logo logo logo logo
Рубрика: Политика, Актуелно, Друштво    Аутор: новинарство    750 пута прочитано    Датум: 29.07.2008    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

Hapšenje zdravog životaBetoven se oglasi iz mobilnog telefona. Predsednik se promeškolji i pruži ruku: “Mala, dodaj mi tu jagodinsku ‘palmu’. To je poklon iz Končareva, he, he… daću ti ga za koji dan, čim ga izgustiram.”

Dušan Vukotić

+++


“Ja bih morala da krenem”, javi se maznim glasom devojka, dodajući mu telefon, “roditelji će se zabrinuti…”
“Idi, istuširaj se.. pozvaću vozača”, odvrati joj predsednik i prihvati mobilni.

Videvši na displeju ispisano ime, predsednik gotovo zaurla: “Opet ovaj jebeni idiot… Miloševićevo kopile!”
“Šta je sad opet, Dačiću?”, nervoznim glasom upita predsednik onoga koga je maločas nazvao “kopile” i koji se javljao s druge strane “žice”: “Uvek si nezadovoljan… sad bi menjao Kipar za Havaje, šta li…?

“Ama, ne zovem te zbog toga. Valjda ti je jasno, kad te ovako direktno zovem, da se nešto važno desilo..”

“Važno…da se nije onaj, koga si konačno probo glogovim kocem, opet digao iz mrtvih, povampirio”?

“Zar ti ne znaš?!”

“A šta bi to trebalo da znam?”

“Teško mi je da poverujem da o tome nisi obavešten….”, kao da je podrhtavao je Dačićev glas. “Nisi ti Koštunica! Borise, kad čuješ vest, ima da padneš na dupe”!”

“Ja mogu da padnem na dupe samo zbog neke dobre cice! Jedna takva, koja me je večeras obarala, upravo odlazi”, predsednik kratko mahnu devojci, koja je još stajala kod izlaznih vrata i nastavi: “Hajde sad pričaj… ali pazi kako!”

“Šta da pazim, čoveče? Oni nas vide i na klozetskoj šolji! Da mogu, sutra bih se pokupio iz politike.”

“Misliš ono… uzmeš koferče i odeš… ne ide to tako”, odbrusi predsednik ‘onostranom’ Dačiću. “Nego daj da čujemo šta je to toliko važno; samo nemoj da mi pričaš kako je neko ponovo tukao novinare… To me zaista ne zanima!”

Sa druge strane dubok uzdah, kao da se Daček sprema da skoči u duboku i ledenu vodu, a onda čovek ‘ispali’ grobnim glasom: “Borise, Radovan Karadžić je uhvaćen!”

“Ko?!”, upita predsednik izmenjenim tonom, vidno iznenađen.

“Radovan, eto ko. Valjda znaš ko je Radovan Karadžić?”

“Znam, naravno da znam”, pokušavao je predsednik da sredi uskomešane misli. “Kako ne bih znao?”

“I…”?, pitao je glas iz aparata.

“Šta ‘i…’, ne razumem šta me pitaš”, odvrati predsednik nesuvislo, tek da dobije na vremenu. Potom, pribravši se donekle, ponovo se, ovog puta daleko oštrije, obrati Dačiću: “Šta si čekao do sada?! Zašto me o tome nisi ranije obavestio!? Mnogo se zajebavaš Ivice! Šta misliš ko sam ja, čoveče!”.

“Ništa je tebe ne zajebavam”, smirivao ga je glas iz slušalice, “ali, rekao bih, da neko debelo zajebava i mene i tebe i sve nas. Policija nije hapsila Radovana!”

“Kako to misliš?”, upita predsednik, skačući iz kreveta. “Pričaj, ko je uhvatio… to jeste, uhapsio Karadžića. Ko, burazeru, ako nije tvoja policija?”

“Ne znam ko, ja sam mislio da to ti znaš…”. zbunjeno će Ivica.

“Možda bezbednjaci…?”, počeša se predsednik iza uva i dohvati gaće.

“Pitao sam ih”, reče glas iz mobilnog, “oni, takođe, kažu da ništa ne znaju, baš kao ni ti”.

“A otkud si ti to saznao”, ljutito će predsednik, oblačeći pantolone i pridržavajući mobilni aparat bradom. “Jeste da si ti ministar policije, ali, nije đavo, da si ti najvažniji čovek u ovoj državi? Odakle ti ta informacija”

“Maločas me zvao kolega Rončević, znaš ga?”

“Znam, znam… Mesić ne može da ga smisli, baš kao ni ja tebe”, predsednik na trenutak zastade, zakopča šlic, i onda produži: “Možda se čovek zajebavao?”

“Ne, ipak, nije”, ražalosti se Dačić, “rekao mi je da pitam Natašu Kandić ili Dejana Anastasijevića, koji, po Rončevićevim rečima, o tome imaju sve važnije podatke. Ja sam odmah poslao ljude da to provere kod ovo dvoje i oni su (Dejan i Nataša) potvrdili da je Radovan uhvaćen i da će za koji dan ta vest biti plasirana u javnost.”

“Pa, znaju li njih dvoje ko je ulovio Karadžića?”, neodlučno će predsednik.

“Naravno da znaju! Za razliku od tebe i mene i celog državnog vrha Srbije, ‘nevladini’ sve znaju!

“Je’l ti to nešto na moj račun, Dačiću?!”, obrecnu se predsednik ljutito.

“Ne, to ja na moj vlastiti račun… bez krčmara”.

“Nemoj tako Ivice. Ti si gospodin čovek, krčmu si davno napustio, kao i ovce u okolini Prizrena, ne zaboravi”, odbrusi mu predsednik sarkastično.

“Jeste, jeste…”, krkljao je Dačić kroz eter, “znam ja da je ovaj naš narod stoka i zabole me za njih. Nego, ipak me je odnekud sramota da nam državom upravljaju drugi i da nam o tome šta se dešava u rođenoj kući govore komšije Hrvati i naše nevladine organizacije. Zar to tebi, Borise, nimalo ne smeta?”

“Daleko smo zaglibili Ivice”, nasmeja se predsednik kiselo, “da bismo danas mogli da razmišljamo u moralnim kategorijama. Srbiji je suđeno šta je suđeno, i da tu nema nas dvojice bili bi neki drugi koji bi činili isto što i mi. Ni meni nije pravo što ‘oni’ nisu najpre obavestili nas. To pokazuje da nas ‘oni’ još ne doživljavaju kao prijatelje.”

“Dakle”, zakikota se Dačić, “nema nam druge već da i dalje gutamo žabe i gledamo da uživamo u životu koliko možemo.”
“Baš tako Ivice, baš tako. Vidiš kako ti umeš da budeš pametan kad hoćeš”.

S one strane “žice” kikotanje postade još jače: “Dobro veliš, kome je do morala neka ide u crkvu”!

Neko pokuca na vrata.
“Da”, oglasi se predsednik.

Nakon nekoliko trenutaka predsednik se vrati svom telefonskom sagovorniku: “Ivice, zvao me je Manter. I oni su izgleda slušali ovu našu priču. Sada moram da prekinem. Zvaću te posle razgovora s Manterom. Nadam se da će nam ovaj reći zašto su baš sada odlučili da otvore Karadžićev slučaj.

Dušan Vukotić

izvor: http://vukotic.atspace.com/haps.htm





Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
Писанија Грешног Милоја
Проф. Др. Миодраг Петровић

Проф. Др. Миодраг Петровић

КРОТКИ ЛАФОВИ!
Антиекуменистички сајт

НОВИ Антиекуменистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo