Вести

Dušan Tešić Lužanski, „Vizantijska pravoslavna dogma u svesti srpskog duhovnog bića,“  Književne novine, Oktobar 2006.

piše dr. Mateja Matejić- protojerej stavrofor

+++

Živim u Americi pa mi je poznato da su napadi na Hrista i hrišćanstvo u modi. U javnim glasilima, u štampi, na radiju i televiziji, ali i u sudstvu i prosveti,  u jeku je kampanja protivu Hrista i hrišćanstva. „Junaci“ koji pišu i govore protiv Hrista i hrišćanstva, kada su u pitanju islam i Muhamed, manji su od makovog zrna.

Verujem da ovo  nije slučaj samo u Americi, već i u drugim zemljama, pa i u Srbiji. U Srbiji je bio dugo na vlasti režim koji je proganjao veru i vernike, svesno i namerno širio smešenije umov /zbrku pojmova/ pa  i u toj zemlji ima pojedinaca koji nastavljaju borbu Julijana Otpadnika. Dakle, ni  to me ne iznenađuje.

Ono što me iznenađuje je da pojedini časopisi koji se nazivaju književni ili verski prelaze  ponekad na pogrešan kolosek pa objavljuju članke koji nemaju blage veze sa književnošću, kulturom ili verom. Tako su se Književne novine našle na pogrešnom koloseku objavljujući članak druga Dušana. Istina, to tim novinama nije bio prvi slučaj skretanja na pogrešan kolosek. I te novine, a i Pravoslavlje su skretale na pogrešan kolosek objavljivanjem članaka nekih junoša koji poriču događaje koji su se odigrali mnogo godina pre nego što su se oni rodili. Ne vredi što su živi svedoci očevidci pisali i pišu kako je stvarno bilo, a ne kako se babi snilo. Junoše  znaju  bolje.

E, a sad se javio jedan junoša koji je prevazišao sve druge. On u dvadeset prvom stoleću piše o događajima koji su se odigrali u prvom veku naše ere, pa i ranije. Piše kao da je bio svedok tih događaja,  a poriče one koji mu ne odgovaraju, kao da se nisu zbivali, Ne znam koliko je drug Dušan star, ali ne verujem da je star dvadesetak vekova.  Za razliku od savremenika, učenika i sledbenika Gospoda Isusa Hrista, drug Dušan zna bolje  šta se stvarno desilo i šta se nije desilo u prvom veku naše ere.

Sadržina članka druga Dušana, nepobitno pobija gromopucateljni naslov njegovog članka koji je Viznatijska pravoslavna dogma u svesti srpskog duhovnog bića. Ne  pominje na koju dogmu misli, iako osnovački barata sa nekoliko. Zatim, kada čovek pročita ceo članak biva mu jasno da drug Dušan nema pojma o pravoslavnim dogmama niti o svesti srpskog duhovnog bića.

Bilo bi dosadno čitaocima ako bih naveo sva blebetanja i lupetanja  ovog istoričara i dogmatičara, pa ću se osvrnuti samo na neka od njih iz kojih će čitalac lako uvideti da je drug Dušan pokušao da nam proda rog kao sveću i da je njegova teologija u stvari teofobija.

            Na meti su teofobiji druga Dušana sveti Sava, Nemanjići, Isus Hristos i hrišćanstvo. Piše  drug Dušan da je sveti Sava 1219. godine osvojio (i u originalu je napisano kursivom!) za sebe poziciju arhiepiskopa Srpske crkve. Malo dalje u tekstu drug Dušan ponavlja tu tvrdnju, opet pišući kursivom reč osvojio. Veli da u vreme kada su krstaši osvojili Vizantiju, 1204. godine, sveti Sava je iskoristio priliku da osvoji nešto za sebe. Navodim tvrdnju druga Dušana: Nije slučajno što je baš u to vreme od vaseljenskog patrijarha u Nikeji osvojio –  za sebe poziiju arhiepiskopa, a od Svetoga Oca pape u Rimu, izdejstvovao je krunu za brata Stefana!

Tako, eto, da bi potkrepio svoja mudrovanja drug Dušan falsifikuje istoriju. Teodosije i Domentijan, saveremenici i učenici svetoga Save pišu drukčije. Iako je sveti Sava sa sobom u Nikeju doveo nekoliko hilandarskih monaha, u nadi da  će jedan od njih biti izabran da bude prvi arhiepiskop nezavisne Srpske pravoslavne arhiepiskopije, Patrijarh Manuel Sarantens (1215-1222)  i Car  Teodor Laskaris (1204-1222) su insistirali da on prihvati tu čast i dužnost. On je nastojao da ih nagovori da njega zaobiđu, ali oni su smatrali da je on bio najdostojniji i nije mogao da ih ubedi da promene svoje mišljenje.

A zašto je Stefan tražio krunu od pape drug Dušan bi znao ako su mu bile poznate prilike ne samo u Vizantiji, nego i u Srbiji. ^injenica je  da sveti Sava nije izdejstvovao krunu za svoga brata Stefana. Naprotiv, Stefanovo  dobijanje krune od pape Honorija III ozlojedilo je njegovog brata svetoga Savu. Međunarodna situacija je imala veliki uticaj ne samo na  unutrašnju politiku Stefana, već i na njegov lični život i na njegove odnose sa bratom Savom. Sve veća papska moć nije se mogla ignorisati i to je definitivno uticalo na politički kurs mnogih država.

Neprijateljski   stav nekih susednih država Srbije je takođe bio jedan faktor u Stefanovoj državnoj politici. Tako  kada su 1215. godine  mađarski kralj Andreja II i Henri VI (1206-1216), car latinskog carstva u Carigradu, stvorili savez protiv Stefana, ovaj se nadao da bi papa mogao da ih spreči da ga napadnu ako bi bio u dobrim odnosima sa njim.  Neki istoričari uz ovo dodaju da je na Stefana imala uticaj njegova druga žena, Ana, vatrena rimokatolkinja, kći venecijanskog dužda Enrika Dandolo.  U svakom slučaju, sveti Sava nije imao ništa sa dobijanjem krune od pape,  ali drug Dušan prekraja istoriju da bi mogla stati u njegove unapred spremljene kalupe.

Onda drug Dušan mudruje i  piše: Vizantijsko pravoslavlje Svetoga Save postavljeno je u Srbiji kao elitistička religija, namenjena samo posvećenima – dinastiji Nemanjić na prestolu, sveštenstvu i vlasteli. Radne, ratarske mase nisu bile obuhvaćene hrišćanskom pravoslavnom dogmom – ostali su da u prisustvu hrišćanstva, žive i dalje pod okriljem religije prirode koju su od postanja pripadali. Ovakvim obrascem poretka moguće je obajsniti smisao Kulta Svetosavlja.

Drug Dušan očevidno deli srpsko srednjevekovno društvo na buržuje i proletere, samo ne koristi te termine da se Vlasi ne bi  setili.  I opet  prekraja istoriju da je upakuje u svoje modele.  On u 2006 godini zna koga je sve obuhvatilo hrišćanstvo (ne samo jedna dogma, kako on  piše, nego celo hrišćanstvo !) u Srbiji, a to nije znao savremenik svetoga Save koji  u troparu posvećenom svetome Save ovako  piše:  Bio si nastavnik i prvojerarh i učitelj puta koji vodi u život. čim si došao, svetitelju Savo, prosvetio si rod svoj, i pošto si ga preporodio Duhom Svetim, ti si svoju decu potpuno osvećenu nasadio u duhovni raj kao drveće masline. Radi toga, poštujući te  kao onoga koji sedi na tronu sa apostolima i svetiteljima, molimo te moli Hrista Boga da nam podari obilatu milost.

Da drug Dušan nema pojma šta je Svetosavlje mora biti jasno svima koji pročitaju njegovu definciju Svetosavlja. Od crvene magle koja mu je još u glavi  i u očima ne može on da vidi i shvati šta je Svetosavlje. Da nije tako, mogao bi videti i shvatiti da je u stvarnosti Svetosavlje nerazdvojno jedinstvo između Srba  i njihove srpske Pravoslavne vere i Crkve. Svetosavlje je pomoglo verskom i nacionalnom formiranju srpstva, a srpstvo je sačuvalo  hrišćansko pravoslavlje.

Drug ( bojim se da ga oslovim sa gospodin) Dušan u članku napominje i to da jedino što je nenacionalno u velikom poslu koji je sveti Sava obavio jeste: Religija! Sveto Trojstvo vizantijsko, a u vizantijskoj dogmi – neograničeni prostor za mučeništo  i patnju i n užnost da se žrtvuje da bi se na kraju života dospelo blizu Boga.

Ovu maglovitu dogmu koju je formulisao drug Dušan je, po njemu, uzrok trajne propasti Vizantije! A onda dodaje: Bilo je to na Sedmom Vaseljenskom Saboru 878. gde je i kada  je definitivno zaokružena doktrina Svetog Trojstva ili Simvol vere.

Onima koji ne izmišljaju i ne falsifikuju istoriju poznato je da je Vjeruju formulisano (ne zaokruženo!) na dva vaseljenska sabora: 325 u Nikeji i 381 u Carigradu. Ali po drugu Dušku to se desilo tek 878 godine!

A drug Dušan nas uči da dogma o Svetoj Trojici nije bila samo uzrok trajne propasti Vizantije nego je napravila darmar i u Srbiji. On to ovako namešta: U kasnijim vremenima –  od sedamnaestog  veka – ova će se vizantijska, posrbljena dogma u Srbiji nakalemiti na tradiciju srpske religije prirode, a ona će slamati i na kraju,  slomiti bogatstvo duha srpskog naroda!

Kada čovek pročita  ovu ludost mora da se prekrsti i desnom i levom rukom. Drug Dušan nas  ubeđuje da je duh srpskog naroda bio bogat dok su bili pagani, a osiromašilo ga je hrišćanstvo!  Sveti Nikolaj Žički i Ohridski  nije pozanavao druga Dušana, nije znao ni da postoji, ali kada piše o ljudima koji bi hteli  da vaskrsnu bogove njihovih paganskih predaka, onako lažne kakvi su bili, (Life of Saint Sava, Libertiville, IL, 1951:192) on nam otkriva i to o čemu mašta drug Dušan.

Da drug Dušan ne zna ni šta je svetinja  ni šta je bogohulstvo pokazuje sledeća mudrost izneta u njegovom članku: Tako posrbljeno Svto Trojstvo vizantijsko je, u hijerarhiji porodične loze Nemanjića dobilo božanski oblik –  Bog Otac  svetleo je u liku Svetog Simeona, kralja počivšeg srpskog. Sin Božiji izsijavao je iz brata Stefana,, kralja prvovenčanog srpskog. Duh Sveti boravio je u svetlosti arhiepiskopa Save – srpskog.  Nisam siguran da li je ovo mudrovanje druga Dušana ismejavanje Svete Trojice ili svetoga Simeona, ili svetoga Simona (Stefana Prvovenčanog) ili svetoga Save.

A šta drug misli o hrišćanstvu pokazuje ovaj izvod iz njegovog članka: Iz mešavine ostataka jednog i drugog  duha (jevrejskog i grčkog, MM) nastala je religija pustinje – religijski surogat koji će dugo slediti jedino pustinjski prosjaci, a kojeg će Apostol Pavle u kasnijim vremenima nazvati hrišćanstvo. Po ovome, Jerusalim, Rim, Korint, Efes i drugi gradovi u kojima se hrišćanstvo proširilo  su pustnja u kojoj su živeli prosjaci!

Vrhunac bogohulstva je drug Dušan ostavio za kraj. Po onoj izreci da konac delo krasi, i on je svoja mudrovanja ukrasio ovom ludorijom: Posle pobede nad Antiohom Epifanom (167  pre naše ere, MM) u Svetoj je zemlji ostalo malo Grka, obavljajući  visoke državničke dužnosti, ali pod vladavinom Rima. Jedan od njih – Sveti Jovan Krstitelj, bio je visokodostojanstvenik  na dvoru cara Iroda i njegove žene Irodijade ispred koje je morao da se skloni – prešao je na drugu (stranu, MM) Jordana.

Dakle, po drugu Dušanu, sveti Jovan Krstitelj je bio Grk. A što u svetom pismu piše da mu je otac bio jevrejski sveštenik Zaharije (Sv. Luka 1:5-25) to ništa ne znači za druga Dušana u njegovoj prekrojenoj istoriji. Gde je drug Dušan našao da je sveti Jovan Krstitelj bio velikodostojanstvenik na dvoru Iroda ostaje tajna! Iz svedočanstva koja su nam ostavili jevanđelisti, savremenici svetoga Jovana, znamo da je sveti Jovan bio u tamnici kod Iroda, a ne da je bio njegov velikodostojanstvenik.

Ali  nije to jedina izmišljotina druga Dušana. On piše i ovo: U Egiptu je, u funkciji jevrejskog rabina judejsku veru propovedao Isus Hristos Nazarećanin.  U Svetom Pismu piše da je Isus Hristos propovedao hrišćanstvo u Galileji i Judeji koje nisu nikada bile u Egiptu. Gradovi i sela u kojima je Gospod Isus Hristos propovedao se imenuju i među njima su Vitlejem, Nazaret. Kapernaum, Kana, Jerusalim, Tabor, Maslinova Gora, ali ni jedno od tih mesta nije u Egiptu. Jedina veza između Gospoda Isusa Hrista i Egipta je da ga je Majka, da bi ga spasla od pokolja koji je Irod izvršio nad decom koja su bila stara  dve godine i mlađa (Sv. Matej 2:16-18) odnela u Egipat. Iz Egipta se  Isus Hristos vratio kao dete (sv. Matej  2:19-23) te nije mogao biti rabin niti propovednik jevrejske vere u Egiptu.

Onda nam drug Dušan soli pamet i piše: Jovan i Isus su samo bili prisutni kroz istoriju hrišćanske religije. Apostol Pavle je bio njen tvorac.  I istorija hrišćanstva, i  apostoli, i sveti Oci svedoče drukčije, ali drug Dušan zna bolje. Apostol Pavle jeste bio važan u širenju hrišćanstva, ali bez Hrista ne bi bilo hrišćanstva.

I u daljem tekstu drug Dušan degradira hrišćanstvo na veru pustinjskih prosjaka, ali mu pripisuje još jedan težak greh: Hrišćanstvo je tako započelo svoj život – među pustinjskim prosjacima, Blagodareći Apostolu Pavlu, dostiglo je razmere svetskog poretka. Centralna ideja njegova jeste žrtva. Kult žrtve, sinteza je na kojoj se hrišćanstvo  uzvisilo iznad svake druge duhovne sinteze u ljudskoj istoriji. Ali je ono, sledeći ideju žrtve, više od svih drugih duhovnih sinteza proizvelo najveća zla među ljudima i narodima. Ništa na planeti nije tako razorno delovalo kao hrišćanstvo. To i tako piše Srbin, samo ne znam da li je kršten ili nekršten. Ne znam ni to da li je potomak Julijana Otpadnika, ali da je njegovo duhovno iščadije – nema sumnje.

A onda  drug Dušan polako  proba  da razjasni svoju sumanutu teoriju i pipe: Ovakva količina zla mogla se dogoditi samo zato što pitanje žrtve nikada niko u minulih dve hiljade godina nije postavljao i razrešavao. A vrhovno pitanje hrišćanstva tiče se personalnih odnosa Isusa Hrista i Jovana Krstitelja. Pitanje svih pitanja – koji je od njih dvojice žrtva.

Neverovatno!  Lični odnos Gospoda Isusa Hrista i svetog Jovana Krstitelja je ključ koji rešava vrhovno pitanje hrišćanstva!  Svoje fenomenalno otkriće drug Dušan je našao u jevanđelju po svetom Mateju (3:7, 14, 15, 4:12) i kaže da tamo stoji nedvosmisleno  da je žrtva sveti Jovan. A šta piše u tim stihovima u jevanćelju po svetom Mateju drug Dušan ne citira jer bi njima sam sebe pobio. On nije citirao te stihove, a ja moram da bih pokazao kako drug Dušan  manipuliše svojim dokazima:

Jevanđelje po svetom Mateju, 3:7: A kad vide (Jovan) mnoge fariseje i sadukeje gdje idu da ih krsti, reče im: porode aspidini! ko kaza vama da bježite od gnjeva koji ide,  Dušan pominje samo stihove 14 i 15, a ja dodajem i 13, da bi bilo jasno o čemu je reč. (13) Tada dođe Isus  iz Galileje na Jordan k Jovanu da ga krsti. (14) A Jovan branjaše  mu govoreći: ti treba mene da krstiš, a ti li dolaziš k meni? (15) A Isus odgovori i reče mu: ostavi sad, jer tako nam treba ispuniti svaku pravdu. Tada Jovan  ostavi ga.  (4:12) A kad ču Isus da je Jovan predan, otide u Galileju.

Da li čitaoci igde u ovim stihovima vide da oni dokazuju teoriju druga Dušana da je sveti Jovan Krstitelj a ne Hristos bio žrtva?

Ne pozanajem druga Dušana. Ne  znam kakav je čovek. Ne znam ništa o njemu. Voleo bih a znam da li se u vremena zla bavio potkazivanjem. To me zanima zbog toga što u ovom članku on potkazuje Isusa Hrista da je On kriv za smrt svetog Jovana Krtsitelja. Evo kako Ga potkazuje: Jevanđelje po Mateju nedvosmislenoi nam objašnjava da je žrttva Jovan Krstitelj. (Mat. 3:7, 14, 15; 4:12). Ono nas uverljivo uvodi u zbivanja o sudbinskom susretu dva poslanika  na reci Jordanu. Isus Hristos je na Jordan došao u pratnji fariseja, odakle je, poslenekoliko izmenjenih rečenica, Jovan odveden. Gde je odveden? U tvrđavu carice Irodijade.

Ne, druže Dušane, ne piše tako nego ti buncaš. Malo gore sam naveo šta tačno piše u stihovima koje ti navodiš, pa oni ne tvrde ono što ti tvrdiš. Iz stiha 4:12 se vidi da je Isus Hristos čuo od drugih da je sveti Jovan predan. Da  se to deslo odmah kada su njih dvojica izmenili nekoliko rečenica, onda bi to Isus Hristos video. Nije istina ni to da je Isus Hristos došao na Jordan u pratnji fariseja. Pročitaj pažljivo šta piše u jevanćelju svetoga Mateja, glava 3:5-7: Tada izlažaše k njemu Jerusalim i sva Judeja i sva okolina Jordanska. I on ih kršćavaše u Jordanu, i ispovjedahu grijehe svoje.  A kada vidje (Jovan) mnoge fariseje i sadukeje koji idu da ih krsti, reče im: porode aspidini! ko kaza vama da bježiteod gnjeva koji ide?

Kod svetog Jovana su dolazile gomile ljudi, žena i dece, a u tim gomilama su bili i fariseji, i sadukeji, i vojnici, i ribari, i zemljoradnici. Nije sveti Jovan, a ni Isus Hristos imao kontrolu nad tim ko će i sa kim doći. Ne piše u jevanđelju da je Isus Hristos došao na Jordan sa farisejima. Ako su i oni došli kada je on došao, to ne znači da je on došao sa njima. To je opet jedno od podmetanja druga Dušana.

Ne navodi drug Dušan sadržinu „nekoliko rečenica“ koje su izmenili Isus Hristos i sveti Jovan, a posle kojih je, po jevanđelju druga nesvetog Dušana, sveti Jovan odveden u tvrđavu Irodijade. Drug Dušan ne kaže izričito da je sveti Jovan odveden u tvrđavu zbog ovih rečenica, niti upotrebljava reč odmah pošto su one izgovorene, ali tako se ne samo može nego i mora čitati ta njegova rečenica.  A razlog zašto je sveti Jovan Krstitelj utamničen i pogubljen jasno je iznet u jevenđelju svetoga Mateja 14:1-12.

Najzad, na kraju članka, drug Dušan nam otkriva tajnu da je Apostol Pavle udesio da Ius Hristos bude žrtva, iako je stvarno žrtva bio  sveti Jovan Krstitelj, a ne Isus Hristos. A drug Dušan objašnjava i zašto jet ta podvala bila potrebna apostolu Pavlu. „Za Apostola Pavla, žrtva je bio onaj   koji je, u datom trenutku, za to ispunjavao uslove jer, da bi neko umro, i opet vaskrsnuo, mora postojati mrtvo, ali celovito telo. Jovan  Krstitelj je bio iskasapljen.

Kakva mašta, kakva drskost!  Drug Dušan ovim insinuira da je i vaskrsenje Isusa Hrista podvala apostola Pavla.  Pa da bi se saznalo zašto je apostol Pavle izabrao Isusa Hrista a ne svetog Jovana za podvalu o vaskrsenju, proglasio je da je sveti Jovan bio iskasapljen. A  nije tako! U  Svetom Pismu piše da je svetome Jovanu, na traženje Salome, nagoverene od majke Irodijade, glava odsečena i na tanjiru joj prineta. Mećutim drugu Dušanu je za njegovu bogohulnu teoriju bilo potrebno da je sveti Jovan bio iskasapljen, pa tako i tvrdi.

Američki sudovi oslobođavaju i najveće zločince za njihove zločine ako se dokaže (ili ako se majstorski izsimulira) da je zločinac zločin počinio u bezumlju. A šta i  koji mogu biti razlozi opravdanja za druga Dušana ne znam. Isto tako ne znam čime i kako se mogu  opravdati  Književne novine i verski časopois Pravoslavlje kada se voze na pogrešnom koloseku.

15. decembar 2006                                                      dr Mateja Matejić

Columbus, Ohio                                  Objavljjeno u januarskom broju Književnih novina, godina 2007