logo logo logo logo
Рубрика: Култура, Актуелно, Религија, Друштво    Аутор: Gorica Trkulja    1.594 пута прочитано    Датум: 7.07.2008    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

strana-vojska-na-gazimestanu.jpgJutarnji mrak čvrsto prigrlio grad Svetog velikomučenika Prokopija, istok još zamračen. U našim dušama svetlost i blagi nemir koji razgoni umor, zebnju i tugu.

 Gorica Trkulja za “Srpske Novine” -Toronto

+++

Vidovdan je i mi krećemo put Gračanice i Gazimestana, svetilišta i saborišta najvećih srpskih stremljenja, stradanja i ostvarenja… Mesto spajanja nebeske i zemaljske Srbije. Mesto sa koga put vodi samo ka Nebu.

Okupirano je danas Kosovo i Metohija. Okupirano je srce Srbinovo, a duša pravog Srbina se ne da, otima se, vazdiže i stremi visinama. Srpkinje iz Toplice, majke novih Toplica Milana i Kosančić Ivana, novih Jugovića, članice Kola srpskih sestara, uvek su sa svojim stradalnim narodom. Danas idemo tamo gde dušom pripadamo da putokaze koje moćni, a bezdušni pokušavaju da nam poruše učvrstimo, da ih svojoj deci pokažemo…

Dok se približavamo Merdaru idući ka Gračanici i Gazimestanu mrak uzmiče pred svetlošću, sunce se pomalja i biva sve jače. Rađa se novi dan, nova svetlost. Jer, Gračanica je, kao i svo Kosovo i Metohija, sva od božanske svetlosti i čiste neizmerne vere sazdana. Neuništiva i jedinstvena. Božija i naša. Naša molitva, naša pesma i naša tuga.

Iako smo poranile, na Merdaru nas dočekuje kolona autobusa i putničkih vozila. Vidovdan je … Biće mnogo ljudi na Polju Kosovu, iako su sva sredstva javnog informisanja u podaničkoj i poslušničkoj Srbiji čitav prethodni dan trubila da su UNMIK i KFOR zabranili Srbima marš na Gazimestan.

… Merdare, mesto od koga bi da naprave granicu. Bodljikave žice, okupatorska oklopna vozila i tabla ”Republika e Kosoves” . Rane koje bole, ali prolazimo očiju punih suza i sa grčem u srcu. U putničkom kombiju čuju se ubrzani, uznemireni otkucaji naših srca. Kao da hoće da iskoče iz naših grudi i pođu na uperene cevi teškog oružja kojim danas okivaju Srbina i sve njegovo. U ušima nam zvoni: ”Za krst časni i slobodu zlatnu”…

Bar polovina nas je pupčanom vrpcom direktno vezana za Kosovo i Metohiju. Zadojene kosovskom pitominom i zakićene kosovskim božurom, tražimo svoja imanja i kuće, tražimo orijentir po kome ćemo ih prepoznati. Ne nalazimo… Zatiru tragove našeg življenja, kao da se zatiranjem zemaljskog može uništiti nit kojom smo vezani za Nebo i za našu svetu zemlju . Suze koje se ne kriju, po koji jecaj i bezbroj tihih molitvi…

Blago zatalasana polja kao da se grče pod teretom visokih zidova kojim opasuju teške kućerine koje poput krasti izrastaju na otetoj srpskoj zemlji…

Na putu prema Gračanici dočekuju nas okupatorski vojnici. Nemci. Oružja uperenog u nas. Gledam ih, mladi, još golobradi. A u očima im nepritajeno neprijateljstvo. Pitam se: ”Da li ih njihove majke takve rađaju, ili odrastanjem ”na civilizovanom zapadu” takvi postaju?” Teško naoružanje, maskirne uniforme i cev automatske puške uperena pravo u svaku od nas. Osećam samo prezir i žaljenje. Prkos i ponos nam rastu u grudima. Prolazimo.

Ne idemo kroz Prištinu, već zaobilaznicom. Sve što je oteto okićeno je američkim ”kipom slobode” koji sa visoke zgrade preti uzdignutom rukom, kao da će svakog trenutka baciti bombu… Kao da su malo bombi već bacili …

Stižemo u Gračanicu. Nebozemna tišina, mnoštvo vernog i bogoljubivog naroda čije su sve misli usmerene ka Gospodu. U porti crkve, na samom ulazu u Svetilište sve pripremljeno da se liturgija služi pod kupolom Nebeskom. Grandiozna Gračanica sva stremi Nebu. I narod sa njom i u njoj.

Početak liturgije uznosi nas ka Gospodu. Samo je molitva u svakome od nas. Gospod naš, Isus Hristos, ispunjava nam duše i hrani nas božanskim mirom. Velikodostojnici naše Crkve, smerno monaštvo i verni narod postali su jedno u molitvi Gospodu. U božanstvenom jedinstvu trajemo… narod prigrlio ikone svojih svetitelja, privio ih i stisnuo na svoje grudi, pa uznoseći molitve Gospodu postaje deo jedinstva nebeskog i zemaljskog koje je samo u Gračanici, samo na celom Kosovu i Metohiji potpuno. Tu, gde ovovremeni mučenici kosovski ustrajavaju u svojoj veri i zavetima svojih svetih predaka … tu, gde se jedino ne oseća granica između Neba i zemlje. Ovde… gde vladika Artemije krst svoj nosi i sa svojim narodom strada na pravdi Boga. Ovde, gde se vazda i stradalo i vazdizalo… Gde ”Bog popušta bedu na pravednike, da ih što jače proslavi.”

Našeg vladiku, smerno monaštvo i verni narod vode i snaže reči svetog Vladike Nikolaja: ”ono što ne može učiniti mač mnogih grešnika, može molitva jednog pravednika.” I žive životom pravednika i stradalnika.

Takvu potpunu predanost molitvi nisam skoro doživela. Blaženo jedinstvo kome se predajemo, koje nas obuzima, u trenutku narušava saznanje da su sa stradalnicima kosovskim danas i oni koji ne razumeše uvek stradanje njihovo. To unese drhtaje nemira i strepnje. Oči oko mene govorahu:

”Primoraše oni vladiku Artemija da povuče tužbu koju je, kao nadležni episkop, uz saglasnost Sinoda, podneo protiv zemalja čiji vojnici nisu obavili zadatak zbog koga su tu, već su dozvolili bezumno nasilje i otimanje i rušenje naših, srpskih svetinja. Oni ne podržavaju preosvećenog vladiku Artemija kada ne pristaje da naše, srpske svetinje budu bezimena svetska kulturna baština… Kada ne pristaje da naše, srpske svetinje obnavljaju oni koji su ih rušili… Kada se ne klanja i ne prima otimače i okupatore.”

Neskriveno licemerje oskrnavilo je uzvišenost i lepotu Vidovdanske liturgije, i pomutilo čistotu potpunog predavanja vođstvu duhovnih pastira. Gospode, pomozi, urazumi, osnaži, ujedini… Osnaži i sačuvaj našeg vladiku i naš verni i stradalni narod … i daj nam pastire koji Svetosavskim putem smelo koračaju. Koji ne zalaze na stranputice. Gospode, pomiluj… spasi… Čujem nemu molitvu narodnu.

poklon-ikona-iz-petrograda.jpgSa nama su danas ne samo dušom, već i telom prisutni Srbi iz rasejanja. Nenadano srećem prijateljicu iz Toronta, Radu Mićić, koja je svoje srce poklonila srpskim majkama i srpskoj deci sa Kosova i Metohije i koja je širom sveta pronela patnju majki kojima su sinove oteli Šiptari…

Tu su i Rusi koje predvodi delegacija skupštine grada Sankt Peterburga, kao o predstavnici Ruske Pravoslavne crkve. Doneli su Gračanici na dar ikonu Vaznesenja Isusa Hrista i ikonu svetog Jovana Kronštatskog. Sa željom da se srpski narod podigne, da se uznese u Gospodu. Iz kamenite Crne Gore doneli su Gračanici ikonu u kamenu upisanu. Tu su i ministri države Srbije kojoj otimaju Kosovo i Metohiju.

Sa pobožnom zahvalnošću narod prima darove. Molitveno uzdarje nesebično daje. I Gospoda svoga slavi i priziva…
Polazimo na Gazimestan. Okupator je preduzeo sve ”mere bezbednosti”, zabranio je marš Srba do Gazimestana, Šiptari su ,kažu nam, masovno napuštali Prištinu, jer ”ne mogu da podnesu da ponovo vide Srbe”. Oružana pratnja, svuda oko nas mnogo policije i upereno oružje. A mi, goloruki, naoružani jedino ljubavlju prema svome Gospodu, svetom srpskom caru Lazaru i kosovskim mučenicima, istinskim pobediocima smrti. No, naše je oružje moćnije, jer”ljubavlju Bog useljava u čoveka”, pa ga se više plaše nego mi njihovog, napunjenog bojevom municijom.

Razlila se nepregledna kolona vozila i autobusa… Koračajući u miru i dostojanstvu, Gospodu se molimo… Laki, kao na krilima, nošeni verom i ljubavlju prkosimo vrelini junskog dana i vrelini okupatorskog stiska. Gospod je s nama…osećamo … A oko nas tenkovi, teško i lako naoružanje, tuđinske vojske… Kosovo polje i mi na njemu, danas, na Vidovdan. Kao da ponovo živimo daleku, 1389. okruženi neprijateljima i mržnjom prema svemu Srpskom, hrišćanskom, Pravoslavnom… U nepreglednoj koloni čujemo reči: Okupatori ne daju da nosimo majice sa likom Cara Lazara…
Mrtvoga srpskoga kneza boji se ”civilizovana Evropa i moćna Amerika”!

Prilazimo Gazimestanu. Ograđen, u žičane mreže zapleten, prkosi zemaljskim moćnicima stremeći Nebu. Oko njega tuđinska vojska. Tuđin brutalno otima i pokušava da gospodari. Kao da ne zna da je ”zemaljsko za malena carstvo” …kao da ne zna da je jedino Gospodu dato da gospodari…

Šiptari na otetoj srpskoj zemlji grade, hoće da zagrade Nebo naše, da ga zaklone. U neposrednoj blizini Gazimestana zemaljski moćnik, prkosnik i otimač gradi hotel. Uprkos zabranama. Jer, ovde ”civilizovani svet” uvodi zakone koji kod njih i za njih ne važe, zakone koje oni pišu samo za Srbe i Srbiju. Ovde ne važe ni Božiji ni zemaljski zakoni. Samo zakon grube sile. Bezakonje i bezbožništvo.

Prilazimo Gazimestanu. Slovački vojnici dočekuju nas, kažu nam ”dobar dan, izvolite”. Kakav dobar dan može biti kada je tuđin na svakom koraku naše svete zemlje, kada nas snimaju stotine kamera, kada je Srpstvo ulogoreno i utamničeno, ponajviše na svetom Kosovu i Metohiji? Kakav dobar dan može biti kada tuđinska ruka drži upereno oružje u nas goloruke? … Neizbežno je pitanje koliko je mržnje razliveno po svetoj srpskoj, kosovsko-metohijskoj zemlji od koje nas Srbe ”brane i čuvaju ” ovi vojnici. Ko je to zlo seme posejao i ko ga i zašto tako obilato zaliva? Šta može izroditi to zlo seme, osim zla i stradanja?

Samo se verom možemo spasiti, jer vera nas je održala, ”verom se i brda premeštaju”.
Hiljade Srba danas je na Gazimestanu. Milioni Srba danas su u mislima na Gazimestanu. Nema Srbina kome danas nije Vidovdan i koji danas srcem i dušom nije na Kosovu i Metohiji. Nema pravog Srbina koji danas ne vojuje svoj ”boj na Kosovu i za Kosovo” i koji se Gospodu ne moli za milost… Toga se boje okupatori… To im čitamo iz očiju, a to govori i nesigurna ruka mladog Šiptara koji nam prkosno pokazuje zapadnjački znak ”viktorija”.
A pobeda je jedna… Sve ostalo je privid…

Više hiljada Srba je danas na Gazimestanu. Dok čekamo opelo svetom knezu Lazaru i kosovskim mučenicima penjem se na kulu ozidanu i ukrašenu stihovima uklesanim u kamenu. Visoko, na kuli vijori srpska trobojka. Mladići i devojke, ponosni Srbi i Srpkinje, iskitili su kulu, kao najlepši buket. Novi kosovski božuri…

Gledam široko polje Kosovo. Gledam mesto na kome su se pre 619 godina sukobile srpska vojska i najmoćnija vojska toga doba, turska vojska. Gledam mesto na kome i zbog koga se najmoćnija armada dvadesetog veka ustremila na Srbijicu, da je uništi i da joj otme srce iz grudi… Nije uzalud pesnik rekao ”da neće da se primi u njihovim grudima!” … Uzalud su sile ”pritisle Srbijicu”… Srbijica se u Gospoda uzda.

Oteta i oskrnavljena lepota svete srpske zemlje kojom smo okruženi boli do jauka. Kao na krstu, raspeta stojim…
Ali, srpski mladići, srpski vitezovi sa Obrazom i kosovskim junacima u srcu snaže me i vraćaju u stvarnost. Pesmom.

”Sa Kosova zora sviće,
Sviće, sviće novi san.
Gračanica sva u sjaju
Dočekuje Vidovdan.
Oj Kosovo, Kosovo,
Zemljo moja voljena,
Zemljo slavnih vitezova,
Lazara i Miloša.”…

Pesmom. Kosovskim zavetom. Lazarevom kletvom.

Oni koji pomažu otimače svete srpske zemlje, a sebe nazivaju oslobodiocima, donosiocima slobode, u blindiranim vozilima dovoze velikodostojnike Srpske Pravoslavne Crkve da služe parastos. Pesma mladića na molbu vladike Artemija utihnu, a razleže se narodna molitva…” Spasi Gospodi ljudi tvoja i blagoslovi dostojanije tvoje, pobjedi svjem pravoslavnim hristijanom…
… Večnaja pamjat, večnaja pamjat”…

Dobri pastir naš, predvodnik ovovremenih kosovskih mučenika, vladika Artemije kratkom besedom podseća:

”Gazimestan je mesto koje je centar srpskog naroda, ne samo nas koji ovde dolazimo, koji se ovde sabiramo, nego svih Srba koji žive u svim delovima kugle zemaljske. Svi su oni u mislima i molitvama zajedno sa nama. Svi smo udruženi i ujedinjeni u jednoj misiji o Kosovu i Metohiji, u jednoj molitvi za Kosovo i Metohiju, da nam Gospod da snage da istrajemo na putu stradanja, putu iskušenja, da održimo veru našu pravoslavnu i da očuvamo Kosovo i Metohiju u granicama države Srbije. Jer su Kosovo i Metohija ne samo deo teritorije države, već i srce same Srbije. Bez Kosmeta, Srbija ne postoji i ne može postojati. Zato smo ovde danas sabrani da tu istinu i veru posvedočimo i potvrdimo da će i u buduća vremena Kosovo ostati srce Srbije i duša našeg naroda.”

Posle parastosa i besede vladike Artemija čuli smo besede carice Milice i cara Lazara koje izgovoriše glumci. Kao da knez Lazar sa neba govori današnjem Srpstvu. Reči izrečene još trepere na vrelom vidovdanskom vazduhu. Dok poziv svetog kneza Lazara odjekuje u nama čujem mladića koji s dubokim uzdahom kaže: ”E, nema danas kneza Lazara…” Okrećem se ka njemu okruženom mnoštvom mladih, ponosnih Srba, i kažem uzdrhtalim glasom sa srcem u grlu: ”Svako od vas je knez Lazar, sinovi moji!”

Kažu u glas ”hvala”, a smerna, bogougodna radost iskrene vere i uzvišena rešenost u njihovim očima najlepša je poruka koju nosim sa Gazimestana, na Vidovdan 2008. leta Gospodnjeg.

Gorica Trkulja
U Prokuplju,

Dan posle Vidovdana, 2008. godine,

 

izvor: SRPSKE NOVINE -Toronto





Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
Писанија Грешног Милоја
Проф. Др. Миодраг Петровић

Проф. Др. Миодраг Петровић

КРОТКИ ЛАФОВИ!
Антиекуменистички сајт

НОВИ Антиекуменистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo