Вести

BEČ – Centar Simon Vizental pozvao je hrvatskog predsednika Stjepana Mesića da osudi organizatore sahrane Dinka Šakića, bivšeg komandannta koncentracionog logora Jasenovac, zato što su taj događaj pretvorili u „proslavu njegovih ustaških zločina”.

+++

U pismu direktora centra Efraim Zurofa hrvatskom predsedniku iz Jerusalima naglašava se da je uvreda za sve žrtve ustaša i ljude sa savešću širom sveta kada se „masovni ubica sahranjuje sa ustaškom uniformom i kada ga sveštenik hvali kao uzor za sve Hrvate”, navodi se u saopštenju Centra.

Zurof je pozvao Mesića, koji je, kako kaže, poznat po nedvoslismenoj kritici ustaških zločina, da u svojstvu predsednika države osudi organizatore sahrane i sveštenike koji su bili na njoj.

„Ono što je hrvatskom društvu potrebno je jasno i nedvosmisleno podsećanje da je Dinko Šakić bio masovni ubica i da je doneo sramotu hrvatskom narodu, kao i da je jedno od najvećih dostignuća demokratske Hrvatske njegovo suđenje i kažnjavanje”, navodi se u pismu.

Beta; 29.07.2008

 

+++

 

Pater Lasić: Šakiću je Bog sve oprostio

24.07.2008. | 20:50/ Slobodna Dalmacija

Sud koji je osudio Dinka Šakića osudio je Hrvatsku i hrvatski narod. Ako je Dinko i učinio nešto što nije bilo u skladu s Božjim zakonom, sigurni smo da mu je Bog sve oprostio – kazao je pater Vjekoslav Lasić na posljednjem ispraćaju ustaškog zločinca Dinka Šakića na zagrebačkom Krematoriju, gdje se okupilo 300-tinjak ljudi.

Lasić je istaknuo Šakićevu pripadnost, kako je kazao, elitnim hrvatskim oružanim snagama, “ustaškom pokretu koji je 10. travnja 1941. obnovio hrvatsku državu”.

– NDH je temelj današnje domovine Hrvatske, države za koju je naš mučenik Alojzije Stepinac hrabro posvjedočio pred bezbožnim komunističkim sudom – kazao je Lasić dodavši kako se Šakić izjasnio za svoju domovinu.

– To je razlog da se svaki pošteni Hrvat ponosi Šakićevim imenom. Ponosan sam što sam ga u bolnici na odru vidio u ustaškoj odori – rekao je Lasić.

Pokojnikov rođak Josip Bilić Prcić u 15-minutnom oproštaju pročitao je biografiju koju je Dinko Šakić napisao vlastoručno. Kako je Bilić rekao, Šakiću je kartu za Argentinu kupio jedan Židov čiju je obitelj izvukao iz Jasenovca.

Za vrijeme Drugog svjetskog rata Šakić je bio pobočnik zapovjednika logora Jasenovac, a poslije i zapovjednik tog logora.

Nakon rata, sa suprugom Nadom, pobjegao je u Argentinu, koja ga je Hrvatskoj izručila 1998. Godinu kasnije u Zagrebu je osuđen na 20 godina zatvora zbog ratnih zločina nad civilnim stanovništvom.

Propustio je spriječiti i kazniti zločine podređenih dužnosnika, naredio je vješanje 22 zatočenika, a osobno smaknuo četvoricu.

Kaznu je služio u Lepoglavi, ali je zbog lošeg zdravstvenog stanja prebačen u zatvorsku bolnicu u Zagrebu Preminuo je u 87. godini života. Na pogrebu Dinka Šakića bili su i njegov brat Tomislav i sestra Mira, te nekoliko članova šire obitelji.

Od javnih osoba zamijećeni su Anto Kovačević, Ana Lučić, Ivan Gabelica i Slavica Hruškar.

A. Lučin / EPEHA

izvor: Slobodna Dalmacija
 

 

 

+++

Šakić kremiran u ustaškoj uniformi

Nesvakidašnji incident na Mirogoju na sahrani bivšeg komandanta logora u Jasenovcu koji je umro tokom izdržavanja kazne u Zagrebu

Zagreb – Dok se u Hrvatskoj vode polemike zbog sve učestalijeg „koketiranja” s ustaštvom i štete koju to nanosi sadašnjoj Hrvatskoj i njenom putu u Evropu, u Zagrebu je zabeležen još jedan nesvakidašnji incident na tu temu. Juče, istog dana kada je nekoliko stotina istomišljenika na zagrebačkom aerodromu oduševljeno dočekalo Zvonka Bušića kojeg su SAD posle 32 godine zatvora zbog terorističkog čina pomilovale od daljnjeg izdržavanja doživotne kazne (na dočeku je u prvim redovima bio i Tompson), na zagrebačkom Mirogoju je kremiran bivši komandant logora u Jasenovcu Dinko Šakić – u ustaškoj uniformi.

U zagrebačkim medijima juče se vode polemike da li je time povređen zakon ili ne, baš nekako slično kao i kod prethodnih sve brojnijih incidenata i provokacija s proustaškom aromom. Poznato je da je u Evropi, na primer u Nemačkoj, nezamislivo da neko bude na odru u nacističkoj uniformi, ali je to u Zagrebu očito moguće, i to nekažnjivo. Tako dok profesor na Filozofskom fakultetu u Zagrebu i istaknuti borac za ljudska prava Žarko Puhovski upozorava da je „nošenje ustaške uniforme zabranjeno u svakoj prilici”, i da su time prekršena i pravila zatvora jer je Šakić umro kao zatvorenik, državni sekretar u Ministarstvu pravosuđa i direktor uprave za zatvorski sistem Ivan Damjanović tvrdi da „Šakić od trenutka kad je umro više nije zatvorenik”, odnosno da od predaje njegovog tela porodici više nije u nadležnosti zatvorskog sistema.

Istovremeno, u Državnom tužilaštvu smatraju da bi se oblačenje mrtvog Šakića u ustašku uniformu eventualno moglo da sankcioniše kao prekršaj javnog reda i mira, ali ako je to bilo u zatvorenom prostoru i ako telo nije bilo izloženo u javnom prostoru „gubi se i to obeležje” nedopuštenog dela.

Da je ratni zločinac Dinko Šakić kremiran u ustaškoj uniformi javno je saopštio fra Vjekoslav Lasić, kontroverzni dominikanac poznat iz ranijih godina po svojim misama ustaškom poglavniku Paveliću koje je držao po Zagrebu.

„Ponosan sam što sam svog prijatelja Dinka Šakića vidio u ustaškoj uniformi na odru, a Hrvatska i naš narod moraju biti ponosni što su ga imali”, izjavio je Lasić, koji je s don Antom Bakovićem u krematorijumu na Mirogoju pred nekoliko stotina Šakićevih istomišljenika (mnogi su došli iz Kanade, SAD i Evrope) vodio poslednji ispraćaj bivšeg komandanta ustaškog konclogora u Jasenovcu.

Posle izručenja Hrvatskoj iz Argentine, gde se sklonio odmah posle propasti kvislinške NDH, Dinko Šakić je 1998. godine u Zagrebu osuđen na tada maksimalnu kaznu od 20 godina zatvora zbog zlostavljanja, mučenja i ubijanja zatočenika u Jasenovcu. Nije optužen za genocid nad Jevrejima, Srbima i Romima, iako je logor Jasenovac bio glavni instrument tog monstruoznog zločina. U poslednje vreme zbog teške bolesti nalazio se u bolnici KBC Dubrava, gde je i preminuo.

R. Arsenić

———————————————————–

Bio u ćeliji sa visokim komforom

Šakić, koji je od maja do kraja oktobra 1944. bio komandant ustaškog logora smrti Jasenovac, nakon rata je sa svojom ženom Nadom, ustaškim čuvarom u Staroj Gradiški, i sestrom zločinca Maksa Luburića pobegao u Argentinu, ali ih je na osnovu međunarodne poternice Argentina 1998. izručila Hrvatskoj, gde je osuđen na 20 godina zatvora zbog ratnih zločina nad civilnim stanovništvom.

Proglašen je krivim jer je kao komandant logora komandovao i sprovodio mučenja i ubijanja logoraša i propuštao da spreči i kazni zločine potčinjenih ustaša. Šakić je osuđen i zbog toga što je lično hicima iz pištolja ubio četvoricu logoraša i naredio vešanje 22 civila. Šakić je kaznu služio u Lepoglavi u ćeliji s visokim komforom, s TV i kompjuterom kako bi mogao pisati memoare, a nekoliko puta mesečno mogao je posećivati svoju ženu Nadu. Njoj je takođe suđeno, ali je oslobođena.

Tanjug

———————————————————–

O Stepincu i NDH

Zagreb – „Nezavisna država Hrvatska temelj je današnje domovine Hrvatske, za koju je mučenik Alojzije Stepinac hrabro posvedočio pred bezbožnim komunističkim sudom što je razlog da se svaki pošteni Hrvat ponosi imenom Dinka Šakića” izgovorio je na ispraćaju sveštenik Vjekoslav Lasić.

Lasić je rekao da je Šakić pripadao ustaškom pokretu koji je 10. aprila 1941. obnovio hrvatsku državu, a da suđenjem sud nije osudio samo njega već i celu Hrvatsku i njen narod. „Bog je Šakiću oprostio sve što nije bilo u skladu s božjim zakonom, ako je on tako što i bio učinio”, rekao je Lasić.

Na poslednjem ispraćaju uz Šakićevu rodbinu bili su i predstavnici ekstremnih desničarskih stranaka i udruženja.

Tanjug

[objavljeno: 26/07/2008]  POLITIKA

 

+++

 

Šakić sahranjen u ustaškoj uniformi

25. jul 2008. | 12:21 | Izvor: Tanjug

Zagreb — Komandant Jasenovca Dinko Šakić je u ustaškoj uniformi ispraćen u krematorijum zagrebačkog groblja Mirogoj.

Po rečima sveštenika Vjekoslava Lasića koji već godinama služi mise za Antu Pavelića,“Nezavisna država Hrvatska temelj je današnje domovine Hrvatske, za koju je mučenik Alojzije Stepinac hrabro posvedočio pred bezbožnim komunističkim sudom i da je to razlog da se svaki pošteni Hrvat ponosi imenom Dinka Šakića“.

Rekavši da je ponosan što ga je u bolnici Dubrava gde je umro, na odru video u ustaškoj uniformi, Lasić je rekao da je Šakić pripadao ustaškom pokretu koji je 10. aprila 1941. obnovio hrvatsku državu, a da suđenjem sud nije osudio samo njega, već i celu Hrvatsku i njen narod.

„Bog je Šakiću oprostio sve što nije bilo u skladu s božjim zakonom, ako je on tako što i bio učinio“, rekao je Lasić.

Na poslednjem ispraćaju uz Šakićevu rodbinu bili su i predstavnici ekstremnih desničarskih stranaka i udruženja.

Činjenica da je Šakić bio izložen u ustaškoj uniformi, atmosfera i govori bili su razlog da bivši predsednik Hrvatskog helsinškog odbora i univerzitetski profesor Žarko Puhovski za „Večernji list“ oceni da su time prekršena brojna pravila jer je Šakić, iako je umro u civilnoj bolnici, bio zatvorenik, a da je zakonom zabranjeno da neko, pa bio i mrtav, nosi ustašku uniformu.

Šef uprave za zatvorski sistem Ivan Damjanović, s druge strane, smatra da je, čim je Šakić umro, prestao biti zatvorenik i da su mu ukinuta sva ograničenja, pa tako nikakvi propisi nisu prekišeni, dok državno tužilaštvo ističe da bi nošenje ustaških znakova bilo prekršajno kažnjivo, ali samo ako se radi na javnom mestu, piše list.

Šakić koji je od maja do kraja oktobra 1944. bio komandat ustaškog logora smrti Jasenovac, nakon rata je sa svojom ženon Nadom, ustaškim čuvarom u Staroj Gradiški i sestrom ustaškog zločinca Maksa Luburića, pobegao u Argentinu, ali ih je na osnovu međunarodne poternice Argentina 1998. izručila Hrvatskoj, pa je Šakić u oktobru naredne godine u zagrebačkom županijskom sudu osuđen na 20 godina zatvora zbog ratnih zločina nad civilnim stanovništvom.

Proglašen je krivim jer je kao komandant logora komandovao i sprovodio mučenja i ubijanja logoraša i propuštao da spreči i kazni zločine potčinjenih ustaša. Šakić je osuđen i zbog toga što je lično hicima iz pištolja ubio četvoricu logoraša i naredio vešanje 22 civila.

Šakić je kaznu služio u Lepoglavi u ćeliji s visokim komforom, s TV-om i kompjuterom kako bi mogao pisati memoare, a nekoliko puta mesečno mogao je posećivati svoju ženu Nadu. Njoj je takođe suđeno, ali je oslobođena jer niko nije mogao svedočiti da je nekog ubila, pa je zatim na teret države smeštena u komforan starački dom.

Šakić je zbog lošeg zdravlja kasnije boravio u zatvorskoj bolnici u Zagrebu, da bi bio prebačen u bolnicu Dubrava.

izvor:B92

 

+++ 

 

[youtube:http://www.youtube.com/watch?v=YBDm8zzt5HU]

 

[youtube:http://www.youtube.com/watch?v=y9vD6wdiOWo]

 

 

+++

 

Šepurio se s kamom

I Dinkov otac osuđen kao ratni zločinac. Žena Nada posestrima Maksa Luburića. Pobegao kao čuvar Ante Pavelića. Učestvovao u otmici švedskog aviona

Dinko Šakić je rođen 8. novembra 1921. u Studencima, kraj Imotskog u Hercegovini. Proglašenje Nezavisne Države Hrvatske 10. aprila 1941. godine zateklo je njega i njegovog oca Matu, okorelog ustašu u Bosanskom Brodu. Kao takav, Mato je odmah imenovan za predsednika opštine Bosanski Brod. Na toj dužnosti istakao se zločinima, silom je terao Srbe da pređu u katoličanstvo, i to na hiljade, jer su okolna sela uglavnom bila srpska, a one koji nisu hteli transportovao je u koncentracione logore Gospić i Jasenovac. Posebno se istakao i odgovoran je za masakr Srba avgusta 1941. godine na drvenom mostu koji je spajao Bosanski i Slavonski Brod. Tom prilikom sprovođeno je u logor oko 250 Srba, od kojih je većina pobijena pred mostom. One koji su skakali u Savu sa mosta i tako se hteli spasiti, gađali su iz svih vrsta oružja i retko ko se uspeo spasiti. Zbog svih tih zločina Mato Šakić je uhvaćen 1945. i osuđen na smrt streljanjem (kazna izvršena).

Sin Dinko se već krajem 1941. kao član ustaške mladeži u ustaškoj odori šepurio sa kamom i pištoljem na opasaču ulicama Bosanskog i Slavonskog Broda. Februara 1942. iako tek sa delom osnovne škole (u 13. godini prekinuo je školovanje) postao je ustaški zastavnik odbrambenom zdrugu u Jasenovcu. Krajem 1942. postavljen je za šefa opšteg odseka – šef kancelarije koncentracionog logora Jasenovac. Polovinom 1943. avanzovao je u ustaškog poručnika i postao „časnik“ u komandi logora Jasenovac. U ovoj grupi „časnika“ bili su izvršioci svih najmonstruoznijih zločina u logoru: Mima Pavićević, Modrić, Matković, Naletić, Šarić, Đerek, Sablić, Mihaljević, Josip Matija i Petar Brzica. Prednjačeći u svojim zločinima, za to je nagrađen i unapređen u ustaškog natporučnika, aprila 1944. postavljen je za komandanta – upravnika ili zapovednika koncentracionog logora Jasenovac. Na toj dužnosti ostao je sve do 1. decembra 1944.

U međuvremenu se oženio sa ustaškinjom iz koncentracionog logora Stara Gradiška po imenu Nada Tanić – Luburić, koja se posestrimila sa Maksom Luburićem i svom prezimenu dodala njegovo. Inače, i ona je proglašena za ratnog zločinca i spada u grupu ustaškinja koje su činile nečuvene zločine, posebno nad ženama i decom u logoru Stara Gradiška. Sad je i Dinko Šakić postao ljubimac Maksa Luburića, te ga je premestio kod sebe u Zagreb, u Komandu ustaške odbrane u čijoj nadležnosti je bio i koncentracioni logor Jasenovac. U Jasenovac se vratio aprila 1945. da sa ostalim „časnicima“ iz koncentracionog logora Jasenovac uništi tragove svojih zločina. Početkom maja 1945. beži iz Zagreba u Austriju kao čuvar Ante Pavelića, zatim tzv. „pacovskim kanalima“ u organizaciji svećenika Krunoslava Draganovića beži u Đenovu-Italiju, a odatle u Argentinu. Svakako ne pod svojim imenom i prezimenom, već kao LJubomir Bilanović. Kad je u Španiji 20. aprila 1969. ubijen Maks Luburić, Dinko Šakić je doleteo sa američkim pasošem u Španiju da bi preuzeo štampariju i vođstvo ustaša u emigraciji. Učestvuje u otmici aviona švedske kompanije 15. septembra 1972. u cilju spašavanja ustaše Mire Barišića, ubice jugoslovenskog ambasadora u Švedskoj Vladimira Rolovića. Zatim, 7. juna 1976. učestvuje u organizaciji ubistva jugoslovenskog ambasadora u Paragvaju Momčila Vučekovića kada je, greškom, ubijen urugvajski ambasador Karlos Abdala.

Pravo svoje ime i prezime otkrio je tek 1990. na komemorativnom skupu ustaša kako bi odali poštu poginulim ustašama kod Blajburga. Raspadom SFRJ video je šansu da se obnovi ustaška Nezavisna Država Hrvatska. Procenio je da se ustaše vraćaju na vlast, susreo se u Argentini sa Franjom Tuđmanom, prisustvovao utakmici Argentina – Hrvatska i javno se preko televizije u Argentini eksponirao kao ustaša i otkrio svoj identitet. NJegove izjave su: „Vršio sam svoju dužnost u skladu sa načelima katoličke crkve“, „Ne stidim se ničega što sam radio“, „Ponosan sam da sam ustaša“, „Sve bi to ponovo radio“, „U Hrvatsku ću doći kada to ne bude politički škodilo predsedniku Tuđmanu“. To je Dinko Šakić danas, a zašto je proglašen za ratnog zločinca?

Koncentracioni logor Jasenovac, istražni organi Republike Hrvatske, u razmatranju krivice, D. Šakića tretiraju kao „radni“. Zašto? Ustaše su ga nazivale „Ustaška obrana, Zapovjedništvo logora Jasenovac“ i „Radna služba – ustaške odbrane – Sabirni logor 3″ kako je pisalo na ulazu u centralni logor tzv. Ciglanu. Ustaško vrhovništvo se zaklanjalo iza naziva „radni“, tj. da se u njemu zalutali radom privole za ustaštvo – NDH, a oni koji nisu naučili da rade, da se privole „radu, redu i stegi“. Autentična dokumenta dokazuju da su zarobljenici dovođeni samo zato što su bili Srbi, Jevreji i Cigani, i da se samo zbog toga pobiju, kao što je i urađeno. Na kraju, i najviši ustaški funkcioneri i u zakonima i drugim aktima, znači ustaškim dokumentima, ovaj logor nazivaju pravim imenom „Koncentracioni logor Jasenovac“. Tako, sam Eugen Diko Kvaternik u aktu od 29. jula 1942. piše: „Upućuje Vam se spisak dolje navedenih Židova s molbom da ih se spremi… jer će isti biti transportovani u koncentracioni logor…“ I upravitelj redarstva Župske redarstvene oblasti u Sarajevu piše: „… čast mi je dostaviti dva primjerka prepisa spiskova osoba upućenih u koncentracioni logor u Jasenovcu…“. I zapovednik 10. topničkog odeljenja, decembra 1941. godine, pored propisivanja mera odmazde kaže: „… lica koja se zateknu bez posebne dozvole na zemljištu van svojih sela… imaju se smatrati kao jataci, te ih kao takve uhititi i uputiti u koncentracione logore…“ Zatim, Stožer (štab) 1. gorske domobranske divizije juna 1942. godine, za vreme operacije na Kozari, naredio je: „… 1. Svi muškarci da se odvojeno prikupe i odpreme u koncentracioni logor…“.

Isto to o postupku sa stanovništvom sa Kozare, 3. gorski zdrug (brigada) naređuje: „… imaju se uhvatiti i poslije preslušivanja preko mjesta za prikupljanje u koncentracioni logor Stara Gradiška, odnosno Jasenovac uputiti …“ Tu je još jedan dokaz, tj. odluka ustaške nadzorne službe da se srpsko dete, po imenu Ševa Mirko iz Drakulića, rođeno 1930. logoriše 13. aprila 1942. u koncentracioni logor Jasenovac. Bivši komandant konc-logora Jasenovac Dinko Šakić, došao je na red da odgovara za svoje zločine marta 1999. godine, dakle posle 54 godine. Za šta će stvarno odgovarati videće se, a priča koja sledi otkriva za šta bi sve trebalo da odgovara.  

 

 

izvor: GLAS JAVNOSTI; Utorak 23. februar 1999.

 

+++

 

Tela paljena let lampom

Šakić pred ostalim zatvorenicima lično ubijao. Žrtve udarane komadom železa po glavi i bacane u Savu. U zoru ustaše spirale krv s „granika“. Klale i tri Luburićeve sestre

Ustaški natporučnik Dinko Šakić, kao šef Opšteg odjela u logoru Jasenovac bio je poznat kao sadistički mučitelj zatočenika. U tom svojstvu, a od 1944. godine u svojstvu upravitelja logora u Jasenovcu, vodio je istrage i davao naloge za streljanje, a često se dešavalo da je na logorskom krugu lično iz svog pištolja streljao zatočenike.

Dinko Šakić je učestvovao ne samo u masovnim hapšenjima, teškim zlostavljanjima i zverskom mučenju, te krvoločnim ubistvima zatočenika u logoru Jasenovac, već takođe i u tadašnjim ustaškim logorima u Sunji i u Sisku gde je izgubilo živote više hiljada zatočenika. U ovim logorima internirane osobe bile su zlostavljane svim mogućim sredstvima. Žrtve su tučene batinama, kundacima, volovskom žilom ili mučene električnom strujom. Osim toga, zatvorenici su mučeni glađu i žeđi.

Tim zločinima rukovodio je Dinko Šakić , a u mnogim slučajevima je lično na zverski način mučio i ubijao žrtve.

Početkom godine 1944. bila je likvidirana jedna grupa žena iz Splita, njih 64, te s njima jedna grupa žena iz odeljenja ekonomije i 17 muškaraca iz istog odeljenja u Jasenovcu. Svi su ubijeni u šumi kod Mlake.

Faksimil odluke o utvrdjivanju zlocina Dinka SakicaU mesecu septembru 1944. godine izbila je u logoru Jasenovac velika afera. Naime, bile su navodno otkrivene dve grupe zatočenika od kojih je jedna imala veze sa partizanima, a druga s četničkim pokretom. Povodom toga vođena je istraga gde su svi oni koji su bili saslušavani okrutno i zverski mučeni. Pored ostalih, istragu je vodio i pomagao kod mučenja sam Šakić. Specijalno sredstvo za mučenje bila je tzv. let-lampa kojom su palili telo žrtvama, a Šakić je to sredstvo mučenja nazivao „V. br. 1″. Ova istraga završena je tako što je 21 osoba obešena 22. 09, a pet osoba 23. 09. 1944. godine. Među onima koji su tada stradali bili su dr Bošković Mile lekar, Laci Meteo veterinar, Pojanović Nikola iz Siska, Marić Tomo iz Zagreba, Rebac Ramzija, dr Branko Konić sudija, dr Milanović zubar, Živković Stevan student iz Mitrovice, Sokulić Boro iz Vukovara, Vojnović Branko iz Bosne, Krajanović Pero iz Zagreba, Lubura Jovo radnik iz Bosne, Hadžija i Rajić iz Sarajeva. S tom grupom likvidirane su i neke ustaše i slobodnjaci zatočenici koji su politički sarađivali s tim grupama, a to su bili dr Jurčev Marin ust. satnik i lekar u bolnici i njegova žena, Belušić, ust. natporučnik, te slobodnjaci Janković Žarko i Rukavina Franjo.

Osim navedenih slučajeva Dinko Šakić je skrivio smrt hiljada i hiljada neutvrđenih zatočenika koji su izgubili živote bilo zbog zverskog mučenja, bilo zbog klanja i ubijanja na svirep način.

I izjavi o situaciji u logoru Jasenovac na 42 stranice datoj Zemaljskoj komisiji Hrvatske 28. 05. 1945. koju je svojeručno potpisao dr Riboli Josip se, između ostalog, za Dinka Šakića kaže: „pod 10 – tužim pred sudom hrvatskog naroda najvećeg zločinca u našoj povijesti Dinka Šakića“.

A u izveštaju Zemaljske komisije Hrvatske od 15. 11. 1945. u zaključku pod IV piše: „Odgovorni su svi viši i niži zapovednici logora u Jasenovcu: … Dinko Šakić…“.

„Politika“ je 28. 05. 1945. objavila razgovor sa Lazarom Jankov, gde je on između ostalog rekao: „… Na primer, tri Luburićeve sestre klale su kao i svaki ustaša. Najviše se isticala Nada, milosnica ustaše koljača Dinka Šakića…“.

U zapisniku sa saslušanja Arse Aleksića kao svedoka sačinjenog 16. 06. 1945. kod Okružne komisije za utvrđivanje ratnih zločina u Novoj Gradiški između ostalog je rekao: „… U 1944. godini na drugi dan rimokatoličkog uskrsa Jevrej Ivo Volner, pisar građevinske grupe, koji je u logoru od 1941. godine odveden je u Gradinu i zaklan. Posle toga su povikali ustaše da je Volner pobegao iz logora. Odmah je ustaški natporučnik Šakić Dinko naredio svim zatočenicima „nastup“. Kada je ovo izvršeno Jevreja Volnera su na nosilima zaklanog doneli pred nas i tada nas je Šakić pitao da li poznajemo ovog mrtvog zatočenika, ko sa njim ima vezu, ko sa njim spava i ko se sa njim druži. Na ova pitanja niko nije odgovorio, tada je zatražio knjigu-imenik svih zatočenika iz koje je prozvao 100 Jevreja i iz ove grupe odvojio 25. Tada su se dvojica Jevreja iz druge grupe nasmejali, što je primetio ustaški satnik Mikić i pokazao natporučniku Šakiću koji ih je pozvao i naredio im da legnu, a onda ih ubio iz pištolja. Ovo su bili Jevreji Pereza Sado i Montiljo Avram… Posle ovog događaja grupu od 25 Jevreja odveli su u Gradinu i tako ih poklali, a svi drugi zatočenici ostali su u ,nastupu’ 3 sata“.

U zapisniku od 18. 05. 1945. sačinjenom od strane Zemaljske komisije Hrvatske svedok Bing Julio iskazao je, između ostalog, i ovo: „… Od jula 1943. premješten sam u logor broj III Jasenovac. Ovdje je sada prestalo ubijanje noževima i maljevima, već su se ubojstva vršila na tzv. „graniku“, gdje bi između 8 i 9 sati uvečer žrtve udarali komadom željeza po glavi i onako omamljene ili mrtve pobacali u Savu, a kako je jedan drug vidio i pričao mi, ustaše bi ranom zorom ispirali krv sa „granika“ i oko njega. U tom periodu danomice bi u trajanju od 14 dana bilo pobijeno po 50 ljudi, a onda nakon izvesne pauze nastavilo bi se ubijanje. Najaktivniji su u tom poslu bili natporučnik Dinko Šakić i bojnik Pićili Dominik… „. U tom zapisniku pored ovih izjava Anketna komisija je posle izvršenog uviđaja samog logora, lekarskog nalaza i mišljenja sudskog veštaka, te saslušavanja očevidaca ustanovila: „… Odgovornost za sve ove strahote počinjene u logoru Jasenovac utemeljena je ne samo u načelima o kažnjavanju ratnih zločinaca, nego se ona temelji i na svim važećim pravnim principima svih naroda o kažnjavanju običnog kriminala. Nosioci te odgovornosti u oba pravca, koliko pred našim narodima toliko i pred svim drugim civilizovanim narodima svijeta, jesu: … zatim šefovi logora u Jasenovcu i njihovi pomagači Šaban Mujica, Majstorović-Filipović, Brkljačić Ivica, Šakić Dinko… koji će biti posebnim komisijama za utvrđivanje ratnih zločina utvrđeni i izvedeni pred narodni sud…“.

izvor: Sreda 24. februar 1999.

 

+++

 

Ženu vešali o čiviluk

Noći ispunjene užasom i kletvama. Spaljivanje tragova u Gradini. Ustaški zastavnik tereti Šakića. Žrtve priželjkivale brzu smrt

Svoj zapisnik dat pred Zemaljskom komisijom Hrvatske, Danon Jakob je. dopunio 28. maja 1945. i u izvodu ta dopuna glasi: „… Nekako u proljeće 1944, datuma se tačno ne sjećam, Brkljačić je otišao iz logora u Zagreb, a na njegovo mjesto tada je došao još veći koljač i krvnik, zloglasni ustaški nadporučnik Šakić Dinko, šogor monstruoznog zlikovca Maksa Luburića. Ovaj Šakić Dinko već je od ranijega bio u logoru kao šef općeg odjela. On je bio poznat kao sadistički mučitelj nebrojenih žrtava – zatočenika. Vodio je istragu i davao naloge za strijeljanje, a često se dešavalo da je u logorskom krugu lično iz svog pištolja strijeljao zatočenike. Tako je, sjećam se baš da je bilo 04. 06. 1944… u septembru 1944. – 21. 09. 1944. (Volner i Bošković)… sutradan nakon vješanja grupe Boškovića na istom mjestu još daljne petorice zatočenika…“

U pismu Fatime Brkić u izvodu piše: „… Poslije nekoliko dana bila sam otpremljena u jednu veliku bolničku salu koncentracionog logora. Bijahu prisutni: LJubo Miloš i Šimun Buntić. Poslije je došao Gazdić Nikola i Barbarić Stjepan, a poslije Dinko Šakić, koji nosaše željeznu žicu i jedna kliješta. Svukli su me sasvim golu, stegli mi noge žicom bez milosti i objesili na čiviluk. Bijah sva krvava, ranjenih nogu dok tukahu sa nekim gvozdenim tanjirićem po nogama. Počupaše mi sa polnog organa sve dlake, ovako svezanu tukli su me otprilike pet sati. Željezna šipka kojom su me tukli bila je sva iskrivljena od udaraca. Padala sam tri ili četiri puta u nesvijest, zatim su me polijevali vodom da se osvijestim, pa ponovo počinjali mučiti…“

U saslušanju LJube Miloša 1948. između ostalog piše: „… Početkom aprila 1945. pozvao nas je Luburić u uputio mene i Šakića u Jasenovac da Pičili organizira spaljivanje tragova. Kako mi nismo mogli pronaći jame, to smo zatražili Majstorovića, te je on došao u Jasenovac i po naređenju pukovnika Džala, koji je u to vrijeme preuzeo zapovjedništvo zdruga, zajedno sa satnikom Pudićem, satnikom Sudarom i još nekoliko zastavnika Pičilijeve grupe izvršili spaljivanje tragova u Gradini i u Uštici…“

Nikola Pehar – Pudo, ustaški zastavnik u saslušanju pred organima Udbe Hrvatske 1948. na pitanje: „Navedite nam poimenice sve osobe koje su učestvovale u likvidaciji zatočenika u logoru Jasenovac“, odgovorio je: „Ja znam da su učestvovali u likvidaciji zatočenika slijedeći ustaški časnici, dočasnici i čarkari: … Dinko Šakić…“ (na petom mestu).

Objavljeno je i svedočanstvo preživele Nade Salamon iz Zagreba 22. aprila 1980. u „Porukama“ (izdanje Spomen-područja Jasenovac) u kojem između ostalog kaže: „… Početkom jeseni 1944. godine otkrivena je naša veza u Bosanskoj Dubici. Nastala je „provala“ i oko 30 drugova iz muškog logora bilo je odvedeno u „zvonaru“, zatvor sa samicama unutar logora. Započeta je istraga o legalnom radu u logoru. Među prvima je uhapšen dr Milo Bošković, zatim Remzija Rebac, jedan od organizatora „prodora“ i još preko 20 drugova. Od žena u zvonaru smo bile odvedene Štefica Belak i ja. Kasnije smo saznale da su u vrijeme našeg boravka u zvonari saslušavali i Nikolinu Delić, koja je izvrsno glumila da ništa ne zna, pa su je pustili. Tukli su nas i pitali o vezi s muškim logorom i o logorskoj organizaciji. Iz njihovog ispitivanja zaključila sam da nas ni jedan od drugova nije teretio ni sa čim konkretnim, pa je bio jedino mogući način ispravnog držanja ništa ne priznavati. Bacili su nas u samicu u kojoj smo Štefica i ja ležale na podu, jedna uz drugu, od zida do zida.

U toj ćeliji nije bilo ništa drugo do kible. Koliko smo dugo bile pod tom „istragom“ teško je reći, da li 2-3 dana ili 10 dana. Svi ti dani i noći bili su nabijeni užasom, strahotama koje čovjek zaboravlja da bi mogao živjeti dalje. Bilo je više ćelija oko nas u kojima su bili naši drugovi i mi smo slušale kako ih muče: jednu čitavu noć su jednome rezali komad po komad tijela, vriska je bila nepodnošljiva, kletve užasne, mi nismo uopće spavale već drhtale i željele samo brzu, a ne tako polaganu smrt… Svi uhapšeni osuđeni su na smrt vješanjem, javno pred čitavim logorom. I zaista, drugog jutra čule smo kako se otvaraju vrata ćelije do nas i kako prozivaju drugove. I mi smo čekale da nas prozovu, no vrata naše ćelije nisu se otvarala. Bile smo u toj ćeliji nekoliko dana poslije vješanja drugova… Nakon toga pustili su nas u logor među drugarice… Pričale su nam o velikom „nastupu“ pred kojim je izvršeno vješanje naših drugova i strijeljanje dr Mila Boškovića…“

U svom referatu na godišnjoj skupštini Sekcije bivših zatočenika Jasenovca i Stare Gradiške 25. marta 1984. pod naslovom „Jasenovac 1944.“ Savo Delibašić, preživeli logoraš i učesnik proboja 22. aprila 1945. između ostalog je rekao: „… Komandanta Brkljačića smenjuje natporučnik Dinko Šakić, star oko 20 godina, zet Maksa Luburića… Zapovjednik logora Dinko Šakić… od besa je odmah ubio iz pištolja dvojicu zatočenika – jednog krojača Leona Pereru i drugog sa ekonomije…“

I na osnovu nepotpunog popisa „Žrtve rata 1941-1945″ (rezultati popisa) Beograd, avgusta 1966. sa oznakom „Državna tajna“ samo za vreme dok je Dinko Šakić bio komandant logora Jasenovac utvrđeno je da je u logoru ubijeno 3989 lica, da je umrlo 24, poginulo 14 i nestalo 8, što ukupno prema tom popisu za 1944. iznosi 4035 lica.

Svakako kao komandant mora da zna zašto su ubijeni ili mučenjem i izgladnjivanjem umrli, a to su uglavnom bili ne „civili i zarobljenici“ već Cigani, Jevreji, Srbi i antifašisti ili njihove porodice i Hrvati i Muslimani, pa i Slovenci, Rusi, Česi, Crnogorci.

Svedok Jelka Cihaber u svom zapisniku zapisala je o ubistvima žena u sistemu konclogora Jasenovac, tj. u selu Mlaka i Jablanac za vreme dok je komandant logora bio Dinko Šakić 1944. A u logoru 5 – Stara Gradiška, kao petom logoru u sistemu logora Jasenovac, pominje se i Nada Luburić kao i ostale ustaškinje i šta su radile u logoru sa ženama i decom.  

izvor: Četvrtak 25. februar 1999.

 

+++

 

Kicoš s korbačem u ruci

Retko govorio, često ubijao. Kad je Luburić obilazio logore ubijano je između dve i tri hiljade zatvorenika. Šakić sa svojim ustašama poslednji napustio Jasenovac

U selu Lojbahu, dva i po kilometra udaljenom od Blajburga i jugoslovensko-austrijske granice, 13. maja 1990. održana je komemoracija ustaškim zločincima u prisustvu oko sedam stotina zakletih ustaša i predstavnika hrvatskih stranaka (Marka Veselice, Ivana Gabelice, Ante Kovačevića, Ivana Cesara, Dražena Budiše, Ante Paradžika) koju je prenosio Radio Zagreb.

Zabeleženo je da je član „Poglavnikovog Tjelesnog zdruga“ Hasan Selimović izjavio: „Istina je da smo imali svoj Jasenovac, samo je bio pretijesan! Jer on je bio odgovor na zločine koji su dolazili sa Istoka. Sada više od ičega želim doći u Hrvatsku i popiti kafu u mome Bihaću…“.

Zet Ante Pavelića i predsednik terorističke HOP organizacije Srećko Pšeničnik u obraćanju žrtvama u Blajburgu je izjavio: „Vi hrvatski vojnici, ustaše i domobrani, vi ste morali biti poklani jer su tako htjeli komunistički okupatori, ali vaš duh će dovesti do novog hrvatskog uskrsnuća. Zakleti prekodrinski neprijatelj htio je zauvijek zatrti duh hrvatskog naroda, ali ja kažem da bez Bosne i Hercegovine, Srijema i Boke Kotorske nema slobodne, suverene i demokratske države Hrvatske. Naša borba nije bila uzaludna, pa se nalazimo u predvečerju konačne hrvatske pobjede…“.

Komandant ustaškog logora Jasenovac Dinko Šakić, bivši ustaški satnik, ađutant generala Maksa Luburića i njegov šogor, rekao je okupljenima: „Ponosan sam što sam bio ustaša. Ne stidim se, već se ponosim svojim imenom. Sve ono što smo u ratu napravili bilo je u skladu s interesima Hrvatske i s mojim kršćanskim nazorima. Mi smo samo vršili svoju hrvatsku dužnost i branili se od invazije s one strane Drine… Ja bih sve to ponovo učinio kada bi mi se ukazala prilika. Žao mi je što nisam učinio sve ono za šta me optužuju…“.

Kada je čuo glas ustaškog zločinca Dinka Šakića preko Radio Zagreba Josip Erlih iz Beograda, koji je u ustaški logor Jasenovac doveden kao dečak od 15 godina u kratkim pantalonama, rekao je „oduzeo sam se“. „Sve one strašne slike ponovo su oživele pred mojim očima. Bili su to neshvatljivi užasi. Ta hladna ciničnost kojom su na razne načine ti krvnici slali ljude u smrt govori o njihovom bestijalnom duhu, bolesnoj fantaziji, patologiji pred kojom su nacisti ostajali zbunjeni… Do jutra nisam mogao da zaspim. San mi nije dolazio na oči, previše je bilo neizbrisivih slika Šakićevog orgijanja…“.

„I Šakić je u logor došao mlad, najviše je mogao tada imati 23 godine, kicoš, voleo je da se lepo oblači. U emisiji koju sam slušao na Radio Zagrebu predstavio se kao ustaški satnik. Inače kao zet i sudbinski i rodbinski je bio vezan za Vjekoslava Luburića Maksa. Taj je bio glavni za sve logore i najkrvaviji od svih. Znalo se kad Luburić dolazi u logor ubijano je ne manje od dve do tri hiljade ljudi. Šakić je svojom rukom ubio dr Mileta Boškovića i Leona Pereru. Oni su bili naša veza s partizanima“.

„Bio je veliki kicoš, naočit, smeđe kose, uvek u urednoj uniformi, naoružan pištoljem i automatom, s korbačem u ruci, dolazio je u logor na belom konju“, seća se Mihailo Marić koji je u ustaškom logoru Jasenovac bio od osnivanja do proboja zatočenika 22. aprila 1944. „Znalo se da on likvidira ljude izvan logora, na Graniku i Gradini, mestima koja su bila određena za masovna ubijanja. Kad je u logoru provaljen ceo partijski komitet čiji je sekretar bio dr Milo Bošković ovaj krvolok se pred nama, postrojenim logorašima, spremao za egzekuciju. Trebalo je da ih sve povešaju. Bošković je rekao da on kao Crnogorac ne želi da bude obešen nego streljan. Šakić je izvadio pištolj i naredio mu da legne. Bošković je odbio da to uradi i Dinko Šakić mu je ispalio metak u potiljak“.

Jakov Danon u iskazu Istražnoj komisiji za ratne zločine svedoči da je „zlikovac Šakić kao upravnik logora Jasenovac u septembru 1944. rukovodio istragom i lično dao strijeljati grupu intelektualaca na čelu sa poznatim dr Milom Boškovićem, liječnikom iz Crne Gore i inž. Dmitrom Boškovićem. Ova grupa u kojoj je, pored spomenutih Boškovića, bilo još 19 drugih zatočenika, većinom intelektualaca, uhapšena je i svirepo zlostavljana radi tobože pokušane organizacije u vezi sa partizanima. Svi oni su, ukupno njih 21, dana 21. septembra u prisustvu svih zatočenika i samog zločinca Dinka Šakića po njegovom nalogu u logorskom krugu povješani na telefonske bandere, tako da su po trojica visila na jednoj, jedino je strijeljan Milo Bošković…“.

Josip Erlih svjedoči da je krajem maja ili početkom juna 1943. ubijen Ivan Volner iz Zagreba: „On je znao lepo da svira na harmonici. Ustaše su ga bez znanja i odobrenja logorske komande odveli u Dubicu da im svira. Tada su ga jednostavno zaklali. U logoru je javljeno da je ubijen prilikom pokušaja bekstva. Tadašnji zapovjednik logora Šakić je to iskoristio kao povod da otpočne sa ubijanjem zatočenika. Bežao sam na drugi kraj logora kad ga vidim jer se sadistički iživljavao na zatočenicima“.

„Kada sam 1943. godine doveden u logor Šakić je bio šef radne službe“, govori Čedomil Huber, predsjednik Sekcije bivših logoraša Jasenovca i Stare Gradiške. „Dobro se sećam Šakića, bio je moj vršnjak. Nije mogao tada imati više od 23-24 godine. Rukovodio je radnom službom čiji je zadatak bio da logoraše uništava suptilno, da ih satire kroz rad, na zidanju nekih objekata, seči šume. Nikad ga nisam čuo da govori. Odudarao je od ostalih ustaša, kao da je bio nešto više od svih. Čuo sam da je posle našeg bekstva i oslobođenja došla u logor komisija i da je našla nekoliko stotina tek pobijenih logoraša. A Šakić je sa poslednjom grupom ustaša napustio Jasenovac. U povlačenju je uspeo da se prebaci do saveznika. Verovatno je u to i Vatikan umešao prste preko popa Krunoslava Draganovića koji je tolike ustaše prebacio u Južnu Ameriku…“.

Šime Kljajić, Hrvat iz sela Perkovci kod Slavonskog Broda, svedoči: „Dinka Šakića sam upoznao još u Staroj Gradiški. Nije on bio nikakav upravitelj radnog logora, kako se predstavio u Blajburgu, već zapovjednik Jasenovačkog logora smrti od jeseni 1944. do kraja rata. Pod njegovom komandom likvidirani su poslednji sužnjevi. Trebalo je uništiti tragove zločina. Šakić je bio svirep i nemilosrdno je svojom rukom ubijao ne samo logoraše, nego i ‘nedovoljno stroge’ ustaše. Naredio je da se objese ustaški poručnik Petar Nemet, dr Marin Jurčev, ljekar u ustaškoj bolnici, kao i njegova žena, i to samo zato što su se ponekad ljudski odnosili prema logorašima…“.  

 

izvor: Petak 26. februar 1999.

 

 

+++

U Jasenovcu ubijani i američki piloti

Svedočenja o zločinima zapovednika Jasenovca. „Najbolje je Srbe ubijati dok su deca“, govorio je Šakić. Srpskom dečaku istrgao ruku

Dr Dragan Roler, u Jasenovac dopremljen 18. februara 1942. kao Hrvat, bio je određen za bolničara u logorskoj „bolnici“ po zlu čuvenoj „Kuli“ u Staroj Gradiški: „Ustaše su svaka dva-tri dana odnosili teško oboljele, onemoćale ljude i to u grupama od četrdesetak logoraša, ponekad i znatno više, iz ‘Bolnice’ na likvidaciju preko Save na Gradinu. Svojim očima sam vidio kako Dinko Šakić zlostavlja i svirepo ubija rodoljubivog pjesnika i pisca Mihovila Pavleka Miškinu…“.

Zagrepčanin Božo Švarc, Jevrej, pukovnik u penziji svedoči: „Šakić je pred mojim očima ubio jedno dijete na način od kojeg me i danas podilazi jeza. Grupa mališana iz Potkozarja je tek bila dovedena u Jasenovac. Djeca slabo obučena, prozebla, oborenih glava, išli su pored zida. Šakić je stajao sa grupom ustaša i gledao tu tužnu povorku. Jedan crnomanjasti dječkić nije mu bio simpatičan. Rekao je svojim krvnicima: ‘Vidi ovog u džemperu, to će biti četnik, majku mu j… srpsku’. Pozvao ga je i upitao kako se zove, potom ga je uhvatio za ruku i počeo da vitla tim mršavim tijelom po vazduhu da bi ga zatim svom silinom tresnuo o zid. Dječakova lubanja se rasprsla, tijelo je beživotno palo u snježnu kaljugu. Ali to nije bilo sve: u Šakićevoj ruci ostala je dječakova ruka istrgnuta iz ramena. Prizor me je raspametio, dugo sam povraćao žuč. Tu sliku strave nikada neću zaboraviti, živo je pamtim i danas poslije pola vijeka. A prošao sam deset ustaških logora prije nego što sam pobjegao u partizane. Ratovao sam sve do oslobođenja Beograda, vidio mnoge užase i patnje, bolove i smrt, ali stradanje malog Bosanca je nešto najgnusnije što sam doživio. Taj bol me i danas bode kao igla u srcu. Do mene je tada stigla još jedna krvnikova rečenica: ‘Srbe je najbolje ubijati dok su još djeca!’…“.

„Eto, taj čovjek je izmakao pravdi, bezbrižno četiri i po decenije živeo u Argentini, a došao je u Evropu kada mu je javljeno da će ponovo biti uspostavljena krvnička država u kojoj je on mogao da ubija ljude, žene i decu“, zaključuje u svom pismu Josip Erlih.

Izvod iz izjave Finci Jakoba – učesnika proboja logoraša 22. aprila 1945. iz koncentracionog logora Jasenovac:

„… Krajem oktobra 1944. godine obesili su tri zatvorenika – bili su to Srbi iz nekog sremskog sela – pod izgovorom da su bežali. Radio sam u to vreme u obućarskoj radionici koja je bila na prvom spratu zgrade, a krojačka radionica je bila u prizemlju. Naredili su nam da izađemo i da se postrojimo, a zatim su doveli trojicu vezanih zatvorenika. Napred je išao Šakić i još jedan zastavnik po imenu LJudevit Neorčić, zatim ustaša po imenu Fodrika, onda Mandić i Car, uz još dvojicu ustaša koji su vodili zatvorenike. Oni su na banderu udarali klinove o koje su vešali zatvorenike. Šakić je bio organizator. On nije dizao ljude na vešala, ali je time rukovodio i to je moj najbliži susret s njim – oči u oči. Stajao sam u stroju, a on je stajao u mojoj neposrednoj blizini i rekao u prigodnom govoru: ‘Neka svako zna da iz Jasenovca ni ptica ne može da pobegne, Jasenovac je hermetički zatvoren'“.

Jakov Finci navodi i ovo: „Pošto su me 23. septembra 1944. godine iz Stare Gradiške vratili u Jasenovac u toku oktobra počele su likvidacije koje su trajale otprilike mesec dana. Bila je to za mene najveća kriza koju sam preživeo u tom logoru.

Osim onih koji su u logor dolazili na legalan način – naravno legalan za ono doba – ustaše su direktno upadali u sela i neposredno dovodili ljude koji su bez bilo kakvog evidentiranja odvođeni na likvidaciju na Gradinu. Posle večere ustaše bi dolazili sa spiskovima i prozivali zatvorenike naređujući im da krenu sa njima. Kako im nisu dopuštali da ponesu svoje stvari znali smo da odlaze na likvidaciju jer je to bio siguran i pouzdan znak“.

Mnoge zatvorenike su ustaše likvidirali na obali Save i bacali ih u reku. O tome Finci kaže: „Zatvorenike bi odvodili u skladište usred logora, skidali do gola, vezivali žicom i odvodili na obalu Save gde je bila dizalica za utovar i istovar brodova. Tim dizalicama su podizali ljude, parali im kamama trbuh i bacali ih u Savu. Reka je obično u to vreme nadolazila i poplavila bi okolna područja, a u proleće bi popustila i tada bismo prepoznali leševe koji su se zaglavili i koje Sava nije odnela“.

Edo Šajer, učesnik u proboju iz koncentracionog logora Jasenovac 22. 04. 1945. je od svih Šajerovih – majke, dva brata, dve sestre i ujaka – jedini preživeo ustašku NDH.

Doživeo je i da se ovih dana sudi Dinku Šakiću čije je zločine lično gledao. – Ne verujem u pravdu u Hrvatskoj! Video sam kako su sudili Artukoviću! Čemu se nadati u ovakvoj Hrvatskoj u kojoj Šakića dočekuju s ushićenjem, a na utakmicama navijači izvikuju njegovo ime? Pre će ga proglasiti za heroja nego što će mu suditi za genocid koji se u optužnici i ne spominje – uveren je 76-godišnji Edo Šajer. – To sam rekao i novinarima CNN. Rekao sam im da SAD podržavaju Hrvate koji su bili fašisti i ubijali američke pilote, a hoće da unište jedan narod koji im je bio saveznik i spasavao njihove ljude. Video sam nekoliko američkih pilota, koje su ustaše doveli u Jasenovac i tu ih likvidirali, kako su bili izubijani i jadni.

Iživljavanje pijanih ustaša i ubijanje logoraša iz zadovoljstva bilo je uobičajeno. Ako se logoraš ogrešio bio je to razlog za veliku predstavu. Predstavu koju je napravio povodom navodnog pokušaja bekstva nesrećnog harmonikaša Volnera, Šakić je završio ubistvom još dvojice Jevreja – krojača Perere i stolara Musafije. Dok je Šakić prozivao, Musafiji se od straha desila nezgoda. Šapnuo je Pereri šta mu se dogodilo, Musafija se nasmešio. To nije promaklo natporučniku Mikiću. „Smeju ti se, Šakiću“, rekao je.

– Šakić je obojicu izdvojio iz stroja, izvadio pištolj i lično ih ubio. To smo videli svi.

I pored rigoroznog režima u logoru je postojala partijska organizacija. Na čelu je bio Remzija Rebac, sekretar mesnog komiteta Zenice, izuzetno častan čovek i čvrst borac i Šajer žali što se on ne spominje onoliko koliko je zaslužio. Logoraš Laci Metej, veterinar, stalno je odlazio u Dubicu da pregleda i leči konje ustaške vojske pa je uspostavio vezu s partizanima. Stjepan Kovačić je bio nacrtao plan minskih polja oko logora, upisao podatke o terenu za eventualan napad partizana.

Plan su slučajno otkrili šegrti, „naučnici“, kako su ih ustaše zvali, koji su tu navodno učili električarski zanat, a u stvari su maltretirali i terorisali logoraše. Odmah su uhapšeni Rebac, Kovačić, arhitekta Bašanović, dr Milo Bošković i drugi.

– Mnogi su tvrdili da je provalu partijske organizacije izvršio veterinar Matej, ali ja sam bio prisutan kada su dvojica šegrta igrajući se otvorila tablu u kojoj je bio sakriven plan. Takođe, nije tačno da im je sudio preki sud jer takav sud uopšte nije ni postojao. Uprava, odnosno upravnik logora, tada je bio Šakić, bio je zakon i radio je šta mu je volja, bez ikakvih posledica.

Posle dvadesetak dana mučenja i iživljavanja nad zaverenicima, upravnik Šakić je sve osudio na vešanje. Opet je bila spremljena predstava: u krugu logora napravljena su vešala, za svakog osuđenika posebno, a ostali logoraši imali su „nastup“ – da prisustvuju vešanju svojih drugova.

 

izvor: Subota 27. februar 1999.

 

+++

 

Lomača od ljudskih leševa

Logoraši iskopavali i spaljivali leševe. Zatočenici skakali sa skele u vodu. Deo spiska pobijenih Srba sa današnje teritorije Savezne Republike Jugoslavije

Šakić se zajedno sa Ljubom Milošem dva meseca pred kraj rata ponovo pojavio u Jasenovcu – da ukloni tragove postojanja logora. Sve se češće i bliže čula kanonada topova, novi logoraši donosili su vesti o skorom kraju rata, ustaše su postajale sve nervoznije. Napravljen je veliki „roštilj“ na kojem su svakodnevno spaljivani leševi. Smrad i dim gušili su logoraše.

O učešću Dinka Šakića u uklanjanju sopstvenih zločina Stjepanović Risto je ispričao:

– U to vrijeme vratili su se u logor svi stari zlikovci koji su ranije kada su izvježbali naraštaj premješteni iz logora na druga mjesta. Došli su: Majstorović koji je koncem 1943. godine otišao, Matković, Maričić, Pudić, Joja Sudar ustaški satnik, LJubo Miloš, Bonzo, zastavnik Pudo, Šakić, dotadašnji glavar ustaš. zdruga, ustaški pukovnik Marko Pavlović premješten je tada u Zagreb, a na njegovo mjesto došao je ust. pukovnik Džal. Održana je neka sjednica s Luburićem. Iza toga počeli su iznositi zatočenici po naređenju ustaša iz logora na Gradinu: naftu, lopate, ašove, vile i žarače na dugim dršcima, tračnice i još neki drugi materijal. Kada su zatočenici vidjeli te pripreme obuzeo ih je strah jer su znali da ne mogu ništa dobro značiti.

Posle toga su Pudić i Sudar pozvali grupnike i naredile da svaki od njih donese svoje indekse logoraša. U tim indeksima su njih dvojica precrtali neka imena i onda naredili grupnicima da ljude čija su imena potcrtana pošalju njima. Naređeno je bilo da ti ljudi pođu sa svojim stvarima. Oni su odvedeni u Gradinu na rad. Mi smo iz logora saznali da oni zaista nešto rade, a osim toga im je tog dana odnesena hrana. Sutra ili prekosutra dan vidjeli smo u Gradini veliku vatru. Saznali smo da su odvedeni otkopavali grobove poubijanih od 1941-1945, vadili kosti koje su kasnije bačene na naročito pripremljenu lomaču i spaljene. U logoru smo onda osjetili nesnosan smrad upaljenog mesa. Saznali smo da su radnici koji su to radili poubijani i spaljeni. Kad samo to saznali zaključili smo ja i još neki, na primer Bakotić Ante, Stevo Sijak, inž. Mrđa Radoslav i drugi, kad smo se jednom sastali na tavanu jedne obrtne grupe, da ustaše uništavaju tragove pa da se prema tome boje da će pred nekim odgovarati za svoja nedjela, pa smo čak dobili nešto nade da više neće likvidirati.

Na Gradini su onda 10 do 15 dana bez prestanke odvođene svakodnevno nove partije. Grupe je sastavljao Lisac, šef opšteg odseka po nekakvom spisku. Često se dešavalo da je tražio čoveka koji je već davno bio mrtav. S tim partijama odlazili su i oni iz zadnje partije koja je stigla iz Sarajeva i Zenice, i to po 20 do 30 odjednom. Jednog dna su došli Pudić i Sudar na konjima do te partije. Nešto su im govorili, a onda odveli, oko 100 njih. Žene tada nisu dirali. Prilikom odvođenja starih zatočenika koji su znali šta ih čeka mnogi su pokušavali da pobegnu skakanjem sa skele u vodu. Ustaše su, međutim, odmah pripucali i pobili ih.

U tim danima došli su jedan Primorac i Frković do žena, odabrali pet do šest najlepših devojaka i odveli ih. Malo iza toga pokupili su i odveli sve žene koje tog dana nisu bile na radu i odveli ih na Gradinu. Muškarci sve to vreme uopšte nisu odlazili na rad, već su se morali zadržavati u samom logoru. U to vreme došao je jedan veći transport koji je odveden odmah na Gradinu. Ubijanje tih ljudi trajalo je dva dana. Za to vreme nisu iz samog logora odvodili zatočenike. Još je stigao tih dana jedan transport – čitava kompozicija u logoru. Sutradan smo naišli pokraj vagona koji su dovezli uhapšenike. Neke od njihovih karti bile su registrovane za kaznionu u Lepoglavi. Iz toga smo zaključili da je taj transport došao iz Lepoglave. Oni su odmah odvedeni na Gradinu i likvidirani.

Za vreme dok je komandant logora Jasenovac bio Dinko Šakić, što streljanjem, vešanjem, maljem i klanjem na Gradini sa teritorije SRJ ubijeni su (izvod iz spiska):

Radivojević (Vladimir) Vojislav, Kordić (Save) Matriona, Sokolović (Ivan) Mirjana – dete, Burovac (Petar) Đorđe, Čuručin (Nestor) Slavko, Devrnja Stevan, Greaković (Bogoljub) Živan, Grujić (Svetoslav) Dušica, Grujčić (Milovan) Danica, Jokić (Đorđe) Miroslav, Jokić (Milan) Đorđe, Kočić (Milan) Đorđe, Ludajić (Teodor) Ružica, Marinković Milivoj, Minić (Dragoljub) Branko, Prodanović (Luka) Olga, Rankov (LJubomir) Svetozar, Radosavljević (Ivan) Nikola, Rusmir (Rade) Vida, Stanišić (Kosta) Vera, Travica (Dušan) Dušanka – dete, Vasić (Petar) Nikola, Vujić (Svetozar) Radmila, Vuković Anđelka, Vuković LJubica – dete, Zdolarević (Savo) Milan, Živić (Petar) Nada, Savić (LJubiša) Mirko, Ilić (Dimitrije) Katica, Živanović (Petar) Anđelka, Blanuša (Stevan) Nikola, Svetić (Svetozar) Pavle, Poznanić (Velja) Slavko i Jovanović (Marko) Živka iz Beograda – Zemuna, Batajnice, Bežanije, Boljevaca, Jakova i Progara.

Šljivić (LJubomir) Branislava iz Bogatića, Ćuk (Milan) Desanka iz Ćićevca, Malić (Stejpan) LJiljana iz Senjskog Rudnika, Savić (Đuro) Rade iz Nove Varoši, Golubović (Đoka) Milenko, ŞČučić (Ivan) Nadežda iz Valjeva, Todorović (Miloš) Budimir iz Zaječara, Karić (Stojan) Đorđe iz Peći, Bačvanski (Vlajko) Stevo, Konić (Dušan) Branislav, Petrović (Miloš) Nikola iz Novog Sada, Ružić (Risto) Olivera – dete, Ružić (Risto) Srbislav – dete iz Stepanovičeva (Bačka), Stanić Rade iz Odžaka (Bačka), Kevin (Mišo) Stanko iz Tovariševa, Kukić (Mladen) Đorđe, Beočinac (Dragoljub) Đorđe – dete, Aćimović (Mitar) Slavko i Popović (Dušan) Đorđe iz Šuljama (Sremska Mitrovica), Sečanjić (Gajo) Milan iz Golubinaca, Andrejević (Živan) Vladimir, Mašić (Vujadin) Žarko, Mašić (Vuja) Miloš, Miljenović (Bogdan) Milovan, Miljenović (Milovan) Bogdan, Pražić (Radovan) Ilija i Turoman (Gavro) Milovoj iz Adaševaca (Šid), Radosavljević (Lazo) Pero iz Bingule (Šid), Janković (Milan) Janko iz Ilinaca (Šid), Ivković (Živan) Ilija, Kovačević (Grujo) Boško, Ristić (Živan) Vaso, Utvić (Mihajlo) Jovo iz Jamene (Šid), Odić (Milivoj) Lazar iz Morovića (Šid), Kovačević (Petar) Vaso iz Prijepolja, Bjelić (Jovo) Marko iz Mokrine (Herceg Novi), Ostrolučanin (Teodor) Danica iz Podgorice.

Komandant logora Dinko Šakić je i Crnogorce smatrao Srbima pa su pod njegovom komandom, pored Mila Boškovića koga je lično ubio, ubijeni i Matović (Simo) Stanko, Gregorić (Stanko) Nikola iz Podgorice, Bauk (Milan) Đuro iz Lastve (Kotor), Bošković Dimitrije iz Mojkovca itd.  

 

izvor: Ponedeljak 1. mart 1999.

 

 

+++

Spiskovi žrtava kao optužnica

U Jasenovcu pored Srba, Jevreja i Roma, likvidirani i Hrvati. Bezimenih bilo mnogo više. Među ubijenima i dvogodišnja deca

Ministar unutrašnjih poslova ustaške NDH Andrije Artukovića naredio je da se reši jevrejsko pitanje. Ustaški natporučnik Dinko Šakić, kao časnik u štabu konclogora Jasenovac, a kasnije i kao komandant ovog logora, to pitanje je rešavao ubijanjem i naredbama da se izvrši vešanje i klanje Jevreja. Uglavnom se zna koji su Jevreji likvidirani 1944. godine kada je logor Jasenovac bio pod komandom Dinka Šakića. Izvod iz tog spiska za 1944. je sledeći: Delhunija (Ruža) Srećko, Dijamenstejn (LJudevit) Bruno, Difrek Persida, Dragman (August) Marija, Ebeškamber Fani, Engel (Marko) Mendel, Fajberger (Nikola) Francika – dete, Frijetlender (Lavoslav) Gertruda, Frijefeld Tereza, Fuks (Dragutin) Oto, Gerzej Ludmila, Goldeberger Štefica, Grin Nikola, Grin (Oskar) Marija, Hošinger Marko, Jaguš Gabrijela – dete, Kafka (Ferdinand) Volfang, Leijdorfer (Vladimir) Gustav, Mandić (Nisin) Boris, Mojzes (Armin) Tibor, Mojzes (Armin) Vera, Oto (Aleksander) Bernhard, Pola (Samujel) Marko, Roman (Samujel) Zoran, Rotmiler (Josip) Branko, Šonvald (Vatroslav) Berta, Švarc Emilija, Švarc (Emil) Alfred, Švarcenberg Regina, Švanceberg (Albert) Maja, Švancerberg (Albert) Matilda, Štajberger (Mavro) Jerta, Šen (Herman) Teodor, Šungr (Manuel) Elza, Vajštajng (Oskar) Lea – dete, Vizinger Jelka, Vahs (Simon) Paula, Vajzerber (Josip) Dana, Vajs Frida i Fajs (Jakob) Aleksander iz Zagreba;

Benjamin (Jakob) Isak, Goldšajn (Bertol) Ervin, Rejnizer (Ferninand) Irma i Stampo (Samuilo) Aleksandar, iz Beograda; Bernhard (Jakob) Srajber, Levi (Karmen) Alfred, Švicer (Samuel) Julija, iz Zemuna;

Ser (Samuel) Marko, iz Kupinova, Susman Aleksander, Susman (Bernard) Elza, iz Niša; Bošković Vilma, Darvaš (Filip) Eugen, Slajn Vera – dete, Slajn Milan – dete, Slajn Ervin, iz Novog Sada;

Doner (Leopold) Minka, i Mojze (Leopold) Armin iz Begeča (Bačka);

Bela Perenji iz Kanjiže; Šomlo (Samuilo) Aleksander iz Subotice;

Skopal (Karlo) Tatijana – dete, Vajs (Josip) Margita iz Sremske Mitrovice; Altarac (Avram) Leon, Atijas Albert – dete, Bonomo (Albert) Savinka, Kabiljo (Elijas) Danijel, Kabiljo (Isak) David, Kabiljo (Isidov) Viktorija, Kabiljo (Josip) Lenka, Levi (Salamon) Leon, Mačoro (Isak) Sara, Papo Ana, Papo (Jakob) Avram, Papo (Mojse) Isak, Papo (Mojse) Stela – dete, Papo (Santo) Rafael, Pinto Marselo, Rabeno (Rafael) Albert, Rabeno (Rafael) Naci, Rabeno (Rafael) Rafael, Salam (Albert) Domit, Šarkić (Albert) Vevicija, Zirović (Mojsije) Mira i Zucati (Josip) Aleksandar iz Sarajeva.

Ovaj izvod iz spiska ubijenih Jevreja 1944. godine u Jasenovcu za vreme dok je komandant bio Dinko Šakić je dokument na osnovu kojeg se on može osuditi za zločin genocida. Međutim, Dinko Šakić bi mogao da se optuži za zločin nad Jevrejima u toku 1942. i 1943. kada je bio „časnik“ u štabu logora s grupom najvećih ustaških koljača: Ivicom Brkljačićem, Jozom Matijevićem, Žiletom Frganovićem, Ivicom Matkovićem, Vasilj Matom i drugima, a pod komandom Maksa Luburića, LJube Miloša i Majstorović Filipović Miroslava, ustaškog sveštenika u sklopu tzv. ustaške odbrane, čiji je vrhovnik bio poglavnik Ante Pavelić.

Dok je Šakić bio komandant logora ubijeno je stotinjak malih Roma. Između ostalih i: Omerović (Bajro) Mina (2 godine), Omerović (Biber) Šefka (8), Omerović (Biber) Zemka (11) iz Batara (Šid); Kahrić (Alija) Bosa (13) i Kahrić (Alija) Hata (10) iz Mokrica (Šid); Burna (Marko) Jelena (15) iz Sremskih Karlovaca; Jovanović Žarko (3), Jovanović Milica (6) i Jovanović (Rade) Ruža (8) iz Bosuta (Sremska Mitrovica); Jovanović (Todor) Pero (15) iz Belegiša (Stara Pazova) i niz druge romske dece.

Dinku Šakiću se može suditi i za masakr nad civilnim stanovništvom, tj. Hrvatima kojima i sam pripada. Između ostalih odgovoran je za smrt: Bardek (Tomislav) Beta, Berc (Dragutin) Stefanija, Birg (Stefan) Tomislav, Brvač (Jakob) Jure, Budisavljević Frida, Cicidini (Karlo) Elizabeta, Čizmek Marija, Čupek (Nikola) Evgenija, Gojak (Franjo) Milan, Golubić (Andrija) Anica, Gračan Katica, Gredelj Dubravka, Hrenović (Mato) Danica, Hrenović (Mato) Ivka, Inkert Antun, Klanjčar Rozalija, Kocković Zdenka, Kolarec (Ferdo) Lina, Kovačević (Janko) Maks, Kolzelha (Franjo) Mirko, Kudek (Janko) Stepan, Laković (Matija) Vladimir, Leskovar Dragica, Mađonek Ruža, Majetić (Josip) Dragutin, Malčić (Stjepan) Martin, Meršinjak (Eduard) Stjepan, Nikšić (Šime) Marija, Novosel Ozren, Pancer (Eugen) Boris, Platužić (Benjemin) Aco, Plehan (Stjepan) Stjepan, Rogić (Milan) Đuro, Rogić (Mitar) Đuro, Spiček Barica, Srdelić (Mavro) Ana, Stanić Dragica, Safran (Ivan) Ervin, Šor (Ignjac) Verica, Štrtak (Josip) Nikola i Trucek (Jure) Juro, svi iz Zagreba;

Anišić (Ivan) Ivan, Divijak Marica, Filipović (Filip) Pavao, Has (Dragutin) Štefica, Petnjarić (Stjepan) Katica, Savaj (Josip) Marija iz Osijeka;

Leontić (Ernest) Zvonimir, Rački (Srećko) Drago, Volić (Luka) Kruno i Zakovšek (Franjo) Nedeljko, iz Splita; Kristić (Stjepan) Krešo iz Šibenika, itd.

Tom broju bi se mogli dodati i stradali muslimani, koji su 1944. godine ubijani po naređenju Dinka Šakića, kao: Barjaktarević (Ibrahim) Sulejman, Gigović (Hamdija) Sead, Memić (Salih) Omer, Memić Suljo, Resulović (Nazif) Abdulah, Salihagić (Alija) Hasan i Tupulja (Meho) Mujo, iz Sarajeva i niz drugih sa teritorije nekadašnje SFRJ. Ova imena su prava slika zločina Dinka Šakića, ali bezimenih ima daleko više i to je sada teško utvrditi.  

izvor: Utorak 02. mart 1999.

 

+++

 

Ustaške krvnice sa kule

Nada Šakić sa 16 godina obukla ustašku uniformu. Majka poludela gledajući svoje mrtvo dete. Spavanje na golom podu

Nada Tanić, rođena 4. avgusta 1926. u Livnu, članica ustaške mladeži, obukla je uniformu ustašice sa svojih 16 godina – 1942. a već u sedamnaestoj, tj. početkom 1943. Maks Luburić uputio je u logor Staru Gradišku na dužnost čuvara – ustaške dužnostnice i pomoć ustaškoj upraviteljici ženskog dela logora Maji Boždon – Slomić. Pre toga 1942. bila je opčinjena ustaškim nedelima Luburića pa ga je zamolila da mu bude posestrima i da svom prezimenu doda i njegovo – Luburić. Sačuvana slika Maje i Nade u ustaškim uniformama dokumentovano potvrđuje njihovu sponu na dužnosti u logoru. Nada Šakić se 1944. sa 18 godina udala za Dinka Šakića, tada komandanta koncentracionog logora Jasenovac. U obrazloženju odluke Državne komisije za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača utvrđeno je da su Maja i Nada Luburić teško zlostavljale internirke.

Ustašku upravu ženskog dela koncentracionog logora u Staroj Gradiški sačinjavale su ustašice: logornica Maja Buždon iz Bakra i „dužnosnice: Milka Pribanić iz Zagreba, Božena Obradović sa Korduna i Nada Tanić – Luburić iz Livna.

U zapisu logoraša Berger Egona piše:“… Pljačkale su i oduzimale sve od zatočenica. Tukle su, kažnjavale, bacale u samice i same ubijale za sitnicu“.

A u zapisniku ZAVNOH-a od 25. 01. 1945. Lidija Zlatić se navodi: „Od jeseni (1942) nalazila se na čelu tih logora neka Maja Buždon, devojka od neke 22 godine, vrlo surova i nasilna… Iza nje su vršile upravu nad ženskim logorom takođe Maja i Nada Luburić, sestre Maksa Luburića (?), te Božica Obradović. One u surovosti nisu ništa zaostajale za Majom…“.

U drugom zapisniku Zemaljske komisije za utvrđivanje ratnih zločina ZAVNOH-a od 22. 5. 1945. godine Rozika Sinko iz Zagreba je izjavila:

„… Koncem 1943. premeštena sam u zloglasnu kulu u kojoj su većinom bile židovke i pravoslavke. Te drugarice su uglavnom bile izgladnjele i izmorene od teškog poljskog rada kojeg su leti i u jesen obavljale, pa kako sada u zimi za njih nije bilo posla bile su zabavljene češćanjem perja, ali kako to po mišljenju naših tlačitelja nije bio dovoljno težak rad za zatočenice počeli su sukcesivno likvidiranje tih drugarica. Danomice su ulazili u odeljenje zloglasni ustaški satnik Bosak sa meni nepoznatim ustašom, pa ustašice Nada Luburić, neka ustašica Maja i Božica „pravoslavke“. Oni su izabirali žrtve i dali ih zaklati ili dotući u samicu, a i sami su prednjačili u klanju…“.

Profesor Ruža Rubčić je zapisala kao logorašica Stare Gradiške između ostalog:

27. avgusta 1942. pojavio se LJubo Miloš opet u našem logoru. NJegov dolazak izazvao je kod svih zle slutnje.

– Što će se sad dogoditi?

Ubrzo smo dobile odgovor na pitanje. Isto veče prozvane su drugarice Zlata Šegvić iz Splita, profesorica i Hana Pavelić, činovnica iz Zagreba (ostale žene koje su bile na popisu nisu se mogle pronaći u logoru) i odvedene su. Kasnije smo saznale da su odvedene u ustašku bolnicu gde su u podrumu, nakon zlostavljanja ugušene. NJihove su stvari poslane u ustaški magazin.

Koncem novembra 1942. godine odvedene su u „kulu“, u samicu, žena i kćerka Vjekoslava Knežića iz Zagreba. One su bile tako mučene da je kći usled pretrpljenog straha i muka umrla od kapi, dok je majka poludela gledajući svoje mrtvo dete. Nekoliko dana ostala je luda majka s mrtvom kćeri dok je nije zadesila sudbina svih žena u „kuli“ – bila je ugušena. Kratko vreme posle Kneževićevih odvedena je iz logora LJerka Mihić iz Sarajeva koja je baš ležala u babinjama. Smestili su je u „kuli“ u samicu, gde je dete već posle nekoliko dana od zime i gladi umrlo, a onda su je jednog dana i samu odveli i ugušili.

Od bolesti i gladi umrle su u logoru mnoge žene: Olga Milčinović profesorica iz Zagreba, Marija Lojan iz Zagreba, dovedena u logor zbog muža, Matilda Petrović iz Zagreba, dovedena zbog muža, Fina Grković iz Zagreba, Mraz, majka koja je dovedena u logor radi sina, Darinka Bosnar, omladinka iz Zagreba, Elza Krajs iz Sarajeva, Milka Novković iz Karlovca i mnoge mnoge druge.

Ustašama nije bilo dovoljno da nas drže u večitom strahu u neizvesnosti nego su nam doveli ustaške „dužnostnice“ Maju Buždon iz Bakra; Milku Pribanić iz Zagreba, Božicu Obradović s Korduna, Nadu Tanić – Luburić iz Livna. One su poput zmajeva bdile nad nama.

Nemilice su tukle naše žene, bacale ih u samice bez razloga. Pljačkale su novopristigle žene, oduzimale i najpotrebnije stvari, kao lekove i odeću“.

Šta je rekla prilikom svedočenja Terka Gojmerac pred Zemaljskom komisijom Hrvatske 19. 10. 1944. godine:

„… Bila sam svedok u vremenu od jeseni 1942. do jeseni 1943. kako ustaška zapovednica Maja Buždon brutalno zlostavljanja žene. Za svaku najmanju sitnicu bacala ih je u samicu bez hrane i ležaja na golom podu. Osim nje istaknule su se u okrutnosti i mrcvarenju žena ustašica: Nada Luburić, Milka Pribanić i Božena Obradović“.

Jevrejka P. Vajs u svedočenju o svom boravku u logoru Stara Gradiška rekla je: „Maja Buždon, neka Milka stara oko 22 godine, šef šnajderaja, pa Božena, oko 16 godina, Nada Luburić oko 18 godina, bile su krvnici Kule. One su svoje žrtve klale i gušile po noći. Računam da su ih likvidirale oko 2.000. Razna mučenja, kao batinanje i zatvaranje u samice bez hrane, bila su svakodnevna“.

U saslušanju LJube Miloša 1948. on je, između ostalog, izjavio: „… Od Matkovića su dobili zlatne predmete i Šakić Dinko kao i njegova žena, te žena pukovnika Džala…“.  

izvor: Sreda 03. mart 1999. GLAS-JAVNOSTI

http://arhiva.glas-javnosti.co.yu/arhiva/1999/03/03/feljton.html