logo logo logo logo
Рубрика: Политика, Актуелно, Свет, Друштво    Аутор: новинарство    652 пута прочитано    Датум: 16.08.2008    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

A.SolženjicinDan pre nego što je američki kvisling Sakašvili otpočeo trenutni sukob na Kavkazu pokušajem da reprizira Tuđmanovu ”Oluju,”

Nebojša Malić, objavljeno 12.08.2008 na portalu: sivisoko.blogspot.com

+++

Džon Laflend je u Briselskom Žurnalu objavio jednu vrstu čitulje upravo preminulom Aleksandru Solženjicinu. Zapad u stvari nije razumeo Solženjincina, niti razume sadašnju Rusiju, već sve vidi kroz prizmu hladnoratovskih karikatura. To se savršeno jasno vidi na primeru rata u Osetiji.

Prevodim i prenosim Laflandov esej (original ovde) zato što mislim da bi i nama dobro došlo da preispitamo sopstvene mitove o Rusiji, ali i neke o nama samima. Sudbine su nam sličnije nego što se na prvi pogled čini.

Džon Laflend: Solženjicin i rusko pitanje; Briselski Žurnal, 9. avgust 2008.

Smrt Aleksandra Solženjicina je na zapadu popraćena predividim komentarima. Jeste, vele, da je bio moralni div koji je hrabro razotkrio zlo sovjetskog logorskog sistema u Arhipelagu Gulaga, ali je posle moralno posrnuo tako što nije voleo Zapad i što je postao ruski nacionalista. Savršen primer ovog rezonovanja je članak Ane Eplbaum u Gardijanu. I sama autor istorije Gulaga, Eplbaum piše:

”U poznim godinama, Solženjicin je izgubio ugled… ponajviše zato što nije prihvatio liberalnu demokratiju. On nikad nije voleo Zapad, nikad nije odobravao slobodno tržište i pop kulturu.”

Ovakvi komentari otkrivaju više o autoru nego o temi. Ovde je reč u nečemu što bih nazvao ”geo-ideologija,” nažalost trenutno rasprostranjenoj predrasudi da su ”Zapad” i ”demokratija” identični pojmovi. U očima tih komentatora, štaviše, ”Zapad” je isto što i ”slobodno tržište” i ”pop kultura.” Izgleda da Zapad više nije ni hrišćanska vera, ni kulturno nasleđe antičke Grčke i Rima, već MTV, koka-kola i kokain.

Ova pretpostavka je pogrešna u svakom pogledu. Počnimo od slobodnog tržišta, te beskrajno ponavljane floskule globalista. Po kom kriteriju se može reći da je rusko tržište išta manje slobodno od američkog, ili evropskog? Najznačajnija mera slobode tržišta je udeo privatnog prihoda koji uzima država. Porez na prihod u Rusiji je 13% za sve – što je mnogo manje od 25% u Americi, 33% u Britaniji i 40% i više u Evropi. Što se pop-kulture tiče, Rusija je nažalost ima napretek. Ruska mladost je njom zadojena u istoj meri koliko i omladina u Evropi i Americia.

Komentatori propuštaju da ponude bilo kakvo ozbiljno objašnjenje Solženjicinovog političkog ubeđenja. Eplbaum tako nudi samo prezrive nebuloze o Solženjicinovoj ”viziji duhovnijeg društva” i ”okorelom starom nacionalizmu” – što zvuči više poput sovjetske propagande u koju ona navodno ne veruje. Ali nikad ne kaže svojim čitaocima šta se pod time podrazumeva…

Svakome ko pročita Solženjicinov esej iz 1995, ”Rusko pitanje na kraju 20. veka” biće jasno da je ova karikatura besmislica. U Solženjicinovom političkom ubeđenju nema ničega mističnog ili iracionalnog – on čak jedva da i spominje veru, koju znamo da je smatrao veoma važnom. Ne, ono što se vidi iz ovog eseja je jednostavan i moćan politički stav koji se u savremeni američki engleski lako može prevesti kao ”paleo-konzervativizam.”

Solženjicin oštro napada tri veka ruske istorije. Skoro niko od ruskih lidera ne izmiče kritici (osim Carice Elizabete [1741-1762] i Cara Aleksandra III [1881-1894]) i osudi. O oštrini Solženjicinove kritike se može raspravljati, ali je ona sasvim ideološki dosledna: on je protiv lidera koji se bave avanturama u inostranstvu, protiv imperijalizma o trošku ruskog naroda. A to je, veli on, nit koja povezuje sve careve od Petra Velikog i Boljševike.

Nudeći nekoliko istorijskih primera, Solženjicin svaki put veli da Rusija nije trebalo da pomogne ovaj ili onaj strani interes, već da se bavi blagostanjem i stabilnošću kod kuće:

”Dok smo se trudili da pomognemo Bugarima, Srbima, Crnogorcima, bolje bismo napravili da smo mislili na Beloruse i Ukrajince. Teškom carskom rukom smo im oduzeli kulturni i duhovni razvoj i tradicije… beskrajni ratovi za balkanske hrišćane bili su zločin protiv ruskog naroda… Pokušaj rusifikacije Rusije je naneo štetu ne samo živim tradicijama ostalih naroda u carevini, već i samoj ruskoj naciji … Ciljevi velike carevine i moralno zdravlje naroda ne idu zajedno … Održavanje velike carevine znači potpomaganje propasti sopstvenog naroda.”

Ovo se bukvalno ni po čemu ne razlikuje od anti-imperijalističkih stavova Peta Bjukenana ili Rona Pola.

Posle bavljenja užasima komunizma, Solženjicin se prirodno okrenuo stravičnom haosu post-komunističkog vremena. I ovde se vidi njegova briga o ruskom narodu. Piše:

”Nije problem što se raspao Sovjetski savez – to je bilo neminovno. Pravi problem, koji će nas pratiti još dugo, je što se taj raspad odigrao duž lažnih lenjinističkih granica, otevši nam stare ruske provincije. Za samo par dana izgubili smo 25 miliona Rusa – 18% cele naše nacije – a vlada nije imala dovoljno hrabrosti da bar primeti taj stravični događaj, taj kolosalni poraz Rusije, i da mu se bar deklarativno suprotstavi.”

Solženjicin je u pravu. Najdugovečnije nasleđe Lenjinizma, koje je opstalo kad je sve drugo prohujalo s vihorom, je odluka da se na teritoriji unitarne ruske carevine stvore lažne federalne jedinice. Ovi entiteti, nazvani Sovjetske republike, samo su stvorili patvorene nacionalizme i oslabili rusku naciju. Kažem patvorene jer te republike nisu imale stvarnu etničku podlogu. Kazaci, na primer, su i danas manjina u Kazahstanu, dok je ”Ukrajina” spoj drevnih ruskih zemalja (posebno Kijeva) sa ukrajinskim. Ovaj lažni nacionalizam je bio u funkciji predstavljanja SSSR-a kao međunarodnog saveza naroda, nešto poput EU danas, ali su ga neprijatelji Rusije iskoristili da geopolitički unište istorijsku državu Rusa. To se desilo kada su SSSR jednostrano ukinule vođe tri republike u decembru 1991.

U tome je ključ neprijateljstva Zapada prema Solženjicinu. Čovek koga je Zapad iskoristio da uništi komunizam odbio je da se pokloni daljim nastojanjima Zapada (umnogome uspešnim) da uništi i Rusiju. Zato možda i nije slučajno da je Ana Eplbaum američki državljanin, udata za ministra inostranih poslova prastarog ruskog neprijatelja, Poljske.

Nebojša Malić

izvor: sivisoko.blogspot.com; objavljeno 12.08.2008





Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
Писанија Грешног Милоја
Проф. Др. Миодраг Петровић

Проф. Др. Миодраг Петровић

КРОТКИ ЛАФОВИ!
Антиекуменистички сајт

НОВИ Антиекуменистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo