Zato slušajmo, voljeni hrišćani, i stojmo čvrsto u našoj svetoj veri. Grešno smo stado, svi mi; i mi ispovedamo da je naš Spasitelj, Sin Božji, došao u svet da spase grešnike od kojih smo prvi mi, ali nismo podlaci i preziratelji naše vere i Predanja.
+++
Nemamo druge nade na ovom uzburkanom moru života, osim pristaništa naše vere u barci spasenja kojoj je pilot i kormilar sam naš Spasitelj. Naši protivnici hoće da nas zbune i zaplaše nazivajući nas sektom, kao što su nas označili jedan njihov prekomorski episkop i jedan njihov poznati teolog na ovim obalama. Ali, mi se ne bojmo njihovih optužbi i naziva, već se sećajmo sličnog događaja iz života sv. apostola Pavla. Pred kraj njegovog boravka u telu, bio je doveden kao zatvorenik u lancima poslednji put u Rim. Zatražio je da govori starešinama jevrejske zajednice u Rimu, kojima je rekao:
„Ljudi braćo, ja ništa ne učinih protiv naroda ili običaja otačkih, a predan sam iz Jerusalima kao sužanj u ruke Rimljanima… Iz toga razloga zatražih da vas vidim i porazgovaram; jer zbog nade Izrailjeve okovan sam u ove lance.
A oni mu rekoše: Mi niti primismo pisma za tebe iz Judeje, niti dođe ko od braće da javi ili kaže nešto zlo o tebi. Uostalom, želimo da čujemo od tebe šta misliš; jer nam je poznato za ovu jeres da se svuda govori protiv nje (Djel. 28:17-22).
Daj Bože, braćo i sestre, da sada i u onaj dan budemo dostojni da se ubrojimo u jeres kojoj je pripadao sv. apostol Pavle, „protiv koje se svuda govori“. A neka naši protivnici pripadaju njihovoj sinagogi elitnog, zakonskog „svetskog pravoslavlja“. Ako je sv. ap. Pavle, taj anđeo u telu, pripadajući Hristu, našem Spasitelju, bio jeretik – onda je naša radost i čast pa budemo takvi jeretici i pripadamo istoj sekti. Naš sveti Otac, Car i prorok David vapi u Psalmima: „Volim biti na pragu doma Božijega nego živjeti u šatorima bezbožničkim“ (Ps. 84:10).
Izvor: Dr Aleksandar Kalomiros, Protiv lažnog jedinstva, Hrišćanska misao, knjiga 10, Beograd – Valjevo – Srbinje, 1998., str. 134 – 135.
pripremio: braničevski revnitelj (http://www.revnitelj.com/)
+++
OGNjENA REKA – Dr Aleksandar Kalomiros
Odgovor na pitanja:
1. Da li je Bog zaista Dobar?2. Da li je Bog stvorio Pakao?
U ime Oca i Sina i Svetoga Duha.
Poštovani oci, braćo i sestre:
Bez sumnje živimo u vreme odstupništva, koje je predviđeno za poslednja vremena. U stvarnosti, većina ljudi su ateisti, iako mnogi od njih teoretski i dalje veruju. Ravnodušnost i duh sveta preovladavaju svuda.
Koji je razlog za ovo stanje?
Razlog je zahlađenje ljubavi. Ljubav prema Bogu ne gori više u ljudskim srcima i posledično, i ljubav između nas ljudi je mrtva, takođe.
Koji je razlog opadanja ljubavi ljudi prema Bogu? Odgovor je, sigurno, greh. Greh je mračni oblak koji ne dozvoljava svetlosti Božijoj da se pokaže našim očima.
Ali, greh je uvek postojao. Pa kako smo onda dospeli do ove tačke, ne samo jednostavnog ignorisanja Boga, već do stvarne mržnje Boga? Čovekov stav prema Bogu danas, nije stvarno neznanje, ili stvarna ravnodušnost. Ako ispitate ljude pažljivo, uočićete da su njihovo neznanje i ravnodušnost, prožeti dubokom mržnjom. Ali niko ne mrzi nešto, što ne postoji.
Sumnjam da ljudi danas veruju u Boga, više nego u bilo kom vremenu u ljudskoj istoriji. Ljudi poznaju Jevanđelje, učenje Crkve, i Božiju tvorevinu bolje nego ikada. Imaju duboku svest o Njegovom postojanju. Njihov ateizam nije stvarno neverovanje. On je pre odvratnost prema Nekome, koga poznajemo veoma dobro, ali koga mrzimo iz sveg srca, upravo kao što Ga i demoni mrze.
Mi mrzimo Boga, iz tog razloga Ga i ignorišemo, previđamo Ga, kao da Ga ne vidimo i pravimo se da smo ateisti. U stvarnosti mi Ga smatramo neprijateljem, par excellence. Naše negiranje je naša osveta, naš ateizam je naša odmazda.
Ali zašto ljudi mrze Boga? Mrze Ga jer su njihova dela tamna, dok je Bog svetlost, ali takođe i jer Ga smatraju za pretnju, za blisku i večnu opasnost, za protivnika na sudu, na parnici, za javnog tužioca i večnog progonioca. Njima, Bog više nije Svemogući Lekar, Koji je došao da ih spasi od bolesti i smrti, već pre surovi sudija i osvetljivi inkvizitor.
Vidite, đavo je uspeo da ljude učini da veruju da nas Bog stvarno ne voli, da On stvarno voli samo Sebe, i da nas On prihvata, samo ako se ponašamo kako On želi da se ponašamo; da nas On mrzi, ako se ne ponašamo kao što je On zapovedio da se ponašamo, verujući da je on uvređen našom neposlušnošću, u tolikom stepenu da moramo platiti večnim mučenjima, stvorenim od Njega baš sa tim ciljem.
Ko može voleti mučitelja? Čak i oni koji se veoma trude da se spasu od gneva Božijeg, ne mogu Ga stvarno voleti. Oni samo vole sebe, pokušavajući da izbegnu Božiju osvetu i zadobiju večna blaženstva, dovijajući se kako da zadovolje, ovog strahovitog i izuzetno opasnog Tvorca.
Da li opažate đavolju klevetu o našem Sveljubećem, Sveblagom i apsolutno Dobrom Bogu? Iz tog razloga se na grčkom đavo naziva diavolos, „klevetnik“.
II
Ali šta je bio instrument ovog đavoljeg klevetanja Boga? Koja sredstva je on koristio sa ciljem da ubedi čovečanstvo, sa ciljem da izopači ljudsku misao?
Koristio je „bogoslovlje“. Prvo je uveo malo prekrajanje u bogoslovlju koje je, kada je jednom prihvaćeno, uspeo da uveća sve više i više, do stepena da je Hrišćanstvo postalo potpuno neprepoznatljivo. Ovo je ono što nazivamo „Zapadno bogoslovlje“.
Da li ste ikada pokušali da tačno odredite šta je glavna karakteristika Zapadnog bogoslovlja? Dobro, njegova glavna odlika je da smatra Boga kao stvarni uzrok svega zlog.
Šta je zlo? Zar zlo nije otuđenje od Boga, Koji je Život?[1] Zar nije smrt? Šta Zapadno bogoslovlje uči o smrti? Svi rimokatolici i najveći deo protestanata smatraju smrt, kaznom Božijom. Bog je smatrao sve ljude krivim za Adamov greh i kaznio ih je smrću, to jest, odsekao ih od Sebe; lišio ih Svoje životodavne energije, ubijajući ih prvo duhovno, a zatim i telesno, nekom vrstom duhovnog izgladnjivanja.
Neki protestanti smatraju smrt, ne kao kaznu, već kao nešto prirodno. Ali, zar nije Bog Tvorac svih stvari u prirodi? Tako da je u oba slučaja, Bog – za njih – stvaran uzrok smrti.
A ovo je istina, ne samo za smrt tela. Jednako je istinito i za duševnu smrt. Zar Zapadni bogoslovi ne smatraju pakao, večnu duhovnu smrt čoveka, kao kaznu Božiju? I zar ne smatraju đavola, Božijim poslanikom, zaduženim za večno kažnjavanje čoveka u paklu?
„Bog“ Zapada je jedan uvređeni i ljutiti Bog, pun gneva zbog ljudske neposlušnosti, koji uživa u Svojoj razornoj strasti da muči svo čovečanstvo u večnosti, radi njihovih grehova, sem ukoliko On ne dobije neograničeno zadovoljstvo Svog uvrećenog ponosa.
Kakva je Zapadna dogma spasenja? Zar ona nije spasenje od gneva Božijeg? [2]
Zar ne vidite, dakle, da Zapadno bogoslovlje uči da je naša stvarna opasnost i naš stvarni neprijatelj, naš Tvorac i Bog? Spasenje, za Zapadnjake, jeste da budu spaseni iz Ruku Božijih!
Kako neko može voleti takvog Boga? Kako možemo verovati u Nekoga koga mrzimo? Vera je u svojoj dubokoj suštini proizvod ljubavi, prema tome, naša želja bi bila da onaj koji nam preti, čak ne postoji, naročito kada je ova pretnja večna.
Čak i ako postoji sredstvo izbegavanja večnog gneva ovog sveprisutnog, ali užasnog Bića (smrt Njegovog Sina radi nas), bilo bi mnogo bolje, kada takvo Biće ne bi postojalo. Ovo je bio najlogičniji zaključak uma i srca ljudi sa Zapada, jer bi čak i večni Raj bio nepodnošljiv, sa tako surovim Bogom. Ovako je ateizam rođen, i iz ovog razloga je Zapad njegovo mesto rođenja.
Ateizam je bio nepoznat Istočnom Hrišćanstvu, dok mu Zapadno bogoslovlje nije bilo predstavljeno. Ateizam je posledica Zapadno bogoslovlje. [3] Ateizam je poricanje, negacija zlog Boga. Ljudi postaju ateisti, sa ciljem da budu spaseni od Boga, skrivajući glave i zatvarajući oči slično noju. Ateizam je, braćo moja, negiranje rimokatoličkog i protestantskog Boga. Ateizam nije naš stvarni neprijatelj. Stvarni neprijatelj je ovo krivotvoreno i iskrivljeno „Hrišćanstvo“.
III
Zapadnjaci često govore o “Dobrom Bogu“ (t.j. na francuskom le bon dieu, kako se skoro uvek koristi kada se govori o Bogu). Zapadna Evropa i Amerika, međutim, nikada nisu bile uverene da je takav Dobri Bog postojao.
Naprotiv, oni su zvali Boga dobrim, na način kako su Grci zvali prokletstvo velikih boginja, eulogia, to jest blaženstvo, blagoslov, sa ciljem da ih iskorene i da ih začaraju.
Iz istog razloga, Crno More je nazvano „Eu xeino V PontoV“ – gostoljubivo more – iako je u stvarnosti, bilo užasno i opasno more. Duboko unutar Zapadne duše, Bog se doživljavao kao opasni Sudija, Koji nikada ne zaboravlja čak ni najmanju uvredu nanesenu Njemu, prilikom prestupanja Njegovih zakona.
Ova juridička ideja Boga, ovo potpuno iskrivljeno tumačenje pravde Božije, bilo je ništa drugo, nego zaštita ljudskih strati u bogoslovlju. To je bio povratak neznabožačkog procesa humaniziranja Boga i obogotvorenja čoveka.
Ljudi su po pravilu, uznemireni i razgnevljeni kada nisu uzeti za ozbiljno, i smatraju za poniženje koje samo osveta može ukloniti, bilo zločinom ili dvobojem. Ovo je bilo svetsko, ostrašćeno shvatanje pravde, koje preovladava u umovima takozvanog „hrišćanskog“ društva.
Zapadni Hrišćani misle o pravdi Božijoj na isti način takođe; Bog, bezgranično Biće je bilo beskonačno uvređeno Adamovom neposlušnošću. Odlučio je da krivica Adamovog neposlušanja siđe jednako na svu Njegovu decu, i da su svi osuđeni na smrt radi Adamovog greha, koji nisu počinili. Pravda Božija za Zapadnjake funkcioniše kao krvna osveta. Ne samo čovek koji te je uvredio, već takođe i sva njegova porodica mora umreti. A ono što je bilo tragično za čoveka, do beznadežnosti, je bilo da nijedan čovek, niti čak celo čovečanstvo, nije moglo zadovoljiti Božije uvređeno dostojanstvo, čak i kada bi svi ljudi u istoriji bili žrtvovani. Božije dostojanstvo bi bilo sačuvano, samo ako bi On mogao kazniti nekoga ko je istog dostojanstva kao On.
Tako da sa ciljem da spasi i Božije dostojanstvo i čovečanstvo, nije bilo drugog rešenja sem ovaploćenja Njegovog Sina, tako da bi onda čovek božanskog dostojanstva, mogao biti žrtvovan sa ciljem da spasi Božiju čast.
IV
Ova neznabožačko shvatanje pravde Božije koja zahteva neograničenu žrtvu, sa ciljem umirenja, jasno čini Boga našim stvarnim neprijateljem i uzrokom svih naših nesreća. Štaviše, to je pravda koja uopšte nije pravda, pošto kažnjava i zahteva zadovoljenje od osoba, koje uopšte nisu bile odgovorne za greh njihovih praotaca [4]
Drugim rečima, ono što Zapadnjaci zovu pravdom, pre bi trebalo da se naziva ozlojeđenošću i osvetom najgore vrste. Čak i ljubav Hristova i žrtva, gube svoj značaj i smisao, u šizoidnom shvatanju Boga, Koji ubija Boga, sa ciljem da zadovolji takozvanu pravdu Božiju.
Da li ovo shvatanje pravde ima ikakve veze sa pravdom, koju nam je Bog otkrio? Da li izraz, „pravda Božija“ ima ovo značenje u Novom i Starom Zavetu?
Verovatno da je početak pogrešnog tumačenja reči pravda u Svetom Pismu, bila u prevodu grčke reči „dikaiwsunh”. Nije u pitanju pogrešan prevod, već je ta reč, budući da je paganska, humanistička, iz civilizacije drevnih Grka, bila opterećena ljudskim pojmovima koji su mogli lako da vode u pogrešno shvatanje.
Pre svega, reč „dikaiwsunh”, donosi u um jednaku podelu. Iz tog razloga je predstavljena ravnotežom. Dobro je nagrađeno, a zlo je kažnjeno ljudskim društvom na pravičan način. Ovo je ljudska pravda, ona koju imamo na sudovima.
Međutim, da li je ovo značenje pravde Božije?
Ova reč „dikaiwsunh”, „pravda“ je prevode jevrejske reči „tsedaka“. Ova reč znači „božansku energiju koja ostvaruje čovekovo spasenje“. To je uporedno i skoro sinonimno sa drugom jevrejskom reči, „hesed“, koja znači „milost“, „saosećanje“, „ljubav“, i reči „emeth“, koja znači “vernost”, “istinu”. Ovo, kao što vidite, daje potpuno drugu dimenziju onom što mi obično shvatamo kao pravdu. [5]
Ovako Crkva Božija shvata pravdu Božiju. Ovako su Oci Crkve učili o njoj.
„Kako možeš zvati Boga pravednim“, piše Sveti Isaak Sirin, „kada čitaš stih o nadnici danoj radnicima“: „Prijatelju nisam ti učinio ništa loše; daću poslednjima isto kao i onima koji su radili za mene od prvog sata. Zašto je tvoje oko zlo, ako sam Ja dobar?“
Sveti Isaak nastavlja: „Kako može čovek zvati Boga pravednim, kada nailazi na priču o bludnom sinu, koji je uništio svoje bogatstvo u raskalašnom životu, a ipak je samo zbog kajanja koje je pokazao, Otac istrčao i zagrlio ga, dajući mu vlast nad svim Njegovim imanjem? Niko drugi, nego Sam Sin Božiji, rekao je ove stvari koje se tiču Njega, da ne bi sumnjali i na ovaj način, je On Sam svedok što se tiče Njega. Gde je dakle, pravda Božija, pošto je, dok smo još bili grešnici, Hristos umro za nas!“ [6]
Tako da vidimo da Bog nije pravedan, u ljudskom značenju te reči, već vidimo da Njegova pravda označava Njegovu Dobrotu i Ljubav, koja je dana na nepravedan način, to jest, Bog uvek daje bez uzimanja ičega zauzvrat, i daje osobama kao što smo mi, koje nisu dostojne primanja. Iz tog razloga nas Sveti Isaak uči: „Nemoj zvati Boga pravednim, jer se Njegova pravda ne ogleda u stvarima koje se tiču tebe. A ako Ga David naziva pravednim i časnim, Sin Njegov nam je otkrio da je On dobar i blag. „On je dobar“ kaže On, „zlim i bezbožnim“ [7]
Bog je dobar, ljubeći, i blag prema onima koji su neposlušni, nepokorni i koji Ga odbacuju. [8] On nikada ne uzvraća zlom na zlo, On se nikada ne sveti. [9] Njegove kazne su sredstva ljubavi za ispravljanje, dok god išta može biti popravljeno ili isceljeno u ovom životu. [10] Ona se nikada ne pružaju u večnost. On je Sve stvorio dobrim. [11]
Divlje zveri prepoznaju kao svoje gospodare, Hrišćane koji su kroz smirenje zadobili sličnost sa Bogom. Oni su Mu se prbližili, ne sa strahom, već sa radošću, u zahvalnom i ljubećem potčinjenju; oni su priklonili glave i celivali Mu ruku i služe Mu sa zahvačnošću. Nerazumne zveri poznaju da njihov Gospodar i Bog nije zao, užasan i osvetljiv, već pun ljubavi. (čitaj Svetog Isaaka Sirina). On nas je zaštitio i spasio kada smo pali. Večno zlo nema ništa sa Bogom. Ono dolazi pre od Njegovih, slobodnih, razumnih stvorenja, a ovo On poštuje. [12]
Smrt nam nije bila zadana od Boga. [13] Mi smo se pobunili protiv Boga, mi smo zatvorili vrata Njegovoj životodavnoj blagodati. [14] „ Jer koliko se udaljio od života“, piše Sveti Vasilije, „toliko se približio smrti. Jer Bog je život, lišavanje života jeste smrt.“ [15]
„Bog nije stvorio smrt,“ nastavlja Sveti Vasilije, „već smo je sami doneli“. „Ni u kom slučaju, nije On sprečio napuštanje… da ne bi tako u nama nemoć učinio večnom.“ [16] Kao što je Sveti Irinej rekao: „Odvajanje od Boga je smrt, odvajanje od svetlosti je tama… i nije svetlost ta, koja im donosi kaznu slepila.“ [17]
„Smrt“, govori Sveti Maksim Ispovednik, „je u načelu odvajanje od Boga, iz čega neminovno sledi smrt tela. Život je u načelu Onaj, Koji je rekao „Ja sam Život“. [18] A zašto je smrt došla na celo čovečannstvo? Zašto su oni koji nisu grešili sa Adamom, umrli kao što je Adam?
Ovde je odgovor Svetog Anastasija Sinaita: „Postali smo naslednici Adamovog prokletstva. Nismo nili kažnjeni kao da smo mi prestupili božansku zapovest zajedno sa Adamom; vez zato što je Adam postao smrtan, preneo je to na svoje potomstvo. Postali smo smrtni, jer smo rođeni od smrtnog.“ [19]
I Sveti Grigorija Palama ukazuje na ovo: (Bog) nije rekao Adamu: vrati se u ono odakle si stvoren; već mu je rekao: Zemlja si u zemlju ćeš se vartiti… Nije rekao: „U koji dan budeš jeo od drveta poznanja, umri“!, već „U koji dan budeš jeo od drveta poznanja, sigurno ćeš umreti.“ Niti je posle rekao: „Vrati se sada u zemlju“, već, „Vratićeš se“, na način upozoravanja, pravednog dozvoljavanja i nenarušavanja onoga što će doći. [20] Vidimo da smrt nije došla kao naredba Božija, već kao posledica Adamovog prekidanja njegovih odnosa sa izvorom Života, njegovom neposlušnošću; a Bog ga je u svojoj blagosti, samo upozorio na to.
„Samo drvo poznanja“, kaže Teofil Antiohijski, „bilo je dobro, i njegov plod je bio dobar. Jer nije drvo, kao što neki misle, imalo smrt u sebi, već je neposlušnost ta u kojoj je smrt; jer u plodu nije bilo ničega drugog sem samog znanja; a znanje je dobro kada se koristi pravilno.“ [21]
Oci Crkve nas uče da je zabrana kušanja drveta poznanja, nije bila potpuna već privremena. Adam je bio duhovno dete. Nije sva hrana dobra za decu. Neka hrana ih može čak ubiti, iako je odrasli smatraju zdravom hranom. Drvo znanja bilo je zasađeno od Boga, za čoveka. Bilo je dobro i hranljivo. Ali to je bila čvrsta hrana, dok je Adam bio u stanju da uzima samo mleko.
V
Tako da u jeziku Svetog Pisma, „pravedan“ znači dobar i ljubeći. Mi govorimo o pravednom čoveku Starog Zaveta. To ne znači da su oni bili dobre sudije, već da su bili blagi i Bogoljubeći ljudi. Kada kažemo da je Bog pravedan, ne mislimo da je On dobar Sudija, Koji zna kako da kazni čoveka pravično, prema težini njegovih zločina, već naprotiv, mislimo da je On blag i ljubeći, Koji prašta sve naše prestupe i neposlušnosti, i da želi da nas spasi svim sredstvima, Koji nikada ne vraća zlo za zlo. [22] U prvom tomu „Dobrotoljublja“, postoji čudesni tekst Svetog Antonija koji vam moram ovde pročitati:
„Bog je dobar, bestrasan i nepromenjiv. Sada, nekog ko misli da je razumno i istinito da potvrdi da se Bog ne menja, možemo dobro pitati kako je, u tom slučaju, moguće govoriti o Bogu, da se On raduje nad onima koji su dobri i milostivi onima koji Ga poštuju, a okreću se od zlih i koji se gneve na grešnike. Ovima se mora odgovoriti da se Bogi niti raduje, niti gnevi, jer radovati se i biti uvređen predstavljaju strasti; niti je On zadobijen darovima onih koji Ga poštuju, jer bi to značilo da je On uljuljkan, podmićen zadovoljstvima.
Nije tačno da Božanstvo oseća zadovoljstvo ili nezadovoljstvo zbog ljudskih prilika. On je dobar, i On samo daruje blagoslove i nikada ne nanosi štetu, ostajući uvek isti. Mi smo ljudi, sa druge strane, ako ostanemo dobri kroz sličnost Njemu, ujedinjeni sa Njim, ali ako postanemo zli kroz nenalikovanje Bogu, onda smo odvojeni od Njega. Živeći u svetosti, mi prijanjamo Bogu; postajući poročni, činimo Ga našim neprijateljem.
Ne zato što On postaje gnevan na nas slično sudiji, već su naši sopstveni gresi, ti koji koji sprečavaju Boga da sija unutar nas i izlažu nas demonima, koji nas muče. I ako kroz molitvu i dela milosrđa, zadobijemo otpuštanje naših grehova, to ne znači da smo zadobili Boga i naterali Ga da se promeni, već smo se kroz naša dela i naše okretanje Božanstvu, iscelili od naše poročnosti i još jednom uživamo u dobroti Božijoj.
Prema tome, reći da se Bog okreće od poročnih, isto je kao i reći, da se sunce krije od slepih. [23]
VI
Vidite sada, nadam se, kako je Bog oklevetan Zapadnim bogoslovljem. Avgustin, Anselmo, Toma Akvinski i ostali njihovi učenici, doprineli su ovoj „bogoslovskoj“ kleveti. A oni predstavljaju osnov Zapadnog bogoslovlja, bilo Papističkog ili Protestantskog. Sigurno je da ovi bogoslovi, ne govore izrično i jasno da je Bog poročno i strasno Biće. Oni Ga pre smatraju vezanim, nadmoćnom silom, mračnom i neumoljivom Neophodnošću, slično onoj koja je vladala paganskim bogovima. Ova Neophodnost Ga obavezuje, da vrati zlo za zlo, i ne dozvoljava Mu da oprosti i zaboravi zlo učinjeno nasuprot Njegove volje, sem ako Mu se ne ponudi beskonačno zadovoljenje.
Otvorili smo ovde veliko pitanje paganskog, grčkog uticaja na Hrišćanstvo.
Paganski, neznabožački mentalitet je bio u osnovi svih jeresi. Bio je veoma jak na Istoku, jer je Istok bio raskršće svih filosofskih i religioznih događaja. Ali kao što čitamo u Novom Zavetu, „gde obiluje greh, blagodat obiluje mnogo više“. Tako da kada su jeresi cvetale, takođe je i Pravoslavlje cvetalo, i iako je bilo gonjeno silama ovog sveta, uvek je pobednički preživljavalo. Na Zapadu, naprotiv, paganski grčki mentalitet je ušao nenametljivo, ne kao vid jeresi.
Ušao je kroz množinu Latinskih tekstova pisanih od Avgustina. Sveti Jovan Kasijan, koji je živeo na Zapadu, shvatio je otrov u njegovom učenju i borio se protiv toga. Ali činjenica da su knjige Avgustina bile pisane na latinskom i činjenica da su bile izuzetno opširne, nije dozvolilo drugim Ocima Crkve da ih izučavaju, i tako nikada nisu bile osuđene, kao što su Origenova dela bila osuđena na Istoku. Ova činjenica im je dozvolila da izvedu snažan uticaj kasnije u Zapadnoj misli i bogoslovlju.
Na Zapadu, malo po malo je znanje grčkog jezika nestalo i Avgutinove knjige su bile jedine knjige, dostupne iz drevnih vremena, na jeziku koji se razumeo tamo. Tako je Zapad primio kao Hrišćansko učenje, nešto što je u mnogim aspektim bilo pagansko. Cezaro-papistički razvoj u Rimu, nije dozvolio zdravu reakciju na ovo stanje stvari, i na taj način je Zapad ostao uronjen u humanističku, pagansku misao, koja preovladava do danas. [24]
Tako da imamo Istok na jednoj strani, koji je govoreći i pišući grčkim ostao suštinski Novi Izrailj, sa Izrailjskom mišlju i svetim Predanjem; i Zapad na drugoj strani, koji je zaboravio grčki jezik i pošto je odsečen od Istoka, nasledio je pagansku grčku misao i njen mentalitet, i stvorio u njemu, krivotvoreno Hrišćansko učenje.
U stvarnosti, suprotnosti između Pravoslavlja i Zapadnog Hrišćanstva nisu ništa drugo nego ovekovečenje suprotnosti između Izrailja i Grčke.
Ne smemo nikada zaboraviti da su Oci Crkve sebe smatrali istinskom duhovnom decom Avraama, da je Crkva sebe smatrala Novim Izrailjom, i da su Pravoslavni ljudi, bilo da su to Grci, Rusi, Bugari, Srbi, Rumuni, itd., svesni da su kao Natanail, pravi Izrailjci, Narod Božiji. A dok je ovo stvarna svest Istočnog Hrišćanstva, Zapad je sve više i više postajao dete paganske, humanističke Grčke i Rima.
VII
Koje su glavne odlike ove razlike između misli Izrailja i neznaboštva? Molim za vašu pažnju, za ovo izuzetno važno pitanje.
Izrailj veruje u Boga.
Neznaboštvo veruje u tvorevinu. Hoću reći, u neznaboštvu, paganizmu, tvorevina je obogotvorena. Za neznabošce, Bog i tvorevina su jedna i ista stvar. Bog je bezličan, oličen u mnoštvu bogova.
Izrailj (a kada govorimo o Izrailju, mislimo na istinski Izrailj, duhovne sinove Avraama, one koji imaju veru, darovanu od Boga Svojim izabranim ljudima, ne onima koji su napustili ovu veru. Istinski sinovi Avraama jesu Crkva Hristova, a ne njegovi telesni naslednici, Jevrejski narod), Izrailj zna da su Bog i tvorevina, dve potpuno razliite vrste postojanja.
Bog je samopostojeći, Lični, Večni, Besmrtni, Život i Izvor Života, Postojanje i Izvor Postojanja; Bog je jedino stvarno Postojanje OWN, Postojeći, Jedini Postojeći; to je značenje člana O [25]
Tvorevina naprotiv, nema samopostojanje. Ona je potpuno zavisna od volje Božije. Ona postoji samo dotle, dokle Bog želi da postoji. Nije večna. Nema postojanje. Bila je nula, bila je potpuno ništavilo. Stvorena je ni iz čega. [26] Sama sobom nema silu da postoji; čuva se u postojanju, Božijom Energijom. Ako ova ljubeća Božija Energija ikada stane, tvorevina i sva stvorena bića, razumna ili nerazumna, iščeznuće u nepostojanje.
Znamo da je Božija ljubav prema Njegovoj tvorevini večna. Znamo od Njega, da nas nikada neće pustiti da padnemo u nepostojanje, iz kog nas je doveo u biće. Ovo je naša nada, a Bog je istinit u Svojim obećanjima. Mi, stvorena bića, Anđeli i ljudi, živećemo u večnosti, ne zato što sami posedujemo u nama moć večnosti, nego što je ovo volja Boga, Koji nas voli.
Sami sobom mi smo ništa. Nemamo ni najmanje energije života i postojanja u našoj prirodi; ona koju posedujemo, dolazi u potpunosti od Boga; ništa nije naše. Mi smo blato zemlje, a kada smo to zaboravili, Bog je u Svojoj milosti dozvolio da se vratimo onome što jesmo, sa ciljem da ostanemo smireni i da imamo tačno znanje našeg ništavila. [27] „Bog“, govori Sveti Jovan Damaskin, „može činiti sve što želi, čak iako ne želi sve da uradi – jer On može uništiti tvorevinu, ali On to ne želi.“(Ibid 1:14) [28]
U Velikom Trebniku, osnovnoj službenoj knjizi Crkve, čitamo:
„O Bože, veliki i najviši, Ti koji si Jedini Besmrtan“ (sedma molitva na večernjoj službi)
„Ti Koji si Sam Životodavac prirodom… O jedini Besmrtni!“ (pogrebni kanon za svetovnjaka)
„Ti si Jedini Besmrtan“
„Jedini Koji je Besmrtan zbog svoje Božanske prirode“ (pogrebni kanon za svetovnjaka)
Ovo je vera Izrailja.
Kakvo je učenje neznabožaca? Neznaboštvo je posledica gubitka dodira sa Bogom. Množina grehova čovečansttva, učinila je ljude nesposobnim da prime božansku svetlost i da imaju zajednicu sa Živim Bogom. Posledica je bila da tvorevinu smatraju za božanstvo, koju su gledali pred sobom svaki dan.
Neznaboštvo smatra tvorevinu za nešto samobitno i besmrtno, nešto što je uvek postojalo i što će uvek postojati. U paganizmu, bogovi su deo tvorevine. Oni je nisu stvorili iz ništavila, samo su oblikovali postojeću tvar. Materija može uzeti različite oblike. Oblici dolaze u postojanje i nestaju, ali tvar je sama po sebi večna. Anćeli, demoni, duše ljudi, su stvarni bogovi. Večni po svojoj prirodi, kao i sama tvar, materija, oni su međutim, viši od nje. Oni mogu uzimati različite oblike u nizu materijalnog postojanja, ali ostaju suštinski duhovni.
Tako u paganizmu vidimo dve osnovne odlike:
1. Pripisivanje božanskih osobina celoj tvorevini, to jest: večnost, besmrtnost, samo-postojanje.
2. Razlika između duhovnog i materijalnog, i antagonizam između ta dva, kao između nečeg višeg i nečeg nižeg.
Neznaboštvo i humanizam su jedno te isto. U neznaboštvu, t.j. paganizmu, čovek je bog, jer je večan po prirodi. Iz tog razloga je paganizam uvek nadmen. To je narcizam. To je samo-obožavanje. U Grčkoj, bogovi su imali ljudske osobine. Religija drevnih Grka je bila pagansko obožavanje čoveka. Duša čoveka, smatrana je za njegovo stvarno biće, koje je besmrtno po prirodi.
Tako vidimo da je u paganizmu, đavo uspeo u stvaranju sveopšteg verovanja da su ljudi bogovi i na taj način im Bog nije potreban. Zato je gordost bila tako cenjena u Grčkoj, i zato je smirenost bila nepojmljiva. U svom delu, „The Nichomachean Ethics“, Aristotel je napisao sledeće reči: „Ne vređati se uvredama, to je odlika niskog i ropskog čoveka.“ Čovek koji je ubeđen od đavola da veruje u zabludu, da je njegova duša večna po prirodi, ne može nikada biti smiren i ne može nikada stvarno verovati u Boga, jer mu On nije potreban, pošto je i sam bog, kao što zabluda čini da veruje.
Iz ovog razloga su od samog početka, Oci Crkve, shvatajući opasnost bezumne zablude, upozorili Hrišćane činjenice, koju Sveti Irinej ovako izlaže: „Učenje da je ljudska duša besmrtna po prirodi je od đavola“ (Proof of the Apostolic Preaching, III, 20. 1). Nalazimo isto upozorenje kod Svetog Justina (Dijalog sa Trifonom), kod Teofila Antiohijskog (Pismo Autolikusu), kod Tacijana (Obraćanje Grcima), itd.
Sveti Justin objašnjava da je osnova ateizma koji postoji, u verovanju o prirodnoj besmrtnosti i večnosti ljudske duše. On piše: „Postoje neki koji, pretpostavljajući da je duša besmrtna i nematerijalna, veruju da iako su počinili zlo, neće trpeti kaznu (jer ono što je nematerijalno je i neosetljivo), i da duša posledično zbog svoje besmrtnosti ne trba ništa od Boga“ (Dijalog sa Trifonom).
Paganizam je neznanje Istinitog Boga, pogrešno verovanje da je Njegova tvorevina božanska, u stvarnosti bog. Ovaj bog, međutim, koji je Priroda, je bezlična, slepa sila, iznad svih ličnih bogova, i nazvana je Neophodnost. U stvarnosti, ova Neophodnost je projekcija ljudskog razuma, kao što matematička neophodnost vlada svetom. To je projekcija racionalizma u prirodi.
Ova racionalistička Neophodnost je istinski, vrhovni slepi bog neznabožaca. Paganski bogovi su deo sveta, i besmrtni su zbog besmrtnosti prirode koja je njihova suština.
U mentalitetu neznabožaca, čovek je takođe sličan drugima, jer za pagane stvarni čovek je njegova duša, [29] i oni veruju da je čovekova duša sama po sebi besmrtna, pošto je deo suštine univerzuma, koji se smatra besmrtnim po sebi i samo-postojećim, Tako je takođe čovek bog i mera svih stvari.
Ali bogovi nisu slobodni. Njima vlada Neophodnost, koja je bezlična.
VIII
Ovaj neznabožački način mišljenja bio je pomešan sa Hrišćanskim učenjem, pomoću različitih jeresi. Ovo se takođe desilo i na Zapadu. Počeli su da prave razliku, ne između Boga i Njegove tvorevine, već između duha i materije. [30]
Počeli su da misle o čovekovoj duši kao nečem večnom po sebi, i počeli da smatraju stanje čoveka posle smrti, ne kao san u ruci Božijoj, već kao stvarni život čoveka, [31] kome vaskrsenje nema šta da doda, pa je čak i sama potreba za vaskrsenjem dovedena u sumnju.
Praznik Vaskrsenja našeg Gospoda, koji je vrhunac svih praznika u Pravoslavlju, počeo je da pada na drugo mesto, jer je potreba za njim, bila neshvatljiva Zapadnim Hrišćanima, kao što je bila i Atinjanima, kada su čuli propoved Apostola Pavla.
Ali šta je još važnije za našu temu, počeli su da osećaju da je Bog potčinjen Neophodnosti, ovoj racionalističkoj Neophodnosti, koja nije ništa drugo do ljudska logika. Objavili su da On nije u stanju da dođe u dodir sa nižim bićima, kao što je čovek, jer njihove racionalističke, filosofske ideje nisu dozvoljavale, i upravo je ovo verovanje bilo osnov isihastičkih sporova; već je počelo sa Avgustinom koji je učio da nije Bog taj Koji je govorio sa Mojsejem, već Anđeo umesto Njega.
Baš u ovoj ideji Neophodnosti, kojoj se čak i bogovi povinuju, moramo shvatiti Zapadno juridičko shvatanje Božije pravde. Neophodno je za Boga da kazni čovekovo neposlušanje. Nemoguće je za Njega da oprosti; superiorna Neophodnost zahteva osvetu. Čak i ako je Bog bio u stvarnosti dobar i ljubeći, On nije bio u stanju da deluje ljubeći. On je obavezan da deluje nasuprot Svoje ljubavi; jedina stvar koju bi On mogao uraditi, sa ciljem da spasi čovečanstvo, je da kazni Svog Sina umesto ljudi, i ovim sredstvom je Neophodnost zadovoljena.
IX
Ovo je trijumf helenističke misli u Hrišćanstvu. Kao helenista, Origen je stigao do istog zaključka. Bog je sudija po neophodnosti. On je obavezan da kazni, da se osveti, da pošalje ljude u pakao. Pakao je bio tvorevina Božija. To je bila kazna, koju je zahtevala pravda. Ovaj zahtev pravde je neophodnost. Bog je obavezan da joj se pokori. Njemu nije dozvoljeno da oprosti. Postojala je nadmoćna sila, Neophodnost, koja Mu nije dozvoljavala da bezuslovno voli.
Međutim, Origen je takođe bio i Hrišćanin i on je znao da je Bog pun ljubavi. Kako je moguće priznati ljubećeg Boga, Koji čuva ljude u večnom mučenju?
Ako je Bog uzrok pakla, po neophodnosti, onda mu jednom mora biti kraj, jer na drugi način mi ne možemo smatrati da je Bog dobar i pun ljubavi. Ovo juridičko shvatanje Boga kao instrumenta nadmoćnije, bezlične sile ili božanstva, nazvanog Neophodnost, logično vodi u apokatastazu, „vraćanje svih stvari i uništenje pakla“, inače moramo priznati da je Bog surov.
Neznabožački mentalitet Grka nije mogao da shvati, da uzrok pakla nije Bog, već Njegova razumna stvorenja. Ako Bog zaista nije bio slobodan, pošto nad Njim navodno vlada Neophodnost, kako bi Njegova stvorenja mogla biti slobodna?
Bog nije mogao dati nešto, što ni On Sam ne poseduje. Štaviše, neznabožački grčki mentalitet, nije mogao da shvati nepristrasnu ljubav. Sloboda, međutim, je najviši dar koji je Bog mogao dati stvorenju, jer sloboda čini razumna stvorenja sličnim Bogu. Ovo je bio nepojmljiv dar za paganske, neznabožačke Grke. Oni nisu mogli zamisliti stvorenje, koje bi moglo reći „ne“ Svemogućem Bogu. Ako je Bog bio Svemoguć, stvorenja Mu nisu mogla reći „ne“. Tako da ako bi Bog darovao ljudima blagodat, ljudi je ne bi mogli odbiti.
Inače, Bog ne bi bio Svemoguć. Ako priznamo da je Bog Svemoguć, onda Njegova blagodat mora biti neodoljiva. Ljudi ne mogu pobeći od nje. To znači da oni ljudi koji su lišeni blagodati Božije, lišeni su jer im Bog nije darovao blagodat, milost.
Tako da gubitak blagodati Božije, koji je večna, duhovna smrt, drugim rečima, pakao, u svojoj stvarnosti jeste delo, potpuno zavisno od Boga. Bog je taj Koji kažnjava ove ljude, lišavajući ih Svoje blagodati, ne dozvoljavajući im da im ona sija. Tako je Bog uzrok večne, duhovne smrti, onih koji su prokleti. Prokletstvo je delo Boga, delo pravde Božije, delo neophodnosti ili surovosti.
Posledično, Origen je mislio da ako ćemo ostati Hrišćani, ako ćemo nastaviti da verujemo da je Bog stvarno dobar, moramo verovati da pakao nije večan, već da će imati svoj kraj, uprkos svemu onome što je napisano u Svetom Pismu i onome u šta Crkva veruje.
Ovo je kobna, savršeno logična greška. Ako je Bog uzrok pakla, pakao mora imati kraj, inače je Bog, jedan zao Bog.
X
Origen i svi ostali racionalisti slični njemu, nisu bili sposobni da shvate da prihvatanje ili odbijanje blagodati Božije, zavisi u potpunosti od razumnih stvorenja; da Bog, kao sunce, nikada ne prestaje da sija i na dobre i na zle; da su razumna stvorenja, međutim, u potpunosti slobodna, da prihvate ili odbiju ovu blagodat i ljubav; i da u Bog u Svojoj pravoj ljubavi, ne primorava Svoja stvorenja da Ga prihvate, već potpuno poštuje njihovu slobodnu odluku. [32]
On ne povlači Svoju blagodat i ljubav, već je stav razumnih stvorenja prema ovoj neprestanoj blagodati i ljubavi, taj koji čini razliku između raja i pakla. Oni koji vole Boga, srećni su sa Njim, oni koji Ga mrze su izutetno nesrećni, budući obavezni da žive u Njegovom prisustvu, jer ne postoji mesto, gde neko može pobeći od ljubeće sveprisutnosti Božije.
Raj ili pakao zavise od toga, kako ćemo prihvatiti ljubav Božiju. Da li ćemo uzvratiti na ljubav ljubavlju, ili ćemo na Njegovu ljubav odgovoriti mržnjom? Ovo je ključna razlika. I ova razlika zavisi potpuno od nas, od naše slobode, od našeg najdubljeg ličnog izbora, na savršeno slobodnom stavu, koji nije pod uticajem spoljnih uslova ili unutrašnjih faktora naše telesne i psihološke prirode, jer to nije spoljašnje delo, već unutrašnji stav, koji dolazi sa dna srca, uslovljavajući ne naše grehe, već način na koji ćemo da mislimo o našim gresima, kao što se jasno vidi u slučaju carinika i fariseja, i u slučaju dva razbojnika, raspeta sa Hristom.
Ova sloboda, ovaj izbor, ovaj unutrašnji stav prema našem Tvorcu je, najdublja srž naše večne ličnosti, najdublja naša osobina, to je ono što nas čini takvima kakvi jesmo, to je naše večno lice – svetlo ili tamno, lice koje ljubi ili koje mrzi.
Ne, braćo moja, na našu žalost, raj ili pakao ne zavise od Boga. Da zavise od Boga, mi ne bi imali čega da se plašimo. Nemamo čega da se bojimo od Ljubavi. Ali to ne zavisi od Boga. Zavisi u potpunosti od nas, i to je cela nesreće. Bog želi da budemo po Njegovoj slici, večno slobodni.
On nas potpuino poštuje. Ovo je ljubav. Bez poštovanja, ne možemo govoriti o ljubavi. Mi smo ljudi, jer smo slobodni. Da nismo slobodni, bili bi pametne životinje, ne ljudi. Bog nikada neće povući ovaj dar slobode, koji nas čini onim što jesmo. To znači da ćemo uvek biti ono što želimo da budemo, prijatelji ili neprijatelji Božiji, i nema promena u ovom našem najdubljem biću.
U ovom životu, postoje duboke i površne promene u našem životu, našem karakteru, našim verovanjima, ali sve te promene su samo izraz u vremenu, naše najdublje večne ličnosti. Ovo duboko, večno biće je večno, u potpunom značenju te reči. Iz tog razloga su i pakao i raj takođe večni.
Nema promena u onome, što zaista jesmo. Naše privremene osobine i naša istorija života, zavise od puno površnih stvari, koje će nestati sa smrću, ali naša stvarna ličnost nije površna i ne zavisi od menjanja i nestajanja stvari. To je naše stvarno biće. Ostaje sa nama kada smo usnuli u grobu, i biće naše stvarno lice u vaskrsenju. Ono je večno.
XI
Sveti Jovan Lestvičnik govori da „pre pada nam demoni govore kako je Bog čoveku prijatelj; ali nakon našeg pada, govore da je On neumoljiv.“ Ovo je lukava laž đavola: da nas ubedi da svaka šteta u našem životu, ima svoj uzrok u Božijem raspoloženju; da je Bog taj Koji će oprostiti, il Koji će nas kazniti. Želeći da nas baci u greh, a da nas onda natera da izgubimo svaku nadu u oslobađanju sebe od greha, demoni žele da predstave Boga nekada kao svepraštajućeg, a nekad kao neumoljivog. Najviše Hrišćana je, čak Pravoslavnih Hrišćana, upalo u ovu zamku. Oni smatraju Boga odgovornim za naš oproštaj ili za našu kaznu.
Ovo je, braćo moja, užasna laž, koja čini da najveći deo ljudi gubi večni život, uglavnom jer su u odnosu na ljubav Božiju, ubedili sebe da će im Bog, u ljubavi Svojoj oprostiti. Bog je uvek ljubeći, On uvek prašta, On je uvek prijatelj čoveku.
Međutim, onaj koji nikada ne prašta, onaj koji nikada nije prijatelj čoveku, jeste greh, i mi nikada ne mislimo o tome, kako bi trebalo. Greh razara našu dušu nezavisno od ljubavi Božije, jer je upravo greh, taj put koji odvodi od Boga, jer greh podiže zid koji nas odvaja od Boga, jer greh uništava naše duhovne oči, čineći nas nesposobnim da vidimo svetlost Božiju.
Demoni žele da nas nateraju da o našem spasenju, ili o našoj večnoj duhovnoj smrti, uvek razmišljamo u juridičkim pojmovima. Žele da mislimo da je, kako naše spasenje ili naša večna smrt, pitanje odluke Božije.
Ne, braćo moja, moramo se probuditi, da ne bi bili izgubljeni. Naše spasenje ili naša večna smrt, nije pitanje Božije, već naše odluke, to je pitanje odluke naše slobodne volje, koju Bog apsolutno poštuje. Ne zavaravajmo sebe poverenjem u ljubav Božiju. Opasnost ne dolazi od Boga; dolazi od našeg sopstvenog „ja“.
XII
Mnogi će reći: „Zar Sveto Pismo samo često ne govori o gnevu Božijem? Zar nije Sam Bog, taj Koji govori da će nas kazniti ili da će nam oprostiti? Zar nije napisano da „Bog nagrađuje one Koji ga revnosno traže“ (Jevr. 11:6) [33] Zar ne govori On da je osveta Njegova i da će On uzvratiti zlo koje je nama učinjeno? Zar nije pisano da je strašno upasti u ruke Boga Živoga.“ [34]
U svom delu nazvanom „Bog nije uzrok zla“, Sveti Vasilije Veliki piše sledeće: „Ali neko može reći, ako Bog nije odgovoran za zle stvari, zašto je rečeno u Knjizi Proroka Isaije: „Ja sam Onaj Koji pravim svetlost i stvaram mrak, gradim mir i stvaram zlo; Ja Gospod činim sve to.“ (45:7) I ponovo, „Jer siđe zlo od Gospoda do vrata jerusalimskih.“ (Mihej 1:12)
I, „Hoće li biti nesređa u gradu, a Gospod da je ne učini?“ (Amos 3:6) I u velikoj Odi Mojseja, „Vidite sada da sam Ja, Ja Sam, i da nema Boga osim Mene. Ja ubijam i oživljujem, ranim i isceljujem“ ( 5. Mojs. 32:39). Ali, nijedan od ovih stihova, onome ko shvata dublje značenje Svetog Pisma, ne baca krivicu na Boga, kao da je On uzrok svakog zla i njihov Tvorac, jer Ga stih: “Ja sam Onaj Koji pravim svetlost i mrak“, pokazuje kao Tvorca svemira, a ne da je On Tvorac bilo kog zla… „On stvara zlo“, to znači, „On ih oblikuje ponovo i dovodi ih u poboljšanje, da bi tako napustili zlo, da uzmu prirodu dobra.“ [35]
Kao što Sveti Isaak Sirin piše: „Veoma često su mnoge stvari rečene u Svetom Pismu i u svojim brojnim imenima, ne koriste se u bukvalnom smislu… oni koji umaju um, shvataju ovo“ (Beseda 83)
Sveti Vasilije u istom delu [36], daje objašnjenje ovih izraza iz Svetog Pisma: „Zbog straha“, kaže on, „prosvećuje proste ljude“, a ovo je istina ne samo za proste ljude, već i za sve nas. Nakon našeg pada, nama je potreban strah sa ciljem da radimo korisne stvari i svako dobro sebi ili drugima. Da bi shvatili Sveto Pismo, ali i Oce, moramo imati u umu njihovu svrhu, koja je da nas spase, i da nas malo po malo dovede do poznanja našeg Tvorca i Boga, i našeg jadnog stanja.
Ali isto Sveto Pismo nam na drugim mestima objašnjava, preciznije ko je stvarni uzrok naših zala. U knjizi Proroka Jeremije, 2:17,19, čitamo: „Nisi li to sam sebi učinio ostavivši Gospoda Boga svog kad te vođaše putem? Tvoja će te zloća pokarati i tvoje će te odmetanje prekoriti. Poznaj dakle i vidi da je zlo i gorko što si ostavio Gospoda Boga svog i što nema straha Mog u tebi, veli Gospod Gospod nad vojskama.“
Sveto Pismo goori našim jezikom, jezikom koji shvatamo u našem palom stanju. Kao što Sveti Grigorije Bogoslov govori: „Jer prema našem sopstvenom shvatanju, mi smo dali imena naših sopstvenih osobina Božijim.“ [37] I Sveti Jovan Damaskin objašnjava dalje da ono što je u Svetom Pismu „rečeno o Bogu kao da je On imao telo, (Stari Zavet) rečeno simbolično“, (to sadrži) neko skriveno značenje, koje nas kroz stvari odgovarajuće našoj prirodi, uči stvarima koje prevazilaze našu prirodu.“ [38]
XIII
Međutim, postoje kazne koje su nam dosuđene od Boga, ili pre zlo učinjeno nama od demona, a dozvoljeno od Boga. Ali ove kazne su ono što mi zovemo vaspitnim kažnjavanjem. One kao cilj imaju našu ispravku, u ovom životu, ili bar ispravku drugih koji bi naučili lekciju iz našeg primera i ispravili sebe strahom. Postoje takođe kazne koje nemaju svrhu popravljanja bilo koga, već jednostavno stavljaju kraj zlu, uzimanjem života onima koji šire zlo, tako da bi zemlja mogla biti spasena od večnog kvarenja i potpunog uništenja; takav je bio slučaj sa potopom u vreme Noja i sa uništenjem Sodoma. [39]
Sve ove kazne deluju i imaju svoju svrhu u ovom iskvarenom stanju stvari; oni se ne nastavljaju iza ovog truležnog života. Njihova svrha je da isprave ono što može biti ispravljeno, i da promene stvari ka boljem stanju, dok se stvari mogu još promeniti u ovom promenljivom svetu. Nakon Opšteg Vaskrsenja nikakve promene se ne mogu desiti.
Večnost i netruležnost su stanje nepromenjenih stvari; nikakve promene se ne dešavaju tamo, samo razvitak u stanju izabranom od slobodnih ličnosti; večni i neograničeni razvoj, bez promena, bez promena usmerenja, niti povratka. Promenljivi svet koji vidimo oko nas, menja se, jer je truležan. Večna Nova Nebesa i Nova Zemlja koje će Gospod uspostaviti Svojim Drugim Dolaskom su netruležna, a to znači, bez promena. Tako da u tom Novom Svetu neće biti ikakvih popravljanja: prema tome, vaspitna kažnjavanja nisu više potrebna. Svaka kazna od Boga u ovom Novom Svetu Vaskrsenja, bila bi jasno je i bez sumnje delo osvete, nprikladna i pokrenuta mržnjom, bez ikakve dobre namere ili svrhe.
Ako smatramo pakao kaznom Božijom, moramo priznati da je to nerazumno kažnjavanje, ili ćemo priznati da je Bog beskonačno zlo Biće.
Kao što Sveti Isaak Sirin govori: „On Koji primenjuje vaspitne kazne sa ciljem da daruje zdravlje, kažnjava sa ljubavlju, ali onaj koji traži osvetu, lišen je ljubavi. Bog kažnjava sa ljubavlju, ne braneći Sebe – daleko od toga – već On želi da isceli sliku Svoju, i On ne čuva gnev Svoj za dugo. Ovaj put ljubavi je put pravednosti, i ne menja se strašću. Čovek koji je pravedan i mudar, sličan je Bogu, jer nikada ne kažnjava čoveka u osveti za iskvarenost, već samo sa ciljem da ga ispravi ili da se drugi uplaše.“ (Beseda 73)
Tako vidimo da nas Bog kažnjava dok god postoji nada za ispravljenje. Nakon Opšteg Vaskrsenja nema ni govora o bilo kakvoj kazni od Boga. Pakao nije osuda od Boga, već je on samo-osuda. Kao što govori Sveti Vasilije veliki, „Zla u paklu nemaju Boga kao svoj uzrok, već nas.“ [40]
XIV
Neko bi mogao insistirati, međutim, da Sveto Pismo i Oci uvek govore o Bogu kao o Velikom Sudiji, Koji će nagraditi one koji su Mu poslušni, i Koji će kazniti one koji su neposlušni, u dan Velikog Suda (2. Tim 4:6-8). Kako da razumemo ovaj sud, ako ćemo razumevati božanske reči ne na ljudski, već na božanski način? Šta je Sud Božiji?
Bog je Istina i Svetlost. Sud Božiji nije ništa drugo, nego naše dolaženje u dodir sa istinom i svetlošću. U dan Velikog Suda, svi ljudi će se pojaviti nagi pred ovom prodirućom svetlošću istine. „Knjige“ će se otvoriti. Kakve su ove „knjige“? To su naša srca. Naša srca će biti otvorena, prodirućom svetlošću Boga, i ono što je u njima će biti otkriveno. Ako u tim srcima ima ljubavi prema Bogu, ta srca će se radovati gledajući svetlost Božiju. Ako naprotiv, postoji mržnja prema Bogu u srcima ljudi, takvi ljudi će patiti primajući u njihova otvorena srca ovu prodiruću svetlost istine, koje su se gnušali celog života.
Tako ono što će praviti razliku između dva čoveka, neće biti odluka Božija, nagrada ili kazna od Njega, već ono što je bilo u svakom srcu; šta je bilo tokom celog našeg života, biće otkriveno u Dan Suda. Ako postoji nagrada ili kazna u ovom otkrivenju – a zaista postoji – ona ne dolazi od Boga, već od ljubavi, ili mržnje koja vlada u našem srcu.
Ljubav poseduje blaženstvo, mržnja ima očaj, gorčinu, tugu, patnju, poročnost, uzburkanost, zbunjenost, tamu i sva unutrašnja stanja koja čine pakao (1. Kor. 4:6)
Svetlost Istine, Božija Energija, Blagodat Božija koja će padati na ljude neometano truležnim stanjem u Dan Suda, biće ista svim ljudima. Neće biti nikakve razlike. Sva razlika leži u onima koji je primaju, ne u Onome Koji je daje. Sunce sija i zdravim i bolesnim očima, bez razlike.
Zdrave oči uživaju u svetlosti, jer vide jasno lepotu koja ih okružuje. Bolesne oči osećaju bol, one su oštećene, pate i žele da se sakriju od one iste svetlosti, koja donosi toliko veliku sreću onima sa zdravim očima.
Ali, avaj, više nema nikakve mogućnosti da se pobegne od svetlosti Božije. U toku ovog života, ta mogućnost je postojala. U Novoj Tvorevini i Vaskrsenju, Bog će biti svuda i u svemu. Njegova svetlost i ljubav će zagrliti sve. Neće biti mesta sakrivenog od Boga, kao što je bio slučaj u toku našeg iskvarenog života u carstvu kneza ovog sveta.[41] Carstvo đavola biće opljačkano Opštim Vaskrsenjem i Bog će ponovo povratiti Svoju tvorevinu. [42]
Ljubav će prožeti sve Svojim svetim Ognjem, koji će teći kao reka, iz prestola Božijeg i navodnjavaće raj. Ali ista ove reka Ljubavi – za one koji su je mrzeli u svojim srcima – gušiće ih i paliti.
„Jer je Bog naš oganj Koji spaljuje“, (Jev.12:29). Sam oganj koji prečišćuje zlato, takođe uništava drvo. Dragoceni metali sijaju u ognju kao sunce, smeće gori sa crnim dimom. Svi su u istom ognju Ljubavi. Neki sijaju a drugi postaju crni i mračni. U istoj peći, čelik sija kao sunce, dok glina postaje tamna i stvrdnjava se kao kamen. Razlika je u čoveku, ne u Bogu.
Razlika je uslovljena slobodnim izborom čoveka, koji Bog apsolutno poštuje. Sud Božiji je otkrivanje stvarnosti, koja je u čoveku.
XV
Sveti Makarije piše, „I kao što su carstvo tame i greh, sakriveni u duši do Dana Vaskrsenja, kada će tela grešnika biti pokrivena tamom, koja je sada u sakrivena duši, tako će i Carstvo Svetlosti, i Nebeska Slika, Isus Hristos, sada mistički osvetliti dušu i vladati u dušama Svetitelja, ali sakriven od očiju ljudi… do Dana Vaskrsenja; ali onda će telo takođe biti pokriveno i proslavljeno Svetlošću Gospoda, koja je sada u ljudskoj duši (iz zemaljskog života), da bi telo takoće moglo vladati sa dušom, koja od sada prima Carstvo Božije i odmara se i prosvetljena je večnom svetlošću.“ (Beseda II)
Sveti Simeon Novi Bogoslov govori da se ne računa ono što čovek radi u večni život, već šta je on, da li je nalik našem Gospodu Isusu Hristu, ili se razlikuje od Njega i nije Mu sličan.
On govori, „U budućem životu Hrišćanin neće biti ispitivan, da li je odbacio ceo svet radi ljubavi Hristove, ili da li je podelio bogatstvo siromasima, ili postio ili bdeo, ili se molio, ili da li je plakao i oplakivao svoje grehe, ili da li je uradio bilo koje dobro u ovom životu, ali će biti pažljivo ispitan, da li ima bilo kakvu sličnost sa Hristom, kao sin sa svojim ocem.“
XVI
Sveti Petar Damaskin piše: „Svi primamo jednako blagoslove Božije. Ali neki od nas, primajući oganj Božiji, to jest, Njegovu Reč, postaju omekšani kao vosak, dok drugi slično glini, postaju tvrdi kao kamen. I ako Ga ne želimo, On ne prisiljava nikoga od nas, već kao sunce, šalje Svoje zrake i prosvetljuje ceo svet, i onaj koji želi da Ga vidi, vidi Ga, dok onaj koji ne želi da Ga vidi, nije prisiljen od Njega. I niko nije odgovoran za oskudicu svetlosti, sem onog ko ne želi da je ima. Bog je stvorio i sunce i oko. Čovek je slobodan da primi ili da ne primi svetlost sunca.
Ista je istina i ovde. Bog šalje svetlost znanja kao zrake svima, ali nam takođe daje veru kao oko. Onaj ko želi da primi znanje kroz veru, čuva je svojim delima, i tako mu Bog daje još više volje, znanja i moći.“ (Dobrotoljublje, tom III)
XVII
Mislim da smo do sada stigli do pravilnog shvatanja šta su zaista večni pakao i većni raj, i ko je zaista odgovoran za razliku.
Na ikoni Poslednjeg Suda, vidimo Gospoda našeg Isusa Hrista kako sedi na prestolu. Sa Njegove desne strane vedimo Njegove prijatelje, blažene muškarce i žene, koji su živeli ljubavlju Njegovom. Sa Njegove leve strane vidimo Njegove neprijatelje, sve one koji su svoj život proveli mrzeći Ga, čak i ako su naizgled bili pobožni i puni poštovanja. I onda, u sredini među ove dve grupe, izlazeći iz Hristovog prestola, vidimo ognjenu reku koja ide ka nama. Kakva je to ognjena reka? Da li sredstvo mučenja? Da li to je energija osvete, koja dolazi od Boga sa ciljem da smrvi Njegove neprijatelje?
Ne, ništa od toga. Ova ognjena reka, je reka koja „tečaše iz Edema natapajući vrt, i odande se deliše u četiri reke.“ (Post. 2:10) To je reka blagodati Božije koja je pojila Sbetitelje Božije od samog početka. Rečju, to je prolivanje ljubavi Božije prema Njegovim stvorenjima. Ljubav je oganj. Svako ko voli zna ovo. Bog je Ljubav, Bog je i Oganj. Oganj prožima sve one koji po sebi nisu oganj, topeći sjajno i sijajući sve one koje su po sebi vatra. (Jev. 12:29)
Bog se puno puta pojavljivao kao oganj: Avraamu, Mojsiju u plamenom grmu, narodu Izrailja pokazujući im put u pustinji, kao ognjeni stub noći i kao svetleći oblak danju, kada je On pokrio prebivalište slavom Svojom. (Izl. 40:28,32), i kada je pustio oganj na sabor na planini Sinaj. Bog je otkriven kao oganj na planini Preobraženja, a On je rekao da je došao da „baci oganj na zemlju“ (Luka 12:49), to jest, ljubav, jer Sveti Jovan Lestvičnik kaže, „Ljubav je izvor ognja“ (pouka 30).
Grčki pisac, Fotis Kontoglu rekao je na jednom mestu, da je „vera oganj, i daje toplinu srcu. Duh Sveti je sišao na glave Apostola u obliku plamenih jezika. Dva učenika, kada im se Gospod otkrio, rekla su „Zar nije gorelo srce u nama, dok je govorio sa nama na putu? Hristos poredi veru sa „svećom koja gori“ Sveti Jovan Preteča govorio je u svojim propovedima da će Hristos krstiti ljude „Duhom Svetim i ognjem“. I zaista, Gospod je rekao „Došao sam da bacim oganj na zemlju, i kako bi Mi se htelo da se već zapalio!“ Najopipljivija osobina vere jeste toplina; zato se govori o „toploj veri“ ili „veri izazvanoj toplinom“. Čak kao karakteristična oznaka vere služi toplota, dok je siguran znak neverja hladnoća.
„Da li želiš da razumeš da li čovek ima veru ili neveru? Ako osećaš toplinu da dolazi iz njega – iz njegovih očiju, iz njegovih reči, iz njegovih postupaka – budi siguran da je vera u njegovom srcu. Ako opet, osetiš hladnoću koja izlazi iz celog bića njegovog, to znači da on nema veru, štagod on govorio. On može da kleči, moše smireno saginjati svoju glavu, može izgovarati sve vrste moralnih pouka, smirenim glasom, ali sve to će doneti hladan dah koji će pasti na tebe, da te skameni hladnoćom.“ [43] Sveti Isaak Sirin govori da „je Raj Ljubav Božija, u kojoj se sadrži punoća svih blaženstava“, i da je „drvo života, Ljubav Božija.“ (Beseda 72)
„Ne varaj sebe“, govori Sveti Simeon Novi Bogoslov, „Bog je oganj i kada je On došao na zemlju i postao čovek, poslao je oganj na zemlju, kao što je Sam rekao; ovaj oganj kreće da traži materijal – to jest, raspoloženje i nameru, to jest dobro – da ga obuhvati i zapali; i za one u kojima će se ovaj oganj zapaliti, on postaje veliki plamen, koji doseže Nebesa… ovaj oganj nas u početku čisti od nečistota strasti, a onda postaje u nama hrana i piće i svetlost i radost, i čini nas same svetlošću, jer učestvujemo u Njegovoj svetlosti“ (Pouka 78).
Bog je ljubeći oganj, i one takav za sve: dobre i zle. Postoji, međutim, velika razlika u načinu na koji će ljudi primiti ovaj oganj ljubavi od Boga. Svet Vasilije je rekao da je „ plameni mač postavljen na vratima raja da čuva prilaz drvetu života; on je strašan i goreći nevernima, ali ljubazno dostupan vernima, izvodeći ih na svetlost dana.“ [44] Isti oganj ljubavi donosi dan onima koji odgovaraju na ljubav ljubavlju, a pali one koji odgovaraju na ljubav mržnjom.
Raj i pakao su jedna i ista Reka Božija, oganj ljubavi koji grli i pokriva sve istim blagotvornom voljom, bez ikakvih razlika ili diskriminacija. Ista životvorna voda je večni život vernima i večna smrt nevernima; za prve je ona element života, za druge sredstvo njihovog večnog ugušenja: raj za jedne, pakao za druge. Ne smatraj ovo čudnim.
Sin koji voli oca, osećaće se srećnim u očevom zagrljaju, ali ako ga ne voli, očev zagrljaj će predstavljati mučenje za njega. Eto iz kog razloga je kada volimo čoveka koji nas mrzi, to slično izlivanju zapaljenog uglja i vrelog pepela na njegovu glavu.
„Govorim“, piše Sveti Isaak Sirin, „da oni koji pate u paklu, pate jer su okruženi ljubavlju… Potpuno je pogrešno misliti da su grešni u paklu lišeni ljubavi Božije. Ljubav je dete poznanja istine, i ona se neosporno daruje svima. Ali moć ljubavi deluje na dva načina: muči grešne, dok u isto vreme usihćuje one koji su živeli u skladu sa njom.“ (Beseda 84).
Bog je ljubav. Ako zaista verujmo u ovu istinu, znamo da Boga nikada ne mrzi, nikada ne kažnjava, nikada se ne sveti.
Kao što Avva Amon govori, „Ljubav nikada ne mrzi nikoga, nikada ne ukorava nikoga, ne osuđuje nikoga, nikada ne žalosti nikoga, ne gnuša se nikog, ni vernih ni nevernih, ni tuđina, ni grešnika, ni bludnika, niti bilo koga nečistog, već upravo su grešni, slabi i nemarni, ti koje on više ljubi, oseća bol radi njih, žalosti se i oplakuje ih, i oseća saosećanje prema poročnima i grešnima, više nego prema dobrima, oponašajući Hrista Koji je zvao grešne, jeo i pio sa njima.
Iz ovog razloga, pokazujući šta je stvarna ljubav, On je učio govoreći, „Postanite dobri i milostivi kao vaš Otac Koji je na Nebesima“ i kao što On daje dažd pravednima i zlima i čini da sunce obasjava zle i dobre, tako i onaj ko ima stvarnu ljubav, pravo saosećanje i moli se za sve.“ [45]
XVIII
Ako je sada neko zbunjen i ne razume kako je moguće ljubavi Božijoj da učini ikoga veoma izopačenog i jadnpg i čak upaljenog kao da je u plamenu, neka razmisli o starijem bratu u priči o bludnom sinu. Zar nije bio na imanju svoga oca? Zar mu nije sve na imanju pripadalo? Zar nije imao očevu ljubav? Zar nije sam otac došao da ga moli i preklinje, da uđe i da učestvuje u radosnom veselju?
Šta ga je učinilo jadnim i šta ga je palilo unutrašnjom gorčinom i mržnjom? Ko mu je odbio bilo šta? Zašto nije bio radostan zbog povratka brata? Zašto nije imao ljubav ni prema svom ocu, niti prema svom bratu? Zar ne, zbog svog izopačenog, unutražnjeg raspoloženja? Zar nije ostao u paklu zbog toga? I šta je bio ovaj pakao? Da li je to bilo neko odvojeno mesto? Da li su tamo postojale neke naprave za mučenje?
Zar nije nastavio da živi u očevoj kući? Šta ga je dovojilo od svih radosnih ljudi u kući, ako ne njegova sopstvena mržnja i gorčina? Da li je njegov otac, ili čak njegov brat prestao da ga voli? Zar nije upravo sama ova ljubav bila ta, koja je stvrdnjavala njegovo srce sve više i više? Zar nije radost bila ta, koja ga je učinila tužnim? Zar nije mržnja gorela u njegovom srcu, mržnja prema ocu i bratu, mržnja prema ljubavi njegovog oca prema njegovom bratu i mržnja zbog ljubavi brata prema ocu?
Ovo je pakao: odricanje ljubavi; uzvrađanje na ljubav mržnjom; gorčina pri viđenju nevine radosti; biti okružen ljubavlju i imati mržnju u srcu. Ovo je večno stanje svih prokletih. Oni su svi veoma voljeni. Oni su svi pozavni na radosno slavlje. Svi oni žive u Carstvu Božijem, na Novoj Zemlji i Novim Nebesima. Niko ih ne izbacuje.Čak i kada bi hteli da odu, ne bi mogli odleteti sa Božije Nove Tvorevine, niti se sakriti od Božije nežne, ljubeće sveprisutnosti. Njihova jedina alternativa bi, možda bila, da odu od braće i traže gorko odvajanje od njih, ali oni se nikada ne mogu odvojiti od Boga i Njegove ljubavi. I šta im je još užasnije, je to da u ovom večnom životu, u ovoj Novoj Tvorevini, Bog je sve Njegovim stvorenjima.
Kao što Sveti Grigorije Niski govori, „U sadašnjem životu stvari sa kojima imamo veze su brojne, na primer: vreme, vazduh, mesto, hrana i piće, odeća, sunčevi zraci, svetlost lampi, i druge neophodnosti života, od kojih nijedna, koliko god da ih je, nije Bog; to blaženo stanje kome se nadamo jeste da nemamo potrebu ni za jednom od ovih stvari, već će Božansko Biće biti sve, i umesto svega toga nama, on će davati Sebe srazmerno prema svakoj potrebi tog postojanja.
Jasno je, iz Svetog Pisma da Bog postaje dostojnima i mesto, i dom, i odeća, i hrana, i piće, svetlost, i bogatstvo i carstvo i sve što se može pomisliti i nazvati što čini naš život srećnim.“(„O duši i vaskrsenju“) [46]
U novom večnom životu, Bog će biti sve stvorenjima Svojim, ne samo dobrim, već takođe i zlim, ne samo onima koji Ga vole, već isto tako i onima koji Ga mrze. Ali kako će oni koji Ga mrze, podneti da dobijaju sve iz ruku Onoga, koga preziru? O, kakvo je to večno mučenje, kakav večni oganj, kakvo škrgutanje zubima!
„Idite od Mene, prokleti, u večan unutrašnji oganj mržnje“ [47] govori Gospod, jer Ja sam bio žedan vaše ljubavi i vi Mi je niste dali, bio sam gladan vašeg blaženstva i vi Mi ga niste ponudili, bio sam zarobljen u Mojoj ljudskoj prirodi, i niste došli da Me posetite u Mojoj Crkvi;
Slobodni ste da idete gde vaše izopačene želje hoće, dalje od Mene, u mučećoj mržnji vaših srca, koja je strana Mom ljubećem srcu, koje ne poznaje mržnju ni prema kome. Idite slobodno od ljubavi u večno mučenje mržnje, nepoznato i strano Meni i onima koji su sa Mnom, koje je pripremljeno slobodom za đavola, od dana kada sam stvorio Svoja slobodna, razumna stvorenja.
Ali gde god otišli u tami vaših srca, Moja ljubav će vas pratiti kao ognjena reka, jer bez obzira šta je vaše srce izabralo, vi jeste i večno ćete nastaviti da budete, deca Moja.
Amin.
Napomene:
[1] „Ovo je zlo: otuđenje od Boga“ – Sveti Vasilije Veliki. „Bog nije uzrok zla“ (Grčki Oci Crkve)
„Na mnoge… koji se odvajaju svojom voljom od Boga, on dovodi na njih, odvajanje od Njega; a odvajanje od Boga je smrt.“ Sveti Irinej Lionski (Protiv jeresi)
„Ljudi, odbijajući večne predmete, i kroz savetovanje đavola okreću se prema truležnim stvarima, postaju sami sebi uzrok kvarenja i smrti.“ Sveti Atanasije Veliki (O Ovaploćenju).
„Jer koliko god da se Adam odvojio od života, baš toliko se približio smrti. Jer Bog je život; lišavanje života jeste smrt. Tako je Adam sam bio tvorac svoje smrti, kroz svoje odvajanje od Boga“. Sveti Vasilije Veliki
[2] Iskupiteljska žrtva… je izvršena sa ciljem da ponovo uspostavi skladne uslove izmeću nebesa i zemlje, koje je greh poremetio, da iskupi razmetljivi moralni zakon, da zadovolji uvređenu pravdu Božiju.“ Enciklika na Uskrs 1980, vaseljenskog Patrijarha Dimitrija (na grčkom).
[3] Zaista bezuman, i prema tome, manjkav sa svakim razumevanjem, je um koji govori da Boga nema. Zajedno sa njim u tom ludilu, je i um koji govori da je Bog uzrok zala. Smatram njihove grehe jednake težine, jer svaki podjednako negira dobro; prvi odbija da Bog uopšte postoji, dok drugi govori da Bog nije dobar; jer ako je On uzrok zla, jasno je da nije dobar; tako da sa obe strane postoji negiranje Boga.“ Sveti Vasilije Veliki (Grčki Oci Crkve)
[4] “Ali neko će reći, zaista Adam je pao, i neposlušanjem Božanske zapovesti, bio je osuđen na propadljivost i smrt, ali kako su mnogi grešni zbog njegovog prestupa? Šta njegov prestup ima sa nama? Kako to da smo mi, koji nismo čak bili ni rođeni, osuđeni zajedno sa njim, a ipak Bog govori, “Očevi neće biti predani smrti zbog dece, i sinovi neće biti predani smrti zbog otaca; svako će umreti u svome grehu?” Sigurno je onda da će duša koja greši umreti; ali mi smo postali grešnici kroz neposlušanje Adama, na ovaj način: za Adama je stvorena netruležnost i život, i njegov život u Raju uživanja je bio svet, ceo njegov um bio je postojano zaokupljen božanskim viđenjima, i njegovo telo je bilo mirno i spokojno, pošto je svako sramno uživanje bilo umireno, jer nije bilo uznemiravanja od strane neumerenih osećanja u njemu. Međutim, pošto je pao pod greh i potonuo u iskvarenost, odatle su zadovoljstva i nečistote prodrle u telesnu prirodu, i na taj način je u nama zasađen divlji zakon. Priroda je postala zaražena grehom, kroz neposlušanje jednog, t.j. Adama; ovako su mnogi takođe postali grešnici, a da nisu prestupili zajedno sa Adamom? Jer, oni nisu uopšte ni postojali? Ali budući od njegove prirode koja je pala pod zakon greha… zbog neposlušanja, ljudska priroda u Adamu postala je nemoćna i na taj način su strasti prodrle u nju…” Sveti Kiril Aleksandrijski (Tumačenje Poslanice Rimljanima)
“I štaviše, ako su oni koji su rođeni iz Adama postali grešni na račun njegovog prestupa, u svoj pravdi, oni nisu odgovorni, jer nisu sami postali grešni; prema tome termin “grešnik” koristi se umesto “smrtnih” jer je smrt, kazna za greh Pošto je u prvosazdanom čoveku, priroda postala smrtna, svi oni koji dele prirodu praroditelja posledično dele i smrtnost takođe.” Jevtimije Zigaben (Tumačenje Poslanice Rimljanima 5:19)
[5] Znači nešto potpuno različito od onoga što mi obično smatramo izrazom „pravda“. Ovo neznanje je uzrokovalo da smatramo za kriterijume Pravoslavlja, neke veoma čudne teorije, najviše juridičku ideju spasenja, koja je zasnovana na pravdi, koja liči na Neophodnost (anagkh) potčinjenosti, i tlači ne samo čoveka, već i Boga, dajući sumorno gledište na Hrišćanstvo. Pogledaj značajnu studiju S. Linoneta „La Soteriologie Paulienne,“ Introduction a la Bible Il, (Belgium: Desclees Bc Bower), p. 840.
[6] „Ako čovek spremno i radosno prihvati gubitak Boga radi, on je čist u srcu. A ako ne pogleda nijednog čoveka sa visine zbog njegovih mana, u samoj istini je slobodan. Ako čovek nije zadovoljan nekim, ko mu odaje počasti, niti nezadovoljan zbog nekog ko ga beščasti, on je mrtav za svet i za ovaj život. Pažljivost rasuđivanja je pretpostavljena svakoj ljudskoj disciplini postignutoj na bilo koji način, u bilo kom stepenu.“
„Nemoj mrzeti grešnika. Jer, svi smo opterećeni grehom. Ako si radi Boga pokrenut da mu se protiviš, plači nad njim. Zašto ga mrziš? Mrzi greh i moli se za njega, i da bi se mogao upodobiti Hristu, Koji nije bio gnevan na grešnike, već se molio za njih. Zar ne vidiš kako je On plakao nad Jerusalimom? Nama se đavo ruga u mnogim prilikama, zašto bi onda mrzeli čoveka kome se on ruga, kada se on ruga i nama? Zašto, o čoveče, mrziš grešnika? Da nije možda, što nije tako pravedan kao ti? Ali gde je tvoja pravednost, kada nemaš ljubavi? Zašto ne proliješ suze nad njim? Ali ti ga goniš. U neznanju, neki pokrenuti gnevom, pretpostavljaju sebe kao sudiju delima grešnika.“
„Budi glasnik Božije dobrote, jer Bog vlada nad tobom, iako si nedostojan; jer iako je tvoj dug prema Njemu toliko veliki, ipak On nije viđen da traži isplatu od tebe, i radi malih dela koja činiš, On ti daruje velike nagrade. Ne zovi Boga pravednim, jer se Njegova pravda ne ogleda u stvarima koje se tiču tebe. I ako Ga David naziva pravednim i čestitim (Ps.24:8; 144:17), Njegov Sin nam je otkrio da je On dobar i blag. „On je dobar“, govori On, „zlim i nepobožnim“ (up. Luka 6:35). Kako možeš zvati Boga pravednim, kada nailaziš na stih u Pismu, o nadnici danoj radnicima? „Prijatelju, nisam ti učinio ništa loše: daću poslednjima, kao i tebi. Zašto je tvoje oko zlo, ako sam Ja dobar?“ (Matej 20:12-15). „Kako može čovek zvati Boga pravednim, kada nailazi na priču o bludnom sinu, koji je uništio svoje bogatstvo u raskalašnom životu, a ipak samo zbog kajanja koje je pokazao, Otac je istrčao i zagrlio ga, dajući mu vlast nad svim Njegovim imanjem? (up. Luka 15:11)“ Niko drugi, nego Sam Sin Božiji, rekao je ove stvari koje se tiču Njega, da ne bi sumnjali i na ovaj način je On Sam svedok što se tiče Njega. Gde je dakle, pravda Božija, jer je, dok smo još bili grešnici, Hristos umro za nas!“ (up. Rim. 5:8). Ali ako je ovde On milostiv, možemo verovati da se On neće promeniti“ (t.j. što se tiče stanja nakon smrti, na koje Sveti Isaak misli opet, malo niže).“ „Daleko bilo, da ikada pomislimo takvu nečistotu, da bi Bog mogao postati nemilostiv! Jer se osobina Božanstva ne menja kao kod smrtnika. Bog ne stiče nešto što nema, niti gubi što ima, niti dopunjuje ono što poseduje, kao što to rade stvorena bića. Ali ono što Bog ima od početka, On će imati do (beskonačnog) kraja, kao što je blaženi Kiril napisao u svom tumačenju Postanja. „Boj se Boga, piše on, iz ljubavi prema Njemu, a ne radi strogog Imena koje Mu je dano. Voli Ga kao što treba da Ga voliš; ne zbog onoga što će ti dati u budućnosti, nego zbog onoga što smo primili i zbog ovog samog sveta koji je On stvorio radi nas. Ko je taj čovek, koji Mu se može odužiti? Gde se vraćanje duga Njemu, može naći u delima našim? Ko Ga je nagovorio u početku da nas dovede u biće? Ko posreduje za nas pred Njim, kada mi nemamo (moć) pamćenja, kao da nikada nismo postojali?“ Ko će probuditi ovo telo (Sirin, naš dodatak) za onaj život? Opet, odakle silazi pojam znanja u prah? O čudesna milosti Božija! O zaprepašćenje pred darežljivošću našeg Boga i Tvorca! O silo, kojoj je sve moguće! O nemerljiva dobroto koja opet privodi našu prirodu, iako smo grešni, Njegovoj obnovi i pokoju! Ko je dostojan da Ga slavi? On podiže prestupnike i bogohulnike, On obnavlja prah, ukrašen razumom, čineći ga razumnim i razumljivim; i rasejanu i bezosećajnu prašinu i raejana čula, On čini razumnom prirodom, dostojnom misli. Grešnik nije u stanju da shvati blagodat Njegovog Vaskrsenja. Gde je geena, koja nam može nauditi? Gde je propast, koja nas užasava na mnogo načina i gasi radost Njegove ljubavi?I šta je geena (pakao) u poređenju sa blagodaću Njegovog Vaskrsenja, kada nas je On izbavio od Ada i učinio da naša truležna priroda, bude obučena u netruležnost, i podigne u slavi one koji su pali u Ad?
„Dođite ljudi rasuđivanja, i ispunite se čuđenjem! Čiji um je dovoljno mudar i čudesan, da se dostojno pita o Dobroti našeg Tvorca?Njegova naknada grešnima je takva, da ih umesto pravednog obeštećenja, On nagraćuje vaskrsenjem, i umesto njihovih tela, kojim su gazili Njegov zakon, On im daruje savršenu slavu i netruležnost. (Sveti Isaak govori ovde o onima koji su se pokajali, kao što se vidi iz drugih sličnih delova iz njegove knjige). Ta blagodat i mislost, kojom smo vaskrsnuti nakon što smo grešili, veća je od milosti koja nas je dovela u biće, kada nismo postojali. Slava Tvojoj nemerljivoj milosti, o Gospode! Gledaj, Gospode, talasi blagodati Tvoje zapečaćuju usta moja tišinom, i nije ostala ni jedna misao u meni, pred licem Tvoje blagodarnosti. Koja usta mogu ispovediti hvalu Tvoju, o Care Dobri, Ti Koji si voleo život naš? Slava Tebi za oba sveta koja si stvorio za naš razvoj i ushićenje, vodeći nas svim stvarima kroz koje nam daješ poznanje Tvoje slave, od sada i u vekove. Amin.“ Sveti Isaak Sirin, „Beseda 60“
[7] Ibid.
[8] “Jer Bog toliko zavole svet, da je Sina Svog Jedinorodnog predao na smrt za nas“. Ne da On nije mogao da nas iskupi na neki drugi način, već je želeo da nam pokaže Svoju bezgraničnu ljubav, i da nas privuče bliže Njemu, kroz smrt Svog Jedinorodnog Sina. Zaista, da je On imao nešto dragocenije od Svog Sina, On bi nam to dao radi nas, sa ciljem da kroz to naš rod bude blizu Njemu. Van Njegove obilne ljubavi, Njemu nije bilo ugodno da vrši nasilje nad našom slobodom, iako je to bilo Njemu moguće; ali On je to ostavio, sa ciljem da bi mi mogli da Mu se približimo, ljubavlju i odlukom naše sopstvene volje.“ Sveti Isaak Sirin, „Beseda 81“
[9] U vreme utučenosti, nikada nemoj zaboraviti da u umu imaš zapovest Gospoda Petru, da oprosti osobi koja greši sedamdesetsedam puta, jer Onaj Koji je dao ovu zapovest drugom, mnogo pre će to Sam ispuniti.“ Sveti Jovan Lestvičnik „Lestvica“, pouka 26
[10] “Čovek koji je pravedan i mudar, sličan je Bogu jer on nikad ne kažnjava čoveka u osveti za poročnost, već samo sa ciljem da ga ispravi, ili da drugi budu uplašeni“ Sveti Isaak Sirin, „Beseda 71“.
„Bog je darovao veliku korist čoveku: da ne prebiva u grehu u večnosti.“ Teofil Antiohijski, „Pismo Autolikusu“
[11] „Tada pogleda Bog sve što je stvorio, i gle, dobro beše veoma.“ Knjiga Postanja 1:31
Bog je stvorio sve što ima dobre osobine, ali demonsku oholost je iskoristila osobine prirode u zle svrhe, i pojavljivanje zla koje oni nose, od njih je, a ne od savršenoga Boga.“ Tacijan „Obraćanje Grcima“
„Sastav sveta je dobar, ali je život čoveka koji u njemu živi zao.“ Ibid
„Jer ništa od početka nije bilo stvoreno zlim od Boga, već sve stvari dobrim, da, veoma dobrim.“ Teofil Antiohijski „Pismo Autolikusu“
„Za Jevreje, vidljive stvari nisu zle, niti su obmanjujuće (bukv. pogrešne) Zlo ne dolazi iz materije. Svet je „veoma dobar“ „Essai sur la Pensee Hebraique“, C. Tresmontant
“Ne postoji ništa što postoji, a da ne uzima učešće u prelepom i dobrom.“ Sveti Dionisije Areopagit, „O Božanskim Imenima“
„Jer čak iz razloga, zašto nam neke stvari izmiču, neka ta dogma bude sigurna u našim dušama, da ništa zlo nije učinjeno dobrim“ Sveti Vasilije Veliki „Grčki Oci Crkve“
„Jer nije deo Božiji, da podstiče stvari nasuprot prirodi… Ali Bog, bidući savršeno Dobar, večno čini dobro“ Atinagora nast. na sled. str.
[12] “Đavo je zao u oholosti, on je zao po svom raspoloženju, ali ne u smislu da je njegova priroda suprotstavljena dobru“. Sveti Vasilije Veliki (Grčki Oci Crkve)
„Pošto je Bog dobar, šta god da radi, radi za dobro čoveka.“ Sveti Antonije Veliki „Dobrotoljublje“ I tom
[13] „Zato što Bog nije smrt stvorio niti se raduje propasti živih. Jer je izveo sve u bitije i spasonosni su postanci svijeta, i nema u njima otrova propasti niti na zemlji paklenog carstva.“Premudrosti Solomonove 1:13-14
„Jer Bog stvori čoveka za netruležnost i sazda ga slikom sopstvene večnosti“ Premudrosti Solomonove 2:23-24
[14] „I tako je onaj, koji je stvoren po slici Božijoj, pošto je moćniji duh (Duh Sveti) odstupio od njega, postao smrtan“ Tacijan „Obraćanje Grcima“
[15] “Jer koliko se udaljio od života, upravo toliko se približio smrti, Jer Bog je život; lišavanje života jeste smrt. Tako je Adam bio tvorac sopstvene smrti, kroz svoje odvajanje od Boga, u saglasju sa Pismom, koje govori: „Jer evo koji odstupiše od Tebe ginu“ Psalmi Davidovi 73:27
[16] Tako, Bog nije stvorio smrt, već smo je mi sami doneli sebi, kroz jedno zlo raspoloženje. Ipak, On nije sprečio napuštanje na račun gorepomenutih uzroka, tako da ne bi u nma učinio nemoć večnom u nama“ Sveti Vasilije Veliki
[17] Ali koliko god se njih odvojilo od Boga sopstvenim izborom, On im donosi odvajanje od Njega, koje su izabrali svojevoljno. Ali odvajanje od Boga jeste mrt, odvajanje od svetlosti je tama… Nije međutim, svetlost ta, koja im je nanela kaznu tame“ Sveti Irinej Lionski „Protiv Jeresi“
„Ali drugi izbegavaju svetlost i odvajaju se od Boga…“ Ibid
[18] “Dobrotoljublje“, tom II, Sveti Maksim Ispovednik
[19] Postali smo naslednici prokletstva u Adamu. Sigurno je da nismo bili kažnjeni, kao da smo mi prekršili zapovest zajedno sa njim, već zato što je on postao smrtan, preneo je greh na svoje seme; roćeni smo smrtni od smrtnog.“ Sveti Anastasije Sinait
[20] Čovekov prestup protiv Tvorčeve pravednosti, preneo je kaznu duševne smrti u dejstvo; jer kada su naši praroditelji napustili Boga i izabrali da ispunjavaju svoju volju, On ih je napustio, ne potčinjujući ih ograničenjem. I iz razloga koje smo gore naveli, Bog ih je ljubeći upozorio na ovu kaznu. Ali On se uzdržao i odložio kaznu telesne smrti; i dok je On izricao, odredio je ostvarenje u budućnosti, u bezdanu Njegove Mudrosti i preobilne ljubavi Njegove prema čoveku. Nije rekao Adamu:“vrati se odakle si stvoren“, već „zemlja si, i u zemlju ćeš se vratiti“ (Post. 3:19). Oni koji čuju ovo sa razumevanjem, mogu takođe shvatiti iz ovih reči da Bog „nije stvorio smrt“ (Premudrosti Solomonove 1:13), niti duše, niti tela. Jer kada je prvi put dao zapovest, nije rekao: „U koji dan budeš kušao plod, umri!“, već „U koji dan budeš kupao plod, sigurno ćeš umreti“ (Post. 2:17). Niti je kasnije On rekao: „vrati se sada u zemlju“; već „vratićeš se“ (Post. 3:19), u Svom vidu upozorenja, pravednog dopuštenja i nenarušavanja onoga što treba da dođe.“ Sveti Grigorije Palama
[21] „Pismo Autolikusu“ Teofil Antiohijski
„Drvo nije izazvalo smrt, jer Bog nije stvorio smrt; već je smrt bila posledica neposlušnosti“ Sveti Jovan Damaskin, „Beseda na Veliku Subotu“
[22] “A šta je milostivo srce? To je srce koje gori radi celokupne tvorevine, gori za ljude, za ptice, životinje, za demone i svako stvoreno biće; sećanje i pogled na njih čine da oči milostivog čoveka liju obilne suze. Od snažne i vatrene milosti koja obuzima njegovo srce i iz njegovog velikog saosećanja, njegovo srce je smireno i on ne može podneti da čuje, ili vidi bilo kakvu patnju, ili najmanju tugu u tvorevini.
Iz ovog razloga, on stalno uzdiže suznu molitvu, čak i za nerazumna bića, i za neprijatelje istine, i za one koji mu nanose štetu, da budu zaštićeni i da prime milost. I na ovaj način, on se čak moli i za demone, zbog velikog saosećanja koja gori u njegovom srcu bez mere, u njegovoj sličnosti sa Bogom.“ Sveti Isaak Sirin, „Beseda 81“
[23] “Nije Bog taj Koji je neprijateljski raspoložen, već mi; jer Bog nikada nije neprijateljski raspoložen.“ Sveti Jovan Zlatousti
[24] Vide. I.S. RWMANIDHS, TO PROPATORIKON AMARTHMA, (Atina, 1957).
[25] “Prema tome, verujemo u Jednog Boga: jedno načelo, bez početka, nestvoreno, nerođeno, neuništivo i besmrtno, večno, neograničeno, prirodno, nevezano, beskonačno u moći, prosto, nesloženo, bez promena, nevidljivo, izvor dobrote i pravde, svetlog uma i nepristupno; moć koja nema mere, koja je merena samo Njegovom sopstvenom voljom, jer On može da radi sve što blagoizvoli; Tvorac svih stvari, vidljivih i nevidljivih, držeći zajedno sve stvari i čuvajući ih, Hranilac za sve, upravljajući, dominirajući i vladajući nad svim u beskonačnoj i besmrtnoj vladavini; bez protivrečja, ispunjavajući sve stvari, nesadržan ničim, već Koji Sam sadrži sve stvari, budući njihov Čuvar i prvi Vlasnik; provejava svu materiju bez prljanja, pomeren daleko iznad svih stvari i svake materije kao natprirodan i Koji sve prevazilazi, vrhovno značajno Božanstvo, Dobro i obilno; određujući sve vlasti i poretke, postavljen iznad svake vlasti i poretka, iznad suštine i života, govora i pojma; sama Svetlost i dobrota i budući toliko da kao da nema biće, niti bilo šta što je dovojeno jedno od drugog; sam Izvor postojanja za sve stvari koje jesu, Život živećih, reč govoru, i uzrok svih dobrih stvari za sve; znajući svu tvar pre nego je počela da bude; jedna Suština, jedno Božanstvo, jedna Vrlina, jedna Volja, jedno Delo, jedno Veličanstvo, jedna Moć, jedna Vlast, jedno Carstvo; poznato u Tri Savršene Ličnosti i poštovano sa obožavanjem, verovano i obožavano od strane svakog razumnog stvorenja, sjedinjeno bez slivanja, posebno bez razdvajanja, Koje je iznad svakog shvatanja. Verujemo u Oca i Sina i Svetoga Duha, u Kome smo kršteni. Jer je Gospod ovako naredio Apostolima: „Krsteći ih u ime Oca i Sina i Svetoga Duha.“ Sveti Jovan Damaskin „Tačno izloženje Pravoslavne vere“
[26] “On je stvorio bez materije“ Sveti Jovan Zlatoust
[27] Sveti Jovan Damaskin “Tačno izloženje Pravoslavne vere“up. 1:8
[28] Sveti Jovan Damaskin “Tačno izloženje Pravoslavne vere“up. 1:14
[29] “Duša bez tela ne može učiniti ništa, ni dobro ni zlo. Viđenja koja neki vide u vezi sa tim stvarima, koje su im pokazane od Boga kao oproštaj za njihovu korist. Baš kao što lira ostaje beskorisna i tiha, ako nema nikog ko će svirati, tako i duša i telo, kada su razdvojeni ne mogu činiti ništa.“ Sveti Atanasije Veliki
[30] „Jer svaka od ovih, po svojoj vrsti, je telo, bilo da je Anđeo, duša, ili demon. Iako su fine građe, i dalje u materiji, karakteru i slici prema finoći svojih osobitih priroda, jesu fina tela.“ Sveti Makarije Veliki „Pedeset duhovnih beseda“
[31] “Krenimo i gledajmo u grobovima da je čovek samo, gole kosti, hrana za crve i smrad.“ Veliki Trebnik
„Jer kao što svetlost kada zalazi uveče, nije izgubljena, tako je i čovek takođe predan grobu kao zalazak; ipak on se čuva za zoru vaskrsenja.“ Sveti Jovan Zlatousti
[32] “Onaj koji grdi Tvorca, što nas nije stvorio bezgrešne po prirodi, ne snižava , već povišuje nerazumnu prirodu iznad razumne.“ Sveti Vasilije Veliki
[33] Takođe, „Ne odbacujte, dakle, slobodu svoju, koja ima veliku platu“; Posl. Jev. 10:35
[34] “Jer kad mi grešimo namerno, pošto smo primili poznanje istine, nema više žrtve za grehe; Nego strašno čekanje Suda, i revnost ognja koji će da pojede one koji se suprote. Ko prestupi zakon Mojsijev, bez milosti umire kod dva ili tri svedoka.Koliko mislite da će gore muke zaslužiti onaj koji Sina Božijeg pogazi, i Krv zaveta kojom se osveti za poganu uzdrži, i Duha blagodati naruži? Jer znamo Onog Koji reče: Moja je osveta, ja ću vratiti, govori Gospod; i opet: Gospod će suditi narodu Svom. Strašno je upasti u ruke Boga Živoga.“ Posl. Jev. 10:26-31
[35] “Bog nije uzrok zla”, Sveti Vasilije Veliki 7:94-96; U ovom posebnom odlomku, Sveti Vasilije pažljivo pravi razliku između grčkih glagola „ktizw“ i „dhmiourgew”, koji su oba uopšteno prevedeni na engleski kao „stvarati“. Međutim, „ktizw“ ima dugu istoriju, početak sa sanskritskim „kshi”, koja je u ranom grčkom imala značenje „ljudima zemlje“, „graditi kuće i gradove“, „naseliti“. Kasnije, u grčkom, reč je došla do značenja „uspostaviti“, „sagraditi i razviti“, i konačno, „proizvesti“, „stvoriti“, „prouzrokovati“. Imajući na umu ova druga značenja, Sveti Vasilije je razlikovao pravo podrazumevanje reči u ovom smislu i stoga, istakao ovu razliku.
[36] Ibid.
[37] „Peta bogoslovska beseda“, Sveti Grigorije Bogoslov
[38] “Tačno izloženje Pravoslavne vere“, Sveti Jovan Damaskin
[39] “Gladi i suše, poplave su opšte nesreće gradova i naroda, kojima se ograničava višak zla. Prema tome, baš kao što je lekar dobrotvor čak i kada bi nanosio bol ili patnje telu (jer on se bori sa bolešću, ne sa bolesnikom), tako na isti način i Bog Koji daje spasenje svakome kroz sredstva posebnih kazni. Ali ti, ne samo da ne govoriš loše o lekaru, koji seče neke delove, pali jedne, a druge odstranjuje potpuno od tela, već mu čak daješ novac i nazivaš ga spasiteljem jer je ograničio bolest na malo polje, pre nego je nemoć obuhvatila celo telo. Međutim, kada vidiš grad koji uništava svoje stanovnike u zemljotresu, ili brod koji ide na dno sa svom posadom, ti ne zazireš od bogohuljenja na istinskog Lekara i Spasitelja.“ Sveti Vasilije Veliki
„I ti možeš prihvatiti izraz „Ja ubijam i Ja oživljujem“ (5. Mojs. 32:39), bukvalno, ako želiš, pošto strah prosvećuje jednostavnije. „Ja ranim i isceljujem“ (5. Mojs. 32:39). Korisno je takođe razumeti ovaj izraz bukvalno; jer ranjavanje pojačava strah, dok iseljenje podstile ljubav. Dozvoljeno ti je, pored svega toga, da zadobiješ uzvišenije shvatanje uzreke. Ja ću ubiti kroz greh, i činiti da živiš kroz pravednost. „No ako se naš spoljašnji čovek i raspada, ali se unutrašnji obnavlja svaki dan.“ (2 Kor. 4:16). Prema tome On ne ubija jednog, a drugome daje život, već kroz sredstva kojima On ubija, „Ti ga bij prutom, i dušu ćeš mu izbaviti iz pakla“ (Priče 23:14). Tako je telo kažnjeno da bi duša bila isceljena, i greh se predaje smrti da bi pravednost živela… Kada čuješ „Neće biti zla u gradu koje Gospod nije učinio“ (up. Amos 3:6), rečju „zlo“ razumi da ta reč opisuje patnje poslane na grešnike, radi ispravljanja prekršaja. Jer Pismo govori „Jer Ja sam te mučio i morio, da ti učinim dobro“ (up. 5 Mojs. 8:3); tako je i zlo prekinuto pre nego bude neobuzdano, slično snažnom nasipu ili zidu koji zadržava reku.
„Iz ovih razloga, bolesti naroda i gradova, neplodnost zemlje, i još teži uslovi života na zemlji svakog čoveka, odsecaju povećanje zla, Tako da, ta zla dolaze od Boga sa ciljem da iščupaju pravo zlo, jer patnje tela i sve bolne stvari, su smišljene za obuzdavanje greha. Bog, prema tome, iseca zlo; zlo nikada nije od Boga… Rušenje gradova, zemljotresi i poplave, uništenje vojski, brodolomi i sve katastrofe sa mnogim gubicima koji dolaze iz zemlje, mora, vazduha, vatre ili bilo kog uzroka, dešavaju se radi otrežnjenja preživelih, jer Bog kažnjava narodno zlo sa opštim bičem.
„Glavno zlo, prema tome, koje je greh, i koje je posebno vredno nazivanja zlom, zavisi od našeg raspoloženja; zavisi od nas, da li ćemo se uzdržati od zla, ili da budemo u nesreći.“
„Od drugih zala, neka se pokazuju kao prilike za pokazivanje hrabrosti… dok su neke za isceljenje greha… a neke služe kao primer da otrezne druge.“ Sveti Vasilije Veliki
[40] Ibid
[41] “Đavo je postao „Knez materije“, Atinagora
„Oni (đavoli) su kasnije potčinili ljudsku rasu sebi… i … posejali svo zlo. Odatle takođe pesnici i mitolozi, ne znajući da su bili anđeli i demoni koji su bili rođeni od njih, koji su radili ove stvari ljudima, ženama, gradovima i narodima koje su oni povezali, i pripisali Samome Bogu“ Sveti Justin Mučenik, „Druga Apologija“
[42] “Zato se javi Sin Božji da raskopa dela đavolja“ 1. Jovanova Posl. 3:8
[43] Fotis Kontoglou, „EKKLHSIASTIKA HMEROLOGIA,“ OrqodoxoV TupoV, „Crkveni Kalendari,“ Orthodoxos Typos] 131 (Athens), 1 januar 1971.
[44] „Beseda 13: podsticaj na Sveto Krštenje“, Sveti Vasilije Veliki
[45] “Biblioteka Grčkih Otaca“
[46] “Ja sam otac, Ja sam brat, Ja sam mladoženja, Ja sam mesto življenja, Ja sam hrana, Ja sam koren, Ja sam temelj, sve što hoćeš, to sam Ja. „
„Nemoj imati potrebu ni za čim, biću čak i sluga, jer Ja sam došao da služim, ne da Meni služe; Ja sam prijatelj, Ja sam član, i glava, brat, i sestra, i majka; Ja sam sve; samo se drži blizu Mene. Bio sam siromašan zbog tebe, i lutalica zbog tebe, na Krstu za tebe, u grobu za tebe, iznad svega posredujem za tebe pred Ocem; došao sam na zemlju za tvoje dobro, kao poslanik od Oca Mog; ti si Meni sve, i brat, i zajednički naslednik, prijatelj i ud Moj. Šta bi želeo više?“ „Beseda 76 na Jevanđelje po Mateju“ Sveti Jovan Zlatousti
[47] “Kraj sveta ne označava njegovo unitenje, već njegov preobražaj. Sve će biti preobraženo iznenada, u treptaju oka… I Gospod će se pojaviti u slavi na oblacima. Trube će se oglasiti, glasno u moći! Oglasiće se u duši i savesti! Sve će postati jasno ljudskoj savesti. Prorok Danilo, govoreći o Poslednjem Sudu, navodi kako Starac, Sudija, sedi na Svom prestolu, a pred Njim je strašna reka (Dan. 7:9-10). Oganj je očišćujući element; on pali grehe. Teško čoveku ako je greh postao deo njegove prirode; onda će oganj spaliti samog čoveka. Ovaj oganj će biti zapaljen u čoveku; videći Krst, jedni će se radovati, ali drugi će zapasti u zbunjenost, strah i očajanje. Tako će ljudi u trenutku biti podeljeni. Samo stanje čovekove duše ga raspoređuje, na jednu ili drugu stranu, levo ili desno.
„Što je svesnije i postojanije čovek težio ka Bogu u ovom životu, veća će njegova radost biti kada čuje: „Dođite Meni, blagosloveni.“ I obrnuto: iste reči će prizvati oganj užasa i mučenja na one, koji Ga nisu želeli, koji su bežali i borili se ili hulili na Njega u toku svojih života!“
„Poslednji Sud ne zna za svedoke ili pisane zapisnike! Sve je zapisano u dušama ljudi, i ovi zapisi, ove „knjige“ su otvorene na Sudu. Sve postaje jasno svima i sebi. I neki će otići u radost, a neki u užas.“
„Kada „se knjige otvore“, postaće jasno da koreni svih poroka leže u ljudskoj duši. Ovde je pijanica ili pohotljivac: kada telo umre, neki mogu misliti i da je greh mrtav. Ne! Postojalo je naginjanje ka grehu u duši, a taj greh je bio sladak duši, i ako se duša nije pokajala od greha i oslobodila se njega, doći će na Poslednji Sud zajedno sa istom željom za grehom. Duša nikada neće zadovoljiti tu želju i u njoj će biti mučenje mržnje. Optuživaće svakog i sve u svom stanju mučenja, mrzeće svakog i sve. „Tu će biti škrgutanje zuba“ nemoćne zlobe i neugasuvi oganj mržnje.“
„Strašna geena“ – takav je unutrašnji oganj. „Ovde će biti naricanja i škrgutanja zuba. Takvo je stanje pakla.“ Sveti Jovan Šangajski (Maksimovič), „Strašni Sud“, Orthodox Word (November- December, 1966)
Dr Aleksandar Kalomiros
izvor: braničevski revnitelj (www.revnitelj.com)
… [Trackback]
[…] Here you can find 81856 more Information on that Topic: novinar.de/2008/06/09/stojmo-cvrsto-u-nasoj-svetoj-veri.html […]
… [Trackback]
[…] Find More Information here to that Topic: novinar.de/2008/06/09/stojmo-cvrsto-u-nasoj-svetoj-veri.html […]
… [Trackback]
[…] Here you will find 7277 additional Info to that Topic: novinar.de/2008/06/09/stojmo-cvrsto-u-nasoj-svetoj-veri.html […]
… [Trackback]
[…] There you can find 86679 additional Information to that Topic: novinar.de/2008/06/09/stojmo-cvrsto-u-nasoj-svetoj-veri.html […]
… [Trackback]
[…] There you will find 10227 additional Info to that Topic: novinar.de/2008/06/09/stojmo-cvrsto-u-nasoj-svetoj-veri.html […]