logo logo logo logo
Рубрика: Актуелно, Религија    Аутор: Срђан Марјановић    2.272 пута прочитано    Датум: 19.06.2008    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

Blaženopočivši Serafim RouzKao što Oci govore, krajnosti na obe strane su jednako štetne… (Moramo) ići carskim putem, izbegavajući krajnosti na obe strane -Sveti Jovan Kasijan-

+++


Pravoslavni Hrišćani žive danas, u jednom od najkritičnijih vremena u istoriji Crkve Hristove. Neprijatelj spasenja čoveka, đavo, napada na svim linijama i teži da svim sredstvima, ne samo skrene verne sa puta spasenja, pokazanog od Crkve, već čak da pokori samu Crkvu Hristovu, uprkos obećanju Spasitelja (Matej 16:18), da pretvori samo Telo Hristovo u „ekumensku“ prganizaciju, u pripremi za dolazaka njegovog izabranog, Antihrista, velikog svetskog vladara poslednjih dana.

Naravno, znamo da će ovaj pokušaj Satane propasti; Crkva će biti Nevesta Hristova, čak do kraja sveta i susrešće Hrista, Svog Ženika, u Drugom Hristovom Dolasku, čista i neuprljana preljubničkom zajednicom sa odstupništvom ovog vremena. Ali najveće pitanje našeg vremena, za sve Pravoslavne Hrišćane, sa kojim se suočavaju je veoma bitno: Crkva će ostati, aali koliko nas će biti u Njoj, koji će izdržti đavolove moćne pokušaje da nas odvuče od Nje?

Naša vremena su veoma slična, vremenu Svetog Marka Efeskog, kada je izgledalo da će Crkva nestati u bezbožnoj Uniji sa Katolicima. Naša vremena su čak i gora i opasnija od onih; jer je tada Unija bila delo nametnuto silom, spolja, dok su sada Pravoslavni narod, dugo bio pripreman za prilazeću „ekumensku“ integraciju svih crkava i religija, decenijama opuštenosti, neznanja, svetovnosti i povlađivanju u pogubnom učenju da „nas ništa u stvarnosti ne razdvaja“ , od svih ostalih, koji sebe nazivaju Hrišćanima.

Pravoslavna Crkva je preživela lažnu Florentinsku Uniju, čak je znala i za vreme spoljašnjeg napredovanja i unutrašnjeg duhovnog cvetanja nakon toga; ali nakon nove lažne Unije, kojoj se sada teži sa čak većim impulsom, da li će Pravoslavlje uopšte postojati, sem u katakombama i u pustinji?

Tokom poslednjih deset godina i više, pod katastrofalnim „ekumenskim“ pravcem, uspostavljenim od strane patrijarha Atinagore i njegovog prethodnika, Pravoslavne Crkve su već opasno došle blizu propasti. Najnovija „ekumenska“ izjava Patrijarha Konstantinopoljskog, već dovoljno svedoči, koliko je Pravoslavna svest izgubljena u Pomesnoj Crkvi, koja je nekada bila prva među Pravoslavnim Crkvama u ispovedanju Istine Hristove; taj tužni dokument samo pokazuje koliko su blizu jerarsi Konstantinopolja došli, da budu upijeni u inoslavno „Hrišćanstvo“ Zapada, čak i pre zvanične Unije koja se još uvek priprema. Koreni današnjeg ekumenizma u Pravoslavnim Crkvama, idu nazad do obnovljenstva i modernizma određenih jerarha u dvadesetim godinama.

U Ruskoj Crkvi, ovi događaji su proizveli prvo, Pokret „Žive Crkve“ , koji je uz pomoć komunističkog režima, pokušao da zbaci Patrijarha Tihona i „preuredi“ Crkvu na izuzetno perotestantski način, a onda – kao više „konzervativniji „ naslednika „Žive Crkve“ – Sergijanističku crkvenu organizaciju (Moskovski Patrijarhat), koji naglašava pre svega političku stranu pomirenja sa ideologijom i ciljevima komunista (u skladu sa zloglasnom „Deklaracijom“ Mitropolita Sergija, 1927. godine), a samo se u proteklim decenijama, umešao još jednom u polje crkvenog obnovljenstva, svojim aktivnim učešćem u ekumenskom pokretu.

U Grčkoj Crkvi, situacija je bila slična: obnovljenski „Sve-Pravoslavni Sabor“ u 1923. godini, sa svojim protestantskim reformama, nadahnutim od strane patrijarha Meletija Metaksakisa, pokazao se kao previše radikalan za prihvatanje od strane Pravoslavnog sveta, a obnovljenici su morali da budu zadovoljeni sa nametanjem reforme kalendara, u nekoliko ne-Slovenskih Crkvi.

Veliki pokreti protesta, suprotstavili su se i u Grčkoj i u Ruskoj Crkvi, stvarajući duboke podele, koje postoje da sada u Pravoslavnom svetu. U Ruskoj Crkvi, Sergijanizam je odlučno odbačen od strane mnoštva Episkopa i vernog naroda, vođenih Mitropolitom Josifom Petrogradskim: ovaj pokret „Josefita“ kasnije je posato oraganizovan u određenom stepenu i postao poznat kao „istinska Pravoslavna Crkva“. Istorija ove ilegalne „Katakombne“ Crkve u Rusiji je, do ovog dana, pod velom tajne, ali je u proteklih par godina određeni broj činjenica o njeihovoj sadašnjoj aktivnosti, izašlo je na svetlost, vodeći do neumoljivih kaznenoih mera dela Svojetske vlade. Ime njihovog sadašnjeg vodećeg jerarha (Mitropoli Teodosije) postalo je poznato, kao i ime jednog od deset ili više episkopa (Episkop Serafim).

U Dijaspori, Ruska Zagranična Crkva, postavila se od samog početka Sergijanizma, 1927. godine, na čvrstu anti-sergijanističku poziciju, i u brojnim prilikama je izražavala svoju solidarnost sa Istinskom Pravoslavnom Crkvom u Rusiji, odbijajući svako opštenje sa Moskovskim Patrijarhatom.

Njena beskompromisnost i čvrst tradicionalizam u ovoj, ali i u drugim stvarima, nisu bili po ukusu nekolicini ruskih jerarha, Zapadne Evrope i Amerike, koji su bili prijemčiviji za „reformističke“ događaje u Pravoslavlju dvadesetog veka, odvojiviši se u različitim periodima od Ruske Zagranične Crkve, stvarajući tako sadašnje „jurisdikscijske“ razlike Ruske Dijaspore.

U Grčkoj je pokret otpora, sa sličnim Pravoslavnim osećajem, slično uzeo ime „Istisnki Pravoslavni Hrišćani“. Od početka, 1924. godine (kada je reforma kalendara bila predstavljena), ovaj pokret je postao posebno snžan među prostim monasima, sveštenicima i svetovnjacima u Grčkoj; prvi Episkop koji je napustio Državnu Crkvu Grčke, i pridružio se pokretu, bio je Mitropolit Hrizostom Florinski, a i danas nastavlja svoju puni nezavisni život i organizaciju, obuhvatajući otprilike jednu četvrtinu Pravoslavnih u Grčkoj, i možda polovinu ili više od svih monaha i monahinja.

Iako popularno znani kao „starokalendci“ Istinski Pravoslavni Hrišćani Grčke, stoje za čvrst tradicionalizam u Pravoslavnom životu i misli uopšte, gledajući na reformu kalendara samo kao na prvi stepen i probni kamen modernizma i reformizma.

Dok „ekumenski“ rak sve više izjeda, sve više i više, preostale značajne organe Pravoslavnih Crkava danas, povećana naklonost se pokazuje, od strane najosetljivijih članova „zvaničnih“ Pravoslavnih jurisdikcija za stvar i predstavnike anti-ekumenističkih i anti-reformističkih Crkava Rusije, Grčke i Dijaspore. Neki, videći „zvanične“ jurisdikcije sada neopozivo na putu anti-Pravoslavlja, napuštaju ih kao brodove koji tonu, pridružujući se Istinskim Pravoslabnim Hrišćanima; drugi, nadajući se i dalje za obnovu Pravoslavnog puta u svetskom Pravoslavlju, smatraju dovoljnim, da iskažu naklonost za Istinske Pravoslavne Hrišćane, ili da hrabro protestuju protiv „reformističkog“ mentaliteta u zvaničnim jurisdikcijama. Deset godina od anti-ekumenističke Poslanice Mitropolita Filareta, Vodeći Jerarh Ruske Zagranične Crkve, udario je osećajnu žicu u brojnim Pravoslavnim Crkvama, čak iako je „zvnični“ odgovor na njih, bio uglavnom ćutanje ili neprijateljstvo.

Danas, više nego u bulo kom drugom vremenu, u pedesetogodišnjoj borbi za očuvanje Pravoslavnog Predanja u vreme odstupništva, glas Istinskog i Beskompromisnog Pravoslavlja može se čuti, kroz svet i iimaće duboki uticaj na budući pravac Pravoslavnih Crkava.

Možda je, zaista, već prekasno da se spreči obnovljeniski, „OSmi Vaseljenski Sabor“ i „ekumenska“ Unija koja leži iza njega; ali verovatni, jedna ili više Pomesnih Crkava, mogu još biti ubeđene da odstupe od tog puta propasti, koji će konačno voditi u konačno uništenje (Pravoslavlja) onih jurisdikcija, koje ga budu pratile do kraja; a u svakom slučaju, pojedinci i cele zajednice, sigurno mogu biti spaseni sa tog puta, da ne pominjemo one od inoslavnih, koji još uvek mogu naći put u spasavajuću ogradu Istinske Crkve Hristove.

Od suštinskog je značaja, prema tome, da taj glas bude stvarno jedan od Istinskog, to jest, Otačkog Pravoslavlja. Nažalost, dešava se ponekad, naročito u vatri protivurečnosti, da osnovne, očuvane Pravoslavne pozicije, budu preuveličane na jednoj strani, a nerazumevanje drugih i tako je potpuno pogrešan utisak stvoren u nekim umovima, da je stvar Istinskog Pravoslavlja danas, vrsta „ekstremizma“, vrsta reakcije „desnog krila“ na preovladavajući put „levog krila“, koji se rati od vođa „zvaničnih“ Pravoslavnih Crkava.

Takav politički vid borbe za istinsko Pravoslavlje je potpuno lažan. Ova borba je, naprotiv, uzela, među najboljim predstavnicima danas – bilo u Grčkoj, Rusiji ili Dijaspori – oblik povratka na Otački put umerenosti, sredine između krajnosti; ovovje ono što Sveti Oci nazivaju CARSKIM P UTEM.

Učenje ovog „carskog puta“ je naveden, kao promer, u desetoj pouci, knjige „Pouke Avve Doroteja“ Avve Doroteja, gde on posebno navodi Petu Knjigu Mojesijevu: „Ne okreći se ni na levo, ni na desno, već idi carskim putem“ (5 Mojs. 5:32;17:11), a Sveti Vasilije Veliki: „Ispravnog srca je onaj koji se ne okreće ni neumerenosti ni nedostatku, već je usmeren samo ka sredini vrline.“

Ali, možda je ovo učenje najjasnije izraženo od strane velikog Pravoslavnog Oca V veka, Svetim Jovanom Kasijanom, koji je bio suočen sa zadatkom, koji nije bio mnogo različit od našeg današnjeg Pravoslavnog zadatka: da predstavi čisto učenje Istočnih Otaca, Zapadnim ljidima, koji su bili duhovno nezreli i nisu još shvatali dubine i finoću Istočnog duhovnog u čenja i koji su prema tome, bili nagnuti krajnostima, ili nemarnosti ili neumerenosti u primenjivanju u svom životu. Sveti Kasijan predstavlja Pravoslavno učenje carskog puta u svojim Razgovorima o „trezvenosti“ (ili „opreznosti“) – knjigu hvaljenu od strane Svetog Jovana Lestvičnika (Pouka 4:105) za svoju „prelepu i uzvišenu filosofiju“:

„Svom našom snagom i svim našim trudom, moramo težiti da smirenošću, steknemo za sebe dobri dar trezvenoumlja, koje nas može očuvati neoštećenim krajnostima obe strane. Jer kao što Oci govore, krajnosti obe strane su jednako štetne – i neumerenost u postu i prejedanje, neumerenost u bdenju i u produženom snu, ali i druge krajnosti“.

Trezvenoumlje uči čoveka „da ide carskim putem, izbegavajući krajnosti obe strane: sa desne strane mu ne dozvoljava da bude zaveden prekomernim uzdržanjem, na levoj strani da ne bude odvučen u bezbrižnost i opuštanje.“ A iskušenje „desne strane“ je čak opasnije od onog na „levoj“: „Prekomerno uzdržanje je štenije od prejedanja; jer uz pomoć pokajanja, čovek se sa drugog može povratiti na prvo, ali iz prvog ne može.“ (to jest, jer gordost zbog čovekove „vrline“ stoji na putu pokajnog smirenja, koje može spasti čoveka). (II knjiga)

Primenjujući ovo učenje na našu situaciju, možemo reći da je „carski put“ Istinskog Pravoslavlja sredina, koja leži između krajnosti ekumenizma i reformizma na jednoj i, „revnosti ne po razumu“ (Rim.10:2) na drugoj strani.

Istinsko Pravoslavlje ne ide „u korak sa vremenom“ sa jedne, niti ide u „strogost“ i „ispravnost“ ili „kanonisanje“ (koji su dobri po sebi), kao izgovor za farisejsku samo-zadovoljnost, isključivost i nepoverenje, sa druge. Ova istinska Pravoslavna umerenost neće biti zbunjena pukom mlakošću ili ravnodušnošću, ili bilo kojom vrstom kompromisa između političkih krajnosti. Duh „reforme“ je toliko u vazduhu danas da svako, čiji su pogledi formirani „duhom vremena“ smatraće istinsku Pravoslavnu umerenost, dozom „fanatizma“, ali svako ko zagleda u pitanje dublje i primeni Otačko načelo, pronaći će da je carski put, daleko od svake vrste krajnosti.

Možda nijedan Pravoslavni učitelj našeg vremena ne obezbeđuje takav primer čvsrte i vatrene Pravoslavne umerenosti, kao Arhiepiskop Averkije Džordanvilski; njegovi brojni članci i besede, dišu osvežavajućim duhom istinske, Pravoslavne revnosti, bez ikakvih odstupanja na „desno“ ili „levo“, i sa stalnim naglaskom na duhovnj strani Istinskog Pravoslavlja (vidi knjigu „Sveta Revnost“ u biblioteci prezentacije „Svetosavlje“)

Ruska Zagranična Crkva je smeštena, Božijim Promislom, u veoma povoljni položaj za očuvanje „carskog puta“ u sredini konfuzije, velikog dela Pravoslavlja dvadesetog veka. Živeći u izgnanstvu i siromaštvu u svetu, koji nije razumeo stradanja njenog naroda, ona je skoncentrisala pažnju na očuvanje neizmenjenosti vere, koja ujedinjuje njene ljude, i tako se prilično prirodno, našla strancem u celom ekumenističkom mentalitetu, koji je zasnovan na religijskoj ravnodušnosti i samo-zadovoljnosti, materijalnom izobilju i bezdušnom internacionalizmu.

Sa druge strane, ona se sačuvala od uapadanja u ekstremizam na „desnoj strani“ (kao što bi mogle biti izjave da su Tajne Moskovskog Patrijarhata bez blagodati), živom svesti da Sergijanistička Crkva u Rusiji nije slobodna; čovek naravno ne može imati opštenje sa takvim telom, kojim vldaju ateisti, ali precizna određenja njeog statusa, najbolje je ostaviti slobodnom Ruskom Saboru u budućnosti.

Ako ovde izgleda da postoji „logička protivurečnost“ („ako ne odbacujete njene Tajne, zašto nemate opštenje sa njom?“), to je problem samo racionalistima; oni koji pristupaju Crkvenim pitanjima srcem, kao i glavom, nemaju problem sa priohvatanjem ove pozicije, što je i testament zaveštan Ruskoj Zagraničnoj Crkvi, njenim mudrim vodećim Jerarhom, Mitropolitom Anastasijem (+1965)

Živeći u slobodi, Ruska Zagranična Crkva je smatrala kao jednu od svojih najvećih obaveza, da izrazi svoju solidarnost i puno opštenje sa Istinskom Pravoslavnom Crkvom Rusije, čije postojanje je bilo potpuno ignorisano i lak odbacivano od strane „zvaničnog“ Pravoslavlja. U Božije vreme, kada užasno iskušenje Ruske Crkve i ljudi bude prošlo, druge Pravoslavne Crkve će moći da shvate situaciju Ruske Crkve bolje; do tada, verovatno se svi mogu nadati da slobodne Pravoslavne Crkve, neće nikada dovesti u pitanje pravo Ruske Zagranične Crkve da potvrdi ili odbaci blagodat njenih Tajni, jer su skoro sve ostale dugo u opštenju sa njom (dok je njeno ne-učestvovanje u ekumenskom pokretu, nije odvojilo i učinilo ukorom ostalim Crkvama, posedno u poslednjoj deceniji), i do ovog dana se (u najmanju ruku pasivno) opiru politički nadahnutim pokušajima Moskovskog Patrijarhata, da je proglase „raskolničkom“ i „nekanonskom“.

U proteklim godinama, Ruska Zagranična Crkva je takođe davala podršku i priznanje Istinski Pravoslavnim Hrišćanima Grčke, čija je situacija dugo bila veoma teškai neshvaćena.

U Grčkoj, prvi udar protiv Crkve (promena kalendara), nije bio toliko smrtonosan kao „Deklaracija“ Mitropolita Sergija u Rusiji, i iz ovog razloga je trebalo duže bogoslovskoj svesti grčkog Pravoslavnog naroda da vidi njegov puni anti-Pravoslavni značaj.

Dalje, par episkopa u Grčkoj je bilo dovoljno hrabro da se pridruži pokretu, (dok je, naprotiv, broj ne-Sergijanističkih episkopa u početku, bio veći od celokupnog episkopata Grčke Crkve.) A samo u par proteklih godina, stvar staro-kalendaraca postaje čak malo „intelektualno poštovana“, dok im sve više i više univerzitetski obrazovanih prilazi.

Tokom godina, trpeli su progone, nekada prilično surove, od Države i zvanične Crkve, a i do ovog dana ostaju omalovažavani od „prefinjenih“ i potpuno bez priznanja od „zvaničnog“ Pravoslavnog sveta.

Nažalost, unutrašnje nesloge i podele, nastavile su da oslabljuju stvar staro-kalendaraca, i dovelo do toga, da manjkaju u jedinstvenom, jednoglasnom glasu u izražavanju njihove odbrane Otačkog Pravoslavlja. I dalje, osnovno Pravoslavlje njihovih pozicija, ne može biti odbačeno, i čovek može samo pozdraviti takva, čvrsta svedočenja Pravoslavlja.

Povećano ostvarenje u proteklim godinama, osnovnog jedinstva stvari Istinskog Pravoslavlja u celom svetu, bilo daje to Katakombna Crkva Rusije, staro-kalendarci u Grčkoj, ili Ruska Zagranična Crkva, vodilo je neke da misle u izrazima „ujedinjenog fronta“ ispovedajućih Crkava, kao suprotstavljanje ekumenskom pokretu koji je zaposeo „zvanično“ Pravoslavlje.

Međutim, pod sadašnjim uslovima, ovo će se teško ostvariti; a u svakom slučaju, to je „politički“ pogled na stvari, koji vidi značaj misije istinskog Pravoslavlja na preterano spoljašnji način.

Pune dimenzije Istinski-Pravoslavnog otpora protiv „ekumenskog Pravoslavlja“, nasuprot neutralno, mlakog Pravoslavlja odstupništva, tek treba da se otkriju, pre svega u Rusiji.

Ne može biti, da je svedočenje tolikih Mučenika i Ispovednika i Pobednika Istinskog Pravoslavlja u dvadesetom veku, bilo uzaludno. Neka Bog sačuva Svoje revnitelje na carskom putu Istinskog Pravoslavlja, verne Njemu i Njegovoj Svetoj Crkvi do kraja veka!

The Orthodox Word,

Sept.-Oct., 1976 (70), 143-149.

Blaženopočivši Serafim Rouz

izvor: svetosavlje.org





Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
Писанија Грешног Милоја
Проф. Др. Миодраг Петровић

Проф. Др. Миодраг Петровић

КРОТКИ ЛАФОВИ!
Антиекуменистички сајт

НОВИ Антиекуменистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo