Leto je vreme putovanja i festivala. Skoro da nema opštine u Srbiji da danas nema neki svoj festival, neke svoje “dane nečega“ i slično.
Igor. M.Đurić, 18.07.2008
+++
Tako i ja kad smogadnem i čujem, skoknem da vidim po nešto i upoznam se bolje sa majčicom Srbijom. Belanovica je tipična šumadijska brdska varošica koja još tipičnije odslikava negdašnju slavu i sasvim nerezonski dokazuje posetiocu da je bila razvijenija pre sedamdeset godina nego danas. Zaista nelogično ali tačno.
Doduše vidi se i to da je nešto u poslednje vreme rađeno, primećuju se neki novi kilometri asfalta, nešto uličnog osvetljenja ali među meštanima provejava blagi pesimizam da će se taj trend nastaviti obzirom da se vlast promenila pa niko više na haje mnogo što Voja Koštunica ima kuću u Belanovici. Povod mog odlaska na Zmajevac, brdo pored Belanovice, jeste koncert “Riblje čorbe“ kojim su otvoreni dani saborovanja a razlog što sam bio tamo jeste poziv mog prijatelja režisera Miroslava Živanović.
On je baš tu u Belanovici snimio svoj dugometražni igrani film “Uslovna sloboda“ koji se nije dopao mondijalistima po Beogradu zbog svojih antihaških poruka i izvrgavanja ruglu cele te priče o potrazi za beguncima koje Hag i vlast Srbiji jure. Organizator manifestacije je glumac Tihomir Arsić. On je sa, sada već bivšim, direktorom “Kolubare“ Tomićem zaveštao jednu rekonstruisanu vilu sa imanjem (gde je i sniman pomenuti film) Srpskoj pravoslavnoj crkvi i tu će biti otvoren dom sa školom za nezbrinutu decu. Bejaše dosta važnih gostiju, sve seli u prvi red a Bora “praši“ sa sve pevanjem i psovanjem.
Glavni lik u posprdnom kontekstu bejaše mu Ivica Dačić, što i nije za čuđenje. U prvom redu Aleksandar Vučić, Velja Ilić, pa “eks“ ministri Bubalo, Lončar, Samardžić te Naumov. I Luka Karadžić slušaše “Riblju čorbu“. I jošte beše zvanica i lokalnih kmetova, te ostale umetničke i novinarske boranije koju niki živi ne zarezivaše- što sleduje od kad je veka i sveta i tako treba da bude. Umetnici mu više dođu kao dvorske lude a novinari kao glasnici koji kao po pravilu bivaju ubijani. Lep banket organizovao Tika, bilo narodnih jela i pića u izobilju, domaćini gostoljubivi, harmonika na uvce sviri- sve u svemu lepo druženje. Stekao sam utisak da ni u opoziciji ne mora, opet: po pravilu, da bude loše. Bivša vlast i dalje ješna. Švedski astal u sred Šumadije bejaše očas opustošen. Ruku na srce: svi su učestvovali u tome a ne samo političari. I ja sam dao svoj skromni doprinos time što sam smlatio par “mučenica“ i omrsio se jednim povećim parčetom prasetine. Istine radi, najmanje je se privaćavao Bora Čorba a i pije samo vodu. Na kraju on ispade najfiniji.
Već je se te večeri znalo da je Dačić (ko kolačić,a kolačić ko uvo od slona) sa svojim socijalistima “prodao“ i Beograd. Nije se mnogo uzbudio zbog svojih obećanja i potpisanih dokumenata. Drugim rečima ič se nije sekirao zbog toga što je lagao. Više sam se ja svojevremeno uzbudio i bedno osećao kad sam bio uhvaćen kao lažni Deda Mraz od strane mog trogodišnjeg sina.
Dačić ništa slično nije osećao ovih dana i ako je prevario koalicione partnere sa kojima je potpisivao neke papire i još obaška lagao je nešto oko dve stotine hiljada svojih birača. I treba im tako kad su ga glasali. Njegova obrazloženja nisu vredna pažnje i nisu prošla čak ni kod njegovih senilnih birača. U pitanju je moral i tu su dileme veoma jednostavne: ili ga imaš- ili ga nemaš. Ili jesi ili nisi!!! On to, na kraju, objašnjava očuvanjem koalicije na republičkom nivou i evropskim integracijama. Kad god se nešto zasvinji, traži se opravdanje u evropskim integracijama. Svojevremeno se u te svrhe koristila fraza o “budućnosti socijalizma“. Kad god se nešto uprska ili treba neko da se gurne u bukagije činjeno je to u ime revolucije. Najgore je što se pojedini ministri ponašaju kao da su juče došli na vlast a ne, kao što je istina, već osam godina drmaju političkom vlašću u Srbiji i imaju više ministarskih mandata nego što je svojevremeno Žanka Stokić igrala “Gospođu ministarku“.
Elem, ljudi se ponašaju kao da se približava kraj istorije. Ljudi u Srbiji. Neki ljudi u Srbiji. Pre svega političari takozvane evropske provinijencije. I to ne uopšte “kraj istorije“ u kontekstu Fukojame za koga većina od narečenih nije ni čula (i verujte ništa nisu izgubili time) nego bukvalno “kraj istorije“ u smislu da se više ništa neće događati i rešavati na nivou države čim nas prime u Evropsku uniju. Istorija će se, po njima, završiti čim uđemo u EU. Sve nacionalne probleme mi ćemo rešiti tim činom. O ekonomskim i političkim problemima već da ne govorimo- oni će biti rešeni samim prijemom u status kandidata za članstvo. Postaćemo valjda roboti, šta li?! Ili robovi?! Zaboga?!
Dok traje ova planeta, i ovaj svet na njoj i Srbi kao narod u tom svetu uvek će se prolaziti kroz razna iskušenja, borbe i periode blagostanja- ciklično, kao i svi narodi, ljudi, kao i civilizacije koje su se rađale i umirale. Istorija se nikada ne završava i ne prestaje, ona uvek traje kroz procese stvaranja sebe ili kroz sećanje u kolektivnoj ili pojedinačnoj svesti. Istorija neprekidno traje. I borba među istorijskim akterima. Očuvanje države jeste neprestana borba koja se vodi na ovaj ili onaj način. Kada noj gurne glavu u pesak zadnjica mu svakako ostaje napolje: na izvolte. Pa ko voli nek izvoli: da jede ili jebe. Zavisi od afiniteta onoga ko se nađe u pozadini noja koji je sa glavom u pesku pomislio da je pobegao od problema. E, tako se ponašaju naši političari kad su nacionalni i državni problemi u pitanju: gurnuli su glavu u fascikle evropskih ugovora pa misle da će time rešiti sve probleme. Takvu politiku vode oni koji misle da se nacionalna istorija i iskušenja koja ona donosi završava sa njima. Za njih postoji samo EU kao cilj i ništa pre toga i ništa posle toga. A neće moći tako. Džaba se krijemo iza floskule o takozvanoj političkoj korektnosti.
I šta se podrazumeva pod pojmom: politička korektnost?? Valjda to da nikada ne kažete ono što mislite ili bolne stvari koje su istinite i neminovne. Najveći problem države Srbije jeste Kosmet. Taj problem nas neće ostaviti na miru ma koliko bežali mi od njega: i kao država i kao narod. Da se razumemo: pitanje Kosmeta, na bilo koji način, može se rešiti povoljno za Srbiju samo onako kako je i izgubljeno: ratom!!! Ne kažem da do tog rata može i treba da dođe: ali hajde da stvari nazivamo pravim imenima. Da je iko hteo da se to pitanje rešava takozvanim “demokratskim“ putem ne bi do rata ni došlo. Sada, posle skoro deset godina, posle rata i bombadovanja, posle angažovanja osamnaest zemalja da nas satru bombama, posle rata između Srba i Albanaca, posle žrtava, samoproglašenja nezavisnosti, posle priznavanja određenog broja zemalja te nezavisnosti, posle svega toga: sada nam neki pametnjakovići i dalje govore o nekakvim demokratskim procesima.
Neće se dogoditi kraj istorije prijemom u Evropsku uniju. Pitanje Kosmeta će ponovo pokucati na naša vrata. I još mnogo drugih pitanja, tako je od kada je sveta i veka.
Igor M.Đurić, 18.07.2008
(Podebljanja i ilustracija -novinar.de)
