Вести

HRIŠĆANI I MAFIJA NEMAJU ISTA RAZMIŠLjANjA

+++

„Primamo sve Svete Sabore po Božjoj blagodati, koji su se sabirali u svako vreme i mesto radi objavljivanja Blagočešća (=Pravoslavlja, prave vere, pobožnosti) I evanđelskog života, koje prima Vaseljenska – Pravoslavna – Crkva. Kojih se pak odrekoše oni Sveti Oci, odričemo se i mi; i koje prokleše, anatemisaše oni, anatemišemo i mi. Jer mnoge jeresi u razna vremena i leta izmisli đavo i poseja u vaseljeni mnogi kukolj zloverja kroz bezakone načalnike jeresi, koji đavolu služe, s ciljem razorenja i smućenja prave vere, – koje mi proklinjemo i sa njima one koji su izmislili zle zapovesti, i gnušamo se svake nečastive jeresi, a stremimo ka svakom Blagočešću (=pravoj veri, pobožnosti) kojemu nas uče blagoslovene sluge Božje: Proroci, Apostoli i Sveti Oci, kao što i sam Gospod naš Isus Hristos Sin Božji reče”.

 — To „duhovno učenje”, to jest: vera Pravoslavna, produžuje Sveti Sava, „nije igra niti bezumlje misli čovečijih, nego sveta vera propovedana, na kojoj biše osnovane sve svete istine o Hristu Isusu Gospodu našem, o kome Proroci Svetim Duhom Božjim prorekoše, Apostoli naučiše, Mučenici ispovediše, i svi Sveti očuvaše, i prepodobni Oci besprekorno sačuvaše, kao na nesecivom krajeugaonom Kamenu Crkve — Hristu osnovanu”

– Ove reči izgovori Sveti Sava na saboru u Žiči kada je sabrao svetootačko pastirstvo da im uruči predanje. Koje se još uvek za zainteresovane o učennju i proučavanju istorije naše Crkve mogu naći u “ Životu Svetoga Save“ od Domentijana.

I tako nam eto danas dođe i useli se đavo, pa mnoge zaogrnu ruhom episkopskim i patrijarhskim, i poseja kukolj koji nstoji da nam uništi ono što nam u nasleđe i predanje ostavi Sveti Sava. Posejao je đavo svoje seme kukulja i izmislio ne samo novotarce o čemu neće danas ovde biti tema o kjoj se piše, već i drugo zlo, episkope poput jednoga Đoke iz donjeg Crnjelova koji je toliki kukolj ispod mantije da ga je teško opisati, i rečima izgovoriti. Da ne govorimo o njegovoj nekanonskoj i nelegitimnoj gramežljivosti prema imovini Svete Crkve. Jer on nikako kako blaženopočivši episkop braničevski Hrizostom napisa za takav soj, ne zna šta su njegove, a šta crkvene pare. Da ne govorimo o njegovim nasrtajima na uprve CŠO_a, po opet nekim njegovim nepisanim pravilima, da on može te uprave da menja kako se njemu dopadne, iaoko se to kosi sa Ustavom ne samo SPC već sa Uastavom Vaseljenske i Pravoslavne Crkve. Jer, kako Valdika Artemije reče, glas Nardni je glas Božiji, i tu odstupanja nema. Da ne govorimo o njegovom nasrtaju na veru Pravoslavnu i kao što to nekada radiše neznabožci komunisti, on ih u stopu sledi, i od naroda svojim nastupima i ponašanjem nastoji da tu veru otme i da je iz naroda istera. O tome svedoče njegova ,,vrhunska nedela“, progon smernih i blagočestivih svešenika, od kojih je jednoga na ulicu iz stana crkve izbacio sa porodicom na mrazu od – 40 stepeni Celziusovih, ili pak kada je jednom svešteniku podmećući insert iz jednog mog privatnog pisma, pokušao da rasturi brak, i naravno njegov nasrtaj na hram Svetog Velikomučenika Đorđa u Niagari, gde zabrani svešeteniku da služi božiju službu, i na taj način, taj isti Đoka od vladike, prevaziđe sve bezumnike ovoga sveta. Ovim činom, na koga se svak i malo normalan, osim sotone i đavola, iščuđava, Đoka Junior je pokazao, da je u svojim mislima i nezanabožačkim, bogoboračkim pohodima, konačno uspeo da nadvisi jednako i Judu Iskariota i Pontija Pilata.

Pa da li postoji nešto gore i više od ovoga? – Zapitaće se neko. Na žalost, postoji. U svom neznaboštvu i bogoborstvu eto podstreha od strane vladike Đoke svome sveštenstvu da ispred oltara izgovara i takve nedostojne reči kao što su banjezganje. Pa ima li gore od ovoga? Na žalost ima. U selu Grgurevcima nedaleko od sremske Mitrovice, poveo je taj Đoka svoga popa za koga reče vojvoda Momčolo Đujić da ima šuplju glavu, na ni manje ni više jedno orgijanje, gde se sa ponosom i znanjem obojice uslikao, i mislio da da to slikanje nikada neće ugledati svetlost dana.

Kako su te fotografije sa to orgijanja dospele do mene? Sada i za mene postade velika tabu tema. Bez naznake od koga stižu sa jednim anonimnim pismom bez potpisa, meni je prispela ta pošiljka, u kome pismu stoji da te fotografije stižu sa znanjem popadije koja je te večeri flertovala sa Đokom. No ispostavi se pre neki dan nešto sasvim drugo.

U četvrtak uveče po onoj teškoj sparini, taman što sam pristigao sa puta iz Mičigena, tek što zatvorih vrata pozvoni telefon, moja kćerka podiže slušalicu, pa je onako odmah stavi meni u ruke. Kada ja odgovorih, jedan primitivni se glas sa druge strane predstavi da razgovaram sa popadijom crvenokosom o kojoj sam poslao fotografije preko interneta. I… – rekoh ja.

– Pa ko vam je te fotografije uručio? – Pita ona, opet onako drsko i primitivno.

Kako sam bio umoran nisam bio raspoložen ni za kavu konverzaciju i to sam popadiji koja samu sebe nazva crvenokosom, reko i spustih slušalicu. Ne prođe ni minut, telefon ponovo zvoni. Podignem slušalicu, kada s druge strane jedan glas gneva: ,,Ti si gnjida! Ustao si protiv Crkve! Ko ti je dao za pravo da sudiš. Je li ti znaš, da sa kojim sudom sudiš, tako će ti se suditi!“

 – Da i kojom merom meriš tako će ti se meriti! – Ugrabih nekako da mu kažem i da ga pitam ko je on i šta hoće. Onda on veli da sam ja kao neki plaćenik Vatikana. Te da će mi zato doći ljudi i pokucati na vrata. E tu se ni ja ne htedoh uzdržati nego njemu u tik. Ja svakome onome ko meni pripisuje saradnju sa vatikanom (…) majku hiljadu puta, a ne jednom. Jer ja nisam Amfilokvije Razdorić da se sotonskom Vojtili prodam za 100 hiljada popišljivih dolara, koje ovde sposobni ljudi, a ne kukavice poput Razdorića, poštenim radom zarađuju u jednom danu. I da sam ja verovatno jedina osoba na svetu koji o Rimokatolicizmu govori i piše da je to Vatikanska Tamnica.

Onaj što do pre minut pretijaše kobno i kavgadžijski, obori ton pa veli, pa tu ste sto posto u pravu. I da ne dužim, saopšti mi da je onaj drugi vladika što se pokazuje na slici Lukijan, koji je veli moj sagovornik, šizofrenično – mafijaškog karaktera, deda po krvi popadiji crvene kose. Te da nije bilo lepo da napišem ispod slike: ,,Ima seka dva dilbera“. U redu. Na čelu Lukijanovom ne stoji da je on deda dotičnoj popadij, pa sa ovim saznanjem se izvinjavam čitalačkoj publici za takvu omašku. Jer rdbina je jedno a banalizam nešto savim drugo. Zato o dedinom ponašanju biće reči malo kasnije.

A što se pretnji tiče od strane mafijaša, koji su zahvaljujući jednom drugom mafijaškom poretku se uvukli u crkvu, ja za takve imam sledeću poruku. Kada bi i ti kojima mi se preti došli da mi kucaju na vrata, pa ako i zaista ljudi jesu, ja bi ih pozvao na kafu, i ugostio ih kao što to vredi i sleduje. A ako bi se oni ne ljudski ponašali, trebalo bi da znaju da mi hrišćani malo drugačije razmišljamo, od mafijaša. I da mi nismo roda zečijega. O čemu Sveti Vasilije Veliki, Episkop i Učitelj Vaseljene reče Carskom modetu kada mu ovaj preti izgnanstvom i smrću:

“Ne možeš oduzeti imanje od onoga koji ništa nema, osim ako su ti potrebne moje vete haljine i ono malo knjiga, što predstavlja sve moje imanje. A progonstva se ne plašim, … jer je sva zemlja Gospodnja, na kojoj sam ja došljak i prolaznik. Mučenja se takođe ne plašim…, jer smrt će me samo brže približiti Bogu, za Kojeg živim i Kojemu služim”. Na čuđenje carskog namesnika da mu „ niko do sad nije sa takvom smelošću odgovarao”, Sv.Vasilije dodaje: „Nije ti se, valjda, još desilo da se sretneš sa Episkopom. Znaj, namesniče, mi u svemu ostalome ponašamo se smireno i krotko, ali kada neko hoće da nam uzme Boga i pravdu Njegovu, mi tada ne gledamo ni na koga”. Najzad Modest reče: „Razmisli do sutra, jer ću te predati na pogubljenje”. – Sveti Vasilije odgovori: „ Ja ću i sutra biti isti, no želim da i ti ostaneš pri svojoj reči” (kod Sv. Grigorija Bogoslova, RG t. 36, sol.5601).

Dakle tako samo oni koji u sebi smelosti i hrabrosti nemaju, nastoje svoj greh da opravdaju i potisnu pretnjama i mučilištima. Radili su to Hrišćanima zloglasni Rimljani, tri stotine godina, i na kraju nad reprekusijama, represalijama, nad mučilištem, pobedila je pravda i istina. Jedno je šta su i koga sve izazvale pomenute fotografije. A drugo je ono očemu one svedoče. A one na žalost govore o karakteru jednog nazoviepiskopa, koji se ruhom, ali ne delom pokazuje. Jer isina govori, da se ispod te manktije, kako reče Sveti sava zaklonio kukolj. U svemu ovome popadija koja je flertovala sa Đokom je ne važna. Njena je uloga samo u tome bila takava da pokaže, i na kraju ona je dokazala, da je Đoka sve, samo ne i monah. Monah se ni tajno a nekamo li javno ne sme i ne može onako ponašati i pokazivati, kako to čini Đoka na ovim fotografijama.

Zato za moga prošlonedeljnog sagovornika imam samo jedno pitanje. Izgleda da je i on jedan od tih iz grupe dvojkaša i trojkaša, koje spomenu u svojoj knjizi blaženopočivši episkop Hrizostom, koji je otišao u bogosloviju, ne da izučai telogiju, nego je na žalost u njoj izučio nešto suprotno, umesto teologije tabažinstvo. Kako to da recimo nije izučio ovo i nije u stanju da razume ove reči:

Eto, tu svetu veru Pravoslavnu, tu svetu Crkvu Pravoslavnu, o kojoj tako apostolski odlučno i svetootački bogomudro govori Sveti Sava, počeli su danas da izdaju mnogi pravoslavni Patrijarsi i Episkopi i Pastiri, a naslednici Svetoga Save, ne samo ne preduzimaju ništa protiv toga, nego čak i sarađuju, i podržavaju, i učestvuju u, avaj! teško je i reći: razrušenju Crkve Božje, Stuba i Tvrđave Istine (1Tim.z,15). Te jedine Svevrednosti roda čovečjeg u svima svetovima. Zbog toga uzbuđene pravoslavne savesti, obraćene Svetim Ocima, i Svetome Savi, žeravično pitaju iz savremene užarene vavilonske peći, i čekaju vaš odgovor o tome na delu.

Nego poput pagaja svi oni zajedno odmah se dohvate suda i rasuđivanja, misleći da su time veliku mudrost izučili i da demagoškim istupima na taj način budu ubedljivi, kako bi svoj kriminalitet suzbili i prikrili ispred očiju naroda. Na njihovu žalost oni smisao Spasiteljevih reći o sudu i rasuđivanju ne razumeju. Spasitelj ovim ne govori razumnom biću da u opšte ne sudi i presuđuje, jer bi ga na taj način spustio na nivo obične zveri. Već Spasiteljeva je poruka kroz ove reči bila. Kada sudite gledajte da vaš sud bude pravičan. Kakvim sudom sudimo naravno da će nam se onako i uzvratiti. Da se ne sudi govore laici u teologiji ali evo kako sudi rasuđuje i presuđuje jedan učeni teoplog, koji se nije u bogosloviju upisao sa dvojkama i trojkama.

Pre svega neizbežno je pitanje koje muči svakog savesnog pravoslavca: Zašto je Beogradska Patrijaršija (nikada neću reći: Srpska Pravoslavna Crkva) pod Patrijarhom Germanom stupila u jeretičko udruženje, zvano „Ekumenski savet crkava”, koje sačinjavaju nekih 233 jeresi? I još: Zašto se Patrijarh Pravoslavne Srpske Crkve primio predsedništva nad tih 233 jeresi? – Zaprepašćena, ranjena, udarena posred srca, pravoslavna savest vapije do neba, do iznad neba: O užasa nad užasima! O stida nad svakim stidom! Naslednik Svetih Apostola i Svetih Otaca i Svetoga Save — predsednik saborišta, u kome se na bezbroj načina odriče i sam dogmat o Svetoj Trojici, pa dogmat o Jednoj, Svetoj, Sabornoj i Apostolskoj Crkvi, pa dogmat o Bogočoveku Gospodu Isusu, o Njegovom Vaskrsenju, o Njegovoj Presvetoj Bogomajci, o Sv(etoj) Evharistiji, o Svetim Ikonama, o Jerarhiji, itd. itd. itd.

Evo i drugog pitanja iz savremene užarene vavilonske peći: Šta ste učinili, Bogom postavljeni strojitelji Crkve Hristove, za zaštitu Svetog Pravoslavlja od samoubilačke površnosti i izdajnički neozbiljne delatnosti Carigradskog Patrijarha Atinagore, koji svojim neopapističkim ponašanjem u rečima i delima evo već više od jedne decenije sablažnjava pravoslavne savesti, odriče jedinstvenu i svespasonosnu istinitost Pravoslavne Crkve i vere, priznaje rimske i druge jeresi za ravnopravne sa Istinom, priznaje rimskog Pontifeksa-Maksimusa sa svom njegovom demonski protivcrkvenom gordošću, vratolomno užurbano i površno priprema, po ugledu na Vatikan, nekakav svoj takozvani „Veliki Svepravoslavni Sabor”, ne sa osnovnom evanđelskom i sveto-predanjskom temom spasenja čoveka i sveta, nego sa čisto sholastičko-protestantskom tematikom; i to priprema ga u vavilonskoj kuli savremenog anarhističkog i nihilističkog sveta, a bez učešća stvarnih pravoslavnih ispovednika, nosioca Pravoslavne vere, teologije, predanja, crkvenosti? I još mnoge druge bezumne stvari papistički osiono radi u ime Vaseljenskog Pravoslavlja, koje danas ne može slobodno da zauzme svoj pravilan stav.

Pri ovome setimo se strašnih reči Proroka Božjeg: „Proklet bio ko nemarno radi delo Gospodnje” (Jerem.48,10). A mi to činimo, i gore od toga. Zato je neophodnije i od najneophodnijeg: da svi navijemo srca svoja neprekidnom molitvom i pokajanjem ka Gospodu, da po velikoj svemilosti Svojoj ne sruči na nas prokletstva s neba sa njihovim strahotama.

Eto, tu svetu veru Pravoslavnu, tu svetu Crkvu Pravoslavnu, o kojoj tako apostolski odlučno i svetootački bogomudro govori Sveti Sava, počeli su danas da izdaju mnogi pravoslavni Patrijarsi i Episkopi i Pastiri, a naslednici Svetoga Save, ne samo ne preduzimaju ništa protiv toga, nego čak i sarađuju, i podržavaju, i učestvuju u, avaj! teško je i reći: razrušenju Crkve Božje, Stuba i Tvrđave Istine (1Tim.z,15). Te jedine Svevrednosti roda čovečjeg u svima svetovima. Zbog toga uzbuđene pravoslavne savesti, obraćene Svetim Ocima, i Svetome Savi, žeravično pitaju iz savremene užarene vavilonske peći, i čekaju vaš odgovor o tome na delu.

Ovaj sud o stalju u SPC doneo je niko drugi dakle do visokoobrazovani i učeni prepodobni otac Justin. Koji je takođe rekao da dela a ne ruho govori o visini i činu.

Te zato još jedno od niza pitanja mome sagovorniku i drugima koji sličan put slede. Ko i zaista radi protiv vere i ko izdaje Svetoga Savu? Narod ili neko drugi? Ovo što sam crvenom bojom podvukao govori nam da Svetog Savu izdaju niko drugi već episkopi i Patrijarsi. Ja lično više verujem ovim rečima prepodobnog oca Justina, nego svim gnjidama i malverzantima koji pretenjama protiv istine, govore da stoje na braniku crkve. Moguće. Samo ne znam čije i koje???

Čudni Deda Lukijan

Kako sada saznajemo dakle Lukijan koji se slikao na banalizmu u Grgurevcima je vele deda popadije. Bogami fino.

Onda ispada da je deda Lukijan čudan neki deda. Ne daj bože, da se moj deda, ratnik sa Kumanova, Bregalnice, Suvobora i Kolubare, pojavio na jednom sličnom orgijanju i mene tamo zatekao. Moj deda bi me samo onako prostrelio svoim pogledom i dao mi znak da iziđem. A na polju bi mi održao lekciju, koju bi duboko i daleko kroz život nosio. Rekao bi moj deda: ,,Zar ne vidiš da je ovo prevršilo svaku meru.“ Ali za razliku od Lukijana moj se deda borio da stvori nešto što dede poput Lukijana nastoje da poruše do temelja. Moj je deda imao put pred sobom i kroz život. Imao je cilj. A kakv je cilj dede Lukijana? Koji je još pa i vladika, koji posmatra da se njegova unuka, grli, drži za ruku sa drugim ,,vladikom“ u nedostojniom pozama i u tome svemu slika? Kaќav je taj deda koji svoju unuku nije vaspitao i naučio je, kako se jedna popadija a i svaka poštena i čestita osoba mora držati, i ponašati u društvu jednog monaha? A kakvi su onda ti skupa monasi koji se na ovaj i ovakav način ponašaju? I to javno, a šta li tek rade tajno?

Ja o ovome svemu neću da iznosim sud. Nego prepuštam čitaocima i javnosti da sude.

A i mužu ove popadije unuke. Kakav je on pak sveštenik da svoju suprugu nije vaspitao, i objasno joj šta je sveštenički čin, i kome dostojanstvu redu i ugledu pripadaju sveštenici, i kako se onda supuga jednog sveštenika, sme i može ponašati.

Na kraju u pitanju je dostojanstvo, a ne fotografije. One su samo svedoci jednog nedostojanstva.

Janko Bojić, 10.06.2008