Вести

Prethodnih nekoliko dana na zvaničnom sajtu Sinoda SPC pojavila su se dva teksta inspirisana najnovijim aktima Šiptara, učinjenim u cilju daljeg zatiranja srpskog duhovnog i kulturnog nasleđa na Kosovu i Metohiji.

+++

Duhovni i kulturni genocid nad srpskim narodom i srpskom baštinom, koji Šiptari intenzivno sprovode od 1999. godine, dobio je zamah prethodnih dana ponovnim nasrtajem na ostatke crkve Svete Trojice u Đakovici. Nakon miniranja hrama 1999 i raznošenja ostataka crkve marta 2004, krajem decembra 2005. na tom mestu je postavljen spomenik UČK, da bi u jesen prošle 2007. godine usledilo dodatno raščišćavanje građevinskim mašinama, a pre nekoliko dana učinjen je pokušaj uklanjanja svih tragova postojanja ovoga hrama – prema saznanjima Eparhije građevinske mašine uklonile su temelje i počele zatrpavanje zemljom (o čemu je Eparhija odmah obavestila i pomoćnog Episkopa Teodosija Šibalića, uputivši ga da ispita slučaj), u cilju izgradnje parka na tom mestu.

Tekstovi objavljeni na sajtu SPC, napisani upravo od pomoćnog Episkopa Teodosija Šibalića i monaha Save Janjića iz Dečana, izazivaju užas i zaprepašćenje porukama koje nose, a koje se na perfidan i vešt način, u formi brige za uništenu srpsku baštinu, plasiraju srpskom narodu.

Dodatno brine činjenica što se ovi tekstovi plasiraju i promovišu preko zvaničnog sajta Sinoda SPC! Zar će sveti Sinod SPC ponovo biti promoter i pokretač promovisanja i priznanja bezakonih i anti-srpskih, ovaj put i lažnih, šiptarskih institucija, vodeći nas tako direktno u priznavanje nezavisnog Kosova? Kao što je to, ne tako davno, bio slučaj već početkom 2005, kada je potpisan Memorandum o obnovi crkava sa ministrom šiptarskih Privremenih institucija samouprave, upravo onih institucija, koje ni srpska država ni srpska Crkva nisu priznale za legitimne i postojeće kada su nastale (s obzirom da su i Crkva i Država pozvale Srbe da ne učestvuju na izborima na Kosovu i Metohiji u oktobru 2004. i da bojkotuju institucije koje budu ustanovljene na osnovu tih izbora; što su Srbi jednodušno prihvatili, te je samo 0,3% Srba izašlo na te izbore). Ali, samo nekoliko meseci nakon javno proklamovanog nepriznavanja izbora i na osnovu njih stvorenih institucija, pojedini velikodostojnici SPC su pogazili ovu reč i prvi priznali te šiptarske institucije, podržavši potpisivanje Memoranduma o obnovi porušenih crkava sa Astrit Haračijom (protiv koga je, inače, prošle godine, čak i Međunarodni tribunal za ratne zločine u Hagu podigao optužnicu), načinivši tako shizofrenu situaciju i raspolutivši srpski narod.

Uporedo sa predstavljanjem dva prethodno pomenuta teksta javnosti, upućeno je i posebno pismo Eparhiji u formi izveštaja, potpisano od strane pomoćnog Episkopa Teodosija Šibalića, koje se po svom sadržaju i porukama koje nosi, ni u čemu ne razlikuje od pomenuta dva teksta sa sajta Sinoda SPC.

Zapanjuje spremnost dva autora pomenutih tekstova da prihvate, priznaju i daju legitimnost protivpravnim i nezakonitim šiptarskim institucijama, nastalim nakon pokušaja nasilnog odvajanja dela teritorije države Srbije bezakonim proglašenjem nezavisnosti Kosova i Metohije 17. februara 2008.

U svojim tekstovima na svega nekoliko strana pomoćni Episkop Teodosije Šibalić i S. Janjić, govoreći o funkcionisanju bezakone tvorevine nazvane nezavisno Kosovo, na više mesta koriste izraze „nove kosovske institucije“, „lokalne kosovske institucije“, „nova kosovska vlast“, „kosovski zvaničnici“, „zvanične institucije samoproglašene države Kosovo“, ne libeći se (pom. Ep. Teodosije Šibalić) da govori i o „zvaničnom stavu novoproglašene Vlade Kosova“, izražavajući sumnju u „deklarativnu spremnost Vlade da podrži nastavak obnove porušenih srpskih svetinja“ i izjavljujući (da li time i pravdajući potvrđenog ratnog zločinca Hašima Tačija) da „Vlada Kosova nema kontrolu nad svojim opštinskim institucijama“!

Do proglašenja nezavisnosti 17. februara šiptarske institucije su imale zvaničan naziv – Privremene institucije samouprave (ne sadržavajući u nazivu ni odrednicu narodnosti, a kamoli teritorije), da bi im sada Teodosije Šibalić i S. Janjić dali naziv – „kosovske institucije“! Dajući im naziv koji ima teritorijalni karakter, oni direktno upućuju na Kosovo odvojeno od Srbije, na posebnu državu. Pri tome, naziv „nove institucije“ skoro neosetno sugeriše njihovu legitimnost i validnost, dok se u samim tekstovima dvojice autora ne može naći ni jedna reč niti izraz koji upućuje da su one nepriznate, bezakone, protivpravne, nepostojeće, anti-srpske, lažne…

Teško je pobrojati kakvim sve načinima i stilskim figurama autori sugerišu i upućuju na legitimnost šiptarskih bezakonih institucija, s obzirom da se na svega nekoliko stranica to čini čak 40-ak puta, ali je nemoguće ne pomenuti i sledeće slučajeve.

Tako S. Janjić smelo izjavljuje da „opština Đakovica ima puno i legitimno pravo da osporava vlasništvo SPC“, napominjući da „za to postoje sudovi i pravni proces, gde se drugoj strani omogućava da zaštiti svoja prava“!

Odakle „opštini Đakovica puno i legitimno pravo da osporava vlasništvo SPC“? Ko joj je, osim S. Janjića i Teodosija Šibalića dao to pravo? Ta činjenica je, nažalost, dobro poznata. I tvrditi, pri tome, da je na sudovima nezavisnog Kosova – SPC „omogućeno da zaštiti svoja prava“!? Kakav je cilj ovakvih tvrdnji? Izgleda, narkotizovanje samosvesti srpskog naroda i postepeno navikavanje na „novu realnost“ nezavisnog Kosova.

Dok Teodosije Šibalić, govoreći sa poštovanjem o „predsedniku opštine Đakovica“, o njegovom pismu, obećanjima, ne propušta priliku da ga unapredi i promoviše u „gradonačelnika“!

U duhu svega prethodno rečenog, lako se može shvatiti negodovanje koje oba autora više puta izražavaju, jer je „predsednik opštine Đakovica“ započeo izvođenje radova „bez saglasnosti vlasnika“, „bez dozvole vlasnika“, „bez ikakvih konsultacija sa vlasnikom zemlje“, „bez konsultacije sa Crkvom“, kao i da je nakon njihove intervencije „predsednik opštine naglasio da opština neće preduzimati dalje aktivnosti bez koordinacije sa KSO i SPC“. Autori bi, dakle, pošto daju legitimnost opštini Đakovica, ravnopravno sa njom razgovarali o aktivnostima koje bi bile planirane.

Ne manje iznenađuje i vokabular koji se koristi da bi se opisale najnovije aktivnosti u cilju sistematskog zatiranja svega srpskog na Kosovu i Metohiji.

Tako se više puta ponavljaju izrazi „neovlašćeni radovi“, „nezakoniti radovi“, „neautorizovani radovi“, „ilegalni rad“, „samovolja lokalnih moćnika“, „pravno nasilje“, „institucionalna represija“, „uzurpacija crkvene zemlje“, „kršenje imovinskih prava“ i, naravno, „kršenje Memoranduma“.

O kakvom „pravnom nasilju“ tu može biti reči, ili o kakvoj „institucionalnoj represiji“, a da se pri tome ne pomene i ne zatraži privođenje pravdi zločinaca koji su od 1999. godine činili zločine nad crkvom Svete Trojice, s obzirom da oni nisu nepoznati, i da su, šta više, zločini bili organizovani i podsticani od strane tadašnjih lokalnih vlasti Privremenih institucija samouprave? Ako se već današnja opština Đakovica priznaje legitimnom i, pritom, zastupa „zaštita svojih prava“ na šiptarskim sudovima, zašto se ne zahteva, najpre, zadovoljenje pravde za tolike zločine počinjene u Đakovici (a i širom Kosova i Metohije) od 1999. do danas?

Veoma je upečatljiv napor koji ulažu oba autora, da kod srpske javnosti stvore utisak kako su temelji crkve „očuvani“ i „samo“ prekriveni slojem zemlje. Čak je navedena i tvrdnja da se Teodosije Šibalić „mogao uveriti da su temelji hrama pokriveni slojem od 1 metra zemlje“. Ostaje pitanje, kako se pomoćni Episkop „mogao uveriti“ da su „temelji hrama pokriveni“, kada ih nije video; pri tome treba imati u vidu da je Eparhija prethodno bila obaveštena da su temelji uklonjeni pre nasipanja zemlje, i da je tu informaciju predočila i Teodosiju Šibaliću.

Da li je on bio „uveren“ samo izjavom „predsednika opštine Đakovica“, koji je „posebno naglasio da opštinske vlasti nisu dirale temelje hrama“? Otkuda takvo poverenje, jer isti taj „predsednik opštine“ je takođe „naglasio da opština neće preduzimati dalje aktivnosti bez koordinacije sa KSO i SPC“, dok su „već narednog dana monasi manastira Visoki Dečani posetili lokaciju u Đakovici, gde su mogli da vide da su radovi u punom zamahu“!

Na kraju svoga teksta pomoćni Episkop Teodosije Šibalić naglasio je da je najnovijim događajem u Đakovici ugroženo dalje sprovođenje Memoranduma, ukazavši na odgovornost „kosovskih vlasti, koje su do sada davale svoj doprinos ovom procesu“. Šta drugo nego nevericu mogu da izazovu ovakve izjave Teodosija Šibalića, kada znamo karakter stvarnog „doprinosa“ koji su davale „kosovske vlasti“ – iskazivanom u pokušaju preimenovanja srpske kulturne baštine u „kosovsku“, „ilirsku“, „vizantijsku“ i ukidanju prideva „srpski“; u izdavanju publikacija koje su srpske zadužbine iz Nemanjićkog perioda prikazivale kao „albanske“; u ulaganju velikih napora radi sprečavanja započinjanja obnove manastira Svetih Arhangela kod Prizrena i crkve Svete Trojice u Đakovici (sa čime se, nažalost i Teodosije Šibalić, kao član Komisije za sprovođenje obnove, godinama saglašavao, i time omogućavao prolongiranje započinjanja obnove i dalju devastaciju objekata i lokaliteta); u tendenciji da manastir Svetih Arhangela proglase za arheološki lokalitet, a monaško bratstvo isele; u nečinjenju onoga što je potrebno da bi se uništavanje i pljačkanje srpskih crkava prekinulo; u podsticanju lokalnog šiptarskog stanovništva na vršenje nasilja nad svetinjama srpskog naroda… Lista je predugačka i nepregledna.

U tom svetlu posebno zabrinjava izjava Teodosija Šibalića da „odnedavno“ u radu Komisije za sprovođenje obnove „u ime kosovskih institucija“ učestvuje UNMIK; kao i podatak da je početkom juna održana prva sednica Komisije za sprovođenje obnove u 2008, uz učešće, između ostalih, šiptarskog Ministarstva kulture i UNMIK-a.

Nameće se pitanje, koje sa velikom ozbiljnošću potrebuje odgovor, kako je Teodosije Šibalić smeo da, protivno naredbi nadležnog Episkopa raško-prizrenskog Artemija i odluci Sabora SPC, nastavi učešće u Komisiji za sprovođenje obnove, u kojoj „u ime kosovskih institucija“ učestvuje UNMIK, pa čak i same „kosovske institucije“?

Možda će poneko biti i iznenađen ovakvim stavovima Teodosija Šibalića? Ali, iole upućenijim poznavaocima njegovih dosadašnjih stavova i rada, nisu nepoznati istupi u sličnom duhu, od kojih ćemo navesti samo neke.

Neke od floskula korišćenih pre 17. februara 2008 – „bez obzira na status“, „ja sam građanin Kosova“… – bile su često korišćene naročito tokom poseta Americi, u svojstvu člana Sinodske delegacije:

• „kakav god status bio, teški problemi će i dalje postojati“
• „pitanje nezavisnosti Kosova za prosečnog Srbina na KiM nije toliko pitanje nacionalnog ponosa, nego pitanje osnovne egzistencije – kako ostati i opstati u društvu u kome već godinama nema suštinskog napretka“
• „ja sam duboko svestan da je naša budućnost kao građana Kosova upravo na KiM, bez obzira kakav će biti njegov budući status i kakve će boje biti zastava“
• „ove reči ne govorim samo kao Srbin, nego kao zabrinuti građanin KiM“
• posebno je zastrašujuća izjava da je OVK „organizacija koja je odgovorna za ozbiljna kršenja ljudskih prava ne samo Srba, nego i Albanaca i drugih građana KiM“
• „u pregovorima o budućem statusu Kosova i Metohije najvažnije je da realno sagledamo našu situaciju i da ne zahtevamo više od onoga što realno možemo da dobijemo“.

I u nedavnom pismu Joakimu Rikeru iz juna 2008, povodom odbijanja opštine Dečani da izvrši odluku Unmika o vraćanju zemlje manastiru Dečani, Teodosije Šibalić navodi da odluka opštine Dečani „duboko podriva red, mir i poredak u pokrajini“! O kakvom „redu, miru i poretku“ na Kosovu i Metohiji govori Teodosije Šibalić? Da li je to cinizam, u odnosu na 150 porušenih crkava, proteranih 250.000 Srba, preko 2000 ubijenih i kidnapovanih Srba, desetine hiljada porušenih i uzurpiranih srpskih kuća, proglašene nezavisnosti 17. februara…?

I na kraju, ne manje zastrašujuće u tekstovima navedenih autora zvuče izjave o paralisanosti i nemoći međunarodnog prisustva na Kosovu i Metohiji – UNMIK-a, iza kojih, ne sa manjom snagom, odjekuje prizivanje međunarodne misije koja će moći da uspostavi red – EULEKS. Ako je već bilo moguće dati legitimnost i postepeno se priviknuti i prihvatiti „nove kosovske institucije“ i „novoproglašenu Vladu Kosova“, zašto ne bi bilo moguće opravdati i prihvatiti dolazak Euleksa?

Tako u tekstovima čitamo da na KiM postoji

• „rapidno urušavanje međunarodnog autoriteta u Pokrajini“,
• „poniženje međunarodnog prisustva na Kosovu“, koje „nije u stanju da kontroliše situaciju na terenu“,
• „potpuni međunarodni vakuum na Kosovu“,
• „potpuno odsustvo međunarodne kontrole i supervizije“
• da „kosovske samoproglašene vlasti …. više ne priznaju Unmik, koji se postepeno pretvara u nemog posmatrača“ ……

Zar to isto ne tvrdi i Ban Ki Mun, pravdajući svoju odluku za rekonfiguraciju Unmika i prenos nadležnosti na Euleks?

„Unmik više ne može efikasno ispunjavati ulogu prelazne administracije tako efikasno, kao što je to ranije bio slučaj“ Ban ocenjuje da je „sposobnost Unmika da obavlja funkcije kao pre, iz osnova uzdrmana akcijama vlasti u Prištini i kosovskih Srba“, te da su u Prištini Privremene institucije samouprave pokrenule mere usmerene ka preuzimanju nadležnosti Unmika, da kosovski Ustav, koji je stupio na snagu 15. juna, ne predviđa stvarnu ulogu Unmika, da je parlament u Prištini usvojio niz zakona kojima se mnogobrojne nadležnosti, koje je prethodno imao šef Unmika prebacuju u ruke pokrajinskih vlasti…

Pres odeljenje Eparhije raško-prizrenske; 21.07.2008

Podebljanja, format teksta i ilustracija -novinar.de