Вести

Rok je -odmah! Da li postoji granica poniženju koje su Srbi spremni da otrpe. Radovan Karadžić je, uprkos velikog jučerašnjeg protesta (ili baš zbog toga), preko noći, „upakovan“ i predat haškim zlotvorima.

Dušan Vukotić, 30.07.2008

 +++

 U toku jučerašnjeg dana (29. jul 2008), službenici haške ka(r)lakurnice su u više navrata izjavljivali kako je rok za „isporuku“ Karadžića – ODMAH! Srpska izdajnička vlast nije se usudila da ne postupi onako kako joj zapadni „gavrani“ naređuju. Istina zakasnili su nekoliko časova, ali, nadaju se da će im njihove gazde to tolerisati i oprostiti. Iako Srbija nije jedina banana republika u svetu, ipak, teško da postoji ijedna takva zemlja, u kojoj se vazalske vlasti ne trude da svome narodu pruže makar iluziju vlastite suverenosti. Takođe, teško da bi se mogao naći narod na svetu, koji bi ogoljenu i krajnje ponižavajuću poslušnost njihovih domaćih „vladara“ prema stvarnim gospodarima bio u stanju da bez žestokog otpora otrpi.

Četrdeset doživotnih godina

Ovih dana, na stranim televizijskim stanicama, vladala je prava euforija u hajci na Srbiju i srpski narod. Opet su se razbuktale stare priče o, navodno, „8.000 ubijenih muslimanskih muškaraca i dečaka“, o „zlostavljanjima i silovanjima koja su počinili Srbi“, o „srpskoj genocidnoj prirodi“. Naravno, sve to bi trebalo da ubrzo, nakon već „dokazane“ (ali još neozvaničene) „istine“ o „Republici Srpskoj kao genocidnoj tvorevini“, da posluži tzv. „međunarodnoj zajednici“ (bez naroda) kao argument za ukidanje te srpske, prekodrinske zemlje. Dokle je ostrašćenost i bolesni um Zapada stigao, moglo bi se ilustrovati „meditacijom“ izveštača CNN-a (Robertson), da će Radovan Karadžić, zbog „počinjenih zločina“ i „genocida nad Muslimanima“ dobiti maksimalnu kaznu „od 40 godina robije“, što je isto (kada se uzmu u obzir Karadžićeve godine) što i „doživotna robija“.

Dembelijske lojare

Ogoljeni i ludački antisrbizam (ravan antisemitizmu u Vajmarskoj i, docnije, Hitlerovoj Nemačkoj), koji je devedesetih godina prošlog milenijuma sračunato raspirivan od strane zapadnih medija i političara, ponovo je aktuelizovan u svoj svojoj monstruoznoznosti i bezočnosti. Pokazalo se da nema toga što bi u zapadnoj politici moglo da izmeni izgrađeni stereotip o Srbima kao „zlim momcima“ i tu, čak, nije pomoglo ni servilno skakanje i mahanje repom srpskih postoktobarskih satrapa i izvršavanje svih zapovesti, koje bi mogle da padnu na pamet evro-atlantskom dreseru. Dakle, činjenica je da se na uništenju Srba i srpske države i dalje radi nesmanjenom žestinom i Zapad to nikada nije posebno skrivao; mada je povremeno znao da „nagradi“ Srbiju kutijom, u kojoj, sem šarenog papira u koji je bila umotana, nije bilo ničega. Tada bi se srpski vazali lešinarski sjatili oko „dara“, da bi se malo docnije pokunjeno razišli i otišli u „zemlju“ Dembeliju u kojoj će jesti „hleba preko pogače“, sanjajući i dalje da su svom gospodaru „mezimci“ a ne „lojare“.

Pogled iz obora

Nažalost, sramno (prekonoćno, vampirsko) utamničenje Radovana Karadžića i slanje njegove (naše) glave najcrnjim srpskim neprijateljima (ogavnim činom kojim su Srbi, čini se, nepovratno predali/prodali i svoju dušu i savest đavolu), neslavno se završilo poglavlje nekada slavno započete srpske duhovne, kulturne i nacionalne emancipacije. Očigledno je da srpske nacionalne snage lagano napuštaju razmoždeni srpski korpus. U poniženoj, bednoj Srbiji, niko, izgleda, nije spreman da se odrekne „crnog (zapadnog) komada“ i zameni ga „praznom torbom“, koju bi sam, svojom pameću i snagom morao da napuni. Srbin se danas ponaša, maltene, kao krme u oboru, koje od svog gazde očekuje šaku vlažne prekrupe, čak i tada kada tog istog gazdu vidi kako zalaže vatru i oštri noževe.

Ventil za ranjenu dušu

Pozivi na „mirnu“ i „demokratsku pobunu“ (contradictio in adjecto), kojima smo svedoci ovih dana, i koji dolaze od strane srpskih opozicionih stranaka, zapravo su ventil, kojim se rasterećuje srpska kolektivna frustracija. Svaki Srbin, koji iole drži do svoje časti, osećao je da mu njegova savest nalaže, da ni po koju cenu ne dopusti da Radovan Karadžić bude odveden iz zemlje Srbije. Kada je u pitanju spasavanje vlastite glave (a svi Srbi su danas Radovani, čak i oni koji se maloumno raduju njegovom zatočenju), tada su sva sredstva dozvoljena i tada je svaki poziv ili ukazivanje na „demokratiju“ besmislica. Da li su naše „patriote“ svesne da se vladajuća, izdajnička i razbojnička klika, ne može drugačije ukloniti sa srpske grbače sem primenom sile?

Wednesday, July 30, 2008

Dušan Vukotić

izvor:opstanaksrpstva.blogspot.com/