logo logo logo logo
Рубрика: Актуелно, Друштво    Аутор: новинарство    1.872 пута прочитано    Датум: 16.07.2008    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

Specijalista za eutanazijuOno što nije uspelo užičkim urolozima u oktobru, postigla je Vanja Rangelov, iz trećeg pokušaja. Ovaj tekst nije namenjen ljubiteljima lepe pisane reči. Nije ni objava privatnog rata.

 Ivan Aćimović, 14.07.2008 (Istiniti događaj)

+++

Ovo je samo jedna od mučnih priča o našem zdravstvu, u kojoj argumentujem kako (Regionalni) Zdravstveni centar Užice poseduje specijalistu za samovoljnu eutanaziju. (Eh, da smo jedini…)

Pacijentkinja je prošlog leta dobila infekciju, sa simptomima renalne anemije (bubrežne malokrvnosti). Nakon kratkotrajne uspešne hospitalizacije na odeljenju urologije, problemi su se ponovili u oktobru. Provela je sedam dana na istom odeljenju, i počela da tone u uremijsku komu, koja je posledica povišenog prisustva uree i kreatinina u krvi. Trebalo je juriti za urolozima i dobiti uput za Beograd, koji, uzgred budi rečeno, nije bio ni potpisan.

Po prijemu u Klinički centar, jako predusretljivi i gospodstveni anesteziolog mi se poverio: „Mi ne možemo da verujemo da nam pacijent dolazi u tako zapuštenom stanju…! To je težak metabolički poremećaj! Nisu urađene ni osnovne analize…“ (Dolazimo iz REGIONALNOG Zdravstvenog centra, prim. aut.). Pod nadzorom tima urologa iz Instituta za urologiju i nefrologiju KCS, moja majka uz Božiju pomoć izlazi polovinom novembra. Preporuka prof Đokića jeste da bi se u slučaju novih problema trebalo obratiti nefrologu u ZC Užice.

Krajem januara dolazi do pogoršanja, a dr Vanja Rangelov, videvši rezultate laboratorijske analize, šalje pacijentkinju KUĆI (!), sa preporukom da dođe na kontrolu za nekoliko dana. Nismo dolazili na kontrolu. Već nakon nepuna tri dana, opet smo sanitetom jurili ka Beogradu. Opet Đokić i saradnici, i opet, hvala Bogu, oporavak.

U međuvremenu, konsultujem se sa jednim internistom-nefrologom sa VMA. Ohrabren sam. Ospokojen. „Ona nije vitalno ugrožena. Treba ispitati gde je IZVOR infekcije. (Pomenuo je četiri mogućnosti na koje sumnja.) Ja bih je najradije primio ovde na VMA, kada bude slobodan neki krevet, sada smo prepuni. U stvari, sve to mogu da urade u Užicu, ali NEĆE…Ima mnogo težih pacijenata, ali….kako da ti objasnim…ona nije pacijent na kome se neko može proslaviti, ali oko nje mora da se radi…“

Tih dana, razgovarali smo i sa načelnikom nefrologije na VMA. „Ona još nije za dijalizu…Možda za pola godine…To je bubrežna insuficijencija…“

Znate kako kažu: „Pametnom je dovoljno jednom…“ Nismo bili pametni, pokazali smo to već mesec dana kasnije. Ovog puta, rezultate sam doneo u utorak, a internista-nefrolog Vanja Rangelov je rekla: „Neka jede nazor, na silu, pa je dovedite u petak, da vidimo je li bolje.“ Petak nije ni svanuo, doveli smo majku na Prijemno odeljenje. Neskriveni pesimizam. Dežurni lekar nas priprema za najgore. „Ona je u jako teškom stanju…“ (Ponavljao je to, s vremena na vreme). Sanitet je, hvala dr Saviću iz Hitne, bio spreman, ali ga razmetljivi dr Lazović zadržava puna dva sata, dok se pacijentkinja smrzava na nosilima.

Propustio sam da kažem da nas je dr Vanja Rangelov ispratila slegajući ramenima, sa krajnje neprimerenim osmehom. „Ne znam da li ima svrhe da idete u Beograd…“ (!) Pitam se zašto nam je pružala ruku: da bismo joj čestitali što već drugi put ostavlja pacijentkinju bez terapije i vrši svojevoljnu eutanaziju? Zatečen sam. Ta…osoba…već drugi put ubija moju majku i pravi nam košmar od života. I ništa. Nikom ništa. Pada mi na pamet da bi u nekim zemljama ne samo imalo svrhe podneti tužbu, ne samo da bi izgubila dozvolu za rad, nego bi završila u zatvoru. Mada znam, vrana vrani oči ne vadi. Koji sudski veštak će da posvedoči?

U Urgentnom centru KCS, opet čujemo iste reči: „Ona je u vrlo teškom stanju…Mi ćemo pokušati sve što je u našoj moći…“ Vrlo profesionalna dr Kezić reaguje energično, ali nas zbunjuje dežurni dr Milković. Čovek je rešio da nam „otkrije Ameriku“: pročitao je, ispostavilo se, samo prvu rečenicu istorije bolesti, i saopštio nam da pacijentkinja boluje od karcinoma (ginekološkog, prim.). Postrojio je nas četvoro srodnika, i hteo da bude direktan. Vratili smo se u 1986, i priznajem da nije bilo lako doći do jednostavnog pitanja: Da li nas čovek pravi ludima, ili je naprosto lenj da pročita preostalih nekoliko rečenica istorije bolesti? (I zaključi da je pacijentkinja uspešno izlečena od karcinoma, bez ikakvog recidiva, a kamoli metastaza, ne daj Bože.)

Ta šokantna situacija naizgled nije bitna, ali me je podsetila na prethodno pitanje dr Vanje: „Kada je ona bila na zračenju?“ Rekosmo: „Osamdeset šeste. To je oštetilo i zdrave organe. Pre pet godina je ležala mesec dana u KC zbog bubrega.“ Odmahnula je rukom: „Ih, dva’es’ dve godine…!“ Kao da je htela da kaže: „Pa, dosta joj je bilo…“ (Moja skromna moć zaključivanja kazuje da je dr Rangelov već tada sebi dala za pravo da presudi mojoj majci, ženi od pedeset osam godina, kao nekome ko se, po njenom „stručnom“ mišljenju, dovoljno naživeo.)

U Beogradu su opet uspeli da je oporave, mada je majka i sama rekla: „Samo me Svevišnji spasao…!“ Zapravo, opet je zalečena, opet su lečene posledice, a ne uzrok. Imali smo veliko poverenje u prof. Đokića. Majka naročito. To je tzv. arhetip spasioca, koji deluje kod gotovo svakog bolesnika. Mislili smo da profesor sve prati i drži pod kontrolom. Istini za volju, veliki je pritisak na beogradskim klinikama, uvek se traže slobodni kreveti. Tamo stvarno imaju mnogo posla, treba popraviti ono što provincija pokvari.

Zalečena, rekoh, ne izlečena, jer smo dve nedelje nakon otpuštanja iz KCS ponovo pozvali prof. Đokića. „Čujte, ne mogu ja stalno da pravim paniku na Institutu. Sve to može da se rešava u Užicu. Ta infekcija se ispira infuzijama…(rutinski) Kažite da je poručio prof. Đokić da se to radi u Užicu.“ (Da li je svestan na koga nas je uputio? Bolje bi bilo da nas je zatvorio u kavez sa lavovima!) Prešli smo preko iskustvenih pouka, i opet stigli na užičku nefrologiju. Svesno sam izbegao Vanju Rangelov. (Ne treba se igrati životom!) Pokazali smo rezultate načelnici, dr Mutevelić. Ponovio sam reči urologa iz KCS, i nefrologa sa VMA, i moja majka je konačno udostojena hospitalizacije u užičkoj bolnici. Morao sam biti sugestivan, detaljno sam naveo šta sam saznao od drugih stručnjaka.

Ispostavilo se da i užički nefrolozi mogu da se sete Ringerovog rastvora, Hartmanovog rastvora, meronema…Nisu oni bez toga, ali ko zna o čemu oni misle, šta im se mota po glavi…

Sticajem varljivih okolnosti, dr Mutevelić nam je povratila poverenje u Regionalni zdravstveni centar. Pomislio sam da će za koji mesec majka krenuti na dijalizu i, koliko je moguće, vratiti se normalnom životu. Prijala joj je šetnja, i vreme je bilo lepše. Radosno smo dočekali Vaskrs, sve je sama spremila.

Prvih dana maja ipak je počela da malaksava, imala je mučninu. Za Đurđevdan, odneo sam rezultate dr Ječmenici: „Neka dođe, dovedite je.“ Stigli smo nešto pre trinaest časova, ali svi lekari su već otišli. (Slava je, mora da su požurili da sednu za astal.) Dakle, sutra.

Priznajem, neprijatno sam se iznenadio kad nas je te srede u ordinaciju pozvala dr Rangelov. Opet sam sugerisao hospitalizaciju, podsetio na prethodne situacije, i majka je ostala u bolnici. Smestila se u krevet, a ja sam zadržao pogled na njenom licu. Izgledala je lepo, kao da joj je dobro. Razvedrila se, možda je verovala da je u sigurnim rukama.
Sledećeg dana došao sam u bolnicu tek popodne. Kao da sam zaboravio kome sam poverio majku. Disala je ubrzano, infekcija je uzela maha. Doktorka, naravno, nije tu, ali ni posle DVA DANA NIJE UKLjUČILA TERAPIJU!

Sestre ne smeju da je pozovu, a kamoli da meni daju broj telefona. Na odeljenju dijalize broj telefona Vanje Rangelov tretiraju kao vrhunsku državnu tajnu, a moj zahtev kao nerazuman. Vratio sam se na odeljenje nefrologije, gde mi sestra ponavlja poznatu priču: „Vi znate šta je karcinom…“ I ona je, dakle, lenja kada treba pročitati više od jedne rečenice. Možda mi je zato objasnila koliko ceni dr Vanju: „Znate, ona ima petnaest godina škole više od mene…“ – „Može imati i pedeset godina škole, ali, ako se neko ne trudi, ne vredi!“ Setili smo se da imamo broj dr Mutevelić, koja je sestri dala blagoslov da nam otkrije tajnu.

Vreme prolazi, ali specijalista za eutanaziju ne odgovara na pozive. Zato navodim es-em-es prepisku:

„Poruka za dr Vanju: Bez obzira što je prošlo Vaše radno vreme, moram Vas podsetiti da niste preduzeli ono što ste juče obećali. Pacijentkinji ni danas niste dali antibiotike, a u toku nekoliko narednih sati mogla bi da dobije epi-napad („Usled drastičnog pada količine kalcijuma u krvi, svako bi mogao doživeti epi-napad.“ reči su jednog neurologa, prim.), stanje je toliko pogoršano. Tražeći Vaš broj telefona, rekoh sestrama da ću „sutra“ (do kada navodno moram čekati da dođe neko od nefrologa), bude li se mojoj majci nešto desilo, nekome odšrafiti glavu. Nisam precizirao kome, samo napomenuh da ne znaju koliko sam lud. Mislim da ćete ovu poruku pročitati, bez obzira što ne odgovarate na pozive. S ne tako velikim poštovanjem, Ivan Aćimović 19:08:08 8. maj

Ja sam se vec cula sa sestrom i dogovorila se za terapiju jer sam cekala nalaze 19:26:46 8. maj

Zadovoljih se tim mrvicama obzira, i izvinih zbog grubih reči. Moja naknadna samokritičnost bila je zasnovana na nadi da će antibiotik delovati uspešno, i da još nije kasno. Sledećeg dana smo opet jurili ka Beogradu. Navikli smo. Prošli put je, uostalom, bilo još gore. („Kada je ono preživela…“)

Pre polaska ipak sam uleteo u ordinaciju. „Znate, ja najviše volim kada vi odete za Beograd. Znate, ona je slaba, jetra…(nabrojala je još neke organe) sve je to slabo…“, uz obavezno sleganje ramenima. Nije mi jasno o čemu govori, ali tog istog dana, pregledi po prijemu u Urgentni centar KCS govore da su svi ostali organi abdomena, upravo oni koje je nabrojala Rangelov, u besprekornom stanju. („Zdravija si od mene“, kroz smeh rekoh majci čim je počela da se budi iz kome.)

Četiri dana po prijemu, izvedena je subkutana nefrostoma na levom bubregu. Nakon nekoliko sati vidnog olakšanja, stanje je pogoršano. Organizam je iscrpljen učestalim dovođenjem u stanje kome. „Ovog puta oporavak će biti sporiji…“, reči su dr Bojanića iz KCS. Sedam dana kasnije moja majka se upokojila.

Znam, ova priča danas i nije tako šokantna. Oguglali smo, i pristali na sve što nam rade. Nemar, bezobzirnost… Toliko toga im prolazi. I ništa. Pa, ljudi, ne može valjda baš sve da im prođe!? Do kada ćutati i trpeti? („Boj se ovna, boj se… Pa kad ćeš živjet?“, M. Selimović) Do kada tako?

 

Ivan Aćimović; 14.07.2008




1 коментар у вези “Specijalista za eutanaziju”
  1. Gospodine Acimovicu,

    Ako procitate ovu moju poruku, podsetio bih Vas da mi je to prezime Rangelov nesto poznato. Malo su me lednule vase reci o situaciji vase majke. Da li bi ste bili ljubazni da mi saopstite, da li je gospodji Rangelov prezime udato ili devojacko. Tek toliko da znam da li se radi o istim ljudima, jer bih hteo nesto da proverim.


Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
Писанија Грешног Милоја
Проф. Др. Миодраг Петровић

Проф. Др. Миодраг Петровић

КРОТКИ ЛАФОВИ!
Антиекуменистички сајт

НОВИ Антиекуменистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo