Вести

do koske. Ko uznemirava “čiste duše“ okupljene oko Gospodara Srbije

Milovan Brkić

+++

U petak, 18. jula, odazvao sam se pozivu inspektora iz odeljenja za imovinske delikte, (iznude, ucene, otmice…) Policijske uprave za grad Beograd. Saslušan sam u svojstvu građanina, a po nalogu zamenika tužioca Drugog opštinskog državnog tužilaštva u Beogradu Nebojše Popovića.

U aktu koji mi je u policiji predočen, tužilac je, po prijavi Branka Radujka, generalnog direktora Javnog preduzeća „Telekom Srbija“, tražio da se izjasnim o sadržini poruke koju sam, još u aprilu, poslao podnosiocu prijave.

Tužilac je od policije zahtevao da od mene zatraže objašnjenje šta sam mislio, kada sam mislio i gospodinu Radujku prosledio internetom poruku, u kojoj sam tražio da i mom listu plaća oglase, kao i svim drugim medijima, i da kod javnog preduzeća imamo ravnopravan položaj.

Imao sam utisak da se u aktu upućenom policiji tužilac, skoro pravdajući, izjasnio da budem saslušan samo u svojstvu građanina, a ne i osumnjičenog, i sam svestan da je prijava Branka Radujka, kojom od tužioca traži da me optuži za izvršenje krivičnog dela ucene, neosnovana.

Gospodin Radujko je do februara ove godine bio generalni sekretar predsednika Republike Srbije Borisa Tadića, a ranije šef kabineta premijera Zorana Živkovića. Danas, u 33. godini života, sa diplomom Pravnog fakulteta u Podgorici, koji je studirao 11 godina, gospodin Branko Radujko je na čelu najznačajnije državne firme, sa platom od 240.000 dinara!
Od kada se Boris Tadić počeo da se bavi politikom, stalno sam dobijao pretnje sudskim progonom i tužbama. Prvo od njega, kada sam ga u podgoričkom listu „Dan“ optužio da kao vojni ministar satire vojsku, kada se oglasio saopštenjem da će tužiti sudu autora teksta. Čim su mu predočili moje ime kao okrivljenog novinara, gospodin Tadić ponovo se oglasio saopštenjem, tvrdeći “da mu ne pada na pamet da tuži svog starog druga, koji je zajedno sa njim stradao u bivšem režimu“.

Kada je gospodin Tadić izabran za predsednika Republike Srbije, svaki moj tekst, u kojem sam pominjao predsednikova (ne)dela, njegovi seizi su pažljivo skupljali i slali Prvom opštinskom javnom tužilaštvu u Beogradu i Policijskoj upravi za grad Beograd, tražeći da me izvedu pred sud. U tome su se utrkivali javni pravobranilac za grad Beograd i opštinski pravobranilac Palilule.

Verujem da se tužiocima tresla ruka kada su pisali obrazloženje o odbacivanju podnetih prijava. Ipak, pre njihovih odluka, uredno sam pozivan u policiju da se “u svojstvu građanina“ izjasnim o navodima iz svojih tekstova. Četvrto opštinsko javno tužilaštvo u Beogradu tražilo je od gradske policije da me ispituju “zbog postojanja osnovane sumnje da sam izvršio krivično delo ugrožavanja sigurnosti“ izvršenog na račun (danas) pokojnog gradonačelnika Nenada Bogdanovića, Radmile Hrustanović, dogradonačelnice, i Bojana Stanojevića, gradskog menadžera.

Da je stvar bila ozbiljna, svedoči i činjenica da su sve troje “oštećenih“ funkcionera partije Borisa Tadića došli u policiju da se izjasne da se zbog mog pisanja o njihovim lopovlucima, o stotinama miliona evra koje su pokrali, osećaju kako im je „ugrožena“ bezbednost!
Za vreme dugogodišnje vladavine Slobodana Miloševića godinama sam bio “usamljeni jahač na peru“. Moji tekstovi i ličnim i porodičnim prilikama članova porodice Milošević, o njihovim lošim i zlim delima, plašili su i moje prijatelje, koji su stalno očekivali da me proguta mrak.
I predsednikov sin Marko tužio me je sudu, i dobio je spor, da mu list – „Srpska reč“, u kojoj su objavljeni moji tekstovi, plati 50.000 dinara. Marko nije tražio izvršenje presude.
U vreme kada sam davao intervjue svim svetskim listovima i televizijama i opisivao gospodina Miloševića kao diktatora, početkom 1994. godine, jedna privatna banka ubedila me je, a nisam se ni opirao, da mi kupi stan.

Mesec dana kasnije saznao sam da je predsednik Milošević naredio, na zaprepašćenje svojih saradnika, da mi hitno kupe stan. Odmah sam krenuo da vratim ključeve, ali su mi bankari dali čvrste garancije da prema njima i predsedniku Miloševiću nemam nikakvih obaveza.

Od kada je Boris Tadić postao prvi čovek Srbije, naša istorija počinje da se računa njegovim dolaskom. Okružen podatnim devojkama i mladićima (Branko Radujko, Vuk Jeremić…) kao svojim savetnicima, koje postavlja na najznačajnije državne funkcije, Boris Tadić sve više liči na argentinskog diktatora Huana Perona, na čileanskog generala Augusta Pinočea. On je i šef svoje partije, i predsednik države, i premijer… Iako teško bolestan (boluje od lupusa) Boris Tadić svaku ljudsku aktivnost u Srbiji želi da stavi pod svoju šapu.

Voleo bih da sebe, čoveka u godinama, umornog i iscrpljenog, vidim na optuženičkoj klupi, kao osloboditelja napaćenih građana od tirana koji nas vode u pakao

Milovan Brkić; TABLOID; Broj 159