verskih i istorijskih objekata na Kosovu, i koja je u svetskim medijima prikazana u najlepšem svetlu. U stvarnosti, nijedna crkva za tri godine nije obnovljena, da u njoj može da se služi, već Albanci vrše neke radove koje redovno snimaju rediteljske ekipe albanske i UNMIK-ove propagande. Istovremeno, samo nekoliko dana posle opravke, po pravilu, se vrše nova, još veća oštećenja i urušivanja istih crkava. Tada se to pravda sa zvaničnih instanci time da su neka “deca“, ili “lopovi“ učinili oštećenja, ne iz verskih ili nacionalističkih pobuda, već iz vragolasti ili koristoljubivosti.

Istovremeno neprihvatanje vladike Artemija da bude uvučen u ovu prljavu igru, zvanično se tumači kao da on to čini kao “srpski ekstremista“ (pogledati članak “Radikalni vladika Artemije i pomirljivi vladika Teodosije“ http://www.birn.eu.com/insight_37_3_eng.php  i http://www.danas.co.yu/20060610/vikend10.html . Inače, izdavanje ovog članka je finansirala ambasada Velike Britanije u Beogradu (Britanija je za vreme vlade Tonija Blera najveći zagovornik ideje “nezavisnog Kosova“).

– vladiki Artemiju kao nadležnom arhijereju su protivno kanonima vezane ruke u donošenju odluka u sopstvenoj eparhiji.

Sinod koji zaseda u Beogradu, na nekoliko stotina kilometara od Kosova i Metohije, čiji članovi ili nikada nisu bili na Kosovu, ili su tamo veoma retko odlazili, nekanonski, preko svoje marionete vladike Teodosija, donosi odluke vezane za ovu eparhiju koje su često van zbilje u kojoj se nalaze kosovski hrišćani, i time pričinjava veliku štetu njihovom opstanku.

– Poslednji (2006.) praznik Vaskrsenja Hristovog je zloupotrbljen.

Albanski “kosovski predsednik” Sejdiju (koga Srbi i neki hrabriji nealbanci ne priznaju, jer nisu učestvovali na kosovskim izborima) iskoristio je ovaj najsvetiji hrišćanski praznik za svoje promovisanje kao suverenog vladara Kosova, iako on sam ne poštuje nikakve ingerencije Srbije, države u kojoj živi, u autonomnoj pokrajini Kosovu i Metohiji. Vlasti manastira Visoki Dečani naseli su na ovu provokaciju i primili ga kao da se ne radi o prouzrokovaču nesreća Srba u celoj pokrajini. Pritom, nisu se obazirali na primer svoga arhijereja vl. Artemija, koji nije dopustio predsedniku vlade Kosova g.Čekuu da prisustvuje proslavi Vaskrsa u manastiru Gračanica, dok se ne uspostave uslovi da Srbi na Kosovu žive kao ravnopravni građani.

Ovo je bio veliki plus za Sejdijua i uopšte za ideju o nezavisnom Kosovu pred stranim posmatračima. Zato je manastir Visoki Dečani dobio privilegije od međunarodne zajednice, što i priliči marionetama. Istog dana (na Vaskrs) u ostalim delovima Kosova i Metohije Srbi su napadani u nekoliko incidenata što ugrožava njihov opstanak. Ovu, drugu stranu medalje, strani mediji, naravno, nisu dostojno popratili.

Priča o “Trojanskom konju“

Pre nekoliko godina u kosovsko-metohijsku eparhiju ubačen je “Trojanski konj“. To je iguman Dečana otac Teodosije. Hirotonisan je za vikarnog episkopa episkopu Artemiju. Sam događaj hirotonije episkopa Teodosija prihvaćen je od kosovskih hrišćana, i uopšte, revnitelja za veru pravoslavnu, sa velikim oduševljenjem. Pomislilo se da je konačno došao kraj opstrukcijama na račun vladike Artemija od strane episkopa koji naginju jeresi ekumenizma i uopšte onih koji krše kanone svete pravoslavne vere na bilo koji način. Pomislilo se da je konačno došlo vreme kada će svi arhijereji SPC jednodušno podržati vladiku Artemija i hrišćane Kosova i Metohije u njihovoj borbi za opstanak na toj svetoj zemlji, srpskom Jerusalimu. Hirotonija je, zaista, bila veličanstvena. Došli su u Metohiju, i oni koji sve ove godine srpske patnje nijednom nisu posetili narod Kosova i Metohije. Osim velikog broja monaštva i sveštenstva, ukupno 32 vladike su prisutstvovali hirotoniji. Dan za pamćenje!

U Teodosija su svi verovali da će nastaviti stazom koja nam je raskrčena svetim Ocima Crkve pravoslavne, a u poslednje vreme u našem rodu prosijavših svetog vladike Nikolaja i prepodobnog oca Justina Ćelijskog i vladike Artemija koji je do sada verni nosilac njihovih duhovnih amaneta. Vladika Teodosije je kao duhovno čedo episkopa Artemija nastavio sa monaškim procvatom u svom manastiru Visoki Dečani za šta su položeni temelji, 15 godina ranije u manastiru Crna Reka gde se Teodosije učio osnovama monaštva od svog tadašnjeg igumana jeromonaha Artemija (budućeg vladike).

Međutim dešava se nešto, što se u istoriji Crkve već dešavalo, ali retko na ovako podmukao način. Setimo se da su najveći rugatelji Crkve Božije često bili ranije Njeni “najodaniji“ članovi. Dovoljno je nabrojati samo one iz našeg roda: jeromonah Dositej (Obradović) – propagator zapadnog protestantizma kod nas i arhimandrit Vasilije (Vasa Pelagić) – prvi naš socijalista koji se rugao Crkvi.

Ep. Teodosije, koji se do tada maltene nije čuo, ili se veoma retko pojavljivao u javnosti, dobivši episkopsku vlast, okreće se protiv svoga nadležnog episkopa i duhovnog oca, kome je po kanonima direktno odgovoran, i izvršuje naredbe sinoda iz Beograda koje su oprečne sa delovanjem episkopa Artemija u svojoj eparhiji. Ovo je nepoznat slučaj u crkvenom pravu – da jednom eparhijom ne upravlja njen nadležni episkop, već Sinod – “crkvena vlada“ od nekoliko episkopa. Čak i u slučaju upokojenja episkopa, jednom eparhijom ne može upravljati Sveti Sinod, ma kako mu ime lepo zvučalo, već se tada u eparhiju postavlja “episkop administrator“ koji upravlja tom eparhijom do vremena postavljanja novog arhijereja.

Otkazivanjem poslušnosti vladike Teodosija dolazi do “dvovlašća“, tj. unutrašnjeg haosa u toj ratom zahvaćenoj eparhiji. Sinod oduzima malo po malo vlast kanonski postavljenim arhijereju Artemiju i predaje je Teodosiju koji ih slepo sluša (zadužen je za obnovu crkava i manastira u saradnji sa albansko-kosovskom vladom, za odnose sa javnošću i stranim delegacijama u vezi rešavanja kosovskog problema…).

Zbog ovog “sinodsko-teodosijevskog“ plesa, ustvari najviše štete ima srpski narod u pokrajini.

Albanci i međunarodne institucije mogu da predahnu, jer je konačno poslednje jedinstveno utvrđenje borbe za istinu i pravdu na Kosovu – Srpska Crkva “razoreno“. Na svaki mogući način podržavaju manastir Dečane. “Visoki Dečani“ sada imaju mnoge privilegije, koje nema srpski narod na Kosovu i Metohiji i ostali manastiri. Sve međunarodne delegacije odlaze u Dečane kao kod “legitimnih“ predstavnika SPC i srpskog naroda, a ne kod zvanično nadležnog episkopa Artemija.

Evo kako “Teodosijevci“ opravdaju svoju izdaju. “Teodosijevci“ a ne “Dečanci“ jer ne smemo optužiti čitavo bratstvo koje je u velikoj meri izolovano od informacija i sredstva informisanja,i od kojih su već neki nezadovaljni napustili dečanski manastir, a po svemu sudeći biće ih još. Govori se “nije monaški čitati svetske novine“, a sa druge strane bratstvu se serviraju informacije koje su pre toga “pročešljane“ od strane “podobnih“ tj. kancelarijskih službenika. Oni obrazlažu svoju neposlušnost svome duhovnom ocu episkopu Artemiju sledećom iskonstruisanom pričom: “Episkop Artemije je pod velikim uticajem svoga sekretara, igumana Banjskog manastira, protosinđela Simeona. Simeon je arogantan tip, lukav i podmukao, iz njega rekama proističe govor mržnje prema svemu, a crkveni novac koristi u svoje lične svrhe, tako da je našeg dragog vladiku Artemija“ ( koji je inače uspeo da kao retko ko u pravoslavnom svetu razobliči tolike skrivene jeresi i zastranjenja kojima naginju pojedini pripadnici Crkve,) “uspeo da “omađija“, on je sada kao neko malo dete pod njegovom apsolutnom vlašću. Naš Vladika, u svemu tome, naravno, nije kriv, ali je naivan i prestareo.“

Moramo biti iskreni, pa reći da iza ove konstrukcije prvenstveno stoji protosinđel Sava (Janjić), zamenik igumana Teodosija. Koji je prozvan “mozgom“ ove nečasne operacije. On je bio više puta ukoravan od svoga duhovnika ep. Artemija zbog stavova koji dovode Crkvu u veliku opasnost, ali, kako se čini on je preko svega toga glatko prešao.

Nesumnjivo da su zbog njegove intelektualne nadmoći pod njegovim uticajem i neki drugi arhijereji SPC, u prvom redu Grigorije (Zahumsko-hercegovački) i budući episkop Australijski Irinej (Dobrijević). A da su ti stavovi krajnje bolesni i opasni, govori sama činjenica da otac Sava u poslednje vreme jasno podržava nezavisnost Kosova, kao nešto što moramo prihvatiti. Kamo sreće da je ostao pri svojoj misli od pre nekoliko godina:

Kada mu je jednom prigovoreno da se njegovi stavovi ne poklapaju sa stavom njegovog duhovnika, on je prokomentarisao: “Pa, znate, vladika Artemije stoji nešto više iznad mene, tako da ima širi dijapazon“.

U grupu monaha koji su pod okriljem nove “visoke duhovnosti“ gospodina Save su tzv. dečanski prevodioci, jeromonah Andrej i monah Jezekilj.

Kada je otac nezavisnost (kako su u tom tekstu albanski mediji prozvali bivšeg protosinđela Nektarije) dao intervju Albanskom časopisu Ekspres, o Sava je odštampao taj intervju u više primeraka i prosledio bratiji da čitaju uz komentar da je to pravo viđenje situacije na Kosovu i da tako treba.

Bratija koja je negodovala na taj intervvju, nije mogla da se suzdrži od smeha, čime su javno dali do znanja da se ne slažu sa politikom Dečana i oko Dečana, danas je od te bratije još njih ostalo u manastiru Visoki Dečani ali će ukoliko se stanje ne sredi morati i oni da napuste taj manastir.

Interesantan je primer nekih bivših Dečanaca koji su zbog trenutnog haosa u tom manastriu prešli u druge manastire, a koji kažu o Simeona nikada nismo videli, a mrzeli smo ga”……?

Ovakvo neprilično stanje stvari pokušali su da iskoriste u svoju korist deo sveštenstva koji su nezadovonjni jer im Artemije ne dopušta da se bogate, a stalno ih primorava da u narodu usađuju jevanđelske vrednosti, za šta oni nisu spremni da se žrtvuju. Tako da su oprezno stali na stranu Teodosiju, koji ima “beogradska leđa“, ali sa rezervom, jer nikad se ne zna na koju će stranu vetar da dune.

Svi manastiri i narod na Kosovu, koji je delimično informisan podržavaju episkopa Artemija u njegovim stavovima i borbi za očuvanje Svete Srpske Zemlje- Kosovo i Metohiju

izvor: maran-ata.info; januar 2007 (?)