Вести

Ne može neko dobiti epitet zatucanog nacionaliste i nazadnjaka samo zato što taj neko ne da: na sebe.

Igor M.Đurić;

+++

Samo zato što je “drzak“ da se brani kada ga neko napada, kada mu neko sa razlogom, ili bez istog, zagorčava život. Evo, recimo, ja. U svemu sam veći evropljanin i kosmopolita od većina plaćenika iz nevladinog i vladinog sektora sve dok postoji civilizacijski i obostrani minimum opštenja, pa onda na polju kulture, sporta ili u ličnim kontaktima. E, ali, kad neko hoće da me ponižava ili podjarmljuje tada ja vraćam istom merom, ako mi se da ili smogadnem makar i simbolično. Nisam inače opterećen nacijom, bojom ili religijom.

Sve dok mi neko ne ospori nešto od toga što sam gore naveo. Poštujem duplo više one koji mene poštuju. Uvažavam svaku različitost pa i seksualnu sve do trenutka kad neko pokuša da me naguzi, dakle sve dok različitost ne počne da iskazuje aspiracije da upravlja mojim životom i mojim navikama. Tolerantan sam sve do onog časa kad okolina moju toleranciju shvati kao slabost- a to se redovno dešava. Altruista sam sve dok me ne proglase za budalu pa shodno tome hoće da me opelješe. Sve, dakle, zavisi od konteksta: i evropejstvo, i ideologija, i stav. Kad ja kažem “Kosovo je Srbija“ ja, zaboga, ne isključujem sebe iz evropskih tokova nego upravo suprotno: pokušavam da ravnopravno, rame uz rame, sa drugima pomognem da ta Evropa bude snažna tvorevina.

Ako se ta unija bude gradila na neprincipijelnosti i nepravdi pa valjda je svima jasno da ne može biti duga veka. Zato, ne mogu meni umišljeni evropeci i malograđani da diktiraju ko sam i šta sam: jer ja znam sve to. Edit Pjaf mi je duhovno bliskija od Seke Aleksić. Više puta sam posetio “Metropoliten muzej“ u Njujorku nego što beogradski “mondijalisti“ posećuju splavove (a posećuju ih). Simon Bovoar je, po meni, veća Srpkinja od Srb(e)ljanovićke. Agatu Kristi čitam a Hrebeljanovićku: ne. Uvek sam navijao za Džonsona i “Lejkerse“ protiv Birda i “Seltiksa“. Liusa Amstronga stavljam ispred Ere Ojdanića, Pavarotija ispred Kebe i Mlađe. AC/DS slušam i dan danas a “Legende“ ne. Dajem dvadeset zadnjih laureata “ninove“ nagrade za dvadeset stranica bilo koje Rušdijeve knjige. Pročitao sam memoare Vinstona Čerčila a nisam iste od Draže Marković. Pa u čemu je onda problem???  

Zašto ja, kao sav takav ne mogu da budem i Srbin koji voli svoju zemlju i ne da na nju?! Sad, ukusi su druga stvar ali mi o njima ovde ne raspravljamo mada su ukusi jedino o čemu vredi raspravljati. Vredi raspraviti da li ljudi od neukusa mogu biti svetski ljudi?! I zašto se ograničavamo na Evropu? Ajde da probamo da nas prime u ceo Svet onakav kakav jeste. Ja jesam čudan po pitanju ukusa ali znam šta je neukus. I zbog toga me niko ne može nazvati nazadnim narodnjakom i neevropejcom. Tačno je da je moj favorit u “Crvenoj reci“ Mongomeri Klif a ne Džon Vejn i da sam se zbog toga prepirao sa decom iz komšiluka. Još više sam bivao napadan zato što sam tvrdio da je Džejn Rasel lepša od Merilin Monro. Pa šta? Jel možda nisam porastao zbog toga?!

Čemu ovoliki uvod? Pa u pitanju da li možemo sa nekim ko nam ne misli dobro i nikada nam nije mislio?! Ko samo misli o svojim interesima i svi ostali služe da se ti interesi potkusure! Ja ne znam je li Srbija 1999-te godine bombardovana iz valjanih i opravdanih razloga?! Iz humanitarnih razloga?!  Sumnjam da znam ali ne smem da kažem. Ko velim, ispašću smešan i dostojan osrednjosti jedog provincijskog piskarala. Ali nešto drugo znam (čitao sam i pričali mi ljudi): uvek se napadaču na nas nalazila ista grupa država i naroda na usluzi. I Amerikancima 99-te, i Nemcima 41-e, i Austrougarima 14-te. Uvek su pojedini naši susedi ili narodi ono nas dozvoljavali agresorima da koriste njihovu teritoriju i usluge u napadu na Srbiju. Vidite, dokazano je istorijski da smo u dva svetska rata bili na pravoj strani. Na strani koja se borila za slobodu, protiv agresora i za slobodu naroda. A susedi su nas napadali?! Bili smo na pobedničkoj strani u oba svetska rata a protiv nas su bili : i Hrvati, i Muslimani, i Mađari, i Bugari, i Albanci. Zato ne vidim razloga zašto bi svi oni u zadnjih dvadeset godina bili u pravu kad nikada u istoriji nisu bili na strani “dobrih momaka“ a ratovi na prostorima bivše Jugoslavije su samo zakasnele bitke Prvog i Drugog svetskog rata.

Kako sa susedima i ratovima tako i sa vladama koje vladaju Srbijom. Menja se samo vremenski kontekst dok istorijski uvek stojimo na istom mestu. Da, dobro je neko primetio apsurd vezan za formiranje nove srpske vlade. To je nešto poput teatra apsurda: svi čekaju Godoa (čitaj: Premijera). Naime, već danima smo svi znali kome je pripao koji ministarski resor, ko će biti podpresednik vlade, samo niko nije znao ko će biti premijer. Sad znamo i to. Doduše, tek na kraju. U normalnim državama (bolje: sa normalnim političarima) prvo se imenuje premijer pa onda on sastavlja kabinet. Makar se takav privid stvori ako ne nešto drugo. Kod nas: prvo se izaberu ministri pa onda oni biraju premijera po volji i meri. I šta sada očekivati od premijera koji je pristao na tako ponižavajuće uslove na samom startu?!

Zna se šta je pozadina svega. Prošlo je osam godina od famoznog “petog oktobra“ i opet smo na istom mestu. Opet je sva vlast u Srbiji u rukama jednog čoveka, sada: Borisa Tadića. To je pozadina svega. Dobio je izbore: reći će neko. Da i Milošević je onomad dobio izbore. Dokopao se vlasti na krilima narodne volje: kazaće drugi. Da i general Simović je 1941-e godine izvršio puč na krilima narodne volje. I potpomognut od Engleza i Amerikanaca. Zašto pominjem generala Simovića vam svakog konteksta, upitaće neko? Iz razloga koji ću kasnije obrazložiti, odgovaram ja. Za početak jedno upoređenje: iz iste kuhinje je “skrčkan“ i 27-i mart i 5-i oktobar.

U kontekstu toga da neko prihvati premijersko mesto u vladi gde su već poznata sva personalna rešenja (čak do sekretara) izvodim zaključke već sada o tome kakva ta vlada može biti. I analogije su neizbežne. Tim ljudima je svejedno kakva će biti sudbina naroda i važno je samo da se lično podmire. Već sada mediji buduću vladu (aludirajući na prezime mandatara) nazivaju “Vlada Cvetković- Maček“. Kamo sreće kad bi ličila na tu istorijski propalu vladu. Naime, ova nova je gora. Na kraju krajeva, makar bi nam ministar spoljnjih poslova bio Ivo Andrić. Ta vlada je svojevremeno pokušavala da po svaku cenu izbegne rat sa Nemcima i po tom pitanju joj se nema šta zameriti. Ratovati sa Nemcima je imalo smisla od onog trenutka kada nas oni napadnu. Ali ratovati za interese “gordog albiona“ ili “crvenog kremlja“ stvarno nije imalo smisla. Ipak, tu vladu je 27-og marta srušila grupa engleskih špijuna na čelu sa generalom Simovićem i oni su tada, po merilima vremena i kasnije istorije, formirali “proevropsku“ i “naprednu“ vladu. Proučavajući dokumenta iz tog vremena zaključujem da se ta vlada ponašala upravo onako kako se danas ponaša vladajuća klika u Srbiji: neodgovorno, bez nacionalnog obeležja i bez ikakve istorijske vizije. Listajući ta dokumentra pokušavam da proniknem kako bi se u tim vremenima ponašali Đelić, Dinkić, Dulić, Dačić, Krkobabić: isto kao što su se ponašali Simović, Mirković i ostali.

Kao što je poznato 6-og aprila 1941-e godine Nemci potpomognuti satelitima u vidu susednih država, pod šifrom operacije “Poduhvat 25“, napadaju Jugoslaviju, u suštini napadaju Srbiju i Srbe. Istine radi, bilo je i svetlih primera što se naših suseda tiče i to ne treba zaboraviti. Mađarski predsednik vlade u doba neposredno pred napad grof Teleki Pal izvšio je samoubistvo postiđen zbog kršenja ugovora o miru sa Jugoslavijom od strane Mađarske. U oproštajnom pismu Hortiju on je napisao: “Vaša ekselencijo! Pogazili smo reč- iz kukavičluka- prema ugovoru o večitom miru koji se temelji na govoru u Mohaču. Narod to oseća a mi smo odbacili njegovu čast. Stali smo na stranu bitange- jer od izmišljenih svireposti nijedna reč nije istinita. Ni protiv Mađara a čak ni protiv Nemaca! Bićemo lešinari!, najprljaviji narod. Nisam te odvratio. Grešan sam. Teleki Pal“. Čak i u doba Hitlera bilo je ljudi od časti. Koliko ih je bilo u sadašnjoj Evropi kada je Srbija ponovo bila napadana od istih?!

Posle napada, jugoslovenska vojska suočena sa dugačkim i dubokim frontom, izdajom i neopremljenošću zadobija teške udare od kojih se neće opraviti. Šta se događa u međuvremenu? General Simović, predsednik Vlade i načelnik Generalštaba u jutro 6-og aprila u crkvi na Topčideru udaje ćerku?! Vlada se nekako istoga dana uveče sakuplja u Užicu i zaseda. Donosi proklamaciju narodima Jugoslavije u kojoj ih poziva na borbu. Proklamacija ne može da se pročita preko radija jer je Beograd srušen. U izjavi nemačkog Rajha, istoga dana, iznose se obrazloženja zbog čega je došlo do napada. Tu se kaže: da su Nemci hteli mir sa Srbima bez obzira na ranije nesuglasice, još obrazlažu da nisu imali nikakvih zahteva od Jugoslavije osim neutralnosti i da su su još obećali i Solun ali da su Englezi sve to pokvarili svojim huškanjem. Istoga dana i Musolini piše Hitleru i između ostalog kaže: “Nema nikakve sumnje da je srpski vojnik hrabar i izdržljiv, ali u masi s obzirom na etnički sastav i razlike u kulturi, verovatno je manje jak“.

Vojni komandatni Srbi pokušavaju da sakupe rasutu vojsku. Izdaja, diverzije, nedostatak komandnog lanca i subordinacije ipak nanose veće štete od neprijateljskih napada. Ne da se ni “proengleska“ vlada. Ona zaseda, “svesna“ ozbiljnosti situacije, u Sevojnu 7-og aprila. Prisutni su svi osim predsednika Vlade koji je u Genralštabu. Na toj sednici se dodeljuju neka podpresednička mesta (kao i danas) i raspoređuju se ministarstva. Najzad: Ministarski savet zaključuje da se ministru finansija odobri kredit od deset miliona dinara za pokriće prvih potreba izazvanih iznimnim prilikama“. Pošto izveštaji sa fronta govore o katastrofalnoj situaciji vlada “nalazi“ za shodno da se sastane i 8-og aprila, opet u Sevojnu. U zapisniku sačinjenom na toj sednici vidimo da je na sednici Ministarskog saveta raspravljano o sledećem: “Na predlog min. Finansija dr. Šuteja Min. Savet zaključuje: 1. da se činovnicima u ugroženim mestima isplate po dve plate unapred; 2. da se činovnicima, koji su evakuisani uz vladu, dade na ime ishrane dnevno: nižim 80 dinara i višim 100 dinara a šoferu i žandarmu u pratnji ministra po 1000 dinara mesečno; 3. da ministri za potrebe kabineta dignu do 100.000 dinara iz drž. kase iz kojih će isplaćivati kabinetski personal“. Ni jedne reči u zapisniku o stanju na frontovima i stradanju naroda i vojske. Duhovni dedovi današnjih vlastodržaca i “evropejaca“ (jer su im duhovni i stvarni očevi komunisti) održavaju sednicu vlade i 9-og aprila, naravno u Sevojnu. Direktno sa fronta (kojeg fronta?!) javlja im se Simović sa jednim jedinim nalogom: da se odobri kredit od 5 miliona za političku akciju u Albaniji (što se odmah prihvata)?!? U nastavku zapisnika sa te sednice stoji: Min. Savet zaključuje: 1. evakuisani činovnici da budu raspoređeni po banskim upravama; 2. suvišni činovnici ministarstava da se razreše uz dvomesečnu platu i dvomesečno odsustvo; 3. kabinetski personal da isplaćuju ministri iz kredita koji su lično dobili; 4. na dnevnice činovnika imaju pravo samo oni koji idu uz vladu. Ministri da vode najviše četvoricu…itd“. Opet ni reči o narodu, vojsci i ratu. Shvatate li o čemu govorim i šta upoređujem?

Neprijatelj napreduje. Opkoljena vojska se polako predaje. Svi otkidaju od Srbije: Mađari, Bugari, Albanci, Hrvati Italijani, naravno i Nemci. 10-og aprila Kvaternik potpisuje proglas o proglašenju NDH a istog dana u komandu 12 armije stiže uputstvo komande Vermahta u kome stoji: “Prema srpskim ratnim zarobljenicima, pre svega prema oficirima imati loš postupak. Ovo je naredio firer, jer su oni pokretači raskida ugovora…. Generalštabni kapetan Hajdenrajh“. Udri Srbe!!! Srbi su krivi!!! To je eho koji i danas odzvanja u našim ušima. Istog dana stižu čestitke Listu i 12-oj armiji od vlada gore navedenih država zbog poraza Srbije. 11-og aprila zaseda i srpska vlada ovog puta na Palama. Konstatuju se izmene u kabinetu jer je podpresednik dr. Maček utekao na neprijateljsku stranu. E, u tom zapisniku se već može naći jedna rečenica koja glasi: “…da je Min. Vojni podneo izveštaj o stanju na frontovima…“. I to je sve. Ministarski savet se dalje bavi “ozbiljnim“ pitanjima pa zaključuje: “1. da se evakuisanim činovnicima dade dvomesečna plata unapred i dopust; 2. saobraćajnim činovnicima da se dade po 50 dinara dnevno zbog naporne službe; 3. srebrni novac, koji je ostao u Beogradu, da se stavi na raspolaganje pretsedniku opštine Beograd za ublažavanje bede“. I to je, dakle, bila socijalno odgovorna vlada koja ne da Beograd.

12-og aprila nemačka Vrhovna komanda izdaje naredbu pod oznakom Pov.br. 00630/41 koju je potpisao lično Kajtel a koja nosi naslov “Privremene smernice za podelu Jugoslavije“. Još tada je, gospodo, podeljena Jugoslavija. Svi iole obrazovaniji znaju kako je ta podela izvršena ali su mi se par sitnica iz tog dokumenta učinile ineteresatnim. Na primer, za Makedoniju Nemci koriste toponim “Južna Srbija“ a za Srbiju sa Kosovom a bez Vojvodine koriste naziv “Stara Srbija“. Za Crnu Goru se izdaje direktiva da u početku bude pod okupacijom Italijana da bi se kasnije išlo “na ponovno uspostavljanje samostalne Crne Gore“.

13-og aprila general Milutin Nedić izdaje naredbu O.br.79 u kojoj naređuje da se formiraju združeni odredi za borbu protiv ustaša. 14-og aprila predsednik vlade Simović piše pismo komandantu pozadine Kalafatoviću u kome ga ovlašćuje da potpiše kapitulaciju. Za to vreme Englezi nisu poslali svojim saveznicima ni jedan jedini metak, čak ni goluba pismonošu kad već nisu poslali avione kojih su imali na Kritu. Na zahteve srpske strane da se pošalje pomoć u oružju i opremi dobili su odgovor iz Londona da će najlakše doći do oružja i opreme ako poraze Italijane u Albaniji i Grčkoj pa sve to otmu od njih. Jedan drugi engleski zvaničnik je izjavio da Engleska nema obaveza prema Srbima jer je puč od 27-og marta pošteno plaćen i preplaćen. Je li vam ovo poznato iz skorije istorije?!

Vojska se međutim hrabro borila. Srpska vojska. I zadavala je gubitke neprijatelju koliko je mogla. Međutim nije mogla da se izbori sa unutrašnjim neprijateljem i isto takvim okruženjem u Sloveniji, Hrvatskoj i Bosni. Zbog toga je došlo do brze kapitulacije. 50 godina kasnije istu sudbinu je doživela JNA. Oficiri i vojnici nesrbi izdaće i pogaziće svaku moralnu normu. Uveče će posle večere pobeći a ujutro će pucati na one sa kojima su sinoć jeli isti hleb. Poslednja sednica Simovićeve vlade u zemlji održana je 13-og aprila na Palama. Tu su se dogovorili da zažde u Nikšić pa odatle “lokidima“ da uteknu iz zemlje. 17-og aprila Vlada već zaseda u Atini. Po zapisniku sa te sednice prvo su se dogovorili “da se votira 10 miliona dinara za prvu pomoć u pitanju izbeglica“. Samo treba podsetiti ko su bile tadašnje izbeglice u Atini? Pa naravno: ministarska svita i oni koji su uspeli da se upakuju u avione. Ni jedna jedina reč o vojsci i narodu- naravno. Još je doneta odluka i da se ode za Kairo. Što dalje to bolje. Da hoće to isto da urade i ovi sad- gde bi nam bio kraj?!

Nećemo više preturati po papirima da pratimo šta je vlada kasnije radila. Za to su dovoljne i “Embahade“ Crnjanskog. Manje više je sve poznato. Ostavljamo tu staru vladu jer sada imamo novu: a istu!!! Nisam siguran da u svemu ovome ima nekog naravoučenija??? Da ima neke analogije??? Presudite sami.

Igor M.Đurić; 04.07.2008